#mudrosti

[zagrljaaj]

#zagrljaj #najljepsi citati #citati #balkan citati #ljubav #poezija #ljubaav #ljubavni citati #mudrolije #mudrosti

[gtaradi]

#aforizmi #anegdote #izreke #mudrosti #osmislice #poslovice

[mgrvasko]

… toto som dnes čítal tak mrkni na všetky 4 obrázky ( posledné video🎥 bola dnes veru poriadna 🌫️hmla) a ak s tým súhlasíš tak daj ♥️a napis do komentara “A” #ucen #učitel #ucitel #ucenie #učenie #učení #mudrost #mudrosti #rozhodnutie #plan #strategia #poddotoho #motivacia (na mieste Vodná Nádrž Kráľová) https://www.instagram.com/p/Ck6lrPAruaB/?igshid=NGJjMDIxMWI=

#ucen #učitel #ucitel #ucenie #učenie #učení #mudrost #mudrosti #rozhodnutie #plan #strategia #poddotoho #motivacia

[zanimljivaekonomija]

PAMETNE STEPENICE, EDUKATIVNI POKLON ŠKOLARICMA ZA POČETAK ŠKOLSKE GODINE

U okviru tradicionalne akcije Roma Company, postavljene su unutrašnje „pametne stepenice“ u Osnovnoj školi „Filip Filipović“ na Voždovcu.

Beograd, 15. septembar – Zahvaljujući saradnji Roma Company i OŠ „Filip Filipović“ na Voždovcu, postavljene su unutrašnje „pametne stepenice“ kao savršen poklon za početak nove školske godine. Originalan poklon na kojima su najčešće ispisane pravopisne greške i njihovi pravilno napisani oblici, dočekao je učenike i nastavno osoblje kao podstrek za lepu i uspešnu školsku godinu.

Narodne poslovice koje se čitavog života pamte „Knjiga je najbolji drug“, „Pravi se prijatelji u nevolji poznaju“ , samo su neke od onih koje će učenici OŠ „Vojvoda Mišić“ svakodnevno imati u vidu. Učenje u hodu konačno je dobilo i svoju vizuelnu varijantu, pa će se tako gramatička pravila i jezičke nedoumice kroz vizuelni pristup lakše pamtiti. Školske stepenice dobile su novi neobičan izgled, a deca nov način učenja.

„Izgled glavnih unutrašnjih stepenica nam je upotpunjen pravopisom, poslovicama i mudrostima koje će primetiti svako ko prođe njima. Učenici će lakše usvajati bitna pravopisna pravila i rešiti neke svoje nedoumice. Tradicionalna akcija Roma Company nas je obradovala , zahvaljujemo se na dobroj saradnji i brzoj realizaciji“, izjavio je Tomica Mojašević, direktor OŠ „Filip Filipović“ na Voždovcu.

Unutrašnje stepenice, kojima đaci svakodnevno prolaze, pokazale su se kao idealno rešenje za postavljanje ispisa sa pravilnim i nepravilnim izrazima. Ne znam, da li, bio sam, najjači..samo su neka od gramatičkih pravila koja će đacima svakodnevno biti na oku. Veliku podršku pružila je Roma Company, koja je obezbedila postavljanje edukativnih ispisa na stepenicama.

„Roma Company kao društveno odgovorna kompanija smatra da su znanje i budućnost najmlađih jedan od najvećih prioriteta. Već dugi niz godina trudimo se da podržimo znanje postavljanjem pametnih stepenica, u cilju edukacije dece i zanimljivijeg pristupa učenju. Vodimo se onom izrekom – Na mladima svet ostaje, pa tako pored znanja ostaju i pametne stepenice za sve buduće generacije. U godini kada obeležavamo jubilej od 30 godina rada ovo je samo jedan projekat u nizu koje Roma Company organizuje kako za naše najmlađe, tako i za šire ciljne grupe,“ izjavila je Jelena Anđelković, menadžer za komunikacije u Roma Company.

Tradicionalna akcija postavljanja pametnih stepenica, koju organizuje Roma Company da bi se na kreativan način đacima olakšalo učenje i brže pamćenje gradiva, biće nastavljena i u drugim osnovnim školama na teritoriji Srbije.

#roma company #poklon #škola #voždovac #pametne stepenice #pravopis #poslovice #mudrosti #akcija #učenici #nastavnici

[earth-scented]

Zagreb, 2023

#zagreb #grafitti #street art #balkanske mudrosti

[brbljivica]

Samo budale su savršeno samouvjerene. Sumnja, posebno sumnja u sebe, dio je mudrosti. Dio je bivanja čovjekom.

Mira Furlan - Voli me više od svega na svijetu

[lifeinbooks]

Ti zamišljaš. Mašta je tako moćna stvar! Ona čovjeka čini toliko bliskim s Bogom. Ali bez mudrosti mašta može biti okrutna.

#lifeinbooks #koliba #william p. young #the shack #mašta #maštanje #mudrost #citati #knjiga #citati iz knjige #booklover #book qoute #books #balkan

[lale-i-knjige]

Žalba Allahu jeste ibadet, poslušnost Njemu i poniznost pred Njegovim vratima jesu oblik približavanja i pokoravanja Njemu. Iskušenja i nesreće imaju svoje mudrosti, najvažnije među njima jeste što to vodi osobu koja je na iskušenju vratima Uzvišenog Allaha i oblači na njega košulju pokornosti.

Muhammed Se'id Ramadan el-Buti, Razumijevanje života Muhammeda, a.s.

[poeticlicense12345]

TRENUTAK VEČNOSTI

Čovek je ono čega se seća.Da li naše sećanje zaista oblikuje našu ličnost? Da li to znači da ono čega se ne sećamo nije ni postojalo? Život mi ponekad liči na mnogo fioka sa kojekakvim stvarima, koje treba, bar s vremena na vreme, pospremiti. U tom spremanju fioka ( ili “ćišćenju dimnjaka”, kako kaže Frojd) mnoge stvari nas, za trenutak, odvedu na neka daleka mesta, ožive neke davne sate, koje smo zaboravili ili ih svesno potisnuli. Sređujući te “životne stvari”, mnogo toga moramo “baciti”da bismo lakše ili sa manje bola hodali napred. Od onog što smo zadržali gradimo svoje sećanje, oblikujemo svoju ličnost.

Da li je suština mudrosti, koja je esencija života, pamćenje ili zaboravljanje? Sve više verujem da je, upravo, zaboravljanje onaj regulativni mehanizam, koji nas štiti da ne umremo od sreće ili od tuge u nekim emotivno nabijenim trenucima. Nije samo java, nego su I snovi ponekad toliko zastrašujući da bismo poludeli kada ih ne bismo zaboravljali. Može li se umreti I od ljubavi, pita se Arsen u Jednoj svojoj pesmi. Istina je da se od nje ne umire samo jednom! Koliko to onda života imamo, ako stalno preživljamo da bismo ponovo umirali od nje? Ali nisam htela o tome!

Ljudsko pamćenje je vrlo nepouzdano, pa često nostalgijom nadograđujemo prošlost. A kad “pletemo” to zlatno pletivo prošlosti, našom čežnjom za njom , ono je svo od pene I nedosanjanih snova, činimo je lepšom nego što je bila. Zahvaljujući čaroliji pamćenja iskrsava ispred mene dvorište Gimnazije. Zujimo na sve strane kao u košnici. “Miro, imaš jednu cigaru?“- pita Aca. Ona ga pogleda kroz kragnu od kaputa, koja je dosezala gotovo do očiju, i dajući mu cigaretu, svojim karakterističnim, malo promuklim glasom, kaže : „ J... ga Aco! Kupi jednom kutiju“! Ja je gledam fascinirana blaženim izrazom na licu dok uvlači dim, kao da „konzumira“ nešto neodoljivog ukusa. Kad sam probala, ništa me tu nije očaralo, naprotiv, ali bi me Mirino lice uvek „prevarilo“. Ovoj nestvarnoj slici ništa ne nedostaje, čak ni fijuk vetra, tako karakterističan za Prištinu. Meta se sprema da pobegne sa filozofije sa uvek istim obrazloženjem: „Spremiću se za sledeći čas, mada ne znam u čemu je fora sa tom filozofijom. Šta će mi ona u životu“ ? Dragi Meta, znao je da nam ulepša školske dane svojim humorom i dosetkama. Ni njega nema više!

Poznajem taj čarobni krug, odlazaka i vraćanja starim predelima, putevima bez putokaza, kompasa bez igli, nasumičnih putovanja ka sreći... Umorna sam od čežnje za onim čega više nema : grada sa našim licima, toplim osmehom moje majke, glasom mog oca, naizgled strogim, a, istovremeno, nežnim i zašitničkim, grajom dece ispred zgrade A-4 u Ulpijani, mirisom sveže pržene kafe... Ponekad pomislim da su svi otišli nekuda daleko, samo sam ja ostala zarobljena u paučini sećanja.

Još jedna slika je „zakucana“ u mojoj svesti: poslednji pogled moje majke, tužan, a smiren, odlučan, a opet pogled koji kao da mi se izvinjava što ona odlazi drugim putem. Njen pogled me je pratio dok nisam zatvorila vrata bolničke sobe. Taj trenutak je postao večnost.Prošlost je kao bumerang koji nam se vraća uvek onda kad smo najranjiviji. Ona, moja majka, je bila je od onih osoba koje su opravdanje sveta i samim svojim prisustvom čine da on bude bolji. Kao devojčica sam verovala u večnost sreće, dobrote, života, pa sam čak od svoje majke tražila da mi obeća da će biti večna. Te večeri sam spokojno zaspala.

Kad sam odrasla, shvatila sam da je večnost u trenucima, kratkim ali nezaboravnim, lepim, tužnim, radosnim, nesrećnim. Sve je, zapravo, trenutak. Čitav život je, u stvari, niz trenutaka, duboko proživljenih...

text author: Tanja Petrović Krivokapić

#art #umjetnost #poetic license #pjesnička sloboda #poetic #license #pjesnička #sloboda #prose #proza

[sonnywise]

Ti si taj

Ko je uvijek u pravu

I ti si taj

Čija bi pravda riješila sve

Ti konstruišeš

I upravljaš

I ako ni nad sobom kontrole nemaš

Ti iscrtavaš planove

I uvijek si to samo TI

Ti uvijek kažeš

"Eh da se ja pitam"

I nikad da shvatiš

Da se ipak ni za šta

Ti ne pitaš

I da od tvoje pravde

Ima jedna bolja

I da je na kraju svakog razgovora

Nazovemo "Njegova volja"

Zato svijet i sebe

Od konstrukcije svoje

I besciljnog iscrtavanja svoga

Poštedi

Da sjećanje o Njemu

Ne počne da ti blijedi

I o mudrosti stvaranja takvog

Neka ti se misao istinom ubijedi

Jer tvoje vrijeme

Provedeno tako

Zaista više vrijedi

#balkan citati #citati o zivotu #tekstovi #tekst #bosna i hercegovina #balkan #balkanski citati #tekstovi o zivotu #citati o prijateljstvu #srbija #love #professional #professionalphotography #photooftheday #hrvatska #ljubav #balkan tekst #tuzni tekstovi #najljepsi tekstovi #citati o ljubavi #moje misli #mudre misli #misli #tekst o ljubavi #ljubavni statusi #poezia #poezija

[zagrljaaj]

#citati #najljepsi citati #zagrljaj #balkan citati #ljubav #poezija #ljubaav #ljubavni citati #mudrolije #mudrosti

[beskrajna-prica]

Ni sam ne znam kako sam nekad imao hrabrosti da joj izjavljujem ljubav svaki dan, bez bojazni da ću biti odbijen ili ismijan.

Mladost posjeduje smjelost bez mudrosti.

A onda s godinama stekneš mudrost i pretvoriš se u kukavicu.

[cvjetovi-zla]

I Bog stvori ženu

Bomba je, naginjući sarajevsko iz flaše, imao običaj, onako iznebuha, reći:

"Da žena valja, i Bog bi je imao."

Inače, bio je pun "mudrosti" o ženama:

"Jebi slugu da mu budeš rob", ili:

"Da žene valjaju, ne bi ih ljudi jebavali nego popili."

Kao što to obično biva u svim "muškim" kafanama ovog svije­ta, priča bi započela s fudbalom, a nekom tajanstvenom logikom završavala se na ženama, trebama, kokama, picama, droljama, komadima...

I on bi povremeno osjetio potrebu da ispriča nešto iz vlastitog "iskustva", ali to je zvučalo baš kao kad bih ja prenosio utakmicu kriketa.

A, i on je toga bio svjestan, pa bi, čim bi se povela takva vrsta razgovora, plaćao račun i mijenjao kafanu gdje bi se još uvijek mogao naći sagovornika za sport, kartanje, prepričavanje nekih davnih tučnjava i svakodnevnih pijanki...

U ljetno doba, kada su pored izloga samo sijevale noge i sise i mi odmicali zavjese ili čak izlazili iz kafane da ih propratimo pogle­dom, on je ostajao na stolici i frktao kao Bulgakovljev Azazelo.

Ali, čudni su putevi Gospodnji!

Tek, jedne godine se vrati s mora preplanuo, a na upit gdje je bio, što tako dugo nije dolazio, nonšalantno je odgovorio:

"Bio sam s jednom trebom u Trpnju."

Malo-pomalo, prestala je biti "treba", pa je sve češće, u razgo­voru ona postojala "ona moja", onda "ona moja Mirjana", a pravi šok za sve je nastao kad je pred svima nazva "moja vjerenica".

Mnogi su izražavali sumnju da takva uopšte postoji, ali se pro­mjena na njemu toliko očitovala da je bilo jasno da se nešto dešava.

Zajedljivci su ga izazivali: "Zašto je katkad ne dovedeš na piće?" Prezrivo je odmahivao rukom: "Među vas pijance?"

Mi to i nismo u našim alkoholnim maglama ni primijetili, ali gazda kafane nam je potvrdio da Bomba pije sve manje i manje - reklo bi se skoro nikako.

Jednog proljetnog dana ga sretoh u Koševskoj ulici s ogromnim buketom jorgovana. Nespretno ga je sakrio iza leđa, pa sam ga zaje­bavao:

"Bomba, jesi li to bio u pljački? Da nisi malo prestar za to? Kako ide? Proda li se šta?"

Zbunio se i počeo nešto petljati o tom da mu je majka u bolnici, da ništa nije ozbiljno, da je otišla na neke pretrage...

U svemu tome ne bi bilo ništa čudno da tog jutra nisam sreo nje­govu majku kako se s punim cekerima vraća sa pijace.

Čuvao sam to za sebe, nisam ga htio provaljivati pred rajom, ali nisam mogao izdržati a da ga ne upitam:

"Bomba, kako ti je stara?"

"Hvala; u redu je. Nije bilo ništa: lažna uzbuna. Pustili su je sutradan."

Sve rjeđe i rjeđe je dolazio u kafanu. Kad je već počelo mrc­varenje Sarajeva, pošto je on stanovao u Hrasnom, potpuno smo izgubili svaku vezu.

Potom je došla i moja Amerika, pa baš nisam imao blagog pojma gdje su raja, jesu li još u Sarajevu, jesu li živi, jesu li u jed­nom komadu...

Za Bombu su mi rekli da je tu, da se penzionisao i da se opasno provalio.

Naletjeli na njega na tramvajskoj stanici. Bio je trijezan i pošao kući, ali ga ja pozvah na piće. Malo se nećkao, ali je, uz ono obavezno "samo na po jednu", pristao.

Sjedili smo "kod Matića" na Marindvoru, a muzika je bila toliko glasna i napadna da smo u stanju bili izmijeniti samo par rečenica.

Već se bližio fajront, pa mu ja predložih da skoknemo do mene - opet "na samo jednu".

Pristao je:

"Ma šta ima veze sad - svakako si me načeo."

Znao sam da kod kuće nemam ništa od pića, pa sam od gazde, Solde, na revers uzeo flašu konjaka.

Rekao sam mu da sam čuo da se penzionisao i pitao ga može li se živjeti od penzije.

"Može kurac! Da mi nije majke... Nije mi jasno kako uspijeva od one crkavice platiti režije i još svaki dan nešto skuhati, a i meni doturiti za cigare?"

Zaboravljajući na tuđu nevolju, samosažaljivo sam rekao:

"Ti bar imaš majku", a onda mi je palo na pamet:

"Izvini što te pitam, ali šta ti je sa Mirjanom, jesi li još s njom?"

"Super. Samo čekam da joj se roditelji ispale u Trpanj - znaš, oni tamo imaju kuću, pa da ja pređem u njen stan. A, ko zna - kad si ti mogao u tvojim godinama, zašto se i ja ne bih priženio i, akobogda, imao nešto ovako..." pokazao je na sliku moje djece na zidu.

"Što da ne? Nek ti je sa srećom, znaš Bomba, nema ništa gore u životu nego biti sam..."

A, onda je iz njega provalilo:

"Ma koga ja to foliram, pička li mi materina?! Znaš, Daco, isti­na je da sam Mirjanu upoznao u Trpnju. Istina je da sam je imao namjeru ženiti. Samo sam nešto prešutio... Sjećaš li se kad si me ono jednom na ulici sreo sa buketom jorgovana? Išao sam Mirjani u bolnicu - bolovala je od cerebralne paralize. Rat je samo pogoršao stanje. Umrla je odmah na početku: jedina žena koju sam upoznao u životu koja od mene nije ništa tražila osim malo nježnosti, jedina žena koju sam volio..."

Digao je pogled prema mračnom nebu i zaridao: "Oh, Bože - jebem li te!"

I ja sam digao pogled prema nebu i pomislio kako Bombi ama baš ništa ne bi značilo da sam rekao: Šta ćeš? Bog dao - Bog uzeo.

Dario Džamonja

#dariodzamonja #dzamonja #akotijavedasampao

[shekyspeare]

"Hvaljen neka Si, o Allahu, što si nam naše dove, na najljepši način, uslišao, a nama se one nemogućim učiniše. Tebi ništa nemoguće nije. I hvaljen neka Si zbog svega od čega si nas, iz Svoje mudrosti, sačuvao. Jer nama se nekad propast lijepom učini, a Ti Si Onaj Koji sve zna i ništa Ti skriveno nije. Tebi sva hvala, Ti si od milostivih Najmilostiviji."

[blurrylatenights]

Baka i djed su mi govorili da me vole

Dugo mi je trebalo da počnem. Nisam ni znala kako. Nisam pisala i nije mi to ni padalo na pamet. Već se neko vrijeme borim s meni posve novim i izazovnim situacijama. U jednom trenutku mi se nakupilo toliko stresa da sam se zabrinula za samu sebe, prvi put onako zaista ozbiljno. Pomislila sam hoću li ikad više moći išta normalno osjećati, istim intenzitetom kao i ranije. Ili ću ostati ljuštura, napukla pod pritiskom i ispražnjena. No, nešto vremena je prošlo i emocije mi se vraćaju, na svu sreću. Ponovno se počinjem osjećati kao ja.

Na trenutak mi se učinilo da sam ponovno u devedesetima, vraćena u djetinjstvo. Romani o bakama i unukama, djedova smrt, stare slike, bakino prstenje, odlazak na selo, tatin stari analogni fotoaparat koji mi je poklonio. Njime je toliko crtica iz odrastanja ostalo zabilježeno. Uključujući i onu sliku djeda i mene ispred kamina, od koje se istovremeno smijem i plačem. Ljetni praznici i božićni ručkovi. Uzbuđena sam od pomisli da bih istim tim fotoaparatom i ja mogla zauvijek u vremenu uhvatiti neke trenutke koje bi vrijeme pretvorilo u uspomene. Duboko u pozadini glave me počela mučiti pomisao na to kome će te uspomene ostati. 

Nadam se da sam bila dobra unuka. Nadam se da svi znaju i da su znali koliko su mi uljepšavali odrastanje i koliko su mi lijepih sjećanja ostavili. Koliko su utjecali na mene i koliko su mi, u svojoj jednostavnosti, životnih mudrosti neposredno prenijeli. Shvaćam to tek sada, možda malo kasno, ali nadam se ne i prekasno. Znam da je bilo vrijedno i to znam zato što postoji toliko podsjetnika. 

Tugujem za djedom koji, iako je bio teška i komplicirana osoba, nije mogao sakriti od mene koliko mu je stalo. Ne želim previše žaliti za nekim stvarima jer sad više nemam ništa od toga. Želim se umjesto toga usredotočiti na one stvorene uspomene. A ima ih više nego što sam mogla zamisliti jer mi se svakodnevno otkrivaju, bilo u samotnim trenucima ili u pukotinama između dnevnih obaveza. Miriši mi na ljetne praznike.

Baka i djed iz Ivanca, odrasli u teškoj neimaštini i bez ikoga i ičega, pogođeni jednom teškom životnom situacijom za drugom (koje jesu ostavljale tragove, ali ih nisu obeshrabrile - da mi je barem te životne ustrajnosti!), pred kraj života nepravedno, nepotrebno i bezdušno zapostavljeni od strane mene i svih pod izlikom obaveza i udaljenosti - taj djed kojeg više nema i ta baka koja je poput onog cvijeta koji raste iz kamena, oni su bile jedine osobe koje su mi govorile da me vole. Znalo bi mi tada to zvučati tako strano i neobično. Sada vidim s kojom lakoćom je bilo izrečeno. Ja to puno osjećam, ali se nađem pred zidom kad želim izgovoriti. 

Ne želi izaći iz mene tako lako. Ne znam zašto postoji ta barijera. Kao da je sve sigurnije u mojoj glavi i kao da se bojim što bi se s tim dogodilo da izađe. Bi li mi se vratilo i ugrijalo me ili bi se rasplinulo negdje u zraku kao da nije ni bilo izrečeno. 

Želim prijeći preko toga i početi govoriti ono što osjećam. Baka i deda će mi biti uzori. 

[brbljivica]

NAJBOLJI PLAN   

slušaj, ti i ja moramo da uradimo nešto pod hitno.  izgleda da ne možemo jedno drugome da izlečimo  prelome iz detinjstva.  čini se da ih ti ni nemaš.  zato je vreme da se spakujem.  herojskije je živeti s priznanjem hroničnog poraza   nego negovati nesrećne čežnje  koje ću dići u vazduh  i jednom za svagda ih se rešiti.  nema lepote u mudrosti.  nema života u dostojanstvu.   

nisam stekla imunitet u detinjstvu   i sasvim je očekivana ovolika neotpornost na život.  noću čitam tvoje pesme koje danju krijem od sebe.  povređujem se na najsvirepije načine u nameri da  ojačam.  o meni nećeš pisati pesme.  istražujem morfologije porodica koje čine ovaj  potresni svet  po čijoj ivici hodam  u podnožju nečega što zovemo ljubavlju.  moja krv se izobličuje od hladnoće drugih.  zamisli, lede mi se ruke u avgustu.   trnu mi desni.  ne umem da budem sopstveni roditelj. 

kako si tužno sebe ubeđivao da me voliš.  to mi je konačno slomilo srce.  nema revolucije dok sama ne uništim sve.  ne tražiti pomoć, iskrvariti u potpunoj tišini   među ruševinama   koje si sam napravio, to je plan za poštenje. 

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević