amor-vincit-omnia33

[amor-vincit-omnia33]

[amor-vincit-omnia33]

[amor-vincit-omnia33]

[amor-vincit-omnia33]

me ;)

[amor-vincit-omnia33]

Fly me to the moon

[amor-vincit-omnia33]

Moja majka

Nije bila žena

Visoka rasta

Pa ipak

Bila je najbliže nebu

Od svega

Što sam vidio

Na zemlji

[amor-vincit-omnia33]

ako me ikada

budu pitali

koji je najgori osecaj na svetu

necu navesti bol

ona nas cini zivima

vec ravnodusnost,

ljudi moji,

prema svemu sto sam ikada volela,

prema svemu sto me ikada volelo.

iz bola se mozemo ponovo roditi,

ravnodusnost ubija.

[amor-vincit-omnia33]

[amor-vincit-omnia33]

"Ako ti je dobro,ne uznosi se, ne oholi, jer pad dolazi iznenada,ako ti je loše ne uništavaj se, ne ništi se u zlu, jer i sreća dođe iznenada. Nikada ne idi u krajnost, jer moraš biti spreman za uspone i padove, niti gledaj druge s visoka, niti saginji glavu pred svima, jer ti si samo dio čovječanstva, nit nešto iznad, nit nešto ispod, i što god da te snašlo prihvati to kao čovjek, ponesi se kao čovjek, budi čovjek. Čovjek je satkan od emocija, da plače, smije se, raduje, ljubi, a ne da bude iznad svih i ponižava dok ga drži trenutno prolazno dobro ili da se samouništava u trenutno prolazno lošoj situaciji.''

[amor-vincit-omnia33]

[amor-vincit-omnia33]

Речи су вам дивне, него шта ћемо са поступцима?

[amor-vincit-omnia33]

“Bio sam mnogo stariji od nje Stid me je i da vam kažem koliko. Svaki put kada bi mi otvorila vrata svog stana Onako u pidžami, sa punđom na glavi I nenašminkanog lica Pomislio sam ’’Bože, ona je devojčica’’. Prolazio sam sa njom kroz sva ona dela Svetske književnosti Koja je čitala na fakultetu. Nismo pričali o ljudima iz okoline Ni o našem nemirnom gradu Ni o stvarnosti. ’’Ogovarao’’ sam Karenjinu Dok ju je ona branila Zajedno smo sudili Raskoljnikovu Istim žarom i gorčinom.. Nisam znao Vidi li u meni očinsku figuru Ili srodnu dušu. Nikad nisam uspeo da je dokučim do kraja. Budila je u meni mladost Želju za životom Jer, ja i jesam bio Mlad čovek zatočen u telu odraslog muškarca. Posle toliko decenija Opet sam pisao prstima po zamagljenim prozorima I radovao se prvom snegu I bivao opčinjen njenim trepavicama. Njena mekana koža podsećala me je Na njene krhke godine. Još uvek je bila žustra, glasna, tvrdoglava Buntovna prema životu Tek je prevalila dvadesetu. Još uvek joj je bila fora da se popne na prste i iskrivi mi šešir. Nasmejavala me njena bezbrižna, rasejana mladost. Nosili smo duge kapute I pričali o piscima i novinarima Koji su dobijali Pulicerove nagrade. Gledali umetničke performanse I plakali na delo Marine Abramović. Slušao sam njene ideale I bio pomalo ljubomoran na njih Zbog ludačke strasti S kojom je pričala o njima. Nije mi bila teška Kao što sam znao da je teška svim tim momcima Za mene dečacima Koji su njena generacija. Volela je da se šminka i da izgleda starije Približnije meni. Pratila me na velikim događajima I dodelama nagrada Kao prijateljica. Nosili smo crna odela Oboje Oštrog kroja Sa kravatama. Vezali bismo strogi, niski rep. Oboje sa dugim kosama Njena smeđa Moja proseda… Bila je luda I ja sam bio lud Za njom. Toliko me je provocirala Toliko mi je dolazila i izmicala Ne zadržavajući se dugo Ni u dolasku ni u odlasku Volela je da je slušam Znala je da ja kao odrastao Stariji, zreo i ostvaren čovek Neću gledati sa podsmehom Na njena pitanja o smislu života Na pitanja o sopstvenom egu Pa čak ni na ona o modi, o minimalizmu, i parfemima. Duše su nam se razumele A vreme nas je u ogledalu Svakog dana podsećalo Koliko smo udaljeni jedno od drugog. Tad sam se pitao Prvi put Šta je to vreme? I kakvog smisla ono ima uopšte? Posula je svoju magiju svuda po mom životu Po peškirima kojim sam brisao njenu kožu od viskija Po stolovima I zidovima po kojima smo škrabali citate Iz ljubavnih pisama velikana Po policama I knjigama sa vrhovima stranica obojenim u roze Od njenog mokrog kupaćeg kostima I po tepihu, i po parketu, i po krevetu… Pustio sam je da ode Kad sam shvatio da bi moja budućnost sa njom Zaustavljala prirodan tok njene budućnosti. Prestao sam da joj dolazim na vrata I video sam je nedavno U prolazu Izdaleka Bila je našminkana Kao i uvek kad je želela da izgleda starije Sa strogo vezanim, niskim repom. Vraćam se u svoj stan Kao napušteni samac Tu se uvek pitam ’’Šta to vreme predstavlja?’’ Jer duša ne stari, samo telo A po telu se poznamo, biramo i tražimo Umesto po duši. Tu je osećam Kako demonstrativno viče kada je zezam Što jedino što zna da napravi je Nes kafa Tu se vrti praveći piruete Tu me ispituje o mojim filmovima, knjigama i životu I sluša me kao kada deci čitate bajke ili strašne životne priče Nozdrve i zenice joj se šire A usne opuštaju Onako spremne da ih ljubim Kao onda prvi put Kad sam proklinjao i sebe i život Što to radim A istovremeno Što nisam to radio ceo svoj život. Tu njena magija isijava iz svakog kvadrata Tu je volim Onako kako ljudi treba da nauče da vole Onako da shvate da je ta Ta prava ljubav smisao celog našeg bednog života…

Ostao sam bez moje devojčice i devojke, ljudi Ostao sam bez smisla.”

/Tara Đukić/

[amor-vincit-omnia33]

[amor-vincit-omnia33]

kako ti je lijepa duša

[amor-vincit-omnia33]

čuvaj se na isti način na koji čuvaš druge https://www.instagram.com/p/Cm4N4OltCLV/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[amor-vincit-omnia33]

srećni praznici ❤️ https://www.instagram.com/p/CnDMcvTtSkY/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[amor-vincit-omnia33]

Da ... I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca, štedeći se, učeći se kako ću najbolje voleti nju ... Kada je konačno nađem.

- Đorđe Balašević