dokazatiindukcijom

[dokazatiindukcijom]

Kad se zatrese predsoblje

Miloš Trideset pet (35), dugogodišnji analitičar rizika u jednoj domaćoj banci, upravo je stigao s posla. Odškrinuo je prozor i udahnuo prohladan vazduh ranog proleća koje je levim krilom senčilo pitomo radničko predgrađe. Senka Trideset dva (32), viši dijetetičar nutricionista i njegova verenica, sigurno je otišla na džoging.

“Trebaće joj desetak minuta do tartan – staze, pet minuta za zagrevanje, dvadeset do dvadeset pet minuta trčanja, pa tome pridodaj još 3 do 4 minuta istezanja. Ići će natrag dužim putem jer mora proći pored vrta baba-Slavke Sedamdeset dva (72) koja će joj odabrati lale, ali i to traje neko vreme, pa ako usput sretne Draganu Trideset jedan (31), popričaće malo o vremenu, sve u svemu – imam čuku fore”, računao je u sebi.

Pevajući jedva razumljivu krajišku brzalicu, nasuo je viski s ledom.

“Kao u domaćim serijama”, pomislio je. Ushićeno i nervozno podešavao je ekran laptopa, pokušavajući sebi da obezbedi najbolje osvetljenje. Ovu igru senki remetilo mu je sunce koje je svojim poslednjim zupcima već kačilo zaspale njive na periferiji i horizontu.

Nije se mnogo mučio s upisivanjem broja kreditne kartice u rubriku na ekranu jer ga je sistem pamtio. Najzad je, teško skrivajući uzbuđenje, ukucao CVC kod kartice i ukrajinska kem devojka s one strane ekrana halapljivo je progutala 25 evra.

“Progutala bi ti još nešto, pohotna kurvetino”, reče naslađujući se.

“Satari je na brzinu kao Putin Ukrajinu”, nastavio je u veselom raspoloženju.  

Pokušavao je da pronađe najudobniji položaj na krevetu, ali je bivao sve nervozniji. Senka se već umorila od trčanja, život onih divnih lala uskoro će biti prerezan baba-Slavkinim baštenskim makazama, a crnpurasta Ukrajinka se tek spremala za performans.

  “Kako dobro mešaš, mala”, reče joj kroz zube. “Šta bih ti samo radio”, reče joj sasvim grubo, već pred njom i odmah potom – u njenom zagrljaju. Ničega osim te sićušne crne devojke kovrdžave kose nije bilo, te ukrajinske Eve nastale od trocifrenog broja s poleđine njegove kreditne kartice, a koja će uskoro iščeznuti kao što iščeznu sva naša nadanja, strahovanja i naši jednom ali ne i dvaput umrli dragi, te se uputiti  kamo i svi oni, kad otvorimo oči posle sna. Ali dotle ostaje još vremena za požudu i ne preterano skupu ekskurziju u razvrat. Odakle im tako dobar internet u njihovoj ukrajinskoj vukojebini, pomislio je.

Iz sanjarenja ga je prenela detonacija. Osvrnuo se oko sebe – ništa se nije promenilo. Stan je bio ispunjen uzdasima s one strane ekrana, nikakve buke izvana nije bilo. Ponovo je osetio eksploziju.

Nije je čuo, osetio je na sasvim drugi način. Nešto je detonirano u njemu, talas eksplozije je stizao do njegovog grudnog kosta, grla i trbuha, izazivajući neprijatno trzanje. Osećaj mu je bio odveć stran ali se, nažalost, brzo odomaćio jer mu je za svega nekoliko trenutaka, čitav grudni koš vibrirao poput ogromne rezonantne kutije.

“Kao da mi srce preskače”, sasvim je precizno locirao problem koji nije prestajao. Disanje mu se poremetilo, u jednom kratkom a večnom trenutku osetio je čak i nesvesticu.

“Ovo je kraj. Pa moram li da završim život ovako polugo, pored kurve koju čak nisam ni izjebao“ –  pomislio je sasvim iskreno, onim što mu je preostalo od razuma. Počeo je da paniči.

“Ljubavi, je l’ si tu?”, reče Senka Trideset dva, koja je upravo ulazila u stan.

“Kakvi su ovo uzdasi, je l’ to opet oni napaljeni studenti iz potkrovlja gledaju porniće? “, reče sama sebi, dok je  stavljala lale u saksiju.

Uzdasi nisu prestajali i kad je ušla u dnevnu sobu, gde je zatekla verenika koji se držao za grudi u bolnom grču.

“Pa šta je ovo?”, reče isključujući brauzer.

Miloš nije umeo da odgovori. Pokušavao je da kaže nešto, ali ga reči nisu slušale. Sila koja mu je larmala po grudnom košu, lomila mu je reči na slogove a ove potonje na nekakve izdanke glasova koji su pre nalikovali uzdasima kem devojke nego na glas.

“Moram do prozora”, najzad je rekao.

Začudo, promaja ga je promašila i, umesto njega, ubila pomahnitalu ptičurinu koja mu se ispilela u grudima. Prvih nekoliko trenutaka bio je podozriv, preplašeno osluškujući srčani ritam i iščekujući nove preskoke ali njih doista više nije bilo. Prineo je palac vratnoj arteriji koja je monotono ali sasvim ravnomerno pulsirala, ni prebrzo ni presporo.

“Mislio sam da ću umreti”, rekao je. “Nikad mi se nije desilo ništa slično ovome”, reče.

“Verujem, nisam te ni ja nikad videla ovakvog”, reče Senka vrlo prekorno.

Tek tada je Miloš 35 shvatio da je polugo, da je gledao neku drugu ženu i da mora to nekako da objasni.

“Ne znam, draga, stvarno ne znam šta se desilo. Pod stresom sam zbog svega ovoga, tek smo počeli zajedno da živimo, planiramo decu, kao da mi je telo tražilo neki ventil”, bio je iskren, mada ni sam ne zna zašto.

“Mislim da sam ja prilično dobro znala kako da se izborim sa tim tvojim ventilom? Ili se možda varam”.

“Ma naravno, ali razumi me, ovo je sve novo za mene. Treba mi vremena da se naviknem”

Senka ga je zagrlila. Nije mu prijalo jer je i dalje bio preplašen.

“Jako se plašim. Nešto se strašno desilo dok sam gledao to što sam gledao. Mislio sam da umirem, bilo je jezivo”, reče tako da mu je poslednji deo rečenice već potonuo u suze.

“Joj, jadničak. Tek sada te razumem! Sve je ovo novo za tebe, novi život, novi planovi. Sutra ću zakazati razgovor kod doktorke Pavlović Šezdeset dva . “

Doktorka Pavlović Šezdeset dva, spec. psihijatrije, primila ih je već narednog dana.

“Senka je moja dugogodišnja poznanica, ovo moramo da rešimo što pre. Miloš, je l’ tako? Kakav je problem u pitanju? “

Miloš je bio umoran od iščekivanja kada će mu srce ponovo zatreperiti. Zaspao je pred zoru ali se ubrzo nakon toga probudio.

“Zvala sam tvoj posao, ljubavi. Ostajem i ja s tobom. Ne ideš nigde dok ovo ne rešimo.”

 Mrzovoljno je sedeo na kanabetu, noktima palca pritiskajući jagodice kažiprsta, u ujednačenom ritmu otkucaja srca. Nije verovao da će ga osloboditi priča, a pogotovu ne priča s doktorkom koja je sve bazirala na priči. Ipak je sve ispričao, pažljivo i precizno. Imao je celu noć da iznova i iznova proživi svaki frejm svoje jučerašnje povesti.

“Miloše, ovo izlaganje odaje utisak uplašenog, nepoverljivog mladog čoveka. Ne spašava te samo priča”, reče kao da mu je čitala misli. “Ne zaboravi da sam ja završila studije medicine”. Svaki kardiolog će ti odmah reći isto što i ja. To što si osetio su palpitacije – subjektivan osećaj da ti srce ne radi pravilno, a njihov uzrok su najverovatnije ekstrasistole, naš narod ih zove “srčani preskoci”. One mogu biti veoma neprijatne, ali su suštinski bezopasne. U tvom slučaju uzrok je najverovatnije stres. Ti si mlad muškarac, a ovo je novi početak pred tobom, novi problemi, novi život koji stiže ali to mu ne dozvoljava onaj tvoj stari život, koji grčevito pridržavaš da ne padne u ambis. To sve je pokrenulo parasimpatički nervni sistem koji je preplavio tvoje telo kateholaminima koji su poremetili uobičajeni protok kalcijumovih jona u jonskim kanalima srca, izazvali dodatno pobuđenje srčanog mišića i – bam, impuls ne nastane u sinoatrijalnom čvoru srca kako to obično biva, već negde drugde. Takav otkucaj nije snažan kao onaj iz sinoatrijalnog čvora i naše telo ga oseća kao preskok. To je sve, Miloše. Organizam se opire promeni.”

“To je sve normalno”, reče. “Senka je tu da te čuva. Mi smo hrabrije”, reče uz osmeh.  

Potom ih je pitala da li se slažu, ne samo u zajednici koja prerasta u brak već i oko planova za svadbu i porodicu. Odgovorili su potvrdno.

Miloš je nije slagao. Voleo je to sićušno, ljupko biće koje ga je opčinilo svojom dobrotom i brižnošću. Kao da je njenim očima gledao na horizont, gde upravo sada izlaze iz trgovine s decom u naručju, poslednja nedelja je u mesecu i uskoro će na izlet a evo ih gde nasmejani ližu sladoled na obali jezera, puće se za selfi i nakon rafala kamere ljube se kao tinejdžeri dok im deca zamahuju mišićima u jezerskom plićaku.

“Ali, znaš kakvi smo mi lekari. Evo ti nešto za smirenje. Ako ti opet zatreperi srce, prvo pomisli da je sve to samo odjek tvojih nerava. Ostavljam i mogućnost da u tom zbilja neprijatnom trenutku ne možeš ubediti sebe da će sve biti u redu. U tom slučaju, odlomi polovinu ovog anksiolitika, ali samo polovinu. Senka, molim te kontroliši”, reče uz osmeh.

Pozdravili su se srdačno. Usput je Senka kupila par lala kod baba-Slavke. “Paran broj, bar će biti lepog cveća ako umrem”, pomisli na tren u ujede se za jezik.

Strasno ga je poljubila čim su zatvorili vrata stana. “Ne treba tebi anonimna kurva iz tamo neke Moldavije, ja sam tvoja žena i tvoja kurva večaras i zauek”.

Nije bio raspoložen ni za ženu ni za kurvu. Ali nije želeo nijednu od njih da razočara. Prihvatio je Senkinu igru zavođenja. Nije uspevao da se koncentriše, misli su mu udarale čas u jedan čas u drugi prozor, u očajničkom pokušaju da izađu na vazduh i stope se u jedno sveže prolećno ništa. Uzalud, divergirao je u šir i dalj dok nije ponovo osetio detonaciju u grudima.    

“Počelo je”, reče Senki.

“Vidim”, reče ona, gledajući ga požudno i napaljeno.  

Nije imao vremena da joj objašnjava. Naglo je ustao i otišao da se umije. Popio je polovinu leka.

“Miloše, je l’ si dobro?”, reče Senka koja nije bila dobro, čim ga je oslovila po imenu. Osetio je da nema vazduha.  “Ovo ne pomaže. Moramo lekaru”.

Senka je počela da se trese. Dva puta je pala dok je pokušavala da uđe u farmerke. Uplašeno je ukucavala broj u mobilni, kad ju je verenik zamolio da ipak siđu i zajedno odu na hitnu.

Nekako se i on obukao. Bio je uplašen, plitko i isprekidano je disao, ali ga je hrabrila pomisao da je još uvek svestan i diše. Uostalom, objašnjenje koje je dala gospođa Pavlović bilo je sasvim na mestu.

Jasna je pokušavala da vozi brzo. Menjač se opirao naglim promenama brzina, gume su u opiranju bile glasnije, ali se automobil nekako dogegao do žutog pravougaonika za invalide, ispred Hitne. “Preparkiraj”, rekao joj je Miloš.

“Ma jebi se, znaš. Jebe mi se za auto”, reče ona sasvim neočekivano.

Hodnik je bio pust pa su ga ubrzo prozvali. Gledao je u reflektor dok su mu elektrode kačili na grudi i udove. Igla elektrokardiografa zaplesala je po crvenim kvadratićima. “Bogami, srce radi kao singerica”, reče medicinska sestra.

“Ovo nije sinus”, reče lekar zagledajući EKG.

Naravno da nije sinus, to je srce, reče u sebi Miloš, nasmejavši se sopstvenoj glupoj fori.

“Nije ovo strašno, Miloše. Uplašili ste se, vidim. Dobićete lekove, ali se obavezno javite kardiologu što pre. I da uradite Holter. “, reče ljubazni lekar.

U povratku je on vozio. Senka je neprestano pričala, ponovila je “biće sve u redu” u svim glagolskim vremenima, jebalo je to biće sve u redu u svim pozama. Smetalo mu je što ne može stići do svojih misli.

Dok je nosio elektrode na grudima, pokušavao je da sredi neku glomaznu tabelu s posla. Uzalud, prilikom sređivanja datuma koje su brzopleti korisnici upisivali u različitim formatima, u te zatvorske ćelije tabela bezuspešno je pokušavao da smesti novo osećanje koje mu se ugnezdilo u grudima. Dve dimenzije beše premalo a ni tri nisu bile dovoljne. Nije bilo te tabele koja bi premrežila strepnju koju je trenutno osećao i rizik koji nije sretao pre devet ujutru i posle 5, nakon što bi se pozdravio s kolegama i otišao s posla. Lekar je bio ljubazan i veoma uverljiv kad je rekao da će to biti u redu, ali je bio daleko od ocene da nije ništa.

“Volim te”, Senka je bdila nad njim, pokrivala ga, donosila mu kriške ananasa. “Zajedno ćemo ovo pregurati”, rekla je šćućurena u njegovom krilu.

Dr Tankosić Šezdeset pet (65) nije mnogo pričao; jedan je glas pažljivo osluškivao pa bi dva glasa bilo previše; naime, osluškivao je zvuk koji niko od nas nije čuo a koji je odlazio ka Miloševom grudnom košu gde je upadao kao u kladenac a potom se vraćao lekaru poput odjeka, uhvaćenog na ekranu. Pažljivo je pratio Miloševo srce, kako damara ta sekundara, zaključivši proceduru jednim “ovo je u redu”.

Seo je za računar, upitao Miloša boluje li neko od njegovoj porodici od srčanih bolesti, da li ima visok pritisak, puši, pije, hrče i zatim je, ne podižući glavu od ekrana, zapisivao odgovore (ne, ne, ne, ne zaboga). Nije bio vičan kucanju i ubacio je nekoliko neprevodivih “hm”-ova u ritmičko lupkanje po tastaturi. Najzad je uzdahnuo.

“Delijo, srce ti je dobro, jako. To kaže ultrazvuk i to je odlično. Nažalost, Holter i EKG sa hitne kažu nešto drugo. Imao si nekoliko epizoda atrijalne fibrilacije”

“Šta je to?”, preduhitrila ga je Senka.

“Atrijalna fibrilacija, aritmija apsolutna, potpuna aritmija, treperanje pretkomora”, počeo je lekar da deklamuje, “sve su to imena jedne aritmije koja se poslednjih godina sve češće javlja”

“Aritmija? To ne zvuči dobro”, reče Miloš sad već veoma zabrinut .

“Pa…sve češće je viđamo, ali uglavnom je pridružena s nekim drugim srčanim bolestima. Kako nam se život srčanih bolesnika produžio, tako nam je stigla i atrijalna fibrilacija kao pratilac maltene svih hroničnih srčanih bolesti. Kod mladih ljudi kao što si ti javlja se mnogo ređe, ali eto desi se nekad. Pozdrav, srećni dobitniče“, reče kiselo se osmehujući.

„Ali šta je uopšte to?“, ponovo je Miloš pitanje koje je ostalo bez odgovora.

„Ukratko rečeno, srčane pretkomore se kontrahuju  haotično,  prebrzo i bez ikakvog ritma, takva se situacija reflektuje na komore pa nastaje potpuno nepravilan srčani rad“.

„Ja sam ekonomista, doktore? Može li to plastičnije?“.

„Gledaš li domaće serije?“ „Gledam.“

„Pa otprilike je ovakva situacija. Zamisli dupleks gde struja stiže prvo na sprat. Tu je jedan ogroman prekidač koji gazda kuće pritiska na svako malo kako bi struju sproveo po celoj kući. Ipak, postoji još mnogo drugih, rezervnih prekidača za struju, za svaki slučaj. Ali pazi sad ovo-  naša familija sa sprata se popička tako da svako lupa u svoj prekidač kako mu se ćefne i kad mu se digne. Tako nekako“.

„Drugim rečima“, nastavi dr Tankosić nakon što nije dobio nikakvu povratnu informaciju, „gornji delovi srca polude, otkucaji izgube ritam i, tome sledstvesno, snaga pumpe se smanji. Ipak, mlado srce kao što je tvoje može da funkcioniše i sa smanjenom funkcijom. Što ne znači da se simptomi neće pojaviti. Ja ću ti dati lekove, savet da vodiš uredan život i to će se sve smiriti.“

„Zauvek?“

„Verovatno ne. Ali ćeš držati stvar pod kontrolom. Nećeš umreti ako se pojavi atrijalna fibrilacija, ne brini. Ako se budeš pridržavao, pojava novih aritmija je vrlo malo verovatna“, reče doktor s neobičnim uzdahom na kraju rečenice, koju očigledno nije završio.

„Postoji i ’ali’ “  , naslutila je i Senka.

„Da, nažalost postoji. Slabiji rad pretkomora znači da kroz njih krv slabije protiče što opet znači da se deo može zadržati u nekim, haj’mo reći teže dostupnim delovima pretkomora i napraviti ugrušak koji odakle može otići krvlju u mozak. A tada nastaje mnogo, mnogo oziljniji problem. Šlog“

„Ali rekli ste da sam mlad? Mlade ljude ne udara šlog“.

„Ipak postoji rizik od šloga. Čega se treba paziti, jer šlog nije običan neprijatelj već ustaša koji trećinu pacijenata ubije, trećinu ubogalji a samo trećina se nekako spasi. Pošto nisi srčani bolesnik, rizik od šloga je mali. Ali ipak postoji.„

„Pa čekajte, šta s tom informacijom da radimo?“ – upita Senka

„Nisam još završio . Preporučujem dalja ispitivanja da proračunamo rizik od tako strašne komplikacije, ali bih ja svakako savetovao lekove protiv zgrušavanja krvi, što pre tim bolje “

“I koliko to da pijem?” upita Miloš optimistično. “Piješ ih zauvek”.

“Kako se ovo uopšte desilo. Ja sam fizički aktivan od svoje petnaeste godine. Nisam se u životu nervirao, čak ni na faksu. Niko mi u porodici nije imao pritisak, svi zdravi odreda. Pa šta je ovo? Neizlečiva bolest? Jebote“

“Loša sreća, druže. Loša sreća. Medicinski pravilan odgovor je: jebiga”- reče doktor i potapša ga po ramenu.

“Pa ima li uopšte leka za tu aritmiju? Verujem da se moj momak javio na vreme”, reče Senka čiji momak nije primetio da joj je upravo prestao biti muž ili bar verenik. “I šta s tim lekovima, a nuspojave?”

“Nema leka bez nuspojava, ali uveravam vas da su sve blage. A i da nisu, lakše su od šloga. “

“Ali ne očajavaj, delijo”, reče čak srdačno. Zdravo srce imaš, malo je sad zadrhtalo. Popićeš ove lekove i biće odmah bolje. A posle toga piješ svoju terapiju kao, ne znam, neki vitamin. I biće to sve odlično. Obavezno me zovite na venčanje! “  

“Ja analiziram rizike u ekonomiji. Nemam dovoljno podataka za ovu situaciju“.

„Nemam ni ja još. Redovne kontrole, redovna terapija i redovan život i razlike za brigu zaista neće biti.„

Primarijus doktor Tankosić bio je neobičajeno ljubazan na kraju pregleda i još jednom istakao da ne treba mnogo brinuti jer veruje da je ovo sve što je rekao zapravo najgori scenario.

Vraćali su se bezvoljno kući, Milošu se u jednom trenutku učinilo da im je svaki korak kraći od onog prethodnog i da će zauvek ostati na putu, kao one Zenonove strele koje vekovima lebde u vazduhu.

„Neka greška je to, jedan kroz jedan“, Senka je nažalost prekinula tišinu. „Imam mnogo srčanih bolesnika kojima radim dijete, niko pomenuo nije tu atrijalnu fibrilaciju. Kako to da ti je srce odlično ali eto, jebiga, crtež na papiru kaže drugačije. „

„ Ne, to su povremeni preskoci, nije srce kamen da izdrži sve ove promene koje smo imali proteklih meseci. Pogreše i najbolji, srećom pogrešio je i Tankosić. Biće isto kao što je bilo“.

Ali on je znao da ništa neće biti isto kao što je bilo, više nikad. Pa sve i da je Tankosić doista pogrešio, u šta više nije verovao. Čitavim putem razmišlja gde je pogrešno skrenuo, šta je rđavo radio u životu pa da ga srce kažnjava, kada je sve krenulo nizbrdo.

Zastali su da Senka kupi novi buket lala. Crvene i krupne počivale su u buketu, kao da su još žive. Dugo je transakcija, dugo je matora veštica prebirala po sitnini tražeći kovanicu od pet dinara. Najzad su se raskusurali.

„Biće to sve dobro, ljubavi“.

„Neće biti dobro“ , najzad je rekao. Nije imao snage da druge ubeđuje u nešto u šta nije verovao. Na poslu je mogao, ovde ne može. „Neće više nikad biti isto. To je što je. Jednom ću se navići na normalan život i onda nastavljamo naše planove. Ali trebaće mi malo vremena.“  -reče kompromisno.

„Ali zašto mi? Zašto sad nama ovo da se desi, kad sve hoćemo, sve planiramo i kad smo mislili da sve možemo. Zašto mi? „

„Nije to tvoj problem, moj je“, reče joj iskreno.

„Pa sad je očigledno i moj“.

„Pa ne mora da bude ako nećeš.“

„Šta sad to treba da znači?“ – polako su stizali do stana i konflikta.               

„Znači da treba da mi daš vremena da prihvatim ovo. I ja sam preplašen, jebote. Samo koji mesec-dva da naučim da ponovo dišem“.

„Ja ću odmah početi da istražujem o ishrani, kuvaćemo zdravije, samo ono što ti odgovara. Ići ćemo polako i videće Tankosić da je omanuo u svemu.“

„Ne pomažeš mi. Nije omanuo, bolestan sam. Ali nije kraj sveta, čula si čoveka šta je rekao. Piću lekove“.

„Kako će to da utiče na potomstvo? „

„Ne saznajem svakog dana da imam takvu bolest. Pitaću ga, polako. Kako sad mojima da kažem ovo?“

„Nemoj im ništa reći dok ne budeš siguran da si bolestan.“ „Ti si bolesnija od mene što nećeš da prihvatiš da sam bolestan“, reče odgurnuvši vazu za lale. „Hej, nisam još ni stavila lale. „

Ne zna ni sam kako se vaza našla u njegovoj ruci a još manje zna kako je iz nje izletela ka vratima i razbila se u paramparčad. Senka se zaključala u spavaćoj sobi, odakle je čuo jecaje dok se spremao za grad. Nije mario mnogo. Ovo je nešto što sam mora preboleti. Svi prijatelji bili su zauzeti ili zarobljeni u svojim životima a on jednostavno nije želeo da priča. Pričaće sa Senkom sutra ili prekosutra, kad i sam sebe ubedi da će biti drugačije i ne-isto ali da ne mora nužno sve biti katastrofalno, kada ubedi majku i oca da se ne plaše i da im sin nije srčani bolesnik te da će uskoro dobiti unuče, da se razbije od alkohola sa drugarima iz srednje za koji dan ali ne sada, sada će se sam razbiti.

  Srce mu je tu i tamo ispadalo iz ritma, ali nije mnogo pažnje obraćao dok je sedeo za šankom. Skakao je u masi, ljubio se s nekim pijanim ili drogiranim klinkama, trljao se o njih dok je majstor za pultom remiksovao neki remiksovani remiks. Ne zna ni kad se vratio kući a još manje kad se probudio; toliko je bio dezorijentisan da nije mogao proceniti da li se sunce penje ka zenitu ili spušta ka njivama na periferiji.

“Ljubavi?”, dozivao je Senku, ali je nije bilo. Poručio je kineze i popio nešto kisele što je ostalo u frižideru. Već se smrkavalo a Senka nije dolazila. Nije mogla otići roditeljima jer se noću ne ide na groblje. Razmišljao je da se raspita kod njenih drugarica, ali je ubrzo izgubio interesovanje.

“Doći će” – pomislio je. “Nego, da mi vidimo šta je ta atrijalna fibrilacija”.

Nije ni stigao da otkuca “atr” a pretraživač mu je već ponudio sledeći naslov

“ATRIJALNA FIBRILACIJA – ŠTA VAM LEKARI NEĆE REĆI”

Bio je to blog na srpskom, veoma loše poravnat, ispisan ošišanom latinicom, čak uz povremene kuke i motike simbola umesto č, ć i đ. Počeo je da čita.  

 DRAGI CITAOCE:

Upravo su ti rekli da ima[  “atrijalnu fibrilaciju”, iza[ao si iz lekarske ordinacije zbunjeniji nego sto si u nju usao. Kakva je to bolest cudnog imena, koja se ojednom pojavila i pocela da se siri poput epidemije? Kakva je to bolest za koju nasi roditelji nikad culi nisu ali od koje, prema zvanicnim statistikama, boluje oko 2% svetske populacije.                 

Postoji li “atrijalna fibrilacija” u Narodnom lekaru koju su nasi roditelji, bake i deke drzale u svojim domovima pored Narodnog kuvara, jugoslovenske zastave s petokrakom zvezdom i Titove slike?”

Dalje se u tekstu navodi da se “atrijalna fibrilacija” ne pominje u celoj toj knjizi od preko hiljadu strana. Istina, četiri pasusa je posvećeno bolesti koja se zove „potpuna aritmija“, ali tu autor opisuje aritmiju koja je maltene životno ugrožavajuća. Još jedno poglavlje u odeljku „Elektrokardiogram“ posvećeno je „potpunoj aritmiji“  čije promene na EKG-u koincidiraju sa promenama koje daje „atrijalna fibrilacija“. Čitalac je dodatno zbunjen time što se navodi da je reč o oboljenju koje je „vrlo teško“ i koje „zahteva brižljivo lečenje“. Ni govora nigde o riziku za nastanak krvnih ugrušaka!

U tekstu se dalje raspravlja kako je moguće da se jedno takvo oboljenje, pre pola veka  smatrano za vrlo teško i retko, postalo globalna pošast od koje boluje svaki pedeseti čovek na planeti.

„Zarazna bolest, virusi?“ zapitao se autor bloga. Dalje se raspravljalo o ekstrasistolama, o kojima je Miloš već čuo. Ne samo stres, srčane preskoke pobuđuje i kafein, izlaganje određenim hemijskim agensima, razna trovanja. A mogu nastati bez nekog jasnog uzroka, kod sasvim zdravih osoba. „A u jednom trenutku su lekari odlučili da određeni broj srčanih preskoka uzmu za granicu i sve nakon toga – knjiženo je u novu bolest. Time su hiljade i milioni zdravih ljudi  postali ozbiljno bolesni posle samo jedne globalne odluke.

„Zašto bi to radili“, zapitao se Miloš. „Ali nije bilo dovoljno bolesnih na kugli zemaljskoj“, nastavljao je tekst, „globalnim moćnicima ni to nije bilo dovoljno pa su prešli na narednu fazu plana buduće Plandemije“.

Vanredni profesor pukovnik Miodrag Četrdeset devet (49), predavač na Vojnoj akademiji, čitao je tekst sa istog bloga kao i Miloš. Još otkad su mu, pre 5-6 meseci, ustanovili prokletu pošast u grudima verovao je da je neki ozbiljan neporazum po sredi.

„Stotine i hiljade srčanih bolesnika naprasno bi dobijali tzv. atrijalnu fibrilaciju nakon operacije srca i tako bi jednu staru bolest trampili za drugu novu, tek stvorenu. Niko se od tih sirotih ljudi nije pitao kako se to desilo. Iako su u bolnicama ležali s ljudima koji su imali pejsmejkere, defibrilatore i druge naprave koje su nosili u grudnom košu, ovi lakoverni i naivni ljudi nisu ni pomislili da je i u njihovim grudima naprava pomoću koje im je kontrolisan srčani rad i po potrebi izazivana atrijalna fibrilacija. Takozvani „čip“, za zvaničnu, anesteziranu javnost otkriven je  tek početkom šezdesetih godina“    

„Ali ni to nije dovoljno. Srčane bolesnike tek je trebalo proizvesti. U tu svrhu je veštačkim putem izazivana pojava velikog broja ekstrasistola koja bi potpala pod krovno ime „atrijalne fibrilacije“. Kako je moguće izazvati identičnu pojavu kod velikog broja ljudi, pogotovu pojavu koja bi uključivala poremećaj srčanog rada bez da se gleda i čačka po svakom srcu ponaosob.? Lako – putem masovnog trovanja, koristeći oprobani recept američke Vlade, zaprašivanjem čitavih regiona i zemalja teškim metalima i bojnim otrovima iz aviona, što komercijalnih što vojnih. I tako bi se naivni ljudi divili predivnim belim brazdama na nebu  a avioni bi svakog dana neumorno „orali nebeske njive“  sa kojih je, na zemlju, padala kiša teških metala i otrova koje su, pored drugih medicinskih tegoba, izazivali srčane aritmije među kojima je najvažnije mesto zauzimala takozvana atrijalna fibrilacija. „

Pukovnik Miodrag (49) nije ni morao čitati nastavak teksta jer je već poverovao u sve napisano. Ipak je nastavio s blogom, došavši do podnaslova: 

ZAŠTO SU VRBE ŽALOSNE?

Pošto je izazvana „bolest“, vreme je bilo i proizvesti „lek“. Za tu namenu varsksao je lek od pamtiveka poznat u narodu, onaj koji potiče od lista vrbe i koji je godinama lečio migrene i groznice dok nije ustanovljeno da povremeno upali jetru, ponekad i mozak, a da mnogo češće izazove želudačne probleme. Međutim, novi život je dobio nakon što je otkriveno da usporava nagomilavanje krvnih pločica pa bi stoga „mogao sprečiti“ nastanak krvnog ugruška. Ozbiljnom mentalnom akrobatikom postulirano je da bi „atrijalna fibrilacija“ mogla izazvati nastanak krvnog ugruška i odmah je preporučeno uzimanje redovne terapije za sprečvanje zgrušavanje krvi. Kasnije se lek od vrbinog lista pokazao kao neefikasan (šta god to značilo, ako imamo na umu da su i lek i bolest pod navodnicima), ali je osnova bila jasna – sprečavanje nastanka krvnih ugrušaka.  Publikovan je rad koji pokazuje da mladi ljudi s atrijalnom fibrilacijom ne dobijaju šlogove – uglavnom su pod rizikom oni s drugim bolestima, koji su i inače u povećanom riziku od nastanka ozbiljnih komplikacija, ali to nije promenilo gledište „struke“. Naprotiv.

„Sine, evo na TV-u pričaju nešto pričaju o ovoj našoj aritmiji“, reče mu cimerka koja ga je rodila. Otkad ga je supruga napustila s decom, živeo je s majkom i njenim brojnim komorbiditetima.

I zbilja, s malih ekrana kardiolog je ponavljao rečenice koje je Pukovnik Miodrag upravo pročitao. „Ne znam ko je ovo pisao“, rekao je kardiolog, „ali mogu potpisati svaku rečenicu“.

Ništa od dodatnih uveravanja nije bilo potrebno Pukovniku Miodragu kome se činilo da mu je logika pobegla sa suprugom i da će izgubiti starateljstvo nad njom. Što je morao da zaskoči tu mladu kafe-kuvaricu pored onako lepe i mlade žene – više ni sam ne zna. Zar je onesvešćivanje tokom trčanja bilo potrebno da shvati da ima ozbiljan zdravstveni problem i da mu mlade kafe-kuvarice i kurčenje pred studentima neće vratiti ono što je nepovratno upalo u bezdan koji je i njega čekao. Nije ni shvatao koliko brzo je podlegao prelesti, koliko brzo mu je zavera prodala ciglu koja mu je dodatno otežavala balansiranje nad bezdanom. S kupljenom ciglom, stigla je i slatka iluzija pa  makar tokom čitanja bloga nije bilo krize srednjih godina, nije bilo nijednog njegovog poraza ni promašene odluke – čak ni promašenih otkucaja srca.  

Miloš Trideset pet se malo premišljao dok je čitao blog. Letimično je pročitao rad o mladima koji su prolazili bez moždanih udara, zaista je pisano o tome. Nije imao sumnje da prisustvo naučnog rada samo po sebi ne dokazuje ama baš ništa. Bila je potkrepljena jedna činjenica, a ne bi situacija bila bolja ni da su sve činjenice potkrepljene jer nije bilo jasno kako se one slažu u rečenice, kako jedna iz druge proishode, i činilo mu se da  tu logika potkrepljivanja radovima  nedostaje pokoja dimenzija. Lepa priča za kafanu, ali on će ipak nastaviti da se konsultuje sa dr Tankosićem. Kada nekako ubedi roditelje da prihvate njegovu novu konkubinu koju nosi u srcu.

A gde je uopšte Senka, tek se tad upitao. Našao je u sobi, zaspala je. Poljubio je u čelo, prošaputao „izvini“ i izašao.

Narednih dana osećao se mnogo bolje, popio je i par viskija nazdravivši sam sa sobom. Senka nije obraćala pažnju, pretpostavljao je da je bila zauzeta radom s klijentima. Začudio se koliko često i dugo je s njima skajpovala, često i posle ponoći, ali nije želeo da je ometa. Nije ni ona njega mnogo ometala. Štaviše, kao da nije uopšte govorila, osim u svojoj sobi, na skajpu.

Nije mu bilo čudno jer mu je prijalo malo oduška. Nije imao sumnje da mu je, pre ovog sranja sa aritmijom,  drugo lice množine paralo uši i da od toliko množine nije mogao čuti sebe, pa ni svoje aritmično srce. Ali sada je imao svoje „ja“ i svoje beta blokatore. Nastavio je sa laganim trčanjem .

Miloš je imao ambivalentna osećanja prema braku svojih roditelja. Taj neprekinuti niz uzajamnog ulizivanja, dosadnih razgovora o još dosadnijim temama, isprepletanih pogleda na svet kad više nije znao gde prestaje majčin stav a počinje očev, naporedo je išao s uzajamnim poštovanjem, požrtvovanjem i zajedništvom. Nije ni te večeri bilo drugačije – jedva je uspevao da ih ne prekine dok su se uzajamno šlihtali i dopunjavali o novostima iz komšiluka. Sedeo je sa Senkom koja je tada lelujala poput senke, što nije primećivao jer je bio usredsređen na svoju priču. Predstavio je stvar lakšom nego što je bila, potencirao je da mnogo ljudi ima istu bolest, da treba voditi uredniji život, i da su mu neki lekovi prepisani. Želudac mu se prevrnuo kad se otac našalio da li je on uopšte njegov sin s obzirom da u porodici niko nema srčanih problema, ali se ipak nasmejao. Srećom pa je Senka bila toliko odsutna, inače bi majka satima premotavala priču koju je pokušao da im proda, ali sada ga je samo zagrlila i rekla da se čuva. Pozvala ga je u kuhinju gde mu je rekla da mora biti pažljiv sa suprugom. „Nije imati nego umeti“, rekla mu je.

„Ne brini, dobro je ona. Nego mnogo radi“, rekao je Miloš, u šta je tad verovao.

                „Svi su potpuno poludeli. Izgleda da nas zaista nečim zaprašuju“ pomislio je Tankosić nakon što je ljubazno ispratio pukovnika Miodraga, već petog pacijenta koji mu postavlja ista pitanja. Da, atrijalna fibrilacija postoji. Štaviše, postoji u vašim srcima. Da, izlaganje nekim hemijskim agensima može pospešiti vašu atrijalnu vibrilaciju. Ali dr Tankosić nije znao da li nas zaprašuju bojnim otrovima iz aviona. Napomenuo je da, čak i da to uzmemo kao validnu pretpostavku, visok pritisak gospodina pukovnika i njegovo oranje alkoholom i cigaretama po sopstvenom kardiovaskularnom sistemu predstavlja mnogo ozbiljniji faktor rizika od oranja aviona po nebu. Ne, za dijagnostikovanje atrijalne fibrilacije ne treba testirati krv na prisustvo teških metala.

Simpatična bakica u čekaonici doktora Tankosića imala je mnogo više informacija od kardiologa. Ipak on nije stizao da prati društvene mreže.  Komšija joj je pričao da je neki njegov poznanik izvadio krv posle dijagnostikovane atrijalne fibrilacije – toliko je teških metala imao, mogao je rudnik otvoriti! Ona sama je otišla lekaru da ga zamoli da joj izvadi čip koji su joj ugradili posle operacije srca, nije ni znala da ga godinama nosi i da joj svetski moćnici jednim klikom dugmića mogu poremetiti srčani ritam. Gospodin u lister odelu dopunio je bakicin monolog. Da, gospodine pukovniče, i ja pijem te proklete lekove protiv zgrušavanja krvi, ali više neću. Neće nas izmišljenim lekovima lečiti od izmišljene bolesti.

„Ja sam Miloš, imam trideset pet godina i atrijalnu fibrilaciju. Bio sam uzoran đak, uzoran student, posvećen svom poslu. Bio sam pijan premalo  puta u životu, samo da vidim kako izgleda biti pijan. Trebao sam se izuseravati od alkohola pa da znam što je mene strefilo ovo sranje. Moj život je uredniji od života mrtvih ljudi na groblju. Šta je urednije od toga, jebote!  Sad imam mamu i tatu koje moram da lažem da se ne plašim i da je ovo kijavica srca, imam ženu koja mi na neki bizaran, pasivno-agresivan način  kaže da me ne voli isto kao pre. Ja sam odvratan čovek, zavidim svima onima koji se opijaju, drogiraju i jebu bez da im srce preskoči, koji se prežderavaju mašćurinama, slatkišima, belim lukom leče svaku boljku i opet su zdravi kao dren. Mrzim ih, želim ih da se skrše dok voze pijani, da im padne klavir na glavu dok se po ulici šire da im niko ne može ništa. Znam da će proći ovaj bes i da ću prihvatiti da moram da zgutam tabletu ili dve i da se redovno kontrolišem ali se nadam da će, s tom fazom, nestati ovaj bes koji osećam prema drugima jer nakon njega sledi i bes prema sebi. „

„Hvala, dragi Miloše. Dobrodošao nam.„ reče gospođa Mila Sedamdeset i kusur (7?), predsednica udruženja obolelih od atrijalne fibrilacije, koja je sastanke održavala u svom prostranom stanu u prizemlju. Nasula mu je sok od zove.

„Vi mladi imate teže simptome, ali to ne znači da je bolest teža. Znam, i ja sam bila takva. Ali sada je bitno da znaš da nisi sam, tu smo da se pomažemo . Takođe je bitno da vidiš da su mnogi pretekli – nije ovo smrtonosna bolest. Ja sam već desetak godina „treperava“, gospodin pukovnik par meseci, gospođa Dara već dve decenije. „

Pukovnik je pokušavao da se namesti u fotelji. Bilo mu je neudobno, pretoplo i dosadno. Bio je dezorijentisan, na svim stranama sveta podjednako nesnađen, sve dok nije primetio reklamu za lek protiv zgrušavanja krvi na poslužavniku gospođe Mile.

„Lažeš!“ , reče nepovezano. Platila te je farmakomafija da nam ovde patetišeš. Pa pogledajte ga, puca od zdravlja, volu može rep iščupati a sad nam prodaje tu neku žvaku da je bolestan. Provaljen si, pičko.“

„Ma kakve su to reči, prijatelju?“, upitala ga je gospođa Mila.

„Ti zaveži, matora. I tebe plaćaju da nas godinama ovako lažeš“

„Da, sve je prevara“, dodade još jedan glas.

„Pa kakva prevara, ljudi?“, upita domaćica.

„Prevareni su ovi idioti“, reče Miloš, „naseli su na priču da je bolest izmišljena, da lek ne leči, čitao sam i ja to“.

„Ama šta vi pričate?“ – domaćica Mila zaista nije znala o čemu se priča.

„ A ti kao ne znaš, matora?“, reče pukovnik. Bilo mu je sve gore i gore.  

„Ne znaš ni ti šta pričaš, matori“, dobaci mu Miloš. „Pričam ti svoju priču, a ti mi kažeš da lažem. Pa nosi se u tri pizde materine i ti i ovi tvoji ludaci. Ili uzimajte terapiju ili je nemojte uzimati, samo odjebite.“

„Sad će me jedan balavac učiti. Alo bre, znaš li da sam ja profesor na Akademiji“

„ A znaš li ti da ti tek sad jebem sve po spisku. I pošto tako pametan ubeđuješ ljude da budu glupi, želim ti dobro zdravlje i dug život, da možeš da dugo gledaš grobove onih koje si lično oterao u smrt“.

„Pa ljudi molim vas, smirite se, popijte sok.“, reče detinjastvo gospođa Mila.

„Zapamtićeš mi ovo, veruj mi“, reče pukovnik.

Bio je besan, mrzeo je svoj grad i sebe i to što nije u tuđoj kući mogao biti ono što je u svojoj kući i svojoj akademiji – glava porodice čija se reč pamti, poštuje i kojoj se ne prigovara. Pa eto ni žena mu nije reč rekla što se kurvao, prosto je otišla. I onda se našao jedan balavac, po svim pokazateljima na lestvici iznad njegove, koji je uspeo da ga pljune. Pa kako gravitacija dozvoljava pljuvanje odozdo nagore? Besan je bio na sebe što ranije nije prozreo zaveru, što ranije nije zaključio da je krivica u drugima a ne u njemu, da bi i dalje bio najbriži, najsnažniji a istovremeno i najrečitiji, da ga ova prokleta zavera nije zaustavila. „Ne“, reče glasno razmišljajući, „samo usporila“. Ukinuo je sve lekove, ukinuo je i majci lekove, ali ona to ne bi razumela.

Možda bi i razumela pre iskrivljenog osmeha s kojim ga je sačekala na vratima. Gledala ga je unezvereno dok su joj reči ispadale na parket. „Šlog“, pomisli i uze telefon. Još i pre nego što je hitna stigla, znao je da nije bolest ta koja joj je iskrivila osmeh, već brojni „komorbiditeti“. Ali je za ovo neko morao platiti. I znao je tačno šta treba da uradi. Imao je dan- dva na raspolaganju.

 Student Petrović Dvadeset četiri (24) je čekao na praznom autobuskom stajalištu. Tek je prošlo pet.  Znao je da ga Pukovnik Miodrag (49), njegov profesor na Akademiji, sigurno neće silovati jer se snošaj uz pristanak ne računa kao silovanje. Bio je to ambiciozni mladić koji je obožavao tehniku, koga su slušale struje i radio-talasi bolje od koleginica sa smera i koji se odlično snašao na dva stručna predmeta koje je predavao profesor Miodrag. Preporučio ga je za master rad a kasnije i poziciju na katedri. Mladi student Petrović nije imao dilemu da želi da ostane pri vojnoj službi jer je znao da njegovu ljubav prema tehnologiji i otadžbini  nijedna druga služba neće moći da pripitomi na način koji bi zadovoljio i njega kao pojedinca i društvo kao celinu. Ipak, znao je da akademski lavirint ima svoje dekrete i pravila od kojih su mnoga daleko od moralnih i da ih moraš poštovati kako bi ostao u trci. Bar dok ne dođeš do vrha. „Koga briga da li je ubijao ženu od batina onaj koji je poginuo braneći svoju zemlju“, mislio je Petrović dok je čekao profesora. „Ne, odbrana zemlje u vrhovno i ultimativno dobro koje želim da postignem, ali ovo je  nepravedan svet a pogotovu naš učmali akademski svet u svetu, pa sam prinuđen da trgujem raznim dobrima ali i raznim zlima. Znam da priča o moralu postane priča o piljarnici s raznim dobrima i zlima, ali nisam ja stvarao ovaj svet, treba se obratiti tvorcu“.  

„Kasni.“ Pomislio je Petrović. I taman kad je to poluglasno izgovorio, stigao je profesorov „pasat“.

„Dobro jutro Petroviću, je l’ hladno? „

„Pa jeste, profesore. Onako“

„Upadaj, ugrejao sam ovde.“

„Joj, valjda neće mnogo boleti.“, pomislio je Petrović dok je ulazio u kola.

„Petroviću, spremio sam nam kafu, a ovo i plastične čaše. Uzmi malo, da se razbudiš“.

„Jao, to je ona droga za silovanje“, pomislio je. „Pa dobro, koga briga, bar neću osetiti. Neka bude šta biti mora“. Otpio je gutljaj.

Prolazili su pored dve nafrakane seksualne radnice kojima se smena upravo završavala.

„Ideš nekad na kurve?“

„Ne idem, profesore. Imam devojku“, reče student.

„Pa ni ja nisam mislio da idem na kurve dok nisam shvatio da mi je žena kurva“.

Tu su se oboje nasmejali.

„Dobro je, možda me ipak neće silovati.„

Ali pukovnik je nastavio da trabunja o kurvama. „Sumnjivo je što stalno priča o ovim temama, možda me ipak siluje“, premišljao se siroti suvozač.

„Nego Petroviću, znam da tebe interesuje protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije protiv agresije 1999.“ „O da, profesore, to mi je opsesija.“

„Je l’ znaš čime je oboren američki avion F117a, takozvani nevidljivi?„

„Naravno, bio je oboren trećeg dana agresije raketnim sistemom S-125 Neva. Oborila ga je 250. raketna PVO brigada“.

Uključili su se na autoput. Drugih vozača nije bilo, pa je pukovnik lako stigao do 160 kilometara na sat. Već su duboko ušli u Srem.

„Imam jedno iznenađenje za tebe, Petroviću. Znam koliko voliš tehnologiju a pogotovu raketne sisteme, vreme je da ti pokažem nešto.

„Nadam se da to nešto neće biti tvoja kita“, pomislio je Petrović. Već su prešli most kod Beške, grudvice magle su lebdele nad Dunavom. Pasat se isključio kod Kovilja.

Petrović dvadeset četiri strpeo je dok su jurišali lošim, ispucalim putem kroz neke dve ravničarske pripizdine. A kad je auto skrenuo na letnji put, momak je progutao knedlu. Najzad je pukovnik zakočio. Bili su na rubu dunavskog rita, u društvu meseca koji je polako odlazio na spavanje, Fruške gore koja se tek budila i Titelskog brega koji se rasanjivao tamo u daljini. „

„Zna čovek šta je romantika“, pomislio je student.

„Pogledaj, Petroviću“.

Pogledao je uplašeno. Na samoj ivici rita, dobro skrivene i kamuflirane u šipražju, bile su gusenice glomaznog vozila iznad kojeg su štrčale tri zašiljene rakete.

„Samohodni transporter raketa!“ – reče zadivljeno Petrović.

„I to kakav. Ovo ti je, Petroviću moj, raketni sistem 2K12 Kub“

„Onaj što je korišćen tokom agresije?“

„Tako je, dobri moj. Ove nove generacije misle da je za staro gvožđe, već su ga otpisali, a sad ćeš sam proceniti da li je tako“

Izašli su iz kola. Student je odahnuo i zatražio još malo kafe. Bio je ushićen da što pre istraži priliku pred njim.

„Zamisli da si na položaju. Kako ćeš osposobiti ovu lutku?“

„Ne znam, profesore. Trebaće mi vremena. Ovu praistoriju znam samo sa jutjuba. „

„Ali nama zvrje avioni nad glavom. Nemamo vremena, za koji minut će nas zasuti bombama.“

„Ali u tom slučaju ovde  ne bih bio sam. Gde nam je posada?“.

„Stići će, priteralo ih u ve-ce, recimo“.

„Mislim da ću se snaći ako vi pokrenete ovu skalameriju. „

„Pa hajde probaću, ovaj radar je toliko zastareo da ga naši savremeni više ni ne konstatuju“, reče pukovnik.

Monitor se pokrenuo, lampice su zasvetlele.

„Profesore, ovo je tako zabavno.“

„Sad jeste, nije bilo one 1999.“

„Je l’ ovo važba gađanja?“

„Može biti“, reče profesor.

„Šta nam je cilj“

„Neprijateljski avion“

„Pa gde je? Dajte mi koordinate“

„Ne treba, pogledaj iznad sebe“

A iznad njih spuštao se putnički avion. Već je sišao sa neba gde je uzorao svojih par otrovnih brazda. Petorica lekara vraćali su se  ovim jutarnjim letom sa jednog kongresa kardiologa povodom novina u „lečenju“ „atrijalne fibrilacije“ . Avion je spustio  točak i promeškoljio se na hladnom prolećnom vazduhu. Spremao se za sletanje.

„Neću valjda ciljati putnički avion?“

„To je dobra vežba jer su oni sporiji i glomazniji. Nisi valjda mislio da su ovo prave rakete? Je l’ ti misliš da sam ja lud“

„Ne, naravno, izvinite.„

Ubrzo je klinac ovladao tehnikom. Paradoksalno, bio je oduševljen njenom zastarelošću, iznenađivala ga je razlika između ogromne komandne table u ruskoj praistoriji i kompaktne verzije, lake za upravljanje, kakvu je sretao na simulacijama. Ipak, zaluđenici kao on znali su poneštao i o praistoriji. Bile su to njihove vinil – ploče.

Evo ga, profesore. Jedna troma tačka, reče pokazujući na nešto što bi se uz mnogo poetske imaginacije moglo nazvati monitorom.

„Bravo mali“, reče pukovnik i potapša ga po ramenu. Na to se momak stresao.

„Ovde će me silovati“ pomislio je i zadrhtao.

Profesor ga je uhvatio za ruku i zajedno sa svojom krenuo ka dugmetu za lansiranje. „Sad sam gotov“. Petrović se u poslednjem trenutku trgao ali čovek je već dodirnuo komandu. Obojica se bacili na pod nakon zaglušujuće buke koja je usledila. Raketa je upravo poletela.

„Ovo...nije...vežba?“

 „Ovo nije bila vežba“, pomislio je student doktorskih studija koji se vraćao na odmor u Srbiju. Nikako nije uspevao da zaspi ali i inače nije spavao u avionu. A sada je već bilo vreme sletanja. Neka, spavaće kad stigne kući. Umorile su ga doktorske, mislio je da će ličiti na osnovne studije koje je s lakoćom završio. Kakva laž – doktorske su bile toliko neočekivano drugačije i odraslije, oslobođene „budi vredan i biće dobro“ filozofije, kao da su ga pripremale na mračno nebo života koji dolazi nakon završetka formalnog obrazovanja. Zadrhtao je videvši raketu koja se stvorila ispod njih. Otišla je svojim putem, da podere nebo onako zašiljena. Avion se malo zateturao, kao čamac kad ga sustignu talasi od broda koji je prošao.

Čuo je vrisak. Odmah se oglasio pilot rekavši da je sve u redu i da su turbulencije pred sletanje uobičajene. Kao da niko nije primetio raketu koja je upravo proletela. A možda je i on umislio, možda je postao i lud od silnih stresova na studijama. Osetio je kako mu raste puls.

Čitao je o nekoj čudnoj srčanoj aritmiji koju ima 2% populacije. U avionu ima oko 150 putnika, to je brat-bratu, tri aritmije. Kakva ga je sreća snašla, njemu bar jedna ne gine. Odmah mu je i srce preskočilo. Počeo je da se guši.

„Daću vam malo vode, a dotle dišite u kartonsku kesu. Pomaže, verujte mi“, reče mu stjuardesa koja je prolazila.  

I doista, pomoglo mu je disanje u kesu. Imao je samo napad panike. Ali dok se stjuardesa sjatila oko njega, niko nije primetio starijeg čoveka na mestu pored, kome je klonula glava. On je bio jedan od nosioca čudne aritmije, ali ne samo nje. Upravo su mu zatreperile i komore. Prestao je da diše a srce mu je lupalo neujednačeno, haotično i nemoćno da pumpa. Kao obezglavljeno pile lupalo je u prazno dok nije sasvim stalo.

 Otvaraj, vojna policija!

Ne seća se Miloš sata kad su uleteli u njegov stan. Podigao je ruke uvis, ostavili su ga da leži na podu sopstvenog stana dok su trojica maskiranih pridošlica bacali sve oko njega.

„Ti si pisao one vesti?“

„Koje vesti“

„One lažne vesti, da nas truju iz vazduha, da ona bolest srca ne postoji“

„Šta vam pada na pamet, pa ja imam tu bolest“

„ IP adresa je locirana.“

„Ljudi, ja stvarno ne znam o čemu pričate“

„Našli smo.“, reče jedan od trojice iz Senkine sobe. Laptop je bio upaljen a brauzer ostavljen baš na pomenutom blogu, gde je pisana objava koja još nije „okačena“.

 Moglo se jasno videti kako su stariji ljudi menjali pravac svog kretanja da budu što dalje od devojke koja je jedva ličila na Senku a koja je sada bila prljava, poderana i zagledana u klupu. Danima je pokušavala da nađe kuću u kojoj je odrasla, a sada je bila na svega par koraka od nje. Bila je uplašena, zbunjena i izbezumljena, kakva nije bila još od kraja srednje škole kad je prvi put imala psihotičnu epizodu koju je prebolela u bolnici. Nekako je prebolela i taj raskid sa realnošću, i očev beg iz njihovog života (ne i sopstvenog)  jer mu je supruga bolovala od iste bolesti od koje i kćer, i majčinu hospitalizaciju i potonju smrt, sve je to uspela nekako da pregura jer je verovala u rutine. A onda je srela jednu dobru dušu, jednog lepog i dobrog analitičara rizika koji ju je jako zavolelo. Koliko je samo želela da ga usreći i da bude prava, normalna žena za njega. Šteta što su je lekovi usporavali, pa je prestala da ih uzima. A onda je stigla njegova bolest i ona dva glasa koji su je pratili. Jedan loš koji je rekao da nikad ništa neće biti dobro. Taj glas joj je stalno prkosio, ovoga puta je dao bolest njenom vereniku da bi joj napakostio, ali tu je bio dobar glas da joj pokaže istinu, da je dovede do zaključka kako je cela ta bolest izmišljena i da ona ima jedina moć da vidi istinu. Ipak, dobar glas joj je savetovao, raširi tu istinu neka se i drugi ogreju o nju. A onda su dobar i loš glas postali jedno, govorili su jedan uz drugi ili jedan preko drugog pa više nije mogla razaznati koji je koji, čula ih je kad ustane i kad legne, izlazili su iz frižidera, sa televizora, iz monitora i ceo je ovaj svet postajao pakao i pre nego što se završio. Najzad je dospela do napuštene kuće u kojoj se rodila i u kojoj je provela srećno detinjstvo s majkom. Sada je legla na dotrajali otoman, jedini koji je ostao u kući, sklupivši noge u fetus položaj. Vrištala je kao kad je dolazila na ovaj svet, želela je da se vrati u toplinu majčine utrobe gde je sve bilo prijatno i sigurno i gde nije bilo ovih glasova koji su je proganjali ceo život.

Tako su je zatekli. Doktorka Pavlović se setila gde bi njena dugogodišnja pacijentkinja mogla biti. Prišla je i pokušala da joj nešto kaže, ali  osoba u fetus položaju više nije bila u ovom svetu. Vrištala je nesvesna. Sve dok je injekcija haldola nije potpuno uspavala.

„Molim vas, polako sa njom. Ona je bolesna“, rekla je doktorka.  Onesvešćenu i izmučenu devojku pomoćno medicinsko osoblje je nosilo, poput nekog komada drveta, ponovo na psihijatriju.  

 „Sine, Senka ti je izlečena“, reče mu majka. Prošli su meseci

„Ne želim da znam za nju.“

„Da znaš samo da sam joj redovno slala cveće u tvoje ime.“

„Pa što se mešaš.“

„Neko mora kad si ti tako drven. „

„Lagala me je od početka.“

„A ti kao ne bi. Pa zamisli samo kako je bilo njoj, koliko joj bilo teško. Majčina bolest, očevo napuštanje, i na kraju njena sopstvena bolest.“

„Ludilo. „

„Nemoj tako. Ova te je najviše volela, od svih onih tvojih. Idi, prošetaj se. Čula sam da živi u majčinoj kući, tamo na periferiji.“

Poslušao je majku. Lepo se obukao, iz ormana izvadio stari štofani mantil koji je volela, cipele koje su zajedno birali, svratio je u baba Slavkin vrt po krizanteme.

Čekala ga je za stolom u ćošku. Bila je „drugačija“, eventualno „promenjena“, i tu se zaustavio u opisivanju. I dalje je bio zaljubljen u nju. Pokušala je da se nasmeje kada se pozdravila. Uzalud, nosila je nekakvu bezličnu masku.

„Lekovi“, kao da se pravdala. „Još uvek sam loša sa facijalnom ekspresijom, oprosti.“

Odmahnuo je rukom.

„I oprosti za sve.“

„Nemam šta da ti opraštam.“

„Žao mi je što se sve desilo. Mnogih stvari se ne sećam, tamo su mi rekli šta se sve izdešavalo“, reče, neodređenim pokretom ruke pokazujući na „tamo“. Poslednje čega se sećam su tvoji lekovi. Jako sam se rastužila što si i ti osuđen na doživotne lekove. Nego oprosti što te pitam, kako si ti? Kako bolest?

„Dobro je. Kontrolišem se redovno, za sada nemam problema. Kako si ti sad?“

„Usporeno, pregaženo, sanjivo. Ali ide na bolje, već su mi dobrano smanjili one konjske doze.“

„Je l’ ti znaš da si pola države podigla na noge“, reče Miloš uz osmeh.

„Da, rekli su mi. Ne sećam se, ali očigledno su svi oni luđi od mene.“

Pokušala je da se nasmeje.

„Nego, je l’ uspevaš da radiš?“

„Imam jednu koleginicu koje mi je sačuvala malo posla. Imam ušteđevinu od majke i sećanje na ženu  koja me je, uprkos bolesti, odškolovala. Majka mi je rekla da nikad ne gubim nadu. Makar bolest, makar bolnica. Proći će“

Nakašljao se, razmišljao neko vreme i onda pitao.

„Imaš li nekoga“.

„Nekog prijatelja?“

„Ne. Nekog...ma znaš već?“

„Ne znam. Možda“.

Nije ništa rekao. Ona je nastavila.

„To je jedan tužan čovek koga sam upoznala u bolnici. Izgledao je drugačije, nije izgledao kao... mi. Ali imao je neke sumanute ideje. Umislio je da je pukovnik i predavač na vojnoj akademiji, čak mi je pričao da je umalo oborio neki avion i da su ga zbog toga strpali u bolnicu. Zanimljivo, i on ima atrijalnu fibrilaciju. Bio je u gipsu kad je stigao. Navodno ga je izubijao neki student koji je trebalo da sruši taj avion.“

„Je l’ si zaljubljena u njega?“

„Ne znam. Želim biti uz njega jer mu očigledno treba pomoć. A najbolje da mi pomognemo našima“

„Ko su mi a ko naši?“ , upitao je ozbiljno.

„Pa mi nenormalni“.

„Hej, nemoj tako da pričaš o sebi. Niko me nije tako nenormalno voleo kao ti. Ne volim kad tako pričaš o osobi koju volim.“

„I dalje?“

„I dalje.“

„Pa šta sad?“

„Hajdemo sad polako, od nule, da vidimo šta će biti“, reče uz pozdrav. Prvo da „sama odlučiš kom ćeš pripasti“. Moja je bolest treperenje predsoblja, pa imaj razumevanja što te neću preneti preko praga. Uzajamno ćemo se preneti.

 P.S.1 Ova bi pripovest bila završena da je dr Pavlović bila prijateljica naše drage junakinje, ali eto jebiga. Autor ove duge pripovesti ne zna da li je doktorka oduvek bila zla pa je u jednom trenutku poludela ili je oduvek bila umobolna pa je u jednom trenutku postala zla. Poverovala je da može kontrolisati umove svojih pacijenata bolje od lekova ali je, kao prava naučnica, to morala dokazati. Jedna je grupa nesrećnika dobila placebo umesto lekova ali je bar imala redovne konsultacije s njom, dok je druga grupa dobijala zaslađivače umesto lekova i bila prepuštena sama sebi. To je bio prvobitan plan. Ali nastao je problem - bio je tek četvrti dan kad je Senka ostala bez lekova, nije još zloluda doktorka ni stigla izvršiti trijažu ko je prepušten sam sebi a ko njenom ludilu,  devojka joj je već stigla uplakana. Verenik je bolestan.

„Nije to strašno“, ubeđivala je. I sve bi dobro ispalo da glupača, mislila je doktorka, nije pokupila priču jednog drugog pacijenta o svetskoj vladi iz senke koja nas prska iz aviona. A onda je u pobuđenom umu sve to pogrešno prespojeno i rođena je nova teorija na koju su se svi upecali.

„Halo. Da, može sutra u jutarnjem terminu. Hvala, vidimo se“, reče  preko telefona.  U hodu je promenila plan. Sve svoje pacijente - nesrećnike otrovala  je istom teorijom i svi oni su, iz hranjive podloge koju su dobili, divergirali u svoje osobene beskonačnosti. Preko novina, podkasta i televizije. I gledaoci su voleli da divergiraju pa su svi su tražili njene pacijente, kao novinar s kojim je upravo razgovarala. Novac je stizao na veliko.

„Niko me nije prozreo“, reče sama sebi zlobno i samozadovoljno.

P.S.2   Doktorki Pavlović ćemo umobolnost uzeti kao olakšavajuću okolnost što nije bila u pravu. O njenom planu i basnoslovnim zaradama znao je onaj ko je trebao da zna. Ali je puštana da radi ono što, očigledno, nije bio samo njen cilj. Paradoksalno, bio je to čak i cilj gledalaca i čitalaca. Pa ko ne bi voleo 3D akcioni film u kome je svako od nas u glavnoj ulozi i protiv koga se svi ostali bore do iznemoglosti? To što su se svi urotili protiv glavnog protagoniste ne znači nužno nešto loše, to samo znači da film nije gotov i da ima nameru još dugo da traje. Uostalom, ako je alternativa svet u kome niko nikome čak ni zlo ne želi, a gde umesto fabule Slučaj fijuče kroz napuštene olupine propuštenih prilika i loših hipoteza – ko ne bi odabrao zaveru?

[dokazatiindukcijom]

Oprosti mi što te nisam primenio

Očeva radionica bila je osvetljena neonkama čija je svetlost, hladna i daleka, kao da nam dolazi sa zvezda daljih od postojanja sveta za kojeg znamo, najprimerenija da ostane i svetli u sećanjima; trepere neonke i danas kad sklopim oči, lipe s one strane venecijanera podrhte na povetarcu tek toliko da vojvođanski uštogljeno pozdrave retkog slučajnog prolaznika jer je nedelja, kao i uvek u mojim sećanjima. Otvorene fioke otkrivaju šareni inventar – kondenzatore, sheme, šrafove najrazličitijih oblika i veličina, namotaje kalaja, te dve lemilice što se puše sa neizostavnom cigarom u pepeljari. Tu su i naravno otpornici, koje sam najviše voleo jer su bili šareni, prepuni boja, kao one jednostavne majice s prugastim motivima koje i dan danas volim. Već sam znao da boje označavaju pojedine veličine otpornosti a da jedna od njih kodira toleranciju. Onaj  ±   znak koji označava „luft“  koji  proizvođač može dozvoliti, ne mora da nacilja baš 100 grama za čokoladu, nisu vage jedini horoskopski znaci. Spajao sam otpornike redno i paralelno, računao bih nove otpornosti jer sam već bio omađijan svetom matematike i tim silnim formulama čiji sam jezik usvajao i pričao, uravnoteživši ga s nepričanjem  maternjeg jezika koji je ostao rezervisan za komunikaciju s ukućanima i tada retkim prijateljima. Sećam se da sam se tada pitao kakve veze taj prokleti „plus-minus“ znak ima  s rešavanjem kvadratne jednačine, gde se identični simbol javlja. Sasvim usamljen u svetu formula, odnosno prepušten prosvetnom sistemu upokojene Socijalističke Jugoslavije, gutao sam udžbenike različite kakvoće – od onih koji i danas predstavljaju etalon dobro napisanog udžbenika, do nekakvih bućkuriša za usmereno obrazovanje koji bi s formula za tili čas prelazili na druga Lenjina, katkad i na Tita. Želeo sam, kao i svaki klinac, sada i odmah da znam sve, a pogotovu znak integrala koji mi se, graciozan i vitak, uvukao pod kožu.

Počeo sam s fizikom jer je, istini za volju, u udžbenicima fizike bilo mnogo više formula i više računanja. Kretao sam se po pravoj, krugu, cikloidama, klatio se na matematičkom i fizičkom klatnu, oscilovao i talasao što mehanički što elektromagnetski. Uživao sam  u elegantnim jednačinama koje bi tajne prirode opisivale na sasvim jednostavan i lako čitljiv način, poput kafanskog aforizma. Puno mi je bilo srce kad su kompleksni brojevi konačno dobili svrhu i za tili čas  našli primenu u naizmeničnim strujama, a kad sam stigao do diferencijalnih jednačina mislio sam da ću ovladati svetom. Sve se to odlično uklapalo u moje klinačko pravoslavlje na koje sam sasvim slučajno naišao ali koje me je, kao i svet formula, sasvim obuzelo. Bog u koga sam tada verovao zapravo je bio jedan deistički bog čijoj sam se umešnosti divio – koji je čoveku ostavio na radost da otkriva zakonitosti jednog savršenog mehanizma, jedne ljupke muzičke kutije kakvu je predstavljala priroda za malog Pericu kakav sam bio.  Istini za volju, dobri Bog nam je, na radost i žalost istovremeno, podario vazduh  - radost što možemo disati i pisati i računati a žalost što ne možemo onako tačno računati kako bismo mogli da nema tog  životvornog gasa tako  neukalupljivog u formule. Kasnije sam naišao na Pekićev citat koji se poklapa s ovim čudnim razmišljanjem: „ Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo“.

Ipak sam se vremenom „prešaltao“ na matematiku. Računao sam da je svejedno da li matematika ili neka prirodna nauka – da će mi odlično poznavanje matematike samo pomoći da još bolje poznajem prirodu što je, ako se prepustim jednoj dugoj introspekciji, bilo nešto što me je verovatno najviše zanimalo kao klinca. Tada sam  od svih opisa prirode, najviše  voleo opis jednačinama. Bože moj, kako sam se samo zajebao u proceni. Što sam više ulazio u matematiku, što sam više drveća sretao, to sam manje šuma video. A bez šuma nije bilo remetilačkog vazduha koji bi kvario lepotu i eleganciju jednačina. Nisam udisao vazduh, bio sam u vakuumu formula koje su  bile apstrahovane kao odojčad i, poput  malih janičara, nisu se više sećale svoga porekla u prirodi.  

Što sam bio bliže „matematici“, to sam bio dalje od prirode. Kada sam se zaposlio na fakultetu koji se bavi obrazovanjem budućih inženjera, bio sam pun nadanja da ću konačno primeniti „tu svoju matematiku“. Kao asistent, podučavao sam nekoliko „analiza“, koje su na glasu kao veoma primenljive oblasti. Usledila su pitanja studenata o primeni silnih apstraktnih koncepata koji su se smenjivali na tabli, na neka sam uspevao da odgovorim ali na ono pitanje koje sam sam sebi postavio – nisam uspeo. Primene video nisam.

Na doktorskim studijama za primene više nisam mario – dokazivao sam teoreme, generalizovao već viđene koncepte, razvijao teorije. I nakon odbrane doktorata, dobio sam čestitku kolege i kratku rečenicu saučešća : „svaka teorija treba da proishodi iz rešavanja konkretnog problema“.

Šta je to konkretno – više nisam znao. I tako sam, čini mi se, zalutao u jednu neobičnu, za ovu svrhu adekvatnijeg prideva sumanutu, ideju da primena matematike – ne postoji! 

„Sumanuta ideja“ je termin iz psihijatrije (kod nas se koristio izraz „fiks ideja“ koji ćemo katkad čuti u praistorijskom bumerskom žargonu naših roditelja,  ali pošto smo toliko svikli sa engleskim rečima, verovatno je engleski termin  delusion i nama najjasniji) . To je zabluda koja nema veze s činjenicama i koju je nemoguće ispraviti pozivanjem na činjenice. To je samo jedna od manifestacija psihoze - psihičkog stanja u kome je doživljaj realnosti poremećen ili izobličen. Termin sam izabrao ne zato što mislim da bolujem od psihoze, ne zato što mislim da rečenica iz prethodnog pasusa s uskličnikom postojanim kano klisurine nije podložna reviziji, već zato što sam  do tog zaključka došao iz stanja koje ima sličnosti s psihozom po tome što je u njemu doživljaj realnosti izobličen do neprepoznatljivosti.  Ali o tome nešto kasnije.

 Prvo sam dužan dati nekoliko disklejmera. Kad politički analitičar kaže „ceo svet“ – misli na ceo zapadni svet, kad Biblija kaže potop koji dovodi do kraja sveta, misli na kataklizmu koja se doista desila a koja je dovela do potopa njima znanog sveta, ali koja je ipak bila lokalnog (regionalnog) karaktera, kad matematičar koji se bavi analizom kaže matematika – misli naravno na deo matematike njemu poznat. Ukoliko čitalac još nije odustao od ovog neplanirano dugog uratka, posebno ga molim za malo strpljenja s narednom rečenicom. „Primena matematike ne postoji!“ – ovo ne izgovara autor koji nije  mnogo računao, testirao hipoteze (štaviše, trudio se da bude što je moguće aktivniji u tome, ne samo iz finansijskih razloga), aproksimirao, pomalo i programirao. On se, dakako, uverio koliko taj njegov račun ima primenu u konkretnim problemima prirodnih i tehničkih nauka, koliko komplikovane stvari poput kompeksne analize ili integralnih transformacija rešavaju sasvim konkretne probleme. Pa šta onda znači da „matematika nema primenu?“.

 Bez obzira na formalno obrazovanje koje sam stekao kasnije,  u  matematiku sam zakoračio kao samouki entuzijasta, ali sam ipak sledio put trasiran udžbenicima  i zbirkama zadataka iz matematike, pa ću prvo tamo pokušati da nađem „primenu matematike“. Ako preskočimo „paganski“ period osnovnoškolske matematike gde se doista pojavljuju stvarni objekti, sabiraju se jabuke u dve košare, deli se čokolada, meša se kafa u odgovarajućoj razmeri, s tu i tamo pojavom apstraktnijih objekata poput tačke, prave, trougla, ali sve se to ipak može svesti na ono što zovemo „račun“, u „hrišćanskom“ periodu matematike već nema piljarnica, ne meša se kafa u odgovarajućoj razmeri, objekti postaju znatno apstraktniji i, s tim u vezi, sve dalji od svojih inspiracija iz prirode, a jedini vid tekstualnih zadataka ustupaju druge nauke poput fizike. Ali avaj, kad matematika nema vremena da se bakće s masama, inercijama, fluksevima i oscilacijama, tada tekstualni zadaci postaju apstraktni vicevi. I ovaj termin je neobičan, popularizovan na jednoj fejzbuk stranici i, po mom mišljenju, neodgovarajući za pojavu koju opisuje ali odličan za naše potrebe. Umesto objašnjenja, navešću jedan slučajno odabrani apstraktni vic:

Igrali remija zlato, srebro i bakar i u jednom trenutku pita bakar:

-Koliko zlato ima karata?

U čemu je stvar? Počinje se od pančlajna da su genitivi množine jedinice za masu zlata i karte za igru homonimi, i onda se stvara čitav jedan mali svet,  uvode se ljudi, životinje, predmeti, samo da bi odigrali svoju ulogu i izveli taj pančlajn. Nije bitno koliko je situacija realna, bitno je da se predstava odigra. Najčešće sam kroz školovanje sretao apstraktne viceve umesto tekstualnih zadataka. Bili su tu homogena tela oblika paraboloida, cisterne konusnog oblika, igrališta oblika pravilnog osmougla ili ambari s krovovima oblika takvog da bi za njihovog projektanta morali pomisliti da se radio LSD-om ili bar duvao lepak 4-5 puta nedeljno. Radi obrade određenog pančlajna – konkretne teme iz matematike, uvode se slovesni i beslovesni objekti poput pomenutih, samo da bi odigrali svoj apstraktni vic.

 Naravno, za ovo nije kriva matematika kao takva – za ovo možemo kriviti rđav nastavni program i pravilno zaključiti da bi stvar mogla bila drugačija kad bismo imali ne izlete, već timski rad različitih nauka – fizike i matematike na primer. Plašim se da iskoristim izraz “korelacija” kako bih poštedeo živce prosvetnog radnika koji ovo čita, ali to bi možda moglo biti rešenje. Na prvi pogled.

Umesto  izleta doista postoji timski rad, odnosno sinergija. Njutnovi, Keplerovi zakoni, modeliranje – sve vrvi od formula, one jure kao na Hungaroringu (razumete, kao formule jure. Oprostite, uticaj apstraktnih viceva). Eto rešenja! Nažalost, ništa pogrešnije od takvog zaključka.  

Nažalost, matematika nije samo skup formula. “Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša” pa tako i račun. Svoditi matematiku na nizanje formula bilo bi jednako grubo i uprošćeno kao i svoditi je na brzo računanje ceha u kafani. Dugo je već vremena prošlo otkad se matematika uzdigla iz aminokiselinske supe svojih prapočetaka i mnogo je ljudi zaslužno (možda su potrebni navodnici) što smo toliko daleko od njih, gledajući u odnosu na vreme ali i realnost. Ali matematiku ne možemo svesti na niz  postignuća matematičara jer ono što ju je odvojilo od aminokiselinske supe prapočetaka je način na koji su ovi matematičari dolaziti do rezultata. Način kojim su ti pioniri razmišljali, a koji se razvijao i razvija se sa svakom dokazanom teoremom i svakim objavljenim radom,  naš je metod istraživanja, način razmišljanja o problemu, tj. “majndset”, u žargonu nešto mlađe generacije. 

           Nemam vrednosni sud o tome što koncepti poput broja ili  tačke odnosno prave nisu deo opšte kulture. Ali nemam sumnje da bi jedna odiseja u svet brojeva – prirodnih, celih, racionalnih i realnih, oslobođenih svakog konkretnog realnog uporišta, snabdevenih polaznim aksiomama i pravilima, i u svet tačaka, pravih i ravni gde se nijedan od ovih objekata ne definiše i gde se umesto maltera, mobe i krajiške pesme svet gradi sa svega nekoliko aksioma, pomogla razumevanju ove problematike. Dakle ti svetovi ne postoje a priori – oni se grade. Uzimaju iz prirode ono što je potrebno (“danak u prirodi”) i nastavljaju da žive u svetu u kojem nema berzi, koronavirusne infekcije, Vučića, niti bilo čega što postoji u stvarnosti.  

U nadgradnji sveta matematičari polaze od već poznatih zaključaka i vrše generalizacije, gde su im neverovatni marifetluci dozvoljeni koji bi posmatraču odveć ukotvljenom u realnosti izgledali sasvim sumanuto. Ne moraju nadgraditi polazni skup, već im je dovoljeno da ga “presele” u skup koji naizgled nikakve veze s polaznim nema(izomorfan, u matematičkoj terminologiji), pa nadgraditi taj novi. Vodi se računa da zakonitosti važe, vrlo je bitno da se “procedure moraju poštovati”, pre svakog prolaza preko mosta matematičar se mora proveriti da li je prelaz preko mosta moguć (videti “razmena limesa i izvoda”, recimo). 

    Šta je bitno ? Da zaključci važe, da je teorija generalizovana, da su svi dokazi korektno izvedeni. Da li je važno kako smo opisali prirodni proces? Ne, jer prirodnog procesa nema u svetu s kojim radimo, pa i u našim razmišljanjima o problemima, ambicijama i delokrugu istraživanja. Feedback nije potreban jer postoji vrlo jasan kriterijum šta je tačno a šta netačno.

     S druge strane, matematike i te kako ima u modeliranju, pri čemu se upotreba ove reči toliko rabi da se pokatkad izgubi iz vida da je dobar deo fizike – ništa drugo do modeliranje. I odmah treba reći – matematička aparatura upotrebljena za tu svrhu može biti veoma komplikovana (npr. za opis fenomena kvantne fizike). I bez sumnje da te komplikovane jednačine objašnjavaju fenomene koji se potvrđuju eksperimentima. Pa zar nije to prava primena matematike?

  U suštini jeste, ako niz formula koji se tom prilikom  pojavljuje možemo smatrati za matematiku. Ali ovde se javlja nekoliko problema.

Opet ću čitaoca zamoriti jednom kratkom digresijom i novim disklejmerom  koji, na osnovu formalnog obrazovanja, nisam kompetentan dati, ali mogu ga doneti na osnovu neformalnog obrazovanja i intelektualne radoznalosti. Nemojmo gubiti iz vida činjenicu da je model manje-više uspešan pokušaj objašnjavanja stvarnosti i da iz realnosti proishodi ali da nije stvarnost. Njutnovska mehanika koja objašnjava kretanje i koja provereno “radi”, ostaje i opstaje na postulatima koji se, kao i u matematici, ne mogu proveriti i ne dovode se u pitanje. Ključna je razlika u tome  što (mi) u matematici  od ovih postulata polazimo i od takvih blokova gradimo  novi svet, dok je u prirodi svet takav kakav jeste nezavisan od naše volje i indiferentan prema našim htenjima da ga otkrijemo. Stoga je model za mene jedna metafora realnosti koja je u određenom aspektu dobro opisuje – on nastaje od gradivnih elemenata koje smo uzeli iz realnosti, ali koji nastavlja svoj život u jednom prostoru između stvarnosti i apstrakcije.

Ali to je, kao što smo videli, teren na kome je matematika domaći igrač. Tako bi verovatno i bilo kad model ne bi imao prirodnu vezu sa stvarnošću od čijeg praha je nastao. O čemu se radi?

Već sam rekao da je matematika koju koristimo može biti vrlo “ozbiljna” i “teška”, težina mog argumenta da to ipak nije matematika  nema veze s ozbiljnošću proračuna koji ćemo vršiti, jednačine koju ćemo rešiti, graničnog procesa koji ćemo izvršiti. Problem je u tome što nakon matematički korektno izvršenog proračuna mi nismo završili posao. Treba proveriti da li se dobijeni zaključak slaže sa stvarnim podacima koji su dobijeni merenjem, eksperimentima i sl. Dakle, sve oni vrline “metamatematike” koje istraživač stiče naučnim radom ne znače mnogo, nauka koja je toliko samodovoljna počeće da zavisi od feedback-a realnosti. Što me opet, oprosti čitaoče na novoj digresiji , vraća na problem modela kao metafore koja može u jednom aspektu opisivati određenu pojavu ali ne mora u svakom. Metafora da je Kosovo najskuplja srpska reč možda dobro opisuje značaj južne srpske pokrajine u svesti srpskog naroda ali ne može objasniti svaki aspekt odnosa između Srbije i njene pokrajine. Tako i model ima svoje granice i to što smo mi proračun izvršili unutar modela nema nikakve vrednosti ako smo omašili u stvarnosti, a što ne možemo znati ako sa stvarnosti nemamo veze. Ovaj vid rasuđivanja umnogome se razlikuje od matematičkog razmišljanja i  metoda.

Postoji i drugi problem a koji ima veze sa konkretnom matematičkom aparaturom – naime, ne samo da proračun traži feedback realnosti, ponekad i feedback realnosti diktira proračun – uprošćavajući ga i menjajući već postojeći način zaključivanja. Drugim rečima, ako stvar “šljaka”, možemo si dopustiti malo slobode u proračunu, ne moramo baš svaki uslov proveriti. Ovo je način razmišljanja nesvojstven matematici koga ću najbolje  ilustrovati s nekoliko rečenica Pola Diraka  iz 1930. godine o famoznoj delta-funkciji:

“Može se reći da je delta neprava funkcija promeljive koja uzima vrednost 0 za sve vrednosti promenljive osim za x=0 kada je beskonačno, no tako da je njen integral jednak jedinici… Uvođenje delta-funkcije neće dovesti do smanjivanja rigoroznosti u teoriji jer se svaka jednačina u kojoj učestvuje delta-funkcija može zameniti ekvivalentnom ali po pravilu složenijom jednačinom u kojoj takve funkcije nema. Stoga je reč samo o podesnoj oznaki”.

Tek je Loran Švarc, dvadeset godina docnije, formalizovao ovu “podesnu oznaku” na korektan matematički način i oživeo je u matematičkom smislu. I ne samo to – upravo je način oživljavanja delta funkcije omogućio  da se na matematički korektan način izvedu proračuni koji su se godinama unatrag izvodili bez mnogo brige o matematičkoj rigoroznosti.

Dakle, priroda počinje račun, koriguje ga i na kraju proverava. Znamo da  ako hoda kao patka, kvače kao patka i izgleda kao patka, onda je patka. Ali nisam siguran šta se dešava ako ne hoda kao patka, ne kvače kao patka i ne izgleda kao patka.

Da se polako vratimo u šumu, dosta je drveća. Hteo sam da ilustrujem problem “Primene matematike” – zapravo problem kolizije dva načina razmišljanja. Da li to znači da je istraživanje  prirodnih zakonitosti besmisleno ?  Naravno da ne, modeliranje stvarnosti je najbolji i najgori vid takvog istraživanja, jer je jedini. 

Problem je što se matematika toliko udaljila od realnosti (da citiram našu premijerku: “vaše ludilo je uznapredovalo i otelo se kontroli) da su pogledi na svet matematičara i nekog drugog naučnika ne dijametralno suprotni, već neuporedivi.

I za kraj da probam da budem optimista. Ja, kao pojedinac, pokušavam da rešim ovaj unutrašnji konflikt promenom načina razmišljanja.

Ja nemam tapiju na matematičko razmišljanje. Ne mogu govoriti u ime matematike. Moj način zaključanja u matematici bazira se na onome što sam video, pročitao i usvojio, ali to ne znači da je univerzalan. Matematika je ženskog roda i možda “moja matematika” voli formalni pristup i ophođenje po bontonu, ali to ne znači da neka tuđa matematika voli iste manire – možda tuđa matematika peva “bičuj me, Stojane”.

Druga stvar koju pokušavam primeniti na sopstvenom primeru je da, u matematičkom smislu “ne zaboravim ko mi je bio đed”. Da imam svest o tome da bez galilej-njutnovske mehanike ne bi bilo izvoda, ni čitavog jednog sveta matematičkih apstrakcija kojoj sam pridodao mozaik – dva svojih rezultata. Da imam svest da se matematika razvila u ovom pravcu koji je sve dalje od realnosti jer su je tako matematičari razvili i da  možda nikad neću saznati da li je to bio jedini put odvajanja ove nauke od aminokiselinske supe prapočetaka. Ko zna, možda svi mi sledimo put jednog rodonačelnika koga je realnost toliko uplašila i zabrinula da je od nje pobegao u svoj svet.  

[dokazatiindukcijom]

Par crtica o psihičkom zdravlju

“Tu pored mene samo prolazi dan,

Tu pored mene lako umire grad

Gledam u svetla i ovo je kraj

Znam, nema izlaza.

 Tu pored mene sve se vrti u krug,

Tu pored mene neko zatvara put

Gledam u tebe i ovo je kraj

Znam, nema izlaza.

 Izgleda lavirint se ponavlja

Padam, izlazim iz sna

To je priča koju stalno izmišljam”.

 Autor ovih stihova ne zna da je dao  najbolji opis pošasti koja me je godinama cedilla i iscrpljivala. To zlo koje sam zapatio još kao klinac i koje je, bez muke plivajući uz reku vremena, i dalje ostala klinac. Zvao sam je “nemir” i on bi se aktivirao uvek kada sam ga najmanje trebao; odomaćio se u meni i kao svaki parazit, hranio se na moj račun. Posebno je voleo moju maštu, logiku i znanje. Nepogrešivo ih je koristio protiv mene, igrajući se morbidno do iznemoglosti. I tako bi njegova sumnjičavost svaki moj mladež pretvarala u melanom, svaki moj omašeni otkucaj stizao je u statistiku i dejta sajens omašenih otkucaja koji bi mi sugerisao da će novi preskok otkucaja uskoro stići, za vreme čekanja na granici dolazili bi carinici da mi rasklope misli šraf po šraf kao što će automobil jer što bismo inače čekali, svaki problem s birokratijom oduvao bi  me kao vetar i smrvio u vetrenjačama na koje nisam ni stigao da jurišam, pred svako poletanje aviona poletelo bi mi i srce s njim, pred svako sletanje video bih ne pad, već vesti na portalima nakon pada, zajedno sa botovskim i anti-botovskim komentarima, video bih čak i pluseve i minuse pored komentara.

Nekad je zaista teško kad se “pored mene sve vrti u krug”. Nisam mogao udahnuti punim plućima, nisam mogao maltene ni tren da se opustim. Ambicija mi je bila opustošena, volja isceđena, umor, letargija, bezbrda ravnost svega. I prokleti “nemir” koji je naučio  da se igra u lavirintu i da me zavrtoglavi u sopstvenoj, poremećenoj logici. Argument “drugima je ipak mnogo gore” bio je  takav nastrani silogizam i odličan preduslov da mi bude kao i pomenutim drugima. Ipak, najveći problem je bio u tome što je prokleti nemir toliko bio infiltriran u moje misli, ponašanje, veltšmerc, ambicije i želje da sam već i sam poverovao da je deo moje ličnosti. I onda nastaje nerešiva kvadratura anksioznosti – ne želim drugima pokazati svoje strahove jer se plašim da ću ostati sam, iako sam čvrsto uveren da su ti strahovi nešto što mi je imanentno, što sam nasledio zajedno sa smeđim očima i kilavim želucem. Odličan uslov da mi bude bolje nikad.

           “Nemiri” su dolazili i prolazili, ali me nikada nisu sasvim napuštali. A u proleće 2016. godine, nakon jednog nesporazuma zbog kojeg sam proveo kratko vreme (cca 1.5h)  iza rešetaka u Belgiji, potpuno su podivljali. Smejao sam se kad me je doktorka, ljubazna kao i svaka Flamanka, pitala da li sam “to” lečio. Smejao sam se jer nisam znao da “to” nije moje, a kako da lečiš deo sebe. Gurnuo sam "to” pod tepih a tepih ubacio u kofer kad sam se vratio u domovinu. 

           Znao sam da povratak neće biti glatka funkcija, kakve sam proučavao na doktoratu. A sve glatke funkcije liče jedna na drugu, a one što nisu glatke, svaka je skrnava na svoj način.  “Nemir” mi je već tada podivljao kao neki pomahnitali učesnik rijalitija koji napušava sve odreda.

            A taj pomahnitali učesnik rijalitija bio je krugdvojkaš i glasač za Sašu Jankovića naspram onog koji je dolazio na scenu. Svaki je kontakt indukovao nervozu, svako je rešenje indukovalo problem i sve je postalo beznadežno teško. I tako sam  svakog dana  slušao one “druge” kojima je bilo teže, dok mi se jednog dana nije desilo da sam postao neko drugi. U deliću sekunde osetio sam strah kakav nikada pre nisam, kao struju koja me je celog protresla. A struja najviše pogađa električara kojeg nosimo iza grudne kosti. Ubrzan rad srca, znoj, nesvestica i nebrojeno slika koje su pratile ritam pomahnitalog pulsa. Naravno  da mi niko u tom trenutku nije mogao reći da sam samo zaboravio kako se diše, bio sam plavuša iz onog glupog vica koja je zaboravila da diše i umrla. Imao sam napad panike.

           Naravno da sam, kao i pre toga, na vreme potražio pomoć (iako, istini za volju, nisam znao gde je treba tražiti) -  već nakon petog zaboravljanja kako se diše.  Otišao sam kod lekara koji mi je zavirio iza grudne kosti i dosta brzo isključio fizičku prirodu problema, ali ne i onu psihičku.          

            I tako je nekako počela dijagnostika i lečenje. Je l’ se završilo? Naravno da nije. Je l’ bolje? Jeste, mnogo bolje.

Ali nije lako boriti se s neprijateljem koji se toliko odomaćio. Dugoročna borba ponekad iznedri i bitku u kojoj pobedi onaj drugi. Ali rat nije gotov. Na globalnom planu se razmišlja o bitkama, a na onom lokalnom prave se mali koraci, npr. kako naučiti da ne zaboravim da dišem. Čini mi se , kako bi rekao jedan pesnik, “da opet učim sve/da hodam i da govorim/da želim i da osećam”.

           Mnogo sam vremena izgubio u laži da je anksioznost moj mindset i da drugog nemam niti ga mogu imati, dugo sam mislio da je poremećaj koji imam samo jedan način razmišljanja. Ali to jeste poremećaj, ma koliko me takav način razmišljanja podsećao  na uvrede ili, u najboljem slučaju, ne baš birane reči onih za koje sam bio “preplašen kao klinac/žena/pička”, “izgubljen u svom svetu”, “neuravnotežen” , “čudan lik” itd. Etiketa je samolepljiva pa  boli kada je zalepe za kožu. Ali je ona ipak samo na koži  - ne nosim je u sebi, kako sam mislio toliko godina. I jednom će se odlepiti.

[dokazatiindukcijom]

Dok čekaš da prođe

Čekaš li da prođe, dragi čitaoče? Koliko puta si, za vreme ovog vanrednog stanja, odšetao do frižidera i natrag, koliko si elipsi uspeo da iscrtaš po  podu svoje sobe, jamačno pravougaonog oblika; u hladnom svetu u koji si bačen iz tople majčine utrobe u kome je izbegavanje neizvesnosti zašiljeni vektor čijom ubojitom strelom loviš poslove, prijatelje i devojke koje ti se sviđaju, koliko si vera sahranio dok si još mogao da ideš napolje? Bio si zabrinut, uplašen, besan. Dosadno ti je, muka ti je od svih tih onlajn razgovora u ajnfortu lošeg interneta, gde si od kapije do ulaza imao vremena tri puta promeniti mišljenje, kao da pišeš a ne pričaš sagovorniku? Brate moj dragi.

Mogu sam sebe lagati da nisam dete ovoga podneblja, mogu si titulirati građaninom sveta koji prestaje da postoji ili Jugoslavije koja još mnogo pre prestala sa svojim postojanjem, ali je neosporna činjenica da me  paničan strah od neizvesnosti najbolje i najbrže vraća na srpska fabrička podešavanja. Ili možda preciznije -  fabrička podešavanja srpske fabrike sa socijalističkim samoupravljanjem.

I upravo me je ovo hronično čekanje manje neizvesnosti podsetilo na jedno starije, doduše akutno čekanje, na jednu živopisnu epizodu koju sam potiskivao i krljao po rukama kao kašičicu u kafiću (dok su, dakako, kafići još radili).

 U tu neizvesnost sam sleteo oktobra 2018. godine. Bio je to međuperiod bez posla i zdravstvenog osiguranja za koji sam se, doduše, neko vreme pripremao. Razmišljajući šta da radim, kako da sačuvam razum kad iz belgijske inačice državne brige za zaposlene   uletim na rumski vašar tržišta koji sam prezirao i uvek sam  izbegavao odlazak u Rumu trećeg u mesecu, da li da batalim akademsku karijeru i bacim se na nauku o podacima, da čitam sve one statistike, zagledam podsuknju Gausove krive ili se prosto vratim srednjoškolskim danima ispunjenim petljama, sortiranjima i algoritmima, odlučio sam da neizvesnost razbijem onim čime sam ga i u Belgiji razbijao – putovanjima. Planirao sam kolima do Nemačke, što je moja mašta, uvek budna i daleko vedrija od vlasnika koji je uzgaja, proglasila avanturom i pre nego što sam pogledao Google Maps.

I bila je avantura. Prijatno razbijanje monotonije u koju sam upao u matičnoj državi. Sa puta sam se vraćao preko Češke Republike (razbivši mit o Pragu koga sam pamtio u nekom lepšem izdanju) i Slovačke, gde sam iznajmio jedan od onih pansiona koje najviše volim – skroman, u radničkom predgrađu, sa malim restoranom za sezonske radnike. Malo sam vežbao pazovački slovački koji mnogo razume, ali je stidljiv kad treba da priča, malo sam glumio usamljenog hroničara kafanskog života koji je, sa malom beležnicom i slušalicama, pre ličio na udbaša nego na pisca, malo sam odspavao i krenuo put Srbije.

Negde na obilaznici oko Budimpešte stvorila se kilometarska kolona kamiona, što je bilo loše za Plan, ali ga nije poništavalo. Navikao sam se na strpljenje. Posle drugog sada počela su da me izdaju čula – nos je detektovao miris spržene lamele, čulo dodira je osećalo podrhtavanje kvačila, vid je skazaljku termometra  već smeštao u crvenu no-no zonu iako se ona hrabro držala na polovini skale. Najzad se benzinska pumpa dovukla sa desne strane puta.

Skrenuo sam na parking, protegao sam noge i uživao u obroku kakav danas jedem samo praznicima. Razume se da sam popio nekoliko kafa. Napolju se smrkavalo a nepregledna kolona kamiona se vukla autoputem. Prolazio je treći sat čekanja i ja sam seo na travu i shvatio da ću čekati još ko zna koliko.

              Jedna žena mi se obradila na nemačkom i, koliko sam uspeo da razumem, samo je potvrdila da ću još dugo čekati na pumpi.

“O, pa vi ste naš”, reče njen  pratilac , na srpskom. Sredovečni gospodin, šezdesetak godina. 

Bio sam spreman za razgovor. To što sam priučen kako se razgovara s ljudima (iako sam se toliko usavršio da skoro mogu da izvedem ceo small talk) ne menja na njegovom toku – neretko je tako naučen razgovor i bolje struktuiran. Međutim, već nakon prvih rečenica mog sagovornika shvatio sam da sam izgubljen i da je moja empatija upala u  pihtijastu smesu ničega koja je preda mnom nastajala samo da bi me obujmila u dužinu i širinu. “Joj, izvinite što mnogo pričam, ali mesecima nisam pričao na srpskom”, reče čovek koji je, eto bar lepo znao sebe da opravda, i ja sam znao da sam izgubljen.  Iz pihtijaste smese nazirali su se komadi priče  (Emigrirao je početkom devedesetih), hromatska struktura Švedske u koju je emigrirao (Mnogo obojenih), umni količnik populacije (mnogo su glupi), bračni status (razveo se, druga žena Mađarica). “Blago vama, vi se vraćate kući” reče kao da mi pruža slamku spasa. Sad je vreme da probam da preokrenem razgovor, pomislio sam, istovremeno izgovarajući: “Pa nismo daleko, dvestotinak kilometara je do granice. Dobrodošli ste i Vi”.

A onda je on rekao nešto zbog čega sam umro u preostalim pihtijama reči koje su nakon te rečenice usledile:

“Gde da dođem? Roditelji su mi umrli, neki prijatelji su mi poginuli u ratu, neki su se ubili, a ostali su poumirali od raka ili prosto poludeli. Nemam ja gde da dođem. “

 Nisam ga više slušao, samo sam klimao glavom. Najzad mi je zažaleo srećan put i uspeh u radu, predložio alternativnu rutu (preko Pečuja, pa Osjeka i onda nekako do Vojvodine) pa čak i magistralnu alternativu (Sekešfehervar, pa Baja i eto te na Bačkom Bregu).

Ostao sam sam dok su kamioni mileli po putu. Šesti sat čekanja. Razmišljao sam o umilnoj Šredingerovoj mački Srbiji koja je istovremeno i draga i nepoželjna, o kojoj se sanja ali u koju se ne vraća. Neizvesnost mi je svrdlala stomak i onda sam, kao po naređenju, seo u auto i okrenuo ključ.

Gužvao sam se još pola sata dok se krug oko Budimpešte nije ispravio u put koji me je doveo do našeg graničnog prelaza a onda i kuće.

Umor je potrajao još dan-dva. Sećanje na onog čudnog čoveka brzo je nestalo. Povremeno bi se javilo, kad bi u trenutku dosade jedan klinac koji živi u meni pomislio da se u ogromnoj budži pod tepihom kriju vojnici ili autići a zapravo bi otkrio sve one dođaje koje sam tako sistematično i dosledno pod taj tepih gurao.

Da li je taj čovek uopšte postojao? Nije li i on mojih rezultat prenapregnutih čula, možda je i on halucinacija koja se od mirisa spaljene lamele ili osećaja razjebane pedale kvačila razlikuje samo po tome što je bolje uspela. Ima naznaka – to što je izrekao zvuči kao tvit nekog ozlojeđenog krugdvojkaša. Osim toga, naspram dva sata izrečene splačine ta jedna rečenica štrči kao da je neko već izrekao. Kao jezgroviti opis jedne kolektivne traume, zapravo.

           S obzirom da mi je period nakon dolaska sa tog puta bio težak, mnogo teži nego što sam mogao zamisliti, počeo sam da tražim smisao u svakom, makar i minornom događaju koji je tom periodu prethodio, pa sam pomišljao da je taj čovek (ako je postojao) došao kao upozorenje.            

Ali to je već   fitovanje krive.  Ni na šta me taj čovek nije upozorio već se onaj klinac u meni počešao gde ga je svrbelo i iskopao tu prokletu rečenicu. Iz pihtijaste mase nekog drugog sagovornika izabrao bi neku drugu rečenicu.  Čovek iz priče  se može vratiti u Srbiju, ali ne u svoju Srbiju jer nje više nema. Ono što je otišlo, otišlo je zauvek, ali ono što dolazi ne dolazi na način na koji odlazi ono što je otišlo; ništa nas ne upozorava na dolazak, nema uspomena, nema zaključaka jer je ono što dolazi ništa dok se ne dokaže suprotno. Neizvesnost u svoj svojoj stravi!

I stoga nije mogao onaj čovek predvideti da je i moja, ne toliko sredovečna Srbija iščezla. To se prosto desilo. Kao što fejl čula mirisa i dodira nije mogao da predvidi da lamela mog Forda starog bez ikakve intervencije još uvek odoleva vremenu.  

[dokazatiindukcijom]

Crtice iz izolacije

  Kako u ovim danima izolacije ne posegnuti za slikama, kako ne pobeći u Google drive prepun osmeha, pejzaža i izgovorenih “ptičica” koje su, u trenutku slikanja, ka nebu poletele? Kako se ne prisetiti svih  dogodovština ispričanih pre i posle slikanja, tih zamrznutih kadrova života koji se pere u centrifugi dok mi bivamo srećni, ali kako se prisetiti svih onih slika koje su obrisane jer kadar beše loš, osvetljenje nikakvo, život se isprečio? Kako se prisetiti novih slika koje su iščezle?

   Šta je jedna virtuelna kanta u koju upada, bezazlenim pokretom kursora i još bezazlenijim dvoklikom, jedna matrica piksela koju zovemo fotografija? Koliko „nikada više“ može da dočara jedna bezlična računska operacija, množenje matrice nulom?

  Stara fotka je, s druge strane, stara institucija totalitarnog društva koju će progutati revolucija, nakon čega će progutati i svoju decu; u te dve dimenzije pohranjeno je bar pedeset drugih; mirisi, ukusi, nemanja i sanjarenja detinjstva, presovani su tu poput sparušenih biljčica za herbarijum.  

  Ima nečeg magijskog u spaljivanju starih slika! Dok se taj relikt prošlosti izvija od bola nad plamenim jezičkom koji je bezosećajno pretvara u ništavilo, čitav svet na njoj iščezava u infinitezimalnom vremenskom razmaku, ali se ipak ne množi nulom. Prvo se rastapaju sve dimenzije detinjstva, sva ta presovana čula – u jedan apokaliptičan miris, da bi i sam taj miris iščezao pred hladnoćom i prazninom trodimenzionalnog sveta koji ga okružuje. Crna koprena pokriva čitav taj mali svet ogoljen do likova bez konteksta, priče i istorija najzad iščezavaju u mraku i bezobličju.

 Dok gledam “nove slike” i prebiram po sećanju koliko sam “starih” prepustio plamenu, nemam sumnje da fotografsku piromaniju neću ponavljati. Detinjstvo nam je ionako većini iščezlo u plamenu, s paljenjem slika ili bez njih. 

Samo po januaru prebiram – pre tri godine Italija, ubitačne doze kafe na sabajle, servirane za šankom uz kroasan i nezaobilazan razgovor s konobarom za koga moje nepoznavanje italijanskog nije predstavljalo prepreku. Ne predstavlja je ni meni – navikao sam na razgovor u kome svako priča svoju priču. Januar 2018. proveo sam u Portugaliji uz morske specijalitete i punjenje baterija gledanjem u Okean, sa skrušenošću koje takva vodena beskonačnost iziskuje. Kao u pravoslavnoj crkvi dok se čita Jevanđelje. U januaru 2019. godine uživao sam u vodenom nepremerju drugačije kakvoće – upijao sam Mediteran u Španiji, utapao sam oči u tu boju beskrajno topliju od atlantske. Protestantski Bog Sredozemlja nije zahtevao atlantsku skrušenost.

U januaru 2020. godine bio sam u svojoj Pazovi,  u sobi  koja pomalo razroko gleda na dve crkve – u   jednu čija lađa plovi po Atlantiku i drugu čija lađa luta po Sredozemlju. Merio sam pritisak, brojao puls.              

Desilo se to da već mesecima nisam mrdnuo od ravnice. Desilo se da je avion kojim sam stigao iz Belgije, umesto na pistu, sleteo na banatska depresivna polja i u njima se ukopao. Desila se jbna nostrifikacija diplome i beskrajno čekanje na posao. Desila se neizvesnost na koju sam bio zaboravio. Desila se veza na daljinu. Desio se raskid. Desio se pokušaj restarta odlaskom u banju. Desila se prazna i depresivna banja, kao da je usred vojvođanskih žita a ne na planinskim padinama. Desilo se povratak n-2 dana pre planiranih n dana boravka, s uznemirenim EKG-om od 100 i previše otkucaja u minuti koji sam nosio kao uspomenu iz banje. Desila se profesionalna deformacija prilikom koje sam poverovao da živim u svetu glatkih funkcija, dok nisam stigao u svet u kome ne samo da ima ćoškova, već ima mnogo onih koji iza tih ćoškova vrebaju. Desilo se to da mi je želudac u takvom stanju da ga “nemoj se nervirati” više neće popraviti. Desilo se to da su ipak stvari krenule na bolje.

 “A onda se, bez ikakve najave, dogodilo nešto neverovatno.”  - kaže, na srpskom, jedna ofrlje sinhronizovana replika u dugometražnom crtaću kojeg sam, kao klinac, pogledao bar million puta. Nisam to očekivao. Niko nije očekivao. 

Dogodila se zarazna bolest. Sa njom su stigli nemir, panika, dezorijentisanost. Dogodila se kriva rasta broja zaraženih koja doista zastrašujuće podseća na eksponencijalnu funkciju, dogodio se potpuni kolaps, dogodio se svet koji, kako je to lepo rekao pijani Željko Malnar, “odlazi u totalni qrac”. Za očekivati bi bilo da sam zabrinut. Međutim, ne samo da nisam zabrinut, mislim da sam mirniji nego inače.

Zaposlenje kojim se bavim ima u sebi pridev “naučni”. Moćno li to zvuči?  Ili bar precizno, jasno, konzistentno.

Imam među poznanicima onih koji “veruju u nauku”. Imam i onih koji su to verovanje institucionalizovali (religijo, ti li si?) pa veruju isključivo radu u časopisu “sa SCI liste”.

Ako će to biti kriterijum verovanja,  najbolje odmah da se okrenem Bogu ili teorijama zavere. Ali problem “nauke” nije  samo institucionalne prirode. Skupljam sve skupove dok ne shvatim da skup skupova nije skup, brižljivo planiram aksiome sve dok  ne uvidim da će i njihova najbrižljiva priprema neminovno dovesti do “rupe u zakonu” , zapijem se s prirodom i pretplatim  ceh (u redu je, zadrži kusur), a kusur krene da ubija po svetu, da se replikuje bez prestanka i nepozvan se nastanjuje u organizmima, ubijajući ljude, države, solidarnost, nade, snove, pogotovu one sladunjave, evropske. Infiltracija je zahvatila sve, pa nema tog epsilona koje neće zaći u potručje tuđeg epsilona.  Udaljivši se više od metra, udaljili smo se godinama – i svetlosnim i običnim.

 I svakim danom sve sam uvereniji u misao s kraja “Fukoovog klatna” koju sam bezuspešno pokušavao da zaboravim :

“Izvesnost da nema šta da se shvati, to bi trebalo da je moj kraj i moja pobeda”.

Nema sumnje da uživam u otkrivanju sveta, makar da je svet koji  otkrivam onaj matematički, svet čistih apstrakcija u kojima “nema suza ni uzdaha” ni virusa kojekakvih, ali je ipak od nas potekao. I isto tako nema sumnje da znam da zapravo ništa ne znam i da niko ništa ne zna. Nema sumnje da ćemo  krive rasta virusa, kao i mnoge druge krive i plohe,  prokrijumčariti u naš svet apstrakcija, da ćemo modelirati rast prokletog virusa, publiku ćemo ispljuvati objašnjavajući kako je do ovog došlo ali tek kada sve ovo prođe. Ako prođe. Ali sve ćemo to objašnjavati svetu koji više neće biti isti.

Miran sam kao na kraju stihova  pesme koja je  nastala 1987.,  u godini kad sam se rodio, samo par godina pre nestanka jednog velikog sveta pred našim očima:

"It's the End of the World as We Know It

And I Feel Fine"

[dokazatiindukcijom]

...

Nije mogao znati da me je tog jutra, 14. februara 2007. godine probudila zvonjava telefona a tada još nisam bio poučen Bajaginim stihom da ne volim telefon; entitet koji ću, samo zbog toga što ne želim da baksuziram početak ovog kratkog ispovesti.com posta, ipak nazvati osoba, rekla je, bez ijednog dodatnog epsilona:  „Otac ti je umro.“

Nije mogao znati da od tada zadrhtim svaki put kad me probudi zvonjava telefona i da i danas besramno lažem kako nisam stigao da se javim jer sam bio u tunelu iz kojeg u suštini još nisam izašao.

Nije mogao znati da sam duboko udahnuo posle tog kratkog poziva i usisao čitav svet u sebe, i da ga od tada nosim zaglavljenog u grlu.

Nije mogao znati da sam, nakon tog poziva, imao svega par sati da naizmenično izneverujem i isprihvatam i da se pripremim za scenario za koji se nikada ranije nisam pripremao.

Nije mogao znati da sam, operativnim planom scenarija, predvideo situaciju cca 100 x sjebaniju od one koja je bila, a ona je ispala 100 000 puta sjebanija.

Nije mogao znati da je u grob u koji je ukopan upao i onaj Bog u kojeg sam do tada, mislio sam, čvrsto verovao i da je  Bog u kojeg danas verujem uglavnom superdobrica, a ne supermoćan lik; najčešće, zapravo, oživi samo kada neki ljudi koji u njega ne veruju to čine na meni iritantan način.

Nije mogao znati koliko sam bio ljut na njega što je otišao bez pozdrava; što nije ostao da se borimo zajedno.        

Nije mogao znati koliko sam ljut na sebe što i posle toliko godina eufemizam „otišao“ nije umro već je samo otišao iz mog vokabulara i vrlo često se ponovo pojavi.

Nije mogao znati koliko je bespomoćnost teško svarljiv obrok – toliko težak da mi je želudac sjebao na pola puta između poricanja  i ljutnje.

 Nije mogao znati da sam zakonitosti nauke i  autoputeve logike ostavio apstraktnom svetu nauke a da  u svetovne zakonitosti i implikacije koje proističu iz pravednosti i dobrote više nikada nisam mogao da poverujem.

  Nije mogao  znati da sam, neverujući u makar kakvu zakonitost u ovom (najboljem+ najgorem) /2 od svih mogućih  svetova, razvio patološko treperenje onog sveta što nosim u grlu i hronični nemir u svetu oko sebe, prepunom ćoškova iza kojih vreba vrtlog neistraženog nepoznatog.

Nije mogao znati koliko sam budala primio u svoj život samo zbog istog gubitka; kao da je u jamu u koji su im očevi pokopani upalo sve ono što bi mi kod njih smetalo.  

 Najzad, nije mogao znati koliko je strašno to što sam usvojio njegov obrazac bekstva; koliko često bih samo iščezavao bez pozdrava iz svetova i priča u kojima nisam želeo da učestvujem i koliko sam zapravo srećan što je bilo dobrih ljudi koji mi  bekstvo iz njihovih života nisu dozvolili.

Nije mogao znati jer ga nema.

Iako je nemanje neznanje, imanje ne mora uvek biti znanje.

Ne znam ni ja mnogo toga

Kakav bih bio da je bilo drugačije?

Da li bih odoleo svim tim nemirima?

Da li bih se usudio da zakonitosti logike primenim na ovaj svet i da u njega verujem?

Da li bi supermoćni Bog u kojeg bih verovao pobedio zakonitosti logike ili ih zaobišao?

Da li bih ikad bio dovoljno samouveren  da udahnem ovaj svet bez treperenja onog sveta u grlu?

Da li bih taj svet u grlu uopšte imao?

Da li bih imao ovoliko empatije?

Najzad, da li bih bio srećniji?

 Ipak,  znam nekoliko stvari.  Sada je to dovoljno.

Znam da ovaj svet katkad zna biti jako mračno i tužno mesto ali da je ipak jedini naš i da se vredi boriti protiv mraka za svoje mesto pod suncem, opet jedinim kojeg imamo.

Znam da mi je žao što su ga mrak i tuga savladali. Bio sam ljut, nisam razumeo, sad mi je prosto samo žao.

Znam da sam se osećao kao u pesmi koja mi je tih dana pala na pamet:

Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve

Čulo se samo kako ptice pjevaju,

Onda je stajao još dugo s druge strane ulice

Pustio suze da se same slijevaju.

I znam da naredna dva stiha nisu moja

Znam da bi mog’o da možeš

I znam da bi znao da znaš.

[dokazatiindukcijom]

Kako smo se nekad voleli Delta funkcija i ja

 Nisam imao sumnje da se nikada neću vratiti kada sam jednom prlikom, iz sveta bezakonja, konačnosti i samoće pobegao u matematički svet prepun zakonitosti, beskonačnosti i veselog društva na svakom koraku (makar on bio i beskonačno mali) ali nisam znao na kojoj ću grani tog razgranog drveta položiti svoju ljuljašku. Tim pre što sam, mnogo godina ranije, mislio da se grane matematičkog drveta toliko toliko daleko jedna od druge da se maltene nalaze u različitim državama.

 Nisam se mnogo pitao kako sam se našao u svetu analize; nisam mogao odmotati to klupko isprepletanih okolnosti a nikako nisam želeo da se vraćam u prošlost jer nikada ne bih znao da li ću se sa takvog puta vratiti. Prošlost se, međutim, vraćala u mene,  uz didaktičko-metodički pristup neuobičajen za tog vazda krvoločnog vampira, potvrđujući ili svesno konstruišući iluziju u mojoj glavi na tragu replike iz moje omiljene serije: 

    „We don’t choose God, God chooses us.“

Gotovo da sam potisnuo jednu epizodu iz detinjstva i prvi susret sa prvom damom moderne analize, g-đicom (nadajmo se da će joj biti komotno u ženskom gramatičkom rodu) Dirakovom delta – funkcijom.

Sećanje me vraća u 2002. godinu. Putovanje u prošlost uvek završim dubokim uzdahom, spremajući se za samoću i depresiju na čiju gustinu, na sreću, više nisam naviknut. To je trebala biti jedna dobra godina; prošlo je dosta vremena od svrgavanja s vlasti čoveka kome sam u ruke vezane lisicama uvalio sve probleme koje sam imao, uključujući i privatne, nadajući se da će ih poneti sa sobom u Hag.

Nada mi je umrla mnogo pre Miloševića. Problemi koji su mogli biti rešeni samo su produbljeni;  mama je dobila otkaz, para je bilo sve manje. Problemi koje svrgavanje Miloševića nije moglo rešiti naravno da su ostali da me muče; i dalje maltene niko u razredu nije pričao sa mnom, uz par časnih izuzetaka – autsajdera, i dalje je porodična situacija bila loša. Uz sve to, bližio se trenutak odluke - odlazak u srednju školu u Novom Sadu, strepnja od novog, strah da nisam dovoljno dobar... i Banat, tog leta pre odlaska u Novi Sad, da sva ta osećanja ustostruči. Seoska slava u banatskoj varošici pored Tise; kretoš u ustima, ta  slatka amorfna tvorevina iz koje se satima isisava slatki supstrat, nešto poput razmišljanja o budućnosti; gumenim bombonama ukrašen glavni šor, julsko sunce koje izoštrava sliku seoskog veselog žamora i oslobađa ga hranljive ravničarske podloge koji je uvek bio zemlja koja jesmo i u koju odlazimo...

Godina obnove i izgradnje postala je još jedna „Godina sirotinjske zabave“, kao album one grupe koja je toliko dobra da je ne smem slušati kad sam sjeban ( zato je maltene nikad ne slušam) a sve ono što nam se dešavalo samo jedno večno vraćanje iste strofe:

„Evo ti reči, ti sklopi rečenicu

Ja nemam snage da izbacim dah.

Ljubav, sloboda i osmeh i sreća

I suza i mržnja i tuga i strah. „

 Ali mi je razmak od gotovo dve decenije daje snage da taj dah izbacim s konačno mnogo udara po tastaturi. Koliko sam malo imao prijatelja u stvarnosti, toliko sam ih mnogo imao među knjigama. Uspeo sam da oformim zavidnu biblioteku za jednog osnovca od udžbenika, priručnika, podsetnika iz praktikuma iz matematika, fizika i drugih nauka koje sam dobijao od rođaka, komšija i skromnih donatora čije su započete i često nezavršene studije ostavljale nadute leševe debelih knjižurina na raznim tavanima, podrumima i grobnicama podsvesti.

 Već u petom razredu počeo sam da multitaskujem; nisam mogao znati da mi to omogućava upravo odsustvo a ne prisustvo nekog većeg matematičkog znanja. Naravno, to su bili počeci; gutao bih sve što mi se nađe na putu, i određene i neodređene i nesvojstvene integrale i izvode i derivacije i tačke nagomilavanja i gomilišta, i prevojne tačke i infleksije ali i dijalektički materijalizam i Marksa i Engelsa i citiranja druga Lenjina između dve teoreme. Kada  iz današnje perspektive procenim  te udžbenike, ne mogu a da ne vidim šarolikost reda veličine boja na LGBT- zastavi. Bilo je tu autora koji su ofrlje obavljali svoj posao, ali i ozbiljnih ludaka – entuzijasta koji su prelazili igricu i udžbenicima za ono što se nekada zvalo viša škola uvaljivali gradivo sa doktorskih studija. Sve sam ja to svario (ne čudi me što sam, mnogo godina kasnije, razvio problem sa želucem).

Naravno, imao sam uzore. Gospodin D.S. Mitrinović bio je za mene gospodin u pravom smislu te reči; čovek čiji su udžbenici za ETF na kojem je predavao bili literatura za laku noć. Teme nisu bile mnogo teške, stil ne odveć strog (nisam odmah naučio da zategnem matematički krevet na kojem bih ležao) a primera bezbroj. Nažalost, imao sam samo dve njegove knjige pa sam „nove“ morao kupiti. Sećam se Beograda u koji bih odlazio samo u retkim, za mene prazničnim danima, a uvek bih mu se radovao kao mali kerić svom vlasniku; i danas kad prolazim kraj Zapadne kapije osetim da me struja pretrese od glave do pete, makar da prolazim kraj nje dva sata, stisnut u koloni ljudi koji mi psuju majku jer hoću da se prestrojim ka Studenjaku. Sećam se da sam te 2002. iskoristio priliku kada je tetka odlazila u BG po robu i sa njom krenuo u potragu za novom knjigom Dragoslava Mitrinovića. Novac sam uštekao od časova koje sam još tad držao, možda je nešto i ostalo od ćaletove alimentacije. Knjigu sam, sećam se, našao  u simpatičnoj udžerici od knjižare čiju sam preciznu lokaciju zaboravio ali pamtim sazvežđe Lomine, Narodnog Fronta i Zelenjaka oko nje. Bila je to knjiga iz 1991. Mitrinović, Kečkić,  o diferencijalnim jednačinama, redovima i Laplasovim transformacijama.

Ništa novo, pomislio sam, ali sam je ipak kupio.

Već u kolima sam počeo da je čitam, otkrivajući jedan sasvim novi svet matematičkih pojmova. U sam osvit ratova devedesetih, autori su pobegli u strožiji pristup od onog na koji sam navikao, što me je u početku bacilo u bedak. Ali kratkotrajni bedak sam premostio dugim čitanjem i produbljivao svoje znanje čak i o Laplasovim transformacijama, o kojima sam površno znanje stekao čitajući neki udžbenik iz JNA o sistemima automatskog upravljanja.

Prvi put sam čitao o sistemima linearnih diferencijalnih jednačina – jebote, sve je povezano, matrice i izvodi i redovi i aupičku materinu, kakva je to nauka – zvučao sam kao neki od teoretičara zavere s Tešinog jutjub kanala.

U rečeno vreme sisanja kretoša tu knjigu sam skoro završio. Zapravo, čitao sam njen poslednji deo koji se zvao „Uopštene funkcije“.

Iz pitomog banatskog sela skelom smo prešli na drugu stranu Tise. Moj pokojni deda, po vokaciji kosmopolita, smatrao je da reke kao što su Tisa ne razdvajaju već spajaju ljude, pogotovu ako je s obe njene strane Banat. Dakle, na toj drugoj banatskoj strani smo kampovali; julsko ili avgustovsko sunce i dalje me je držalo u iluziji da nisam na tužnom ravnom tlu. Razmišljao sam o uopštenim funkcijama o kojima sam čitao, razmišljao sam o prokletoj delta – funkciji koja je

„Nula ako  argument nije nula, beskonačno ako je argument  nula, ali tako da je njen integral jednak jedinici!“

Jebote, šta je ovo?  - pitao sam se. Bio sam, naravno, veoma zbunjen. Kakva je to funkcija koja nastaje kao limes funkcija koje je Mitrinović nazvao „igličastim“ kada se širina igle smanjuje a dužina povećava? Otkucaj srca koji u trenu dostigne beskonačnu voltažu? Moje trenutno interesovanje za tu blesavu funkciju koje će se za sekund pretvoriti u nulu ravnice koja će me prekriti? Osim metafora, matematike nisam imao.

 Autor je pružio i neke primere iz fizike, koje sam još uvek uspevao da pratim, koje su otkrivale tu ćudljivu funkciju u prirodnim pojavama, ili bar matematičkim opisima istih.

Jebote, šta je ovo?   - upitao sam se još jednom. Pročitao sam način na koji je problem delta – funkcije utopljen i tek mi tad ništa nije bilo jasno. Problem čudnog deteta napaljenog za matematiku, koje se ne uklapa u razred rešiš tako što ga upišeš u specijalno matematičko odeljenje, problem delta – funkcije rešiš tako je ubaciš u znatno širu klasu funkcija gde je njen „hendikep“ samo jedan od mnogobrojnih modaliteta ponašanja. Ali, i tad sam mislio, prava priroda proklete „beskonačno dugačke i beskonačno tanke“ igle je zauvek izgubljena (valjda najbolji dokaz da matematika nije prirodna nauka  je to što joj  se jebe za prirodu objekata koje tretira); Krang koji jednom dobije svoje jebeno telo koje toliko traži izgubiće „Sekaču, gde je moje telo“ prirodu po kojoj ga i danas pamtimo.

 Prešao sam Tisu kao da sam prešao Letu. Zaboravio sam na problem, završio srednju školu, osnovne i master studije. Zaboravio sam da sam znao šta je delta funkcija. Posle mnogo, mnogo godina, kada sam već naučio ne samo da namestim svoj matematički krevet već i da satima i danima bez prestanka marširam u ritmu Teorema – Dokaz, shvatio sam da sam svojim maršem izgazio tu beskrajno dugačku, beskrajno tanku i stoga beskrajno krhku iglu.

Na doktorskim studijama čitao sam o teoriji distibucija, naučio sam do na bizarne pojedinosti ćudljive topologije na koji deluju distribucije, pa i sama delta – funkcija, množio sam ih, transformisao, razvijao u red, ali nisam mario za njihovu prirodu. Bio sam bezosećajan prema njihovim životnim pričama.

 Ne može da mi nedostaje tužno detinjstvo. Ali mi je nedostajala  maltene plamenska atmosfera koju sam osećao u detinjstvu dok sam čitao o matematici; ti izleti u fiziku, tehniku i razne druge oblasti gde je matematika maltene šamanski upliv, Neočekivana Sila Koja Se Iznenada Pojavljuje I Rešava Stvar. Tada nisam znao svaki detalj dokaza; nisam mario da li je funkcija dovoljno neprekidna kad bih joj nalazio izvod, nisam mario o kakvoći reda kada sam ga razmenjivao sa limesom, nisam sasvim znao ko to pokreće epsilon i deltu iza mojih kulisa ali sam nesrazmerno više uživao u rezultatima svog rada. Živeo sam u sedamnaestom veku, bio sam ponovni otkrivač tajni prirode, matematičar – fizičar – naučnik opšteg tipa koji umire od tuberkuloze u dvadeset sedmoj. Valjda su me zato, pre odlaska na doktorske u Belgiju i dobijanja belgijske vize, testirali na tuberkulozu.

Ipak sam, na kraju svog formalnog obrazovanja, dobio priliku još jednom da osetim tu tribalnu atmosferu i plemensku igru oko vatre. Naime, na kraju doktorskih, dobio sam priliku da na javnoj odbrani doktorata, ne-ekspertskoj publici   pružim zanimljivu priču o onome što je ispisano među koricama doktorske disertacije. I tada sam, opet nesvestan zašto, uživao dok sam pripremao slajdove s mimovima, animacijama i zajebancijama vezanim za delta – funkciju ( nažalost,  publici koja nije govorila srpski nisam mogao pružiti klipove Tešinih gostiju).

Čini mi se da sam baš u trenutku primanja diplome shvatio koliko je delta – funkcija uticala na mene, koliko me je jedan beskrajno intenzivan i beskrajno kratkotrajan impuls naelektrisao i opčinio toliko da i da danas osetim tu struju, kao da, prolazeći kraj zgrade „Geneksa“, prolazim kraj beskrajno tanke i beskrajno duge delta – funkcije.

[dokazatiindukcijom]

Tužna priča o matematičaru koji je ispisao doktorat na nevažećem glasačkom listiću

Poput kakve astronomske zakonomernosti kojoj nikad nećemo naći odstupanje, buđenje u našem sanatorijumu uvek je tačno u šest; nema te nepogode, praznika ili vanredne okolnosti koja će pomeriti kazaljku makar za prstohvat sna. Neumoljiva kao matematička indukcija, zvonjava ovog n.- tog jutra odzvanja mi uz eho zvonjave onog n+1. jutra koja će neminovno uslediti. Što se  funkcija  mojih dnevnih aktivnosti više otombesi između dva sna, to je žustriji jutarnju dril, klin besmislenosti života izbija se klinom do tančina isplanirane jutarnje rutine. Trajektorije četkice za zube i zubnog konca koji mi se zariva između desni, potom trljanje prohladnom vodom boje gline (memeto mori!) u malom umivaoniku dok poguren gledam u onaj jedini otvoren prozor u  čijoj se ravni sustiču dva sveta – ovaj moj i onaj njihov i vaš, koji odavno više nije moj. Zapravo, kada su mi oduzeli opasač i pertle na prijemu, oduzeli su mi i treću dimenziju kojom bih mogao uneti kakvu-takvu metriku u svet koji vidim s prozora. Ne, ovo su tapete. Nekad je na njima suton, nekad jutro ili mrkli mrak, nekad mi mirisi što dopiru izvana koliko-toliko nadomeste dimenzioni deficit. Bezlični miris lekova, joda, oštar miris hemikalija za ribanje, već razblaženi dim cigarete, a neretko i miris dalekog, uvek mi dragog Dunava. Ćudljiv je i sada, prevrtljiv kao i život čiji smisao nosi po službenoj dužnosti, prenoseći senzibilitet brdovite Jugoslavije okružene brigama, ovaj sin Brigaha i Brega neumorno a rutinizirano hrli ka svome ušću. Čak mu ni poslovično lakoverne Lale više ne veruju; prve kuće ovog dela južnog Banata su daleko od dunavske obale; u bafer zoni dunavskog rita žive samo najistrajnije životinjske vrste, divlje svinje uglavnom,  bar ako je verovati pričama koje stare, već senilne banaćanke raspredaju preplašenim klincima rumenih obraza dok doručkuju prženice koje ovde zovu močama. S one strane Dunava leži prokletstvo koje preživljam, prokletstvo Jerine i njenog utvrđenog grada Smedereva koji ipak nije odoleo najezdi inovernih zavojevača, pogotovu što, bar kad je narodno predanje u pitanju ( a što je jedino relevantno za pripovest), pad grada propada i niže od nivoa Dunava, u had izdaje i služenja okupatoru.

“Lekovi za vas, doktore” – prekide me beli mantil iz razmišljanja. Zasekao je crvenu tabletu, poput Mojsija razdvajajući je na dve polovine. Progutao sam jednu od njih s malo vode.

“Polako s tom vodom”. Drugi lek, tableticu “Prinelapa” takoreći nisam ni osetio. Ne mrzim je – za razliku od polovine crvene tablete, njen posao nije da me ubedi da je ovaj svet belih mantila najbolji od svih mogućih, iako je, istini za volju, njen posao podmukliji – onemogućujući ili bar otežavajući krvnim sudovima u mom mozgu da eksplodiraju od pritiska kojeg sam stekao rodivši se u pogrešnoj porodici, samo produžavaju ovaj bljutavi igrokaz polovine crvene tablete koji mi gura novine u ruke, papuče na noge i tera da se malo prošetam po bašti.

“Novine za vas, doktore” – reče isti beli mantil. U ovim novinama nema crne hronike. Ima, međutim, predsednika. Na svakoj drugoj strani.  Zgužvanost listova vraća treću dimenziju i ja ne gledam te fotošopirane slike; ja ga vidim poput holograma; te usne zaustavljene u poluosmehu nastavljaju oscilovanje oko obećanja, investicija i radnih mesta i novih šansi i teških perioda i svega onog što je pričao dok sam se nalazio s one strane kapije ove proklete ustanove.  

Osetio sam palpitaciju. Srce mi je preskočilo u grudima, vrlo diskretno, kratko, ali ipak strahosmrtno. Polovina crvene tablete ne utiče na njegovu električnu aktivnost, ali ja još uvek nisam samo polovina proklete crvene tablete. Verovatno je jedini dokaz postojanja moje podsveti, savesti ili duše to što ništa drugo ne može tako direktno i kontinuirano da mi pojebe srčanu aktivnost.

Imam još uvek taj komad lesne zaravni između grudne kosti i pluća, krivnju što sam te 2012. bio tako prokleto glup.

Prokleto, da prokleto dobro sam znao šta znači prokleto – u mom selu u Bačkoj sve su kuće jednako seljačke, s nosatim olucima koji štrče poput kakvih poderanih auspuha, sa istim kartenzijanskim međama komšijskih bašti koje su komunisti podelili jednostavnim povlačenjem horizontala i vertikala, pokazujući i na tom primeru koliko su oni Hrišćani zapravo, sa istim čardacima punim kukuruza, sa istim fasadama okrečenim pred seosku slavu, sa istim starim traktorima čija mehanička duša nema poetskog dometa da lamentira nad sopstvenom sudbom dok, poput polumrtvog kljuseta, vuče tri prikolice petotonke, sa istom pernatom živinom čiji opetovani pokušaji letenja samo doprinose suicidnoj idili vojvođanske istosti, sa istim babama koje sede na glavnom šoru satima gledajući u ništa, valjda se pripremajući za ništa koje nam sleduje poslednji put kad sklopimo oči. Ipak, moja kuća, ista kao dve komšijske među kojima je šćućurena, prestala je biti ista onoga trena kada je otac prestao postojati zaklativši se u čardaku pognute glave.

Nisam ga takvog video. Kad ga je lekar skinuo s užeta i dvaput mu pritisnuo grudnu kost u kratkom pokušaju reanimacije, uzdahnuo je i navukao mu plahtu na glavu s kojom je, čini mi se, i otišao na onaj svet. To truplo o kojem, ponovo palpitacija, ne smem mnogo ni sad da razmišljam, nečujno su uneli u pogrebna kola a ova su, valjda bez gasa krenuvši, nestala iza ćoška. Prokletstvo je ostalo; komšije su sve ređe svraćale, izgovarali su se kućnim i seoskim poslovima, i takva situacija je ostala definitivna poput očeve smrti. I ja sam nosio prokletstvo, kuke upitnika su mi virile iz svakog džepa, zašto, zašto zašto? Kakva je to kauzalna veza između otkaza u firmi koja je ionako jedva poslovala i odlaska na onaj svet i to bez pozdrava, s polomljenim vratom i usranim i upišanim gaćama. Zašto si otišao?

Recimo da nisam bio najomiljeniji u razredu. Srećom po depresiju kakvu nalazimo u endemskom obliku diljem naše ravnice, nisam bio jedini kome se roditelj ubio. Inače ne bih imao nijednog prijatelja. E sada, da li me je Matematika odabrala jer sam bio sam ili sam ostao sam jer sam odabrao Matematiku, nikada neću znati sa sigurnošću. Ali verujem da je stvar u zakonu održavanja samoće; možda sam je sasvim slučajno odabrao ali, shvativši da u svetu koji mi ona pruža socijalne veštine nisu potrebne, više je nikad nisam pustio iz zagrljaja.

Čini mi se da sam tek nakon upisa na osnovne studije matematike osetio da sam prihvaćen u društvu. Uprkos simboličnom studentskom kreditu koji sam dobio blagodareći odličnom uspehu u gimnaziji i maminim skromnim mesečnim dotacijama, živeo sam sasvim dobro u Novom Sadu. Ljudi su pričali sa mnom, smejali  se mojim jadnim štreberskim forama, klimali su glavom na moja samouverena objašnjavanja. Bio sam presrećan do onog trenutka kada bih pomislio koliko bi mi otac bio srećan da me tako srećnog vidi; tada bih se ražalostio do određenog trenutka kada bi me razgovor se nekom slatkom studentkinjom ponovo vratio u rastući ritam.

              Čini mi se da sam četiri godine svog studiranja slučajno pojeo u menzi, zajedno s pasuljem i bečkom šniclom. Nisam mnogo razmišljao o devojkama, u srednjoj mi komšinice iz sela nisu prilazile, valjda su ih majke poučile da se ne vezuju za onog čiji se ćale vezao konopcem u čardaku. Sa ovim urbanijim nisam znao šta da pričam; šale o monotonim plavušama i izvodu koji napada eksponencijalne funkcije nisu bile na repertoaru neobaveznog ćaskanja petkom uveče. Bilo je par koleginica koje su mi prilazile ali ja nisam imao dovoljno socijalnih veština da prepoznam njihovo udvaranje, samo bih se smejuljio i crveneo.

              Kao što me je Matematika našla, tako me je našla i jedna Matematičarka. Bojana je bila jače građe od mene, vrlo samouverena, neuobičajeno odlučna za nekog s ovog podneblja. Ipak, Bojana je ovde došla jednog toplog avgustovskog dana 1995. godine. Za moju familiju, majku i dvojicu ujaka ona nije bila Sosa, iako je veći deo života provela u jednom selu nedaleko od Zrenjanina; njeni su prosto bili “Dođoši”, jedna fluidna kategorija kroz koju su se prelivale nacionalne i regionalne odrednice; čas bi Bosanac provirio iz njih, čas Krajišnik, iz Like, Korduna, Banije, koga briga. Uzalud je moja Bojana govorila da je iz Petrinje a da je Petrinja u Baniji, za moje vrle rođake geografija se završavala sa Dunavom, Savom i Drinom; sve izvan toga bilo je nazivano  jednim te istim derogirajućim izrazom, ravničarska uravnilovka bila je neumoljivo jasna, trpajući sve različitosti koje ne može ili ne želi da objasni na jednu kamaru.  

              Startovala me je impulsivno, brđanski. “Zajebi stvar”, rekla je mom crvenilu i neočekivano naglo me poljubila. Ubrzo smo počeli da živimo zajedno.

              Bojana je bila par godina starija od mene. Radila je u školi u jednom prigradskom naselju i nikad se nije žalila; kad bih se ja vraćao s predavanja a ona iz škole, kratko bi pričala o školi u pauzama između savijanja pite. Nije je mesto držalo; spremala bi večeru, prala veš, peglala naše košulje, nije se uopšte odmarala. Mislim da nikad nije shvatila koliko me nervira to što jebeno ne može da stane dok joj pričam, to što priča o tako ozbiljnim stvarima dok drži kutlaču, jebala je kutlača.

              Ali je shvatila da me nervira kad priča o politici. Bio je to zenit “žutih”, svako je preduzeće imalo svoje žute, a neretko bi čitava preduzeća bila monohromatska.

“Ubacili su onog kretena sa tvog smera. Pa taj čovek ne zna da reši kvadratnu nejednačinu. Ali je njihov, jebiga”, rekla je.

“Ma, glasaćemo mi za nekog ko će sve njih počistiti” – nastavila je u zanosi.

“Za koga njih?”

“ Pa za naprednjake! Za koga drugog!”

Tada sam već počeo da biram društvo; nisam ni primećivao koliko sam stavova preuzeo poput aksioma, koje sam progutao sa sve nejestivim kosturom. Ipak, nijedan od tih stavova nije bio apriori loš. Evropska Unija, brzi vozovi a ne ovi naši koje sam znao da čekam satima, dobre stipendije za dobre studente kakav sam ja bez sumnje bio, poštena zarada od poštenog rada! Postoji, međutim, jedno zlo, koje se takvoj viziji kojoj se nema šta prigovoriti, suprotstavlja u nameri da je uništi. To zlo se zove nacionalizam i, upravo zbog uloga, tj. budućnosti Srbije, mora mu se suprotstaviti na način na koji se lekar koji operiše kancerozno tkivo suprotstavlja kanceru; odstraniti sve potencijalno obolele limfne čvorove pride; svaki nagoveštaj nacionalizma saseći u korenu! Jedan je čovek, početkom dvehiljaditih, pokušao Srbiju da izvede na pravi put, ali ga je metak nacionalizma zaustavio 12. marta 2003. godine. Imao sam problema sa prihvatanjem ovog argumenta jer se moj otac ubio upravo za vreme vladavine Đinđića; ne samo njegovo, ko zna koliko drugih preduzeća prodato je u bescenje. Ipak, jedno truplo koje visi u čardaku ne može poravnati hiljade leševa nacionalističkih politika koje su vođene pre ove demokratske.  

“Vidiš kako lepo priča ovaj Vučić”, govorila mi je Bojana.  

Škrgutao sam zubima i legao u krevet sa njom. Trudio se da provetrim glavu nakon jutarnjeg razgovora o politici.

Spremila je meze i piće kada sam 2011. branio master rad. Majka nije ni stigla da joj uputi kakav maliciozni komentar jer je bila presrećna što joj je sin završio fakultet. I ja sam bio srećan zbog nje. Bio sam tako zahvalan za sve ono što je učinila za mene. Bio sam zahvalan i Bojani.

Sledećeg jutra nisam bio raspoložen za uobičajenu seksualnu rutinu. Nisam bio isti čovek; sve je u kretanju i u neprekidnim gibanjima, skoro sve. A najbitnija kretanja su upravo ona koja nisu neprekidna; kojima od ništa nastane nešto ili od nečega nastane ništa, trenutak kada samrt koja je sama zbir procesa u kojima se telo gasi, kopni i iščezava, usled nepostojanog a, postane smrt, jedan je trenutak, jedna tačka kada se stvar završava. Moja master diploma, makar da je, usled proceduralnih poteškoća oko izrade prave diplome u vremenskom periodu krećem od deset godina, svedena na uverenje o diplomiranju pisano na toalet papiru fontom koji podseća na stil pisaće mašine kakvim su kucani udžbenici za srednje usmereno obrazovanje, makar tako nikakva i jadna, sasvim je dovoljna da napravi razliku između jednog potencijalnog matematičara i jednog svršenog studenta koji je pokazao da je sposoban sa ukroti sve te matematičke nemani, logičke, analitičke i algebarske. S druge strane, u mom krevetu bila je osoba koja takav sertifikat nije imala, koja je pečat zamenila za lepu reč da će sve ispite pozavršavati za šest meseci-godinu dana. Postoji razlika.

Raskinuo sam. Popio sam šamar i litar vinjaka, prvi put u životu. Stvari su počele da iskaču iz koloseka, kao i moj svetonazor; čak  i moja vredna majka, domaćica koja me je uvek podržavala, ipak bila samo domaćica koja je jedva završila srednju krojačku školu. Šta se to sa mnom dešavalo?

Probudio sam se u sopstvenim izbljuvcima. Glava me je ubijala, zajedno s mislima o kojima nisam želeo više nikad da  pričam.

“Hajde na predavanje”, Miki mi je poslao poruku. Bio je fizičar, jedan od mojih novih prijatelja, takođe svršeni student. Bilo mi je naporno družiti se s njim, svako malo bismo pričali o pročitanim knjigama, imao sam osećaj kao da još fakultet nisam završio. Ipak, posle tog napora osećao bih se bolje, usledilo bi tapšanje po ramenu koje mi u osnovnoj školi niko nije uputio.

Predavanje je bilo u amfiteatru fakulteta. Predavač je bio rukovodilac novog  Interdisciplinarnog centra za primenjenu matematičku analizu. Veoma lepo obučen, u odelu mnogo lepšem od onih kakva sam viđao po svadbama, verovatno zato što ga je tako samouvereno nosio na sebi. Pričao je o toj novoj instituciji koja se ugnezdila u univerzitetskoj hijerarhiji jer joj je namera da svojom interdisciplinarnošću poveže fakultete. Pričao je o Evropi, kako je to praksa tamo, o matematičarima koji rade projekte iz prirodnih i društvenih nauka, o zajedništvu, čak je rekao i koju o toleranciji.

“Veoma sam zainteresovan za doktorske studije u vašem centru”, rekoh mu nakon predavanja.

“Gospodine?”

“Dimitrije, master Dimitrije. Završio sam master teorijske matematike.”

“Počastvovan sam, gospodine Dimitrije. Vidite, upravo radimo s jednim univerzitetom u Litvaniji projekat, istražujemo vezu između  topografije terena i stope samoubistava na tom terenu.”

“Nisam siguran da razumem”.

“Hoćemo da vidimo zašto ravnica nagoni ljude da dignu ruku na sebe. Litvanci i Letonci su na ravnom, oni imaju problem isti kao i mi.”

Ovo je sudbina, pomislio sam. Ovo je upliv te graciozne dame u moj život.

“Računajte na mene”, rekoh, pokušavajući da budem što umereniji u oduševljenju.

“Odlično. Već vidim orijentaciono šta bi se moglo raditi. Prvo rad s mentorom iz matematike da bi se bolje upoznali s problematikom, onda ćemo uključiti nekog iz sociologije ili psihologije kako bismo iz različitih uglova pokrili problem. “

“To zvuči odlično!”

“Da. I ne samo to, sve ovo finansira jedan baja iz Nemačke, biće dobra kinta, ali za sada samo uči.”

              Toliko sam bio srećan nakon tog razgovora da sam prosto odskakutao do kuće. Nisam ni razmišljao o tome da je moja diploma o završenim master studijama kraj. Ona je, zapravo, početak jednog novog puta, a na tom putu imaću prilike da sve one čedne i bezgrešne matematičke apstrakcije koje smo u jednom trenutku oslobodili prostora, vremena i ljudskog upliva, ponovo vratimo u ovaj svet kako bismo objasnili njegove ćudljive zakone. Kako sam samo bio glup –  za objašnjenje nečeg tako kompleksnog kao svet neće biti dovoljni mehanizmi ovoga sveta – ne, ali će, nadajmo se, mehanizmi sveta u kojem u blagostanju žive matematičke apstrakcije, biti dovoljan.

              “Sine, dolazim sutra kod tebe”, majka je kratko javila. Skakutanje na putu do kuće zamenio sam skakutanjem s krpom za brisanje i za sat-dva koliko toliko sredio stan. Oprao sudove i morao da konstatujem kako mi, bar kad su domaćinski poslovi u pitanju, Bojana jako nedostaje.

              “U kakvom ti svinjcu živiš, Mito sine”, rekla mi je majka s vrata.

“Sanjala sam oca. Nešto nije u redu.”

Progutao sam knedlu. Morao sam majci da kažem za doktorske studije. Još uvek nisam znao da lažem.

“Zapravo, mama, sve je u mnogo bolje nego što smo mislili. Ići ću na doktorske studije. “

“Nije ti dosta nauke?”

“Nikad nije dosta, mama. Ali ovde ću svu tu nauku primeniti.”

“One hijeroglife što si nam pokazao kad si branio rad? To da primeniš?”

“Ne razumeš ti to. I te kako može se sve to primeniti. Ne samo to, istraživaću problem samoubistava u Vojvodini! “

“Znala sam, zato ga i sanjam. Čuješ li ga?”, reče majka, obraćajući se mrtvom suprugu. Uvek sam joj zavideo na tome što još veruje u kakvo-takvo očevo postojanje.

“Nemoj, sine, to raditi. Drži se ti svojih integrala, pogledaj kako si uživao dok si ih računao. Pusti da stvari idu svojim tokom, neka se ljudi ubijaju u svoja četiri zida. “

“Ali zašto se ubijaju?”

“Ne znaš ni za oca što se ubio a sad bi da proučavaš što su se neki nepoznati ljudi ubili. Ta njihov problem!  Zaposli se sine tu u Veterniku, ili u Sirigu u nekoj školi, uči decu kako da budu dobri matematičari i dobri ljudi i dozvoli ovoj Bosanki da te učini srećnim”.

“Nisam više s Bojanom, mama”.

“Šta pričaš, šta luduješ. Vraćaj joj se, ta neće te nijedna tako voleti. “

“Ne razumeš…”

Drugi put sam rekao majci da nešto ne razume. Svako sa imalo pedagoškog iskustva zna da je “nećeš razumeti” pucanj samom sebi u koleno, ako si više od dva puta to rekao tokom razgovora, po Dirihleovom principu u (bar) jedno koleno si pucao više od jedanput.

Ipak sam upisao doktorske studije. Dobio literaturu za prvi ispit - teoriju mnogostrukosti. Polako treba raditi, pažljivo i temeljno. Naučiti o mnogostrukostima, zatim o zakrivljenosti površi kako bih konačno uspostavio vezu između te veličine i stope samoubistava. Trudio sam se da naučim koncepte, da uspem videti drveće što je u matematičkoj analizi ponekad đavoljski teško u toj silnoj šumi veštačkih uslova. Kako to da je jedan zaseok na Baniji zapravo  komad vojvođanske ravnice preslikan jednim lepim difeomorfizmom, to nije bilo teško razumeti, ali kako mnogostrukost formirati od tih silnih “pečeva” koji su malčice deformisani komadići ravnih figura, sve su to stvari koje je teško bilo raščivijati.  Igrajući karte sa dokazom neke podivljale teoreme lupao bih recke kada bih razumeo određeni deo, ali bi mi uvek nedostajala ona peta kosa linija, “tabla” u kartama koja se šara preko onih prethodnih.

              Upao sam u dobro društvo, što je bilo lošije od najlošijeg društva. Ljudi koje sam sretao u kafanskim druženjima bili su samouvereni, privilegovani i najčešće nesvesni svojih privilegija, mladi naučni radnici čije su se biografije dobijale usmeno, uz pelinkovac. Pričali bi o politici na način koji se meni u suštini nije sviđao. Približavali su se izbori i ideja je bila ta da kaznimo “žute” za lošu politiku ali, dakako, ne da nagradimo nacionaliste već da “belim listićem” izrazimo svoje negodovanje političkom situacijom i na takav način damo javnosti do znanja da nas ima i da smo nezadovoljni.

Bilo nas je petoro – šestoro stalnih, od toga sam, čini mi se, samo ja bio radničko dete. Upoznao sam i koleginicu sa novih studija koja je takođe postala stalni član družine. Zvala se Jasna, bila je sa sociologije, epsilon-sićušna, imala je kratku, crnu kosu i jebozovnu mrzovolju kakvu nikada ranije ni kasnije nisam sreo. Plan je bio da nas dvoje pišemo rad, kada položimo ispite.

              Profesor kod koga sam spremao ispit iz mnogostrukosti stojao je na raspolaganju, ali ja sam smatrao da ću to očas posla odraditi. Što pre, kako bi na red došle prave stvari.

              Početkom proleća 2012. privodio sam kraju pripreme za izlaženje na ispit, i verovatno bih ga položio pre Uskrsa da nisam imao nesvakidašnji susret u samom centru Novog Sada.

              Čekao sam, kao i uvek, kod Katedrale. Neku devojku koja me je pozvala na piće. Došao sam desetak minuta ranije pa sam se prilično uanksioznio. Na kraju me je mala  ispalila!  Vrata Katedrale su bila otvorena, poželeo sam da uđem. U magnovenju, čuo sam korake. U sledećem, čuo sam novi bat koraka, čini se da broj koraka svake nove sekunde zbraja korake iz one prethodne dve. Jebeni Fibonači!

              To nisu bili koraci bez ljudi; u praznoj lađi velike crkve hodali su ljudi po ekvidistantnim putanjama, zamišljeno i polako. Du-du-du.

Prolećav momak, nešto stariji od mene, hodao je na svega nekoliko metara od mesta gde sam stojao. Taj isti momak, ali nešto mlađi, hodao je nešto dalje, a još dalje, već prema oltaru, hodao je opet isti lik, ali već mlad k’o rosa. Primetio sam još nekoliko kopija ljudi koje su hodale po, čini se, paralelnim putanjama.

“Tako ćeš i ti”, reče mu najstarija kopija tog proćelavog.

“Kako? “

“Pa ovako šetati k’o mi?”

“Ko vi?”

“Pa mi što šetamo zauvek posle ispala kod Katedrale.”

“Ja sam matematičar. Imao sam 3-4 ispale kod Katedrale. Onaj lik pored, Jovan, on veruje svakoj vlasti. Svaki put čeka kod katedrale nekog stranačkog lelemuda da mu završi neku sinekuru, i svaki put ga poduva.”

“Što se šetate u Katedrali? “

“Hajde se ti celu večnost šetaj pored Katedrale kad si tako pametan. Baš ume da bude hladno, pa smo se sakrili unutra.”

“Jebote, i ja sam matematičar”, rekoh mu oduševljeno.

“Šta ti radiš?”

“Pa sad mnogostrukosti.”

“Odvratno”, reče proćelavi šetač, s izrazom gađenja koji se teško mogao odglumiti.

“Ali pokušaću da primenim tu teoriju da bih povezao stopu samoubistava u Vojvodini i topografiju terena.” “Šta, neku regresionu analizu?”

“Ne, ne, sveobuhvatnu teoriju. Zašto? “

“Ahaha, pa nemoj da me zajebavaš, kao da imaš 10 godina i hoćeš da postaneš astronaut.  Nema tu dijaloga ni s prirodnim naukama, a kamoli s društvenim.”

“Kako nema?”

“Mislim, možeš ti piti kafu sa fizičarem ili sociologom, ali dalje od kafe teško da ćeš stići.”

“Zato su te svi ispalili, što tako sereš.”

“Ne serem. Jednostavno, putevi saznanja su nam različiti. Dokaz u fizici nije isto što i dokaz u matematici a pogovo nema veze sa  dokazom  u istoriji. “

“A sva ona modeliranja? A diferencijalne jednačine u fizici?”

“U matematici stvar šljaka zato što je tačna. Nisi navikao na svet u kome je stvar tačna zato što šljaka. Diferencijalne jednačine rade posao, naravno da su tačne. “

“A šta ako ja nađem nekakve analogije diferencijalnim jednačinama u dinamici, izvod broja samoubica u vremenu te je, lupam, obratno proporcionalna kvadratu prosečne nadmorske visine mesta?” “Šta ćeš ako dobiješ 11.4 samoubice kao rezultat? Šta,  taj ostatak od 0.4 se samo jako ubio od alkohola? A druga stvar, opet ti kažem, može ta priča da drži vodu, ali kad majstori odu, opet si u problemu.”

“I kako da prevaziđem taj problem?”

“Pitaj kolege šta je za njih dokaz. Ako budeš mogao da živiš sa tim, možda i uspeš nešto. U protivnom si najebao. “

 Bio sam veoma zbunjen. Ali sam i dalje učio, nisam gubio nadu. U međuvremenu su me poslali na jednu glupu konferenciju u Litvaniji. Depresivna kao i Vojvodina, bila je potpuni fijasko. Osećao sam se usamljeno kao u osnovnoj. Slušao sam isprazna predavanja, lovio sam haotične trajektorije pokazivača na slajdovima sa tek pokojom formulom. Možda je onaj čudan šetač iz Katedrale bio u pravu. Ovo nije bila matematika koju sam toliko voleo, ova matematika je društvena, izlazi po klubovima i taguje se na fotografijama sa izlaska, ova moja je zakopčana do grla, drži me za ruku i kaže da ovaj svet nije za mene.              

Naravno, zaboravio sam da kažem da je novac koji sam dobio za doktorske bio studentski jadan; srećom sam navikao na studentski režim štednje, sa dva piva u izlasku i jednu žestinu koja se gustira satima. Ipak, novac koji sam dobio za konferenciji omogućio mi je jedan mali izlet koji se, usled mojih katastrofalnih organizacionih sposobnosti i još katastrofalnijeg nepoznavanja upravo mnogostrukosti – ako nisu jasno definisane kao u udžbenicima, pretvorio u trodnevno mrcvarenje kroz Poljsku i Ukrajinu. Put od Ideje do Realizacije vodio me je od Viljnusa preko Kaunasa (što je bilo uporedivo s vožnjom kroz vojvođanska žita) do Varšave gde sam prespavao na stanici i uhvatio prvi jutarnji voz za Pšemisl, na samom jugu zemlje. Spavao sam u polupraznom vozu i sanjao  da svojim drugarima iz kafane pričam o izletu kojeg jedva preživljam, ali u snu sam stigao bez problema, između tačaka A i B proticala je jedna bistra planinska rečica koja i mene i sagovornika prirodno poput toka vremena, vodi u željenu tačku B.

              Kad sam se probudio, tačka B ne samo da nije bila blizu, ona čak nije ni bila u Poljskoj. Srbin sa južnog ruba nekadašnje carevine našao se na njenom severnom rubu. Iz sirotinjskog Pšemisla brzo sam pobegao ka ukrajinskom delu Galicije, ka Lavovu.

              Gledao sam crkve i katedrale ovog ukrajinskog grada, pitao se koliko Ukrajinaca i Poljaka čeka među tim stoletnim zidovima. Grad me nije mnogo zanimao jer nije bio jedan od onih čije se posete broje. Uostalom, ja nisam posećivao grad već jednu staru kafanu.

              Lavov nije oduvek bio u Ukrajini. Prelazio je iz ruke u ruku, granice su prelazile preko njega, živeo je sudbinu Galicije u neprekidnoj promeni, pa valjda nije ni čudo što su matematičari odatle tako dobro poznavali granice, okoline i neprekidnost. Banah, Štajnhaus, Ulam, Kuratovski, Borsuk i mnogi drugi matematičari u, za nauku berićetnom periodu između dva rata, sastajali bi se u jednoj kafani u Lavovu i  raspravljali o problemima iz topologije i funkcionalne analize. Da li su i oni nekada ovako mrsomudili kao i mi?

              Lavov je u međuratnoj istorijskoj iteraciji pripadao Poljskoj a Lavovska (možda mi veliko početno slovo i ne treba?) škola je doživela sudbinu te velike države; nekoliko profesora je ubijeno odmah nakon nacističke invazije ili tokom rata, neki su karijere nastavili u komunističkoj Poljskoj a nekolicina je uspela da emigrira u Ameriku.

            Zgradu u kojoj je bio nekadašnji Scottish Café našao sam iz prve. U neobičnom zadnju u kojem su srasle oble i rogljaste kule jedna do druge, pomirivši se onim nama znanim socijalističkim sivilom novobeogradskih blokova, jedan restorančić baštini tradiciju ondašnje kafane.

              Voleo sam topologiju i funkcionalnu analizu, voleo sam način na koji je divljina matematičke analize i onih tropskih kišnih šuma u kojima bujaju pomahnitale funkcije, katkad čak ni neprekidne, ukroćena i generalizovana do prostora u koje bi studenti lupali glavu kad bi ih uopšte mogli zamisliti.  

              Ručao sam studentski skromno. Prelepa plavokosa konobarica donela mi je pivo.

“Kuća časti”, rekla je na srpskom.

���A mogu te i ja častiti”, dodala je, uhvativši me za međunožje.

“Ne, ne sada?”, rekao sam. Nije bilo drugih gostiju.

“Šta, sramota je što ti se kurva nudi.”, šapnula mi je.

Iako nisam ništa rekao, moguće da sam zadrhtao što je ličilo na klimanje glavom.

“Licemerno je to, Dimitrije. Što si uopšte došao na ovo sveto mesto? Prodao si se, zaboravio si da u matematici ne duva vetar, ne padaju jabuke na glavu, nema ljudi koji se smeju, plaču, pa ni onih koji se vešaju po Vojvodini. Beži odatle. Ili beži odavde.”

Pivo nisam ni popio. Narednih par dana sam se potucao po autobusima i, budući da od mučnine nisam mogao ništa čitati, mogao sam razmišljati. Ali nisam. Jer sam se plašio šta se to dešava sa mnom.

 Zakazao sam svoj prvi ispit na doktorskim. Šetao sam kraj Dunava i pokušavao da zaboravim na čudne razgovore s još čudnijim ljudima.

  Jasnu sam viđao u kafani. U četiri oka s njom nisam razgovarao, osim u snu. Tada  je vrištala “stani” dok sam je razvaljivao na trpezarijskom stolu. Plašile su me te nasilne fantazije koje su se nastavljale iz noći u noć; uvek bih bio grub i neobuzdano napaljen, a ona uplašena i glasna. U kafani smo oboje bili nemi; eventualno bi dodali reč – dve ili odgovorili na direktan pitanja koja su uglavnom retko postavljana. Do tančina se razrađivala teorija belih listića.

Prezirući sve stranke, stranački poslušno smo nevažeće listiće ubacivali u kutije, crtajući usput polne organe, besmislene parole ili još besmislenije uvrede aktuelnim političarima.

Iako se svetla pale svakog jutra u isto vreme, spavaonica deluje kao raštimovani orkestar; zevanje se prenosi sa kreveta na krevet, pada sa spratnog na prizemni, a potom sklizne i u narednu spavaonu; sudaramo se s odelima u rukama, peremo zube nad ogromnim betonskim valovom. Tavanica prokišnjava, dotrajali, zarđali bojler flisuje, mlaka voda prska po zidovima pospešujući vlagu. Prinosim Uspomenu iz Sokobanje s pola deci vode ringli; red iza mene možda čak nije ni konvergentan, ko zna koliko robijaša čeka da zgotovi svoju kafu. Najzad voda pušta ključ, mogu da uzdahnem.

 U meni živi ono što je izvan mene, još u meni ima slobode, na putu kojim dovode prestupnike u mitrovačku kaznionu Turci već nedeljama voze ka domovini. Da su malo odmorniji, mogli bi uživati u pogledu na usamljenu planinu na severu čiji vrhovi i manastiri pridržavaju nebo da nam ne padne na glavu; na jugu je više takvih planina a između usamljenog severa i društvenog juga nalazi se ošit reke Save, kojom neprekidno diše Srbija.

 Odmah posle izbora imao sam prvi ispit. Pokušavao sam da vidim šumu, profesor je tražio drveće. Debla su mi padala na glavu.

“Nikad od tebe naučni radnik. Nisi nijedan dokaz razumeo. Sklanjaj mi se s očiju!”, rekao je ljutito.

Prvi put sam u životu pao na ispitu, ovog puta dva metra ispod zemlje. Osećao sam se kao isceđena krpa. Legao sam kao proštac i probudio se pored mame koja je stigla ujutru.

“Mito sine, šta se to s tobom dešava?”

Opet je sanjala oca. Opet je predosetila da se nešto loše dešava. Nisam želeo da pričam, želeo sam da se svađam. Pitao sam je za koga je glasala, unapred znajući odgovor. Prekorio sam je da ništa ne zna.

“Sine, šta se to s tobom dešava?”, rekla je ponovo.

Odgovor nije dobila, pa je plačući otišla. Tad sam se prvi put isekao. Butina, malo iznad kolena. Kao šaran pre nego što će završiti u tavi. Doduše, taj prvi rez je bio predubok i predugačak, ali ni tuga koju sam sahranio u toj ogromnoj brazdi nije bila mala. Posle je sve prešlo u rutinu. U međuvremenu sam dobio i terapiju za “povišen krvni pritisak nepoznatog uzroka” , što sam od oca dobio u nasledstvo, pa sam navikao na ritual. Secnem tableticu na pola,  secnem sebe, popijem pola tabletice ujutru, secnem sebe uveče, popijem pola tabletice uveče.

 Ispiti su išli traljavo, sve teže i teže, više ni perspektivu, ni drveće, ni šumu nisam video. Memorisao bih monstruozne formule čije mi značenje više nije bilo važno.

“Kako tebi ispiti?”, pitao sam jednom prilikom Jasnu.

“Jako loše. Ostalo mi je još krša. Ti?”

Bilo mi je lakše.

“Joj, i meni. Ali dobro, da to završimo pa da počnemo da radimo zajedno.”, rekoh to kao da sam rekao da bih voleo da živimo zajedno.

“Jedva čekam”. – rekla je Jasna.

Sreća tog dana ubrzo je udavljena u mulju u kojem sam se konstantno nalazio. Družio bih se i dalje s ekipicom naučnika. Na tapet su došli novi, napredni vladari Srbije, ali ni Jasna ni ja nismo baš znali zašto. Još uvek se nisu pokazali ni oni rani simptomi bolesti. Izjave su bile uljudne, funkcioneri su se razmahali tamo – amo, krpljene su rupe na putevima.

 Jednog jutra zatekao sam Bojanu pred vratima stana.

“Uđi”, rekao sam. Poljubila me je u čelo.

Nosila je ogromnu  putnu torbu. Njeno banatsko mesto nije bilo toliko daleko. Iz torbe je izvadila tri lepa, vezena peškira i dva ogromna jorgana.

“Ovo je bio štafir tvoje mame”.

“Šta je štafir?”, upitao sam.

“Pa ne znam ja taj vaš prečanski, ja sam samo dođoš ovde. Žena mi je poklonila svoj miraz.”

“Zašto?”

“Mito, plaši se za tebe. Rekla mi je da te posetim, da te izvučem odavde.”

“Odakle?”

“Iz ovog pakla u koji si upao.”

“Kojeg pakla?”

“Ne znam kojeg, ali znam da si u nekom. Mito, više ne ličiš na sebe. Jebote, ne pričaš s majkom, ne pričaš sa mnom, toneš u glib  a što dublje toneš sve si više digao nos. Tapšu te po ramenu oni nabeđeni šupci, oni tatini i mamini sinovi što su sisali sisu Marije Terezije i šutirali služavke u dupe. Nisu oni tvoj narod.”

“Ima u ovoj našoj Vojvodini i drugih naroda osim Srba”.

“Jebali te Srbi. Ja ne govorim o njima. Govorim o onim narodu koji crnči od jutra do mraka, koji crn od posla ulazi u kuće u kojima je hladno kao u štenarama, koji pije redovno i puši dve pakle od muke a ne iz obesti, koji ide u grad samo u bolnicu gde mu kažu da nema mesta  jer ko vas jebe sirotinjo, crkavajte po svojim štenarama. I sad će mom ćaletu da seru što u pesmi granicu Srbije pomeri koji kilometar zapadno od Drine a tvojoj kevi što misli da će dva lika koja se poljube ići u pakao.  Ja sam od svoje desete godine živela u švapskoj kući. Vaše su  prečanske kuće s ajnfortom ispred kapije da imaš vremena da čuješ odjek onog što si planirao reći na kapiji i da to promeniš dok ne uđeš u kuću. Ja znam da me tvoja mama nije volela. Ali ona vidi ono što ja vidim. I ona, i ja, i ti smo iz iste priče. Nemoj činiti greh. Nemoj zaboraviti čiji si.”

Nisam ništa rekao.  Bojana je nastavila.

“Nije to tvoj svet. Nije to naš svet. Ti im bodeš oči, da ne mogu baš sve da kupe, da ne mogu baš svako mesto na fakultetu da rezervišu za njihova razmažena derišta, da ima ljudi koji neće da učestvuju u toj režiranoj predstavi. Beži dok ti ne uzmu dušu.”

Opet ništa nisam rekao.

“Završila sam fakultet, Dimitrije. Dobila sam stalan posao. “

“Čestitam. Znaš da ti želim sve najbolje.”

“Znam.” Poljubio sam je u obraz. Ostavila mi je majčin miraz. Posle sam baš dugo plakao. Ali nisam prestajao tonuti.

Dok mi nije puklo pred očima. Ispizdeo sam, vraćan sam posle petog ili šestog ili ko-ga-jebe-kojeg ispita, nervozan, gladan, umoran.  

Društvo je čekalo da razglaba o politici. Ponovo ništa nije valjalo. Ni za kafanskim stolom, a ni inače. Nova vlast se pokazala gora od prethodnih.

“Eto, moja mama kaže da je ova vlast katastrofa”, rekao sam.

“A tvoja mama, je, šta? Neki relevantan faktor? Hello”, reče jedan čije ime pokušavam da zaboravim.

“Relevantan kao i ti. Kao i svaki Srbin ili Srpkinja koji glasaju”, rekao sam.

“Dimitrije, samo da te podsetim da ovde žive i drugi narodi”, rekao je Miki.

“Samo da te podsetim da se nosiš u pičku materinu. Glas moje mame vredi kao i tvoj i svačiji drugi glas.”

“E, to je problem.”

“Pa čekaj, ona kaže da je Vučić problem, ti kažeš da je Vučić problem. I oboje ste u pravu”.

“Ali ona je ona a ja sam ja”.

“Ti si kreten”, rekao sam, spremajući se da krenem.

“Mi smo ovo sve i zakuvali. Ove ne-žute. Doveli smo nekog ko će da preda Kosovo kao na tacni.

“Kosovo nije naše.” – reče onaj čije ime želim da zaboravim.

“Kretenu jedan, moj ćale je poginuo na Kosovu.”, reče Jasna.

“Šta je on tamo tražio, crtao granice Velike Srbije?”

Jasna mu je opalila šamar i krenula za mnom. Svratili smo kod mene u stan. Dogovorili se da se sutra ujutru ispišemo sa studija. Poljubila me je i zaspala u zagrljaju. .

Sutra smo zaista otišli kod čoveka koji nam je Centar i prezentovao.

“Šta pričate, ide vam dobro. Taman se šljaka zahuktava, sad da uhvatite zalet i spičite tih par ispita.”

Odbili smo.

“Zajebite ispite”, rekao je. “Puj-pike ne važi. Samo još rad vam treba.”

Odbili smo i to.

“U redu deco. Ako tako hoćete da se igrate. Ovo nije zajebancija. Potpisali ste ugovor i ima da završite ono što ste započeli. Moj gazda Švaba hoće da gradi kompaniju u Subotici i hoće da zna koliko samoubistava radnika može da očekuje, neće čovek da ga klepaju tužbama svako malo.”

“Nosite se i ti tvoj gazda”, rekao sam besno.

Otišao je do ormana. Mislio sam da će izvaditi neke papire popire koje treba da potpišemo. Izvadio je pištolj i repetirao ga.

“Imate godinu dana fore da ovo spičkate. Inače ćete oboje dobiti metak u vugla. Nemama ja vremena da se zajebavam s balavardijom”.

“Jebi se.”, rekao sam mu i zažmurio. Jasna je vrištala.

Iznenada sam osetio mlaz po kapcima. Otvorio sam oči, pištolj je izgleda bio na vodu.

Nisam odahnuo.

“Nije na vodu, ako to mislite.”

“Je l’ gledate vi porniće?”, nastavio je, kao da nas do pre par sekundi nije držao na nišanu.

“Znate li šta je Golden shower?”

“To je”, nastavio je, “hiljadu, šta hiljadu, million puta bolje od orgazma. Evo ja sad, ja sam vas sad poprskao svojom pišaćkom i tako se dobro osećam. Ja mogu da pišam po vama jer sam iznad vas. Gravitacija je neumoljiva. Niko još ne piša odozdo na gore. Garantujem vam da ćete se i vi isto osećati kad budete mogli da pišate na ove ispod vas. Taj nalet radosti, tu sreću na licu ne možete drugačije ostvariti. A samo jedan radić na Sci-listi, jedan mali piš-piš. Malčice zapišate zid nauke i onda do mile volje pišate po drugima koliko god možete. Šta je jedan radić na Sci- listi. Hajde, ti napravi neku simulaciju, ti to interpretiraj kao prepričanu lektiru i sve ima da bude cakum-pakum. Bićete besmrtni, a ne kao ti vaši obešeni  predmeti naučnog rada. Hajde, da probamo.”

Namignuo je. Nasankao nas je.

Nikada više onako srećan nisam zaspao s Jasnom. Našao sam čekača kod Katedrale, vrlo rado se odazvao pozivu da mi pomogne, pošto mu ionako ostaje da beskonačno minus par sati šeta s drugim šetačima.

“Hajde da vi to uradite, a ja ću interpretirati”, rekla je Jasna.          

“Šta znači interpretirati?”

“Pa ja ću reći zašto su brojevi takvi kakvi su. “

“Kako ćeš to znati? “

“Pa ne znam, moram prvo imati brojeve. “

Imali smo potpune statistike. Otvorio sam Matlab. Osećao sam se kao stešnjen u tački pre Velikog Praska. Nisam dolazao do daha.

“Ok, probaćemo interpolacijom”, reče šetač.

“Neka polinomna?” , dodao sam.

“Rokni trinaesti stepen.”

“Zašto trinaesti?”

“Ne znam, zašto što si baksuz.”

Roknuo sam trinaesti stepen. Podaci za dvehiljade i neku prilično su bili dobro “fitovani”.

“Dobro smo i uneli ove podatke. Posle ovog posla možemo u programere. “, rekao sam srećno.

“Pogledaj ovo, “ dodao sam. Polinomna kriva ipak nije meandrirala kroz podatke – čas bi bila ispod, čas iznad tačke koja pokazuje broj samoubistava u određenom danu.

“Pazi ti ove oscilacije“, reče moj poznanik iz Katedrale.

“I to oko praznika. Ništa, to ćemo fitovati nekim prigušenim oscilacijama. “

“Oko kojih praznika? Pravoslavnih ili katoličkih?”

“Ma stavi i jedne i druge, nek ide život. Je l’ smo multi-kulti ili nismo!”

I uspeli smo. Kriva je prošla kroz tačke kao konac kroz iglu.

“E sad samo da ovo ponovimo za sve godine. Tu možemo ubaciti verovatnoću.”

“Gde tu da ubacimo verovatnoću?”, pitao sam kolegu.

“Šta da očekujemo od konkretne godine. Devedesetih su se više rokali, ali opet početkom dvehiljaditih je bilo turbolentno. Šezdesete su bile ok “

“Kako to da uradimo?”

“Nemam pojma, na osnovu dostupnih podataka da naučimo mašinu da nađe algoritam koje ni mi, ni astrolozi, a ni vračare ne znaju. Koja godina obećava.”

“Idemo od 20. veka, ubacimo sve zajebane godine, pa 1934. pa 1939. pa sve četrdesete godine, pa možeš ubaciti 1968. pa 1974. pa sve devedesete i dvehiljadite.”

“E, da, i 1989. Ako ubacujemo godinu novog ustava SFRJ, red je da ispoštujemo i autonomaše Jogurt-revolucijom.”

Novi parametar je rešio problem. Stvar je šljakala.

Počeo sam da pišem rad. Jasna je objašnjavala stvari, pisala je o istorijama, geografijama, ljudi su se vešali o neke strane reči, visili su sa citata. Moja opskurna formula ubačena je takoreći kao ukras.

Međutim, trebalo je teoriju potvrditi. Stizala je nova godina. Da li ćemo uspeti da predvidimo broj ljudi koji su se roknuli.

“A i ako fejlujemo, ja ću to istumačiti, nemoj da brines”.

“Jebem mu mater, nije to mesara pa sad daj mi 300-400 grama mesa, ne smemo da fejlujemo s ljudskim životima. “

“Ti se ne razumeš u statistiku”.

Jasna je bila u pravu. Nisam je razumeo. A nekako nisam mogao da živim na tavanu na kojem vise oni koje nisam obuhvatio formulom. Postao sam paranoičan.

“Omašićemo. Sad je novembar. Fejlujemo za 30 duša.”

I onda sam potpuno poludeo. Kupio sam SOS liniju za prevenciju samoubistava, bukvalno sam ljudima dao pare da nestanu. A i pare za moj prvi automobil su nestale. Ostavili smo trake s nekim prošlim porukama, za slučaj da dođe neko da proverava. Ljudi su se javljali s pištoljem u ustima i omčom oko vrata a Jasna im je vrlo ilustrativno objasnila koliko je ovaj život uzaludan i bezvredan življenja. Za manje od deset dana ispunili smo kvotu i formula je savršeno šljakala.

I sledeća godina je išla glatko. Tu je formula podbacila za stotinjak ljudi, ali njih smo napabirčili pričajući kako je život sranje ljudima koji su očajnički želeli da čuju sve suprotno od toga.

Pripremali smo se slavodobitno da sabmitujemo rad dok nisam progutao knedlu. “Jebote. Ovaj poslednji lik što se roknuo. On je iz Krnješevaca.”

“Gde je to, jebote?”

“U Sremu.”

“Pa dobro, to je u Vojvodini.”

“Da, ali on je verovatno bio rođen u Beogradu.”

“Ali je živeo u Vojvodini. “

“Reci to ovima što čitaju časopis, ima da nas jebu za taj detalj.”

Proverio sam. Roknuo se i jedan lik iz Putinaca koji se rodio u Beogradu.

“Dve osobe treba da rešimo” , rekoh dok sam rad slao uredniku.

“Koje dve?”, reče Jasna uplašeno.

Dao sam joj njenu omču.

“Bićemo besmrtni, ne boj se.”

Valjda nam se užad zategla u isto vreme. Mali, crni krug sužavao je svoj poluprečnik do jedne tačke. Još jedna tačka pored mene savršeno je upala u krivu.

To što smo bili naučni radnici koji vole svoj posao sud uopšte nije osporavao. To što ne bismo sami odlučili da učinimo to što smo učili, sud je mogao prihvatiti. Verovatno je neko drugi, a ne mi, normalizovao takvo ponašanje. To međutim, ne umanjuje činjenicu da smo krivi. Krivi smo jer smo prihvatili da budemo njegov deo, da silom kojom nas drugi kinje kinjimo one koji nas vole, uključujući i nas same, ne samo da smo krivi za laž, krivi smo što smo živeli u njoj. Osuđeni smo na prokletstvo, na mitrovačku kaznionicu i kovinsku ludnicu koje ćemo nositi u nama dok smo živi. I na doktorsku titulu.

Dvojica studenata već dva sata čekaju ispred kancelarije bračnog para koji trenutno rukovodi Interdisciplinarim centrom za primenjenu matematičku analizu. Otvoreni indeksi ovih studenata, kao slameni krovi, podrhtavaju na promaji.

 Supruga sociološkinja nije u kancelariji. Gospodin Dimitrije gustira viski i gleda političku emisiju. Zna da ga čekaju. “Jutjub je danas prepun reklama”, reče sebi u bradu i pozove studente. Potpisao im je indekse.

“Momci, mogli biste vi na doktorske?”

Studenti su ubrzo izašli srećni iz kancelarije, nije stigao ni da im dovrši misao:

“Mogli biste, baš dobro umete da čekate.”

[dokazatiindukcijom]

Prva priča iz Ulice gradskog groblja

Već se smrkavalo u gradiću čije se ime polako zaustavljalo na prozoru vagona. Žurno i nespretno  izvukao sam kofer iz gornje pregrade i unezvereno krenuo ka izlazu.

Stanica nije spavala, naprotiv. Prkoseći sanjivom karakteru zimskog sunca, življa nego ikad pulsirala je koracima brojnih svojih putnika, sečivima strugača kebaba koji su je opkolili, okretima svojih povazdan toplih kalupa iz kojih bi se rađali rumeni liješki vafli i  hitrim pokretima džeparoša koji bi pelješili po peronima. Bio sam umoran kada sam izašao iz voza, valjda jedini umoran u tom sinhronizovanom stroju budnih putnika.

Seo sam na klupu i započeo preturanje prtljaga. Najzad sam našao termos sa toplim čajem od nane koji mi je mama pripremila za put. Našao sam i parčence pite savijače sa višnjama koje sam halapljivo progutao, takoreći je umačući u nanu. Čini mi se da je i Pupin, pišući od vremena kad je prvi put stupio na američko tlo, pomenuo da je jeo nekakvu pitu s višnjama.              

Ali ja nisam Pupin i ovo nije Amerika; ovo je zapad Zapadne Evrope, ovo je varoš nešto veća od novosadske po broju stanovnika ali daleko veća po površini a ja sam master biolog koji je, nakon godina provedenih u Srbiji, odlučio da okuša sreću „preko“.

Možda bih i osećao uzbuđenje da nisam bio tako jebeno umoran; trebalo je iz Klenka stići u Beograd i biti na ulazu u avion pre neprijatnih sedam ujutru. Uza sve to, nositi do maksimuma napunjen ranac i još bliže maksimumu opterećen „veliki“ prtljag; bez „Najlepših želja“ koje sam morao osloboditi odveć teških navodnika bilo bi to tačno dvadeset i tri kile. U kineskom crnom koferu, nabreklom do pucanja, sa rogljevima kutija „Jafe“ koji prodiru lošu tkaninu, nosim desetine lekova, odeću i obuću za sva godišnja doba i sva ta godišnja doba. Nosim i mamine suze i očev zagrljaj, nosim i sve one tužne poglede ljudi koji su čuli da odlazim.              

 Ali nisam tužan; evo već odlazim sa stanice, širokim šorom što prati tramvajske šine; kineski kofer klapara na kaldrmi a tramvaji me obilaze i mimoilaze u pravilnim vremenskim intervalima; setio sam se „tekstualnog“ zadatka o putniku koji, na osnovu sopstvene brzine i frekvencije mimoilaženja i obilaženja tramvaja, želi da odredi brzinu kretanja tramvaja; ali ne želim da se sećam tih prošlih vremena za koja sam mislio da su ostala u zraku, da su nečujno izašla iz aviona dok on nije ni pomišljao da će ikada sleteti. Ne, ovo je novi život, ovo je život kojeg sam toliko želeo; boravak u sistemu kakav zaslužuje svaki poštovalac i vernik radne etike, u sistemu u kojem se ceni rad i pregnuće a sankcioniše sve ono čega sam se nagledao u Srbiji.

Šine su savile ka podvožnjaku a ja sam nastavio svoj put s koferom. Tek sad sam primetio da sam sasvim mokar; sitna kiša je bešumno i uporno padala i bilo je neobično hladno. Uske, stare zgrade nadvijale su se nad ulicom, sa neobično uskim doksatima koji bi visili iznad uličnih svetiljki. Grad je već utonuo u san, kao i ljudi u polupraznim tramvajima koji su odlazili u mrak. Čim sam napustio trasu tramvajskih šina, ugledao sam one železničke. Iznad mene vozovi su prolazili, frekvencijom koja bi zbunila svakog iz Srbije ko je ikad putovao vozom. Spojevi između vagona su žurno klaparali, trudeći se da što pre prođu stanicu.

   Sve sam od dokumenata sredio, ali stan još nisam našao. Inicijalni plan je vrlo jednostavan; pre definitivne odluke o stanovanju, provesti nedelju-dve u Kući u Ulici gradskog groblja, u kojoj, po pravilu, boravi neko od doktoranata s našeg podnevlja, a koju su mnoge kolege doktoranti iskoristili kao tranzitnu stanicu. I doista, stan je odmah pored pruge, blizu stanice, na rubnom delu grada, gde se susreću sirotinjske migrantske četvrti i buržujske avenije, s velelepnim vilama.

Zgrada je pokušavala da nadvisi nasip nad kojim su klizili vozovi, ali nije uspevala; bila je neobično uska za naše prilike, sa jednim stanom po spratu, bar se tako dalo zaključiti po broju tastera na interfonu. Bojažljivu sam kucnuo po dugmetu srpskog prezimena i, ni sam ne znam zašto, začudio se kad mi je odgovoreno na srpskom.

-        Dobrodošao. Čekamo te.

Dok je lift savladavao gravitaciju srpskije nego što bih želeo, oponašajući dimenzije zgrade u kojoj se nalazio, dakle mali i sasvim nalik uspravljenom grobu, pokušavao sam da pronađem nekakve reči kojim bih se predstavio momku-doktorantu koji me dočekuje. Bilo ih je trojica – jedan istoričar a preostaloj dvojici sam zaboravio zanimanja. Njihove životne priče su jedva preživljavale, pritisnute  tonom pitanja koja sam im, tokom četovanja, postavio o životu u inostranstvu. Uplašen, povučen i nesiguran u sebe, plašim se prvog utiska koji ću odavati, plašim se da će naš svaki sledeći susret biti razrada jedne priče čiji je uvod započeo upravo prvog dana.

Vrata su bila otvorena. Ušao sam u stan na poslednjem spratu, u ogromnu trpezariju sa čijih  su širokih prozora prolazili bezbrojni vozovi između dva udisaja posmatrača. Da li usled loše izolacije ili kakvih metaforičnih momenata pretočenih u stvarnost, nebitno je, ali prozori su melodičnim drhtanjem pozdravljali prolazak vozova. U uglu poluotvorenog prozora, kao markica na poleđini jedne lepe razglednice, stajao je mladić nešto stariji od mene. Pušio je i srkao kafu. Razumeo sam da mu je zbog cigarete u ustima teže da mi se približi. Stoga sam prišao i pružio mu ruku.

-        Dobro nam došao. Biolog, je l’ tako?

-        Jeste.

-        Ništa, sledećeg vikenda ćemo za ručkom popričati o Teoriji evolucije. Imaćeš ovde mnogo njenih protivnika.

Pomalo iznenađen, shvatih da sam zaboravio da svom budućem cimeru uručim poklone.

Evo „Jafice“ za vas momke. I doneo sam jednu rakiju.  

-        Uh, nisi trebao, hvala ti mnogo  - Reče cimer, tapšući me po ramenu. Zakoračio je u malu kuhinju dok sam se ja primicao prozoru i video sam kako je rakiju ostavio u frižideru a keks odložio na policu krcatu srpskim proizvodima. Bila je to ogromna slatka kupa iz koje su štrčale krem-bananice i druge sićušne slatke stvari.

-        Slušaj, zašto se ne bi raskomotio malo? Kupatilo  ti je tu, pored ulaznih vrata, a soba malo dalje. Malo se raspakuj a ja ću ti za to vreme skuvati kafu i spremiti nešto za klopu. Je l’ si za špagete?

-        Može – rekoh, nepripremljen za toliku srdačnost.

Mrak je već bio neodvojiv od onog našeg kada sam se malo povratio. Soba je bila fina, neuobičajeno prazna, sa jednim uskim garderoberom koji je, poput lifta, bio proporcionalan samom stanu. Raspremio sam odeću i ponovo se vratio u kuhinju. Čekao me je postavljen sto, čak i sutlijaš. Dim od kafe ukrštao se sa dimom cigarete i odlazio u mrak zaspalog grada.

-        Lepo ćeš spavati, garant si se baš umorio. – reče cimer.

-        Kakav je bio let? – nastavio je.  

-        Nije loš, bilo malo turbulencija negde na pola.

-        Da, obično je tako. Kad prelećete Alpe obično se zatrese avion.

-        Uskoro ćeš upoznati cimere, još nisu stigli s posla.

-        Zar ne rade do pet?

-        Do pet, pa opet. Ne znam, obično stignu dosta posle pet.

-        Od kada ste vi tu u stanu?

-        Rista je istoričar a Ćofi fizičar, oni su tu već godinu dana. Menjaju se ljudi s ove strane prozora k’o ljudi u vozovima s one druge strane. Pre je bio neki matematičar, ne znam šta je s njim, možda je već odigrao svoj ravničarski folklor.

-        Šta je ravničarski folklor? – upitao sam, prinoseći komad paste ustima.

-        Ono što ti noge odigraju dok visiš sa omče.

Zagrcnuo sam se. Cimer me je udario po leđima.

-        Izvini, mi se to malo oštrije šalimo. Uostalom, izgubili smo kontakt s njim, što je prirodno.

Nije prestajao da puši. Već je to počelo da mi smeta.

-        A koliko dugo si ti ovde?

-        Ja? Pa ne znam više ni sam. Godinu možda, možda dve, možda i dvadeset šest godina. Pogledaj ovu torbu pored mene. Pre par meseci, godina, par desetina godina, ne znam ni ja, kad sam doktorirao, spakovao sam se za povratak u domovinu ili odlazak na neki drugi posao. I ko me jebe kad stalno gledam vozove, kao onaj Buridanov magarac sam. Ne znam ni sam na koju ću stranu i zato sam ostao ovde.

 Osećao sam da sam stigao na početak, da sam prešao pun krug i vratio se u razred gde će me mediokriteti ponižavati, vređati, gde će oni s vrha Gausove krive pišati po meni i onima što su na njenim padinama.  Šta me zajebava ova budala?

-        Ne, izvini. – reče mladić, gotovo me ubedivši da je iskren. To su moje glupe metafore koje zvuče dosta ubedljivo. Osećam da sam na zemljinom polu gde je sve tako jebeno hladno, gde nema mahovine, crkava pa čak ni grobova da mi kažu na koju stranu sveta treba ići, a i časovnik je varljiv – jer sve časovne zone konvergiraju u jednu tačku. Izvini, molim te.

Potom je nastavio.

-        Ja sam geograf, doktorirao sam pre tri godine, kada sam imao i devojku i planove i snove i sve.

 -        Hvala za ručak, odličan je. – rekoh, pomalo se plašeći da ne uvredim sagovornika ovim skokom s teme.

 -        Nema na čemu. Ponekad se pitam da li je ovo mesto ukleto. Rista i ja smo malo kopali po arhivama, našli smo neke zanimljive stvari koje bi, makar i pseudonaučno objasnili ova naša besmislena lutanja bez cilja i sreće.

 -        Ali kako to?  -  upitao sam. Zar su ovde tako loši uslovi?

 -        Ne, naprotiv. Ovde su uslovi odlični za rad, znanje se zaista ceni i, ukoliko budeš imao sreće s mentorom i pritom se potrudiš, sve su prilike da ćeš brzo napredovati  i, nakon brojnih konferencija, dobiti doktorsku diplomu.

-        Što si otišao iz Srbije? – evo, hvalim te Bože, prvi put da sam nešto pitao.

-        Pa manje – više iz razloga zbog kojih si i ti otišao. Da vidim kako je to raditi bez da te svi redom jašu, pogotovu u oktobru kad te dodatno i jebu u svim pozama jer bože moj projekti će se prestati finansirati a i ti iz njih.

 -        Pa dobro, toga nema ovde? – upitao sam, gotovo retorički.

 -        Nema. Ili bar ja ne znam da ima.

 -        Pa dobro, šta je onda problem? Nisi srećan u Srbiji, ali, kao što kažeš, ovde je drugačije.

 -        Da, promenio se način na koji sam nesrećan.

 -        Kako sad to? Zašto moraš biti nesrećan?

 -        Pa jebiga, svašta me sad pitaš. Nemoj verovati u Teoriju evolucije pa pitaj Boga takva pitanja. Ja mislim da je to kretanje praznine koju nosiš u sebi i čiji jauci koji po telu odjekuju u vidu pulsa dokazuju da si živ. No, tek si došao, trebaće ti malo stimulansa da prebrodiš ove prve dane. Imam domaću kafu, odličnu, imam cigareta koliko hoćeš, imam kolačiće od vutre, čak i hors prvoklasni. Pazi, imam i gigabajte vintidž pornografije kakvu nećeš sresti po sajtovima...

 -        Ja sam se toliko namučio na svojim doktorskim da znam da ću ovde biti srećan ako se rad bude cenio. – prekinuo sam ovu tiradu besmislenih metafora.

 -        Znači, od svih droga, izabrao si onu najjaču. Srećno s tim.

 -        Pa šta je toliki problem ovde? – postajao sam nestrpljiviji. Gutljaji kafe dodatno su podupirali to nestrpljenje.

 -        Vidiš ove ljude ovde? – reče, pokazujući na vozove. Oni su samo na tapetama. Oni su samo dekor i ništa više. Možda oni tebe vide, možda ti vidiš njih, ali nismo u istim svetovima. Godinama lutam po ovoj mlakoj zemlji i, pored sve gužve po aerodromima, stanicama, trgovima i kafanama, nikada se nisam sudario ni sa kim. Jer nikoga od njih i nema.

 -        Pa gde su oni?

 -        Ne znam, u svom svetu valjda. Ili svojim svetovima. U njima nema padobranaca koji će tek tako uskočiti jednog lepog oktobarskog dana sa stipendijom, osmehom na licu i željom za druženjem.

 -        Oni nas ne vole?

 -        Ne, kako mogu da nas ne vole kad nas ne vide. Retki su oni koji te vide, s kojima ćeš popiti kafu, otići na utakmicu, popričati izvan kancelarije.

 -        Ali to je stvar ličnog senzibiliteta. Recimo, ja sam dosta povučen, što je prilično neuobičajeno za srpske i balkanske prilike. Po tvojoj priči, ljudi su ovde isto povučeni, dakle slični meni.

 -        Pa daj, da li je moguće da smo svi pali na istu foru – reče moj cimer-metaforičar, umirući od smeha. Pa većina nas je ovde tako povučena. Većina nas je u Srbiji bila „tunjava“, „mutava“, „kuvana noga“, „nit’ romori nit’ govori“.  I svi smo očekivali mnogo više od onog što smo postigli kad su prijateljstva s ovdašnjim ljudima u pitanju. Opet ista stvar kao s nesrećom – oni su povučeni, ali povučeniji na drugačiji način. Od poznanika tu su „naši“ Balkanci, možda se i  popičkamo oko nekih istorijskih tema, ali bar pričamo, ne mimoilazimo se po trgovima i stanicama. Eventualno Latinosi, Italijani i ljudi iz onog, Trećeg sveta, u kojeg sami sebe trpamo.

 -        Pa dobro, imam ja prijatelje iz Srbije.

 -        Imaš li devojku? – upita me cimer.

 -        Trenutno ne.

 -        Jebiga, to je loše. Ovi prvi dani biće ti usamljeniji nego inače.

 -        Bilo bi lakše da sam imao devojku?

 -        Pa zapravo ne, jer je jako teško održavati vezu na daljinu.

 -        Pa jebote, ni jedno ni drugo ne valja.

 -        Dobro jutro Kolumbo! Koliko imaš prijatelja u Srbiji?

 Pokušao sam da izbrojim sebi u bradu i došao do procene od 25-30 ljudi.

-        22, 17, 10, 5.  

-        Šta je to?         

-        Toliko ćeš imati prijatelja posle prve, druge, treće i četvrte godine doktorskih, respektivno.

-        Pa daj čoveče, pravo prijateljstvo ne zna za kilometre.

U tom trenu se cimer toliko glasno nasmejao da je dim rasuo po čitavoj sobi.

-        Preteruješ, previše si teatralan – rekoh mu, prilično iznerviran.

-        Videćeš.  Prestaćeš da pratiš neke teme u Srbiji čime ćeš prestati biti konkurentan za zanimljivu diskusiju, ili ćeš pak preterano pratiti teme koje su previše bolne za one koji su u Srbiji ostali. Mnogi će prestati s tobom da se viđaju ne želeći sebi da priznaju da te mrze jer misle da si bolje prošao od njih; s nekima ćeš i ti raskrstiti jer će ti, puni iluzija, iznositi  argumente o „Evropi“ kao da život preko poznaju bolje od tebe i ti ćeš ih zamišljati kao Nedića koji pada sa zgrade Ozne saplićući se o sopstvenu svršotinu koji je proizveo dok je razmišljao o arijevskoj Evropi. Neke ćeš oterati u tri pizde materine jer si tek sad uspeo da shvatiš kakvi su bili, neki će tebe u tebe oterati u tri pizde materine jer, sa sigurne pozicije, možeš da izgovoriš ono što oni misle a ne smeju. Ili zato što su tek sad videli kakav si ti. 

-        Pa dobro, jebem mu mater, i tu samoću dobro poznajem. Ne bi mi bio ni prvi ni poslednji put da budem sam.

-        Kako si raskinuo s tom devojkom s kojom nisi više? Nisi mi rekao reč o njoj.

-        Jer nije vredna pričanja.

-        Znači preko telefona?

-        Da.

-        Odlično. Pomnožiš taj telefonoraskid sa 1000, ili bolje sa 1244 da bude patriotskiji, ma možeš i sa 1389 i nećeš biti ni blizu samoće koju ćeš doživeti kad se probudiš u ovom tuđem svetu, pod sivim, decembarskim nebom.

 Već sam počeo da pizdim. Ovaj defetizam mi nije trebao, pogotovu ne pred san. Sutra me očekuje ozbiljna papirologija i rano ustajanje, ne mogu da si priuštim ovakve rasprave pre nego što sam i video kako doktoske studije izgledaju. A taj kreten se igrao, pričao je gluposti i sve vreme pušio. Pa jebem mu mater, ko zna koliko je cigareta ispušio za vreme ove naše rasprave.

-        Hoćeš li prestati pušiti, ne mogu da dišem! – viknuo sam neočekivano.  

-        Uskoro. To je dim od onog što je ostalo od svih nas doktoranata. I ja sam taj dim.

-        Ko si ti, uopšte?

-        Ja sam đavo i bog; dođavola i zaboga, u ovoj zemlji je sve toliko mlako i ujednačeno da sam i ja jedan (đavo+bog)/2, promukao glas onih što su bili i što će biti koji je, usled specifičnih atmosferskih prilika u ovom stanu, o kojima će ti pričati pravi cimeri, zauvek u njemu zarobljen, nisam ni dobar ni loš, realno pričam iako realan nisam.

 Potom je pokušao da me poljubi. I to ne u obraz; određeni mehanizmi koji mi izivaju crvenilo tih nepoljubljenih obraza dok pišem ove redove, ne dozvoljavaju mi da precizno opišem taj zahvat koji je bio pokušaj da mi krljne žvaku, ali se završio na izdisanju tog odvratnog duvanskog dima u moja usta.

Probudio sam se gladan, bilo je vreme za odlazak u gradsku komunu. Nakon pranja zuba, otišao sam do trpezarije da zgotovim kafu i bacim pogled na vozove. Još nije svanulo a bilo je oko pola devet.

-        Čudno, je l’ tako? – reče glas iza mene.

-        Molim? – rekoh iznenađujuće.

-        Svanuće za desetak minuta, ne brini.

Pružio sam mu ruku.

-        Čoveče, iskuliraj, juče smo se pozdravili. – reče Rista, istoričar kojeg sam po svoj prilici sinoć upoznao.

-        Izgleda da si popio sinoć onu našu rakiju pa se ne sećaš da smo se upoznali. Zaspao si na kauču, pa smo te probudili da odeš u sobu, bila je već ponoć.

-        Pa čekaj, ko mi je otvorio stan?

-        Nemam pojma, valjda ti je Ćofi ostavio ključ, nemam pojma.

-        A onaj treći?

-        Koji treći? – reče Rista zbunjeno. Kako treći, kad ima tri sobe, ti si taj treći!  

-        Ili ja. – reče novi cimer, Ćofi, po svoj prilici.

-        Ili ja. – složi se i Rista.

Dobro nam došao! – složiše se oni. Videćeš, fino je ovde, samo će ti malo trebati vremena da se navikneš i na stan i na grad, ali ćeš, na kraju krajeva,       najduže sa njima i pričati. 

[dokazatiindukcijom]

Kada u belgijskoj Vojvodini, koju ovde zovu Flandrijom, kalendar odmakne od jesenje ravnodnevice, belgijski Vojvođani, između dva sleganja ramenima, pokušavaju da odgonetnu šta će to, osim trulog lišća po vazda osvetljenim putevima i indolentnog sunca što već posle prve užine upada u sivo, Severno more, a ne tek sat pre ponoći, kao što to čini leti, šta će biti drugačije od one uobičajene jesenje atmosfere, one  permanentne ravnodnevice, koja te pokatkad nagoni na zaključak da je nagnutost belgijske Vojvodine prkosno  nezavisna od nagnutosti Zemlje od ekliptike te da je uvek na nekom jesenjem odstojanju od sunca. I tako, već u prvi jesenji sumrak, kad Leie i Schelde nabreknu od kiše, dok tramvaji gaze lišće rasuto po šinama, bešumno klizeći sa Zuid-a ka Korenmarktu, srednjovekovnom Gravensteen-u, i dalje ka siromašnim radničkim i etničkim predgrađima, Rabot-u, Muide-u, prevozeći zamišljene radnike, i pričljive studente po kružnici koja prolazi kroz sam Genta, pale se prve crvene neonke u jedva primetnoj, jednosmernoj ulici normalnoj na pravac kretanja šina.

U Belgradostraat-u i u ulicama u njenoj neposrednoj blizini koje razgranate formiraju svojesvrsan kapilarni splet  gentskog predgrađa, tada se otvaraju zavesice na izlozima kupleraja, otkrivajući napadno našminkane, oskudno odevene gospođice. Naše gospođice, naše kurve.

Dakako, nivo moje integrisanosti u ovo društvo ne dozvoljava drugo tumačenje ove prisvojne zamenice do onog bukvalnog – žene s one strane izloga su neretko baš naše, Istočnoevropljanke, eks-Jugoslovenke, Mađarice, Ukrajinke, Romkinje, Rumunke…

Sećam se i svojih prvih susreta sa izlozima. I pri tom treba uzet u obzir atmosferu u kojoj se sve to dešava. U tim prljavim ulicama, duž kojih su, pored saobraćajnih znakova za parkiranje, postavljeni odvratni gentski zahodi, koji se, najprostije rečeno, svode na pisoare na otvorenom, pa sledstveno tome, čitav kvart zaudara na smešu urina i nafte, prvi utisak je da neonke estradno upadljive svetlosti osvetljavaju adaptirane garaže. Ono što sam tada, kao osoba koju mizoginija, od svih nepravdi kojih ima poput zvezda u svemiru, najteže pogađa, i koji je razvio gotovo fiziološke reakcije na nju, video u tim izlozima, danima je prevrtala moj želudac i proklinjala tzv. evropske vrednosti. U ovim dolinama demokratskog blagostanja i sloboda koja počinju s udarenim pečatom u pasošu, spoznaja da se žene drže po izlozima poput mesa u vitrinama, ili  kebaba koji se danonoćno vrti, da se prodaju poput rinfuzne robe, da onako drogirane i ošamućene prodaju svoje telo budzašto, bila je početak mog gađenja.

Ali, kao i onaj tramvaj što, gazeći lišće, obuhvatajuć čitav Gent u šir i dalj, stigne tamo odakle je i pošao a da lišća uvelog više i nema, tako sam i ja, prelazeći krug opisan oko mnogougla koju čine razne psihološke faze, za svega nekoliko meseci stigao do faze prihvatanja, zbog čega i sad mrzim sebe. Prihvatanja da iza onih izloga sede neke žene, lepe ili manje lepe,  da ti povremeno namignu, pa čak ponekad i izađu iz izloga da te pozovu u onu odvratnu, klaustrofobičnu jazbinu.

Rečenog datuma sam  prolazio kraj kupleraja u prvi sumrak. Bio sam već dobrano prehlađen, nosa takoreći zagnjurenog u maramice, toliko da sam bio prinuđen da popijem Paracetaol i Rinasek, nakon čega je sve to nestalo gotovo netragom.  Žena još uvek nije bilo, tek pokoja bi nezainteresovalo drndala svoj mobilni i onako rutinski namigivala potencijalnim mušterijama. Već sam skoro napustio kvart, kad me je iz razmišljanja prenulo kucanje o staklo.

Okrenuo sam se. Žena iz izloga me je dozivala. Odmahnuo sam i nasmejao se. Pre nego što sam krenuo dalje, primetio sam da se vrata otvaraju i da devojka izlazi. Suprotno uobičajenom folkloru, krenula je ka meni.

“Aj’ kod mene. “ – reče na srpskom. 

“Ti si moj, imaš popust. Dvadeset pet evra, radi mi šta god hoćeš.”

Uplašio sam se, a nedugo potom i zabrinuo. Potapšala me je po ramenu. “Uđi, pa ću ti objasniti nešto. “

“Ne… žurim”, promucao sam  i gotovo trčeći krenuo dalje, ne obazirući se.Te noći sam jedva zaspao od teških misli. “Kako je znala da sam Srbin?” . “Šta je htela?”. U razmišljanju sam samo potonuo u nesvest odakle me je vratio jedan drhtaj mobilnog telefona, koji je signalizirao poruku na vajberu. Bio je to moj drug Bole, doktorant iz Nemačke. Poslao mi je link ka nekom blogu za kojeg do tada nisam čuo. Iako sam jedva gledao, pre po inerciji nego zbog znatiželje, ukucao sam adresu linka u pretraživač. “Pogledajte šta naša elita traži ovde?” bio je naslov članka, a odmah ispod njega stajale su fotografije mladih ljudi u poseti zapadnoevropskim kuplerajima. Pet do deset slika, između ostalog prepoznao sam i sebe. Odmah sam ustao i rasanio se. Što se teksta tiče, bilo je svega tri- četiri pasusa o tome kako eto mladi ljudi koji se školuju u inostranstvu odlaze kod kurvi, doduše veoma neutralnog stila, uz prenošenje izjave nekog psihologa o usamljenosti u zapadnoj civilizaciji, to je ono što sam uspeo da “uhvatim” pri prvom čitanju. A onda sam pogledao zabrinjavajući broj “šerovanja” teksta (321 puta), i, što je najopasnije, komentare. Komentar sa najvećim brojem lajkova napisala je neka Ela, i glasio je otprilike ovako “Eto, uhvatili smo vašu pažnju! Da li treba da sačekamo ovakve naslove da bi primetili te obrazovane ljude oko nas i  da konačno  počnemo negujemo one prave i neprolazne vrednosti. Dajmo šansu fakultetski obrazovanim mladim intelektualcima da  se vrate iz inostranstva kako bi upravljajli  ovom napaćenom zemljom. Oni nam trebaju,  a ne polupismena neobrazovana fukara! Ako smo zaista zaintrigirali vašu pažnju, razmislite o ovome što sam napisala. Naša mlada  elita nam neće zameriti što smo se ovako poigrali s njima.”  Broj lajkova na ovaj komentar premašivao je broj šerovanja dokumenta. Međutim, nakon rifrešovanja stranice, primetio sam da se broj šerovanja gotovo udvostručio, i da je, osim toga, osvanulo nekakvih sekundarnih tekstova o ovom prvom, gde su top-komentari bili manje-više slični onom kojeg sam pročitao. “Jebote, ubiće me žena. Šta je ovo”, napisao sam Boletu. Ubrzo smo i skajpovali. U sedam ujutru, obojica unezvereni i anksiozni do krajnjih granica.

“Hej, pa mislim da neće ljudi skontati da smo to mi, slikali su nas sa leđa”, reče Bole  s druge strane ekrana i povuče  dim cigarete. 

“Ja mislim da je to klikbejt naslov, da je poenta onaj top-komentar, hoće da skrenu pažnju na problem odliva mozgova.”

“Uh što smo mi mozgovi, u pičku materinu”, rekoh mu. “Ne, ne pije mi to vodu”. 

“ A jebiga, ti si uvek paranoičan. Zvaćemo i Lemija.”

Lemi je naš poznanik koji se školovao u Austriji. Na prvo čitanje teksta, nisam nikog od poznatih primetio, a sad sam već video (prateći post koji se pojavljivao na zidovima mojih prijatelja s fejsa) obojicu poznanika sa kojima sam tog jutra komunicirao.

 “Opustite se ljudi”, reče Lemi, nerasanjene frizure. Dugo ga nisam video. 

“Nego, najglavnije pitanje, otkud vi kod kurvi”.“Ja sam samo prolazio kraj kupleraja”, rekosmo Bole i ja uglas.

 “Nisam bio kod kurve, pobogu”, rekao sam glasnije nego inače. I već su obojica krenuli s prvim  a-da-naravno šalama, kad sam izgovorio da me je žena iz izloga zapravo zvala na srpskom! 

“U jebote, da, i mene”, rekoše obojica. 

“Stvari se komplikuju”, zaključio sam. Hajde da se čujemo kad skuvamo kafu. 

Bila je nedelja, što sam primetio tek kad je kafa bacila prvi ključ. Brzo sam se istuširao. Treba proveriti komentare koji su bili slični onom prvom, a koji su mi sad poput virusa izlazili na njuzfidu. To sam im i sugerisao tokom novog skajpovanja. “Ovi komentari, skoro isti. Liče na stranačko botovanje. Mogli bismo malo pročačkati po fejsbuku, znamo li neke od tih komentatora”, predložio sam. “Možda ih je neko platio.”

“To može Lemi”, reče Bole. “A ja ću otići do našeg  kupleraja, što savetujem i tebi”, reče, obraćajući se meni.“I šta tamo da radim”.

 “Kako šta, raspitaj se otkud je ta iz izloga znala ko si. Sve je ovo  sumnjivo”, reče, sada već i on uzrujan. “Pazi, i moja, i tvoja iz izloga su znale ne samo da smo iz Srbije, nego i da se ovde školujemo. A onda – bam. Uslikani smo. Neko nas je pratio”.

 “Ovo je već preveliko paranoisanje”, rekoh, više u pokušaju da utešim sebe. Obukao sam se i krenuo ka Beogradskoj ulici. Već je bilo deset sati, sunce se jedva presijavalo po krljuštima oblaka a vetar je nosio bespomoćno lišće po praznim bulevarima. Beogradska ulica je bila jednako pusta. U jednom otvorenom izlogu  devojka je usisavala. 

“Izvinite, treba mi pomoć.”  

“Znate li devojku koja je sinoć radila pored vas?” Plavuša je prestala da usisava i dala mi znak da uđem. 

Progutao sam knedlu i  ušao u tu adaptiranu garažu, jedva dišući kraj  minijaturnog umivaonika i dvoseda.

 “Niko u tom izlogu ne radi već mesec dana”, reče najzad. “Rumunka se vratila u Rumuniju već početkom avgusta”, reče na teškom engleskom,  “ i od tada nema nikoga.”

“Možete li još jednom proveriti, molim vas”, rekoh mucajući. Izvinio sam se i dao joj 50 evra. Pozvala je telefonom nekoga i rekla mi da sačekam par minuta. “Imaš sreće”, reče mi neko iza leđa. Druga plavuša je stojala kraj mene.

 “Da, bila je neka juče u izlogu. Sad ja treba da ga sredim.”

 “Pa ko je ona?”“Nemam pojma, gazda je samo rekao da će biti neka tu na jedan dan. To je sve što znam”. 

“Ništa više?” , upitao sam gotovo očajnički?

 “Ništa.”

 “Možda ćeš unutra naći nešto što te zanima”, uključila se u priču ona prva plavuša. I tako sam se, po drugi put u životu, nišao s one druge strane.

 “Vidi ovaj papir”, reče devojka koja je već počela da sprema izlog. Na papiru je pisalo “Sanja”, i telefonski broj koji je bez sumnje bio belgijski. Otišao sam do centra i kupio novu sim-karticu. Dugo sam razmišljao šta da radim. Okrenuo sam broj sa ceduljice i gotovo kolabrirao kad se neki ženski glas javio. 

Progovorio sam, najdubljim glasom kojeg sam mogao stvoriti. “U podne, kod Belforta.”

“Ali ja… “, mucala je žena s one strane žice. “Podne, Belfort”, rekao sam zapanjujuće zapovedno. “Jasno?”

“Jasno”, reče glas. Spustio sam slušalicu

Ostalo mi je još manje od sat i po. Sjurio sam se do Graslei-ja i seo na obalu. Hladan vetar je razjurio turiste koji su vikendima uobičajena dekoracija obale Leie, reke koja protiče kroz sam centar grada, skrivajući u svojoj dubini odraze srednjovekovnih zdanja koje ponosno stoje okomito na obalu. Kako ću je prepoznati kod Belforta? Biće desetina ljudi, pola od toga žene. Odaće je anksioznost, odgovorih sam sebi. Uzgred, ko je uopšte ta Sanja. Žena u izlogu, ili, bolje rečeno, ona što je glumila da je žena u izlogu, ona što je slikala, ili ona što je pisala. Ili nijedna od navedenih. Vratio sam svoju karticu, pogledao na fejsbuk. Imao sam desetine poruka. “Kurvaru stari” , reče neka osoba za koju nisam verovao da je još nisam obrisao iz prijatelja. Seen-ujući poruke, vratio sam se sa Graslei-a do Belforta. Tražeći neki zaklon od vetra i pogleda, seo sam na natkriljeno tramvajsko stajalište, između Belforta i Crkve Svetog Nikole. I tada sam opazio devojku koja se nije mogla neopaziti – dok je unezvereno okretala glavu, obuhvatajući tim haotičnim pokretima čitav očuvani srednji vek Genta, kretala se skoro unatraške, slično moonwalk-u. Prišao sam joj. 

“Sanja”, dozvao sam je. “Ne razumem”, rekla je na engleskom.

 “Prati me”, rekao sam na srpskom. To je i učinila. Seli smo u jedan bistro kraj reke. Predstavio sam se i izvinio na grubom pristupu. Pokazao joj link. Usled sveopšte konfuzije u kojoj sam bio juče, nije mi bilo jasno da li je to ona ista što me je juče pozvala.

 “No, šta je problem”, rekla je na srpskom. “Hoćeš da pišem o ovom tvom ponašanju?”“Čekaj, ti si napisala tekst?”, rekao sam. “Da, jesam.”

 “Zašto?”“Ja se bavim istraživačkim novinarstvom. Već mesecima ispitujem ovaj fenomen”“Koji fenomen?”“Pa, uopšteno govoreći, život vas mladih gastarbajtera”. “Otkud tvoj broj u kupleraju?”

“Intervjuisala sam našu seksualnu radnicu. ““Kako si znala kad ću proći da me uslikaš?”“Nisam te ja uslikala” “ Pa ko je onda?”“Otkud ja znam. Moje je bilo da napišem tekst. Bila sam u raznim zemljama, intervjuisala tamošnje seksualne radnice o seksualnim preferencijama vas, odlivenih mozgova”.

 “Dosta je to tužno”, rekoh. “Šta to.”“Pa tako dugo istraživanje završi se sa tri pasusa teksta bezličnijeg od upustva za upotrebu leka.”“Šta hoćeš da kažeš?”“Kada si pričala s tom devojkom iz izloga?” 

“Pre tri dana.” “Gde?”“Pa kako gde, na njenom radnom  mestu. U Beogradskoj ulici”

“Nisi mogla. Ona tad nije radila u izlogu. “

“Vidi, Sanja, ok , napisala si tekst, šta je tu je. Međutim, ta devojka je u Beogradsku ušla tek juče, odjednom zna ko sam, izleće, neko me uslika, ovo se sve dešava i nekim mojim prijateljima, stiže klikbejt naslov koji se masovno šeruje i komentariše. Izvini, ali stvari su malo izmakle kontroli. Možda se ti baviš istraživačkim novinarstvom, ali ja ću, da bih sve to proverio, morati da konaktiram našu Službu bezbednosti. “

“Služba me je i angažovala za ovo”, reče mi Sanja. Zanemeo sam. “Molim”, rekoh krajnje glupo.

“Ok, svejedno ćeš saznati. Moj zadatak je bio to što je bio. Ne znam ko je i zašto sve ovo osmislio, ali ja sam dobila zadatak da objasnim devojci iz izloga šta treba da ti kaže i onda da napišem tekst o onome što je uslikano.”“Šta će im sve to? ““ Nije moja stvar”.

Valjda dok sam se okrenuo da vidim ima li nešto za popiti, Sanja je nestala. Verovatno videvši grupu turista, samo se izgubila u masi.

“Imala je ona još neke tu zadatke”, rekoh sam sebi, dok sam se vraćao u stan. “Ali što se uopšte pojavila kod Belforta? Možda je očekivala novi zadatak”

“Šta uopšte interesuje službu”, drugi niz pitanja je usledio. “Ono što interesuje svakog, pa novac.”“Ljudi”, rekoh, javljajući se na skajp konferenciju oko tri sata iza podneva. “Mislim da znam šta je u pitanju”.

 “Šta si saznao?” – reče Bole. Je l’ ste vi uzimali državnu stipendiju za studije u inostranstvu?Naježio sam se od njihovih potvrdnih odgovora. 

“Služba je to. Naša. Očigledno hoće da vide kako mladi stipendisti troše pare u tuđini”. “Au, ne mogu da verujem”, reče Lemi. “Je-bo-te”. 

“Saznao sam i ja nešto. Bio si u pravu u vezi s botovanjem”, reče ponovo Lemi, obraćajući se meni. “Sa jednim od komentatora imam zajedničku prijateljicu koja je njegova devojka a moja drugarica iz razreda. Uglavnom, taj lik je gnjida koji je botovao proletos, u vreme izbora , sad sam se čuo s tom drugaricom koja ga je pritisla da kaže od koga je dobio zadatak da botuje, i na kraju je rekao od neke žene koja je svakome od njih platila 100 evra.”“Onda se klupko odmotava”, zaključi Bole.  Služba je shvatila da može da iskoristi botove  i onda ih uključila u akciju. Odjeci i reagovanja all over again.”

“Šta je sa tvojom devojkom”, upitao sam Lemija.

 “Od pre dva sata, mojom bivšom devojkom”, reče on namrgođeno. Isključio sam mobilni telefon, ne proveravajući poruke sa društvenih mreža.  Odlučili smo sva trojica da probamo sve to da zaboravimo tako što ćemo ceo ostatak dana prespavati. Ponedeljak je počeo zvonjavom interfona. Otvorio sam čoveku koji mi se, na moje veliko zaprepašćenje, obratio na srpskom.

 “Gospodine, u interesu državne bezbednosti, molim vas za pomoć”, reče taj visoki crnomanjasti čovek, dok sam ga primao u stan. 

Ponudio sam ga sokom i kafom, što je odbio. “Vidite, mi znamo šta ste vi juče pričali preko skajpa”, reče i, presecajući moje batrganje da dođem do reči, nastavi, “Državna bezbednost nema nikakve veze s ovim što se desilo, uveravam vas”. “Međutim, imamo indicije da je sve ovo delo čoveka koji je nekada pripadao našim strukturama, a koji se pre nekoliko godina odmetnuo i od tada iz ilegale koristi naše resurse i naše metode. Već godinama pokušavamo da ga lociramo. Nadam se da ćemo konačno uspeti“.

 „Ali ko je on?“  “A, to vam ne mogu reći. Ali ne brinite se, rešićemo celu ovu aferu.”

“Ali čekajte. Vi ste nas prisluškivali?”

“Ne brinite. Mladi ljudi nisu briga Srbije, takoreći zabole  Srbiju za vas”, reče, tapšajući me po ramenu.

 “A kako ste ga locirali?”

“Nismo još, sad ćemo pokušati. Preko Sanje. Ona je već godinama naša saradnica u  Zapadnoj Evropi ali ni ona nije znala da je u jednom trenutku zapravo počela da radi s našim odmetnutim strukturama. “ Objasnio sam čoveku šta se tačno desilo, upisivao je neka vremena, okretao brojeve. Ponovo je zazvonio interfon. Na mojim vratima pojavio se – Bole. Bio je uznemiren, nenaspavan,  u jakni dva broja većoj, mali ranac je stezao anksiozno.

 “Stigao sam vozom.  Rečeno mi je da dođem”.

 “Odlično”, reče bezbednjak. “ Sad ćemo čuti i vašu priču.” Boletova priča bila je takoreći identična mojoj. Ponovo je znao Sanju i rekonstruisao priču. Od devojke koja je stojala u izlogu toga dana, a koja se već nalazila na briselskoj južnoj železničkoj stanici dobijen  je kontakt osobe koja ju se pustila u kupleraj, otkrivene su IP adrese sa kojih je Sanja dobila fotografije koje je kasnije ubacila uz tekst  i za svega nekoliko sati pijenja kafa i grickanja noktiju dobili smo ime. Obično, sasvim beznačajno.

 “Nema ga ovde”, reče bezbednjak gledajući u monitor svog laptopa. A onda se jedva primetno nasmejao. “Evo ga jedan doušnik, javlja se. Našli smo adresu !”“Pa koja je?”, rekosmo Bole i ja u glas. “Ne mogu to da vam kažem. Veliko vam hvala na saradnji, sad moram ići. “

“I šta sad,  vi idete da ga ubijete?”- reče Bole nešto što me je prilično uplašilo. Čovek se samo nasmejao. “Pa šta vi mislite, da mi tako ubijamo ljude po inostranstvu? Previše čitate one teoretičare zavere. Obavestićemo kolege odavde, a ja idem da popričam s čovekom, da mu skrenem pažnju na to šta radi.”

“A šta ako je naoružan, ili opasan? “

“Informacije koje imamo kažu da nije. Verovatno je to jedan od onih što je pod stare dane poludeo i sad isteruje neku pravdu. Imamo često  posla s njima.”

 “Ali onda i mi možemo s vama. Ionako cela ova poseta neće biti više od privatne. “ , rekoh. “Uostalom, trebaće vam auto”. 

“U redu. Hajdemo”, najzad pristade.

Čovek za koga sam tek kad smo izašli na ulicu i blagi metež ponedeljnog popodneva primetio kako izgleda. Bio je suv, četrdesetak godina, obučen sasvim opušteno i neupadljivo, sa jednom malom torbom preko ramena. Rekao mi je da vozim na jug, ka Kortrejku i Rejselu, koga u Francuskoj zovu Lil. Bole je zaspao na zadnjem sedištu a moj suvozač neprekidno mrmljamo nešto na telefonu. Nisam ni primetio da se približavam Parizu. “Parkiraj se tu negde.” , reče mi suvozač dok sam prolazio prvim predgrađima francuske prestonice. Dalje smo nastavili tramvajem a onda i metroom. Desetak minuta ćutanja bilo je dovoljno da se nađem kraj velike zgrade koju sam prepoznao, sa zaobljenim, ozbiljnim prozorima i nekako bucmastim časovnikom koji je odavao železničku stanicu. Bila je to Gare de Lyon. 

U uličici  stotinjak metara udaljenoj  od stanice ušli smo u staru, usku zgradu koja je, onako šćućurena između dve velike, predstavljala milost nekakvog međukoraka koja će neminovno nestati u nekom procesu nalik geološkom. 

“Dopisništvo” pisalo je na srpskom na interfonu , i dalje je bilo  sasvim nečitko. Kao  odgovor na pritiskanje interfona dobili smo slobodan prolaz ka liftu koji me je prilično plašio. Bio je premali, a u ovako trošnoj zgradi pomislio sam da bi mogao samo tresnuti o pod a da to niko  nikada ne bi primetio. Ipak smo ušli, s nevericom gledajući čoveka koji je već bio u liftu.  I dalje nisam proveravao šta se dešava s one strane monitora, na mreži, koliko se novih šerova pojavilo, koliko je ljudi informisano o našim nepočinstvima, kako ženi da objasnim sve ovo, kako, uz poštovanje pravila logičnog zaključivanja da je ubedim da nisam išao na kurve već da sam bio žrtva zavere odmetnutih bezbednosnih struktura. Lift se dugo otvarao, uz nekakve bolne krike. Kada smo Bole i ja izašli, zatvorio se, a da našeg pratioca nije bilo.

 “Dobrodošli, dragi moji”, reče čovek koji nas je čekao na trećem spratu. Bio je star ali neobično guste kose koju je očigledno farbao. U starom, plavom sakou podsećao je na konduktera koji će uskoro u penziju. Uveo nas je u nešto što je ličilo na kancelariju iz  devedesetih godina. Uz police pretrpane fasciklama i knjigama, sa pisaćom mašinom na ogromnom radnom stolu koji je nosio pet-šest prepunih pepeljara i isto toliko šoljica za kafu.“Ja sam Ilija Jakovljević, možete me zvati Eli. Bivši dopisnik srpskih medija za Zapadnu Evropu”

. “Šta ste uradili čoveku koji je bio s nama u liftu?” – upita Bole, uplašeno i na ivici sloma živaca. “Kojem čoveku?”“Bilo nas je trojica.”“Ne, samo vas je dvojica bilo.”“Nije”, rekoh i ja. 

“Ne, samo ste vi došli. Ako vam još par puta ponovim koliko vas je bilo, poverovaćete i vi. Ja to najbolje znam, radio sam za srpske medije devedesetih”. 

“Kao što će ljudi poverovati u ovu bljuvotinu o nama što su pročitali”, rekoh ja. 

“Verovatno”, reče on, smejući se grohotom. “Vi ste baš majstor ove propagande”. – reče Bole. “Pa šta misliš. Kombinovao sam dva stila. Ovde sam video kako zapadni mediji pišu o nama, i taj pristup sam usavršio da bih na isti način pisao u srpskim medijima o njima, kombinući to s  unikatnom srpskom propagandom.”

“Vidimo, pratite trendove propagande.”

“Pa naravno. Čovek se uči dok je živ.” – reče, opet nasmejan. “Ali što mi?” .- bilo je nešto što se nametalo samo po sebi.

 “Kako što vi, pizda vam materina. Pogledajte ovu kartoteku”, reče, pokazujući na fascikle, “ovde ste svi vi, od devedeset prve naovamo. “

“Ko mi? “

“Pa vi, dezerteri, majku vam jebem izdajničku. Samo sam gledao kako se Pariz, Brisel, London, Madrid, o Nemačkoj da ne govorimo, pune srpskom fukarom kojoj je mrska puška, koja se, ko zna kako, dokopala ovog Zapada jer, bože moj, mir, brate mir, ispod šlema mozga nema. “

“ Hteli se da rešite problem izdajnika stara-juga stil. “

“Pa hteo sam ja svašta, ali jebeš mu mater, svi su operativci bili dole, neko je morao da brani zemlju. “

“Koju zemlju? Jugoslaviju, onu krnju Jugoslaviju, malu Srbiju, veliku Srbiju, koju?” – reče Bole.“Nije bilo vaše da razmišljate…”

“Već da ginemo”. “E, i vi ste elita. Ne znate pertle da vežete, krevet da namestite! Prava elita stoji u vrsti, u koloni po jedan, sa orlom na ramenima, spremna je da vrati dug otadžbini”

“Ljubav se ljubavlju vraća…” , izrekoh ja stih  jedne jezive pesme iz tog perioda. “Niste vi elita, ja da vam kažem. Povraća mi se kad slušam ove što pričaju o vama, vama mladima, ali znam sve, ovde je bar deset hiljada ceduljica o vama. Bežali ste od vrste, kolone, bežali ste u ove neugledne stanove, u fizike, u matematike, ali pobegli niste. “

“Ali rata, više nema”, rekoh konačno. “ A i obavezno služenje vojnog roka je ukinuto.”

“Obavezu ne mora zakon da nalaže, obaveza je nešto što dolazi iznutra za nekog ko je žito a ne kukolj, zar ne, nesvršeni pripadniče artiljerijsko raketne jedinice protivvazdušne odbrane i ti, Boško, nesvršeni tenkisto?”

“I šta ste postigli time što ste objavili”“Duhovnu satisfikaciju, za sada. Ali, dugoročno, videćemo. Treba nam nova elita. Još se Kosovo nije odbranilo.”

“Vidim, baš ga branite iz ovog Prizrena, je li”.

 “Pustite to, momci, matora budala je on. “

Crnokosa starija žena ušla je u kancelariju.  “Ela, profesorka književnosti u penziji, drago mi je. A ovo je moj izlapeli muž.”

“Marš, idi švaleraj se s onim tvojim”, dobaci  joj muž.

 “Ja kao ne znam za onu tvoju kurvu.”

“Vidite, dragi moji, ja se borim za jednu pristojnu i obrazovanu Srbiju. Da na njeno čelo najzad dođu ljudi sa diplomom, manirima, oni što ne idu po šatorima i grand paradama već  po pozorištima, što gledaju balet, operu, pišu poeziju…” “Vi ste napisali onaj komentar!” , rekao sam u magnovenju. “I angažovali armiju botova”, zaključi Bole. “Jesam, momci moji pametni”. “Ova moja matora budala od muža već vas ko zna koliko dugo prati, ali ja sam pametnija od njega. 

I znam, valjda sam završila fakultet, da jedan dobar komentar može da izmeni čitav tekst. Vidite li vi to. Tabloidna priča je zapravo samo maska, a iznad toga je skretanje pažnje da društvo konačno počne da ceni prave vrednosti. “

“Joj, hvala vam mnogo”, reče Bole. “Pa kako će se ovo rešiti”, ja sam ipak bio sumnjičav. “Onaj ko je dovoljno obrazovan, pročitaće između redova, dragi moji”. 

“To ti misliš, glupačo”, dodate joj muž. “Ma goni se, matora drtino”, uzvrati mu ona.

Izašli smo stepenicama, više se i ne pitajući šta je s čovekom iz lifta. Trebalo je dovući se do kola. Ipak, obojica smo osetili neko olakšanje.  I taman sam se dohvatio mobilnog da, samouveren,  konačno pogledam šta mi je ko pisao, kad sam ugledao SMS sa nepoznatog broja. Bio je kratak. “Gare de Lyon. Odmah. “

Umorni od svega, bukvalno smo dopuzali do stanice. 

“Idemo do onog bistroa preko puta”, reče neobičan ženski glas. Osoba je zagrlila 

jednom rukom mene, drugom Boleta, i tako zagrljeni, stigli smo do bistroa. Nisam uspeo da odgonetnem pol osobe koja je bila s nama. Lepuškasto lice, ženska odeća, glas koji je bio ženskastiji od svih glasova feminiziranih muškaraca koje znam. O(na+n)/2 je zapali(o+la)/2 slims cigaretu uz espresso koji smo dobili, a konobarevo gestikuliranje i pretnja kaznom završilo se nakon jednog zanosnog namiga.

 “Vidite, ovo dvoje pacijenata koje ste upravo posetili, oni i dalje ne znaju da sam ja rukovodi(o+la)/2 celom operacijom.”

“A ko ste vi? “

 “Ja sam ljubavnica Elijeva i Elin ljubavnik. I njiho(v+va)/2  rođa(k+ka)/2. “

Progutao sam pljuvačku. “Kako se zovete”, upita Bole. 

“Ja sam Elita”, reče osoba. 

“Sve je to bila moja genijalna ideja kako da skrenem pažnju na elitu koja Srbija ima. “

“Tako što ste uticali na Elu da napiše onaj komentar.” – zaključi Bole. 

“Jeste.”

“A niste mogli da utičete na Elija i ono njegovo odvratno pisanije”, nastavi on, pomalo se već šlihtajući. 

“Kako ne kontaš”, ubacio sam se. 

“Stvar je u tome da je o(n+na)/2 istovremeno želi i obrazovanu elitu i da ovi neobrazovani i dalje ostanu neobrazovanu. Zato i jeste plasiran tabloidni tekst, kao ultimativno uverenje da stoka zatucana ne može razumeti ništa osim takvih pomija. Komentar je ionako samo malograđansko “i ju” zgražavanje.”

 “Pa šta bi ti želeo, srce? Da se ovi zatucani i polupismeni idioti sad obrazuju, da svi Srbi odjednom počnu da čitaju ozbiljnu literaturu? Naravno da to niko ne želi, pogotovu ne mi koji o tome najviše pričamo. Jer zna se ko smo – mi, a ko su oni. Mi smo ti koji će im tumačiti šta treba da rade, jer mi smo pametniji, obrazovaniji, mi smo ti koji – treba da se pitaju. Uvek mora biti onog ko pita  i onog ko se pita.”

Potom je uze(o+la)/2 ruž iz torbice, nakarminisa(o+la)/2 usne i na blic, sasvim izbebuha, poljubi(o+la)/2 Boleta u usta. Izvadil(o+la)/2 je sliku nekog grafa iz novčanika . Zaokruži(o+la)/2 a je neki čvor. “Evo i tebe ovde, srce”, reče, obraćajući se ošamućenom Boletu. Uvek nosim svoje rodoslovno stablo sa sobom.”“Da vam se ne bi desilo da vam je budući partner rođak?”

“Ne, upravo suprotno. Ja samo spavam sa svojim rođacima. Valjda smo mi posebni, mi smo elita.”

Uključio sam se u razgovor. “Hajdemo mi odavde, ovo je jako bolesno, sve ovo što sam čuo odavno je prešlo granicu patologije. Nisi poseban samo zato što si završio fakultet…”

“A, izvini, koliki moraš imati IQ da ne možeš da dobiješ jebenu šesticu na ispitu”, reče Bole.“I ti i ja znamo da nije sve tako jednostavno.” 

“Jeste jednostavno. Ja imam diplomu, oni nemaju. Hoćeš da kažeš da treba dodeljivati posao neobrazovanima?”

“Ne, budalo jedna, ko je to rekao. Samo imaj na umu da je mnogo, mnogo ljudi koje fakultet nije završilo pametnije i od tebe i od mene, jebeš takav pogled na svet u čijoj žutoj mrlji imaš šalterušu koja traži papire”

“Pa šta sad, mi ne treba da se pitamo ništa?”

“ Naravno da treba da se pitamo za ono u čemu smo stručni. Ali, po običaju, u Srbiji sve metastazira, pa smo dobili intelektualce opšte prakse. “

“Pa šta sad, je l’ treba da odlučuje neki obućar umesto mene ko će nam voditi državu. “Saberi se, slušaš li ti sebe. Obućar ne zna da reši parcijalnu diferencijalnu jednačinu, a ti ne  znaš da okrpiš cipelu, ja ne znam da zamenim točak na kolima. Poštuj svačije zanimanje.” 

“Ali nas niko ne poštuje”

“Ne poštuju. I ne samo nas. Ali to nije razlog za kulturfašizam” 

“Intelektualci su ti koji treba da se pitaju, da apeluju.”

“Slažem se. Ali ne kao 1941. kad su srpstvu objašnjavali da treba da sarađuje s okupatorom, ne kao sad, da se podsmeva krezubim i nepismenima govori da zapravo nikad ni neće biti pismeni. Nikad, ali nikad s pozicije moći.”

“Relativizuješ jako. Ne znaš šta hoćeš. Glasanje treba omogućiti  samo onom ko je završio fakultet. Fakultet je i test inteligencije”

 “A specifičnost i osetljivost testa jezivo mala! Pa i ja i ti znamo blago mentalno zaostale koji su završili fakultete, i to državne. Znam i one što koriste taj “ja sam fakultetski obrazovan” argument da bi u raspravu uveli ili uvalili takve zaključke  koji se valjda još jedino mogu čuti  u nekoj seoskoj kafani, za stolom pored slike Ratka Mladića. To je svojevrsno nasilje.”

“Nasilje je što je tebi ova polupismena bagra očigledno dobra”, reče Bole, a na(š+ša)/2 go(st+šća)/2 se neprestano kikota(o+la)/2.“

Saberi se, Boško”, nastavio sam. “Seti se da smo mi ništa, i da su drugi ništa kao i mi. Držimo se zajedno”. “Vidim ja za koga ćeš ti glasati na sledećim izborima. Nismo više prijatelji. Ti bi da obrazuješ krezube i nepismene Srbe, ti ćeš nekoga da obrazuješ, pogledaj se na šta ličiš,  kako sam se uopšte družio s tobom, gadiš mi se.”

Počelo je da mi se vrti u glavi. Sve jače  i jače. 

“I, šta kažete, došli ste da prijavite nuspojavu leka?”, reče doktorka koja mi je upravo merila temperaturu. Bio sam u Novom Sadu. 

“Da, Rinaseka. Ovo je drugi put da mi se od njega javljaju halucinacije. Ovaj put je bio košmar. “ 

 “Da, može biti, može” reče doktorka, kuckajući olovkom o ivicu stola. 

“Samo se naspavajte i sve će biti u redu. Kad ste već tu, mogli bismo vam proveriti krv. “Sestro”, viknu glasno, ali se niko nije odazvao.

 “Moraću je otpustiti”, reče mi tiše. “ Ima sirotica tu jadnu srednju školu i za to njeno talentovano guranje igle u venu dobija trista pedeset evra. Naći ću već neku drugu guračicu igle u venu, njih je lako zameniti, a mi smo ti koji smo neprolazni koji stojimo postojano kano klisurine. Proklet bio izdajica svoje domovine! “

[dokazatiindukcijom]

U vremenu društvenih mreža, kada su nam putovanja drugih na klikohvatu, kada na hiljadama gubilišta prošlosti i budućnosti, kraj brojnih katedrala, parkova, mostova, slavoluka, tik uz reke, jezera, sve do samih morskih obala, litica i klisura, kano klisurine stoje hiljade i hiljade osuđenika dok čekaju da prst koji ih poziva na pozor dodirne ekran foto-aparata ili mobilnog i tako ih ubije u sadašnjosti, ostavljajući im truplo karakterističnog osmeha kraj tih toponima i desetine i stotine evra deponovanih na tuđ račun radi plaćanja te svojevrsne egzekucije prošlosti i budućnosti, u vremenu kada se opšteljudska težnja za katalogizacijom tuđih interesovanja i rutina uobličila u popularnu nauku o podacima, mali čovek, koji je i sam katalogizovan, ne može a da se ne zapita šta može reći o svojim saputnicima iz jedne u drugu tamu, a koji mu se smeškaju sa toponima koji su pečatima u pasošu daleko od njega. Ko su ti ljudi i zašto putuju?

U tom korpusu putnika, u kojima se svakako mogu naći sponzoruša što pozira uz čašu koktela čije boje sasvim prikladno odražavaju boju pučine u uglu fotografije, dok je fotografiše stariji gospodin koji se nada da će bar večeras zaboraviti na svoje godine i iznošeno telo; mladi što su prostrli jakne u parku i prave piknik uz bezukusne sendviče i alkohol koji će ih učiniti ukusnijim, ne strahujući da će se uskoro otrovati hranom i da će nezaboravnu noć provesti nadvijeni nad zahodom; sin našeg tajkuna, dete-kreten koji ni sam ne zna da je i sam višak vrednosti koje mu je biološki otac godinama prisvajao od drugih, nesrećnih ljudi i da upravo njegovo bahaćenje, i komentarisanje „pičaka“ u jednom pabu u kojeg ga sad srećemo, i prežderavanje alkoholom, sve je to odraz njegovog beslovesnog straha od mnoštva kuka, motika, srpova, čekića i drugih oruđa koje bi se mogle zariti u pokretne trake kojima je, poput autoputeva, premrežena država, kao i u one koji te trake pokreću; momak koji na rivi posmatra dva zagrljena pirgava tipa dok, gutajući knedlu veliku kao globus sam, razmišlja o svom prijatelju sa kojim je u vezi a koji za njegovu matičnu državu više od prijatelja neće biti nikad, i kojeg, tome sledstveno, neće moći videti u bolnici kada ga najbolji sinovi te države namlate jer na javnom mestu našem gutaču globusa upućuje blic poljubac sramotan dva četvorozida; Krajišnik koji, uprkos tome što sedi u vašarskom šatoru i pohotno merka pevaljku, ni sam ne zna da putuje još od onog pretoplog avgustovskog jutra devedeset pete kada je napustio dom, među svima njima i mnogo drugih, neuobičajeno jednostavnih putnika između dve tame, često nalazim i samog sebe.

Različite su pobude koje ljude dovode u tuđe svetove, među tuđe gradove, različite su njihove životne priče koje imaju ili nemaju veze sa životnim pričama toponima koje pohode, sve je to nemoguće ukrotiti u ovako kratkom opitu, pa je ono čime ću se zadovoljiti pokušaj lociranja sopstvenog položaja u tom koordinatnom sistemu konfuzije.

Neretko se i sam izgubim dok odlazim u gradove koji nisu moji, dok ispijam kafe bolje ili gore od domaće, u kafanama i pabovima u kojima komuniciram na najvećem zajedničkom delitelju svih jezika, pokušavajući da osujetim pokušaj konobara da me zajebe, dok nervozno taktiram po ekranu svog mobilnog koji guta nekakav pejzaž ili zdanje, lupkam po volanu smrvljen u gužvi na autoputu, čitam o matematici u vozu koji bešumno klizi po šinama, pakujem kofere, putujući poslovno, privatno, sa prijateljima, poznanicima, lepšom polovinom ili kao polovina sama, i neretko se stvori to „zašto“, ta kuka upitnika, jedna od onih alatki za revoluciju o kojima sam pričao, a koji se zarivaju u pokretne trake kojima se glatko proizvodi svakodnevica. Putujem li zbog sticanja novih prijatelja? Demarkaciona kružna linija koja razdvaja moje prijatelje od poznanika, sve mi je bliža, a i sam proces upoznavanja kod mene je mnogo složeniji i duži je od putovanja. Posebna mesta? Ne, opšta mesta su i ta posebna mesta, gde stradaju oni koji su ostali ravnodušni jer mesta o kojima je reč nikoga ne ostavljaju ravnodušnim a ubijaju ih jednostavno ih ostavljajući bez daha. Zbog istorije? Niskokalorični istorijski bućkuriš, čorbu od opštih mesta koju serviraju turistima, nikad nisam voleo a ni sama istorija, ukoliko nije reč o dvadesetom veku, ne zanima me posebno. Kultura? Odrastao u glibu i trešu devedesetih, a često i trešom inspirisan, povremeni gledalac Zvezdi Granda, nisam naročito pogodan za konzumente onoga što podrazumevaju pod „kulturom“. Upoznavanje novih kultura? Ukoliko se pitanje ne odnosi na nekakvu novu zarazu zbog koje sad moram da kucnem o drveni sto ispod računara, zapitaj se kako tuđu kulturu možeš da upoznaš za dva, tri, deset ili hiljadu dana s obzirom da ne znaš da ti se žena švalera s onim komšijom kojem kradeš struju. Ne, nisu to razlozi zbog kojih putujem, a onda se još setim i svih onih prljavih kolodvora koje, kao Jasna Zlokić, sanjam, svih onih stresova zbog kašnjenja voza, aviona, gužve na granici, ili u mojoj glavi dok na toj granici čekam, i pitam se, već retorički, zbog čega, onda, uopšte putujem. I koga tražim na tim tuđim stanicama koje mirišu na urin ili vafel, koga to čekam u gužvi onih koji u voz ulaze, koji se bore sa pomahnitalim prtljagom da bi stigli na zatvaranje gejta na aerodromu? Misim da u tim gužvama upravo tražim samog sebe. Onog neuopkojenog sebe koji je ostao u devedesetim, a svi su naši prethodnici ostali tako neupokojeni da tumaraju bezizlazno i, poput zombija, proždiru ono što je bar naizgled živo. Da, tražim onog sebe koji godinama nije otišao dalje od svog mesta na dnu Panonskog mora, onog sebe koji je danima posmatrao isti pejzaž sa prozora kao što ga ja sada posmatram, komad plodnog Panonskog dna u koji su pobodena tri jarbola, pravoslavni, katolički i evangelistički, valjda da bi ga učinili još plodnijim. Sećam se tog sebe koji je sanjario o putovanjima, makar preko Save, na kopno čiji je svetionik onaj ogroman dimnjak obrenovačke Termoelektrane, makar u susedno mesto, pored Dunava, da zabaci pecaljku i ulovi stvorenje što u protoku i od protoka živi. Sećam se tog sebe koji je lutao mislima, koji je zacelo u tim mislima prešao čitavu Evropu i Ameriku i koje sigurno još uvek tumara po sokacima evropskih metropola. Njega tražim dok putujem sa prijateljima, poznanicima, lepšom polovinom ili kao polovina sama, tražim ga da mu kažem da će i te strašne godine proći, da ne brine, da ga zagrlim jer zagrljaj je tamo gde je zavičaj i zavičaj je tamo gde je zagrljaj. Tražeći ga, zaboravljam da ga uvek nađem na istom mestu – na onom prozoru sa kojeg ja sad posmatram isti pejzaž . I tada mu uvek pokucam na prozor i on mi bojažljivo otvori. Taj osećaj kad otvoriš prozor, napraviš promaju i pomisliš da ti u naletu hladnog vazduha uleti i sreća u sobu, to svojevrsno provertravanje pogleda na svet, umirivanje onog prošlog sebe i krijumčarenje epsilon- malo sreće ispod odškrinutog prozora, taj osećaj je dovoljan razlog da na sve one gužve, tiskanje, sve one strahove od trovanja hranom, zaboravljanja nekog komada prtljaga, prevare, gledam kao na nekakvu nužnu protivtežu nečem tako dobrom. Jedno malo epsilon ne čini sreću, da parafraziramo jednu lastu što ne čini proleće, ali dovoljno veliki broj dovoljno malih sasvim je dovoljno meni kao analitičaru ne samo da upoznam svet, već i da ga izgradim.

[dokazatiindukcijom]

Ovo su dani kad se Belgijanci spremaju za pohod na poslednja  ostrvca  arhipelaga prolećnih državnih praznika, koji počinje Uskršnjim ponedeljkom (ne treba naglašavati da su svi vikendi ovde neradni) , zatim se najčešće „spaja“ sa preostalim danima u nedelji posle Uskrsa, da bi se ubrzo stiglo do novog neradnog dana, Uskrsa+40 dana, tj. Spasovdana, pri čemu je dan pre njega, četvrtak,  isto tako neradan, da bi se svetkovina završila Uskrsom+50, tj. Duhovskim ponedeljkom. Ovi dani su po defaultu neradni. Specijalno, radnici Univerziteta u Gentu slave Dan univerziteta koji se praznuje trećeg ili četvrtog petka u martu, što se ove godine desilo 24. marta. Ubeđivao sam sebe da to akademski građani ove pitome flandrijske varoši saosećaju sa žrtvama NATO humanitarne intervencije.

I u ovim danima, kad se Belgijanci spremaju za Spasovdan i Pedesetnicu, razmišljam o devojci koja je pre samo osamnaest godina, možda baš na današnji dan, sedela nad raskupusanom matematičkom zbirkom i maštala o tome da postane matematičarka. O jednoj Sanji.

Možda bi sada mlatila ogromne pare  analizirajući rizik u nekoj stranoj banci. Možda bi napustila studije matematike videvši sve te matematičke  drvoseče kako se neobjašnjivo dobro snalaze kroz vrleti bolonjske šume. Možda bismo se sretali na matematičkim konferencijama po belom svetu, možda bismo tad  ozlojeđeni pričali o bivšim poslovima u Srbiji ispijajući bezukusnu crnu tekućinu tokom pauza za kafu. Možda bismo se kao kolege sretali i u Novom Sadu, u Sonji,  ili negde na Spensu, u nekoj stidljivoj bašti pod lipom, uz domaću kafu i medovaču u Nublu, šetajući kraj Dunava i  posmatrajući  paralelnu promenadu sa druge strane reke kojom je, kažu hroničari tih vremena, šetao i veliki Rene Dekart; prolazeći ispod novosadskih mostova,  Žeželjevog, gde Dunav sasvim ne-vojvođanski savija ka sremskom Podunavlju, pa Varadinskog čija bi nas rešetkasta konstrukcija možda podsetila na neki stereometrijski problem, i na kraju onog impozantnog, mog omiljenog Mosta Slobode. Možda bi ona tad citirala neku Andrićevu misao o mostovima, možda bi pričala o rezultatima svojih istraživanja ili o dostignućima koji su njeni učenici ili studenti postigli na nekom matematičkom takmičenju. Možda, da nije mrtva već 18 godina.

Mislim na Sanju Milenković, mladu matematičarku iz šumadijske varošice Varvarin, koja je te 1999. godine  imala samo 15 godina. Talenat za matematiku pokazala je još u osnovnoj školi, gde se uspešno takmičila iz matematike, ali i fizike i hemije. Sa lakoćom je septembra 1998. godine upisala beogradsku Matematičku gimnaziju.

I dok je mala Sanja prolazila kraj Balkanske ulice, ulice  koja je balkanski simbolično smerovima podeljena na dve suprotstavljene frakcije, od čega se jedna penje od Železničke stanice a druga spušta sa Terazija i koje se spajaju, odnosno razdvajaju, a kako bi drugačije, nego Narodnim frontom, ulicom u kojoj je, uprkos večito nervoznim vozačima, psovanju na raskrsnicama i ciganskom orkestru što kraj porodilišta čeka neispavane mladiće iscepanih košulja, mir uspela da nađe zgrada Matematičke, Holbruk je sve češće dolazio u Beograd. Pobuna na Kosovu pretvorila se u rat, a osim jeseni, u Srbiju je stigao i strah od vazdušnih napada.

Zgrada Matematičke je u poređenju sa arhitekturom ostatka ulice delovala povučeno i nenametljivo, valjda kao i većina matematičara. Vidim Sanju kako mrzovoljno uči, uporedno se pripremajući za takmičenja, testove i pismene zadatke (što je u Matematičkoj maltene jedno te isto). Vidim je kako bdi nad zbirkom koja zacelo ne može biti Veneova jer se sećam da je opšte mesto svih nas wannabe matematičara bilo ignorisanje Veneovih zbirki, smatrali smo ih previše seljačkim,  „maksericama“ u svetu zbirki zadataka iz matematike.  Vidim je kako tu zbirku stavlja u školsku torbu dok na televizoru pre crtanog u 7 ujutru ide nezaobilazna Volimo te otadžbino naša pa onda izveštaj iz Rambujea, nakon čega odlazi u školu. Vidim je kako, dok su joj misli jesenje i obremenjene strahovima težih od jesenjih,  nevoljno  vežba za opštinsko takmičenje kada pregovori u Rambujeu propadaju, nakon čega ubrzo kreće vazdušna kampanja NATO-a, humanitarna i milosrdna.

Okružno takmičenje za osnovce nije se održalo te godine; sećam se da je moja ushićenost odlaskom u Šid na to takmičenje ostala da leži u našem podrumu adaptiranom da bude sklonište; verujem da je slično bilo i sa Sanjinom takmičarskom karijerom te godine.

Otišla je iz Beograda u rodni Varvarin. I dalje je sanjala da bude matemaričarka, pokušavala je da reši one silne matematičke boleštine koje su beogradski profesori ostavljali nerešene tokom predavanja.

Nakon par pokušaja uspostave kakvog-takvog oblika nastave, od toga se brzo odustalo jer je NATO civile štitio i u toku dana. I dalje sam premlad da bih shvatio te suptilne metode zaštite  civila i danju i noću rušenjem legitimnih vojnih mostova (do maja već su srušena sva tri mosta u Novom Sadu), zgrada legitimne vojne televizije, legitimnih vojnih  bolnica, masakriranjem legitimnih vojnih pijačara u po bela dana, gađanjem legitimnog vojnog međunarodnog voza, ubijanjem nebrojeno mnogo legitimnih vojnih  civila (u daljem tekstu: LVC-ova).  Još mi je teže da ustvrdim  još suptilniju metodu zaštite albanske civila gađanjem kolone albanskih LVC-ova kod Đakovice, sredinom aprila 1999.

Upravo tokom aktivnog sprečavanja humanitarne katastrofe na Kosovu, dogodila se većina ratnih zločina za koje će  se kasnije teretiti srpski državni, vojni i policijski vrh. Upravo tokom aktivnog sprečavanja humanitarne katastrofe na Kosovu, ta humanitarna katastrofa se i dogodila, ili, ako ćemo je, protivno svim moralnim načelima, nacionalizovati, dogodile su se dve, u jednoj su stotine hiljada albanskih izbeglica brutalno isterane  iz kuća i oterane ka Albaniji i Makedoniji u jednoj od najsramnijih epizoda novije srpske istorije, u drugoj je stotine hiljada srpskih i drugih nealbanskih izbeglica zauvek napustilo južnu pokrajinu, dobijajući eufemizam „raseljeno lice“  kao jedinu pomoć od matične države.

Bombardovanje nije jenjavalo; naprotiv. Prolazio je Uskrs, prolazio je i Spasovdan, a bombarderi su leteli visoko iznad Srbije, štiteći albanske civile svojim kasetnim bombama i krstarećim raketama. Poslovično neslaganje među Srbima iščezlo je, ustupajući mesto inatu, pa je čak i Milošević prestao da bude ono što je bio – brutalni autokrata, vlastohlepac i čovek odgovoran za brojna zla, već je postao simbol otpora lekovitom tretiranju LVC-ova kasetnim bombama.

Svega nekoliko dana pre nego što će dotični Milošević dati zeleno svetlo svojim posilnima da potpišu kapitulaciju (tzv. pobedu na Miloševićevom srpskom ), 30. maja, 1999. u Varvarinu je sve vrvelo od ljudi. Bila je to nedelja Pedesetnice, pijačni dan, meštani su se spremali za liturgiju. Navikli smo  na povremene zvuke sirena i u toku dana, na fijuke krstarećih raketa, na udaljene detonacije. Sanja se spremala da ide na pijacu. Izlazeći iz kuće, rekla je majci da ne brine, da NATO neće dirati njihovo malo mesto. Ni ona nije mogla da ustvrdi tu suptilnu, neshvatljivu vezu koja postoji između njihovog nezgrapnog mosta na Velikoj Moravi, dobijenog od Nemaca u okviru ratnih reparacija, i zaštite civila na Kosovu. Pre toga, Varvarin nije imao gotovo nikakve veze sa ratom „dole“, osim što je jedan policijac početkom godine poginuo u borbi sa teroristima. Ali to je informacija koja temeljnim humanitarcima neće promaći; srpski policajac koji je koračao preko mosta koji je ionako bio dovoljno ružan da ga je merak bilo zaštititi albanske civile.

Kada se u Varvarinu začuo znak za vazdušnu opasnost (neprekidan zavijajući zvuk, 60 sekundi), Sanja (LVC) se sa dve drugarice (LVC’ i LVC’’) našla na mostu preko Morave. Brzo su čuli i potmuli bas aviona visoko na prolećnom nebu. Projektil je pogodio most kada su  LVC, LVC’ i LVC’’ bili na njegovoj sredini.

Sve tri devojke su se ubrzo našle u Moravi; LVC’ i LVC’’ sa povredama, zajedno sa brojnim povređenim LVC-ovima koji su tog pijačnog dana prolazili mostom. LVC je, bez povreda, pokušala da pomogne drugaricama da stignu do obale kada su se avioni vratili da još jednom zaštite albanske civile. Ubrzo je čitava konstrukcija mosta smrvljena pala u Moravu, a jedan geler je pokosio Sanju. I dalje je bila svesna kad su ljudi pokušavali da joj pomognu. Osim što su bili u šoku, meštani koji su izbegli zaštitu albanskih civila plašili su  se novog naleta aviona (tzv. NATO indukcija) pa su sa obale nekoliko trenutaka paralisano  gledali u davljenike. Najzad je stigla pomoć i ljudi su nekako izbavljeni iz vode.

Dom zdravlja je bio svega nekoliko stotina metara od mesta zaštite civila, ali sa krive strane Morave, pa su sanitetska vozila za pomoć Sanji i drugim LVC-ovima usmeravana ka Kruševcu udaljenom tridesetak kilometara. Nesrećna Sanja je izdahnula u ambulantnim kolima.

Tom prilikom je ubijeno 10 i ranjeno 17 ljudi. Dve godine kasnije, kada sam Sanjinu sliku video iznad katedre dok sam u Matematičkoj bio na pripremama za takmičenje, porodice žrtava i oni koji su bombardovanje preživeli, uz pomoć i logistiku jedne antiratne organizacije iz Berlina, tužili su državu Nemačku za ratni zločin. Nakon sudskog procesa koji je trajao duže od decenije, Ustavni sud Nemačke je presudio da je tužba neosnovana jer je, naravno, intervencija NATO bila u skladu sa Ženevskom konvencijom.

Sasvim u skladu sa ovom aksiomom dela se i u Srbiji. Nakon veličanstvene pobede nakon koje su Kosovo napustili vojnici i policajci, a svega dve nedelje pre petooktobarskih promena, 14 tadašnjih glavešina zapadnoevropskih zemalja sud u Srbiji osudio je na višegodišnje zatvorske kazne. Uprkos kontinuitetu (ili možda baš zbog njega) koji se u nekim elementima nije prekidao od devedesetih do današnjih dana, a čemu je doprineo ponovni dolazak na vlast ljudi koji su vlast bili i devedesetih, danas su mnogi od tih prvostepeno osuđenih zločinaca redovni gosti srpskih vlasti, govore na predizbornim mitinzima, putuju po Srbiji, valjda da vide da li smo 18 godina nakon zaštite albanskih civila, sanirali sve njene posledice.

Mnogo je dece poginulo u ratovima devedesetih; stotine i hiljade. Stotine i hiljade ljudi je osuđeno. Pokatkad samo neposredni izvršioci, ređe nalogodavci, a inspiratori najređe. Međutim, za Sanjino ubistvo niko neće odgovarati. I to je zaista jezivo, frustrirajuće i neizmerno tužno što, osim nekakve religijske predstave o nebeskoj pravdi koju je svako od verujućih uobličio u jedinstveni sinkretizam, spajajući veru, folklor, psihologiju i strah od smrti, zemaljske pravde nema za žrtve ove humanitarne intervencije.

Međutim, njihovi dželati, neosuđeni ratni zločinci, slobodni su da svoje pseudopacifističke stavove svakodnevno iznose, što preko ispiranja mozga žrtvama koje postaju beskompromisni i iracionalni autošovinisti, što putem već tradicionalnog izvoza demokratije najsavremenijim avionskim prevozom uz „nismo hteli jebiga“ polisu samoosiguranja nakon što neka bomba slučajno stigne u bolnicu, školu ili već neku drugu legitimnu vojnu metu.

I kako čovek da ne bude frustriran? Pogotovu čovek koji je bio prinuđen da celo proleće provede u skloništu. Čovek koji je, šredingerovski dualno, bio zbir živog i mrtvog sebe dok je, pod sirenama, išao od tačke A do tačke B. Čovek koji zna da zločini prema građanima Srbije te 1999. nikad neće biti istraženi niti njihovi počinioci ikada procesuirani.

Dešavalo mi se nekoliko puta da, i sam žrtva devetestih, prilikom razgovora sa nekim iz nekadašnje nam zajedničke domovine, sa još jednom žrtvom, osetim potrebu da kažem žao mi je. I izgovarao sam to. Tri reči koje nemaju političku težinu, jer ja nisam političar, nemaju takoreći nikakvu težinu, ali ipak su jedno malo „epsilon“ koje doprinosi kalkulaciji a čitava matematička analiza pomirenja priča je o tim epsilonima.

A što se tiče očekivanja od onih „drugih“, stranaca nepolitičara koji tih devedesetih nisu sedeli na buretu baruta, više od jednog iskrenog žao mi je , jednoj odocneloj izjavi saučešća, (ja sam do sada čuo dve žao mi je   poruke stranaca, i  na tome im se zahvaljujem), nažalost ne možemo očekivati.

A o strancima političarima, evrofanatičnim i zapadnoevropskim bigotima, uverenim u nepogrešivost „svetskog policajca“ zaista je teško pričati bez mučnine u želucu. Pričati o nekakvim evropskim vrednostima, dok u Belgiji stotine ulica nose ime onog kasapa Kongoanaca a u jednoj drugoj evropskoj zemlji slave dan masovnog proterivanja četvrt miliona Srba, dok nam drže imbecilne radionice o pomirenju smatrajući nas balkanskim divljacima kojima bez posredovanja jednog civilizovanog nema pomirenja, zaista je nemoguće bez jedne bolne i otrežnjujuće mučnine dvostrukih aršina.

I može jedan zapadnoevropski bigot satima koristiti  suptilne NATO sofizme u odbrani svojih tj. njihovih stavova, može se danima raspravljati sa jednim balkanskim divljakom koji ne shvata blagotvorno dejstvo bombi na sopstveno spasanje, a ne zna da, gestikulirajući, na rukama drži telo još žive petnaestogodišnje matematičarke. Onog trena kad taj zapadnoevropski bigot, koristeći NATO indukciju, i pored svih argumenata u raspravi, i pored svih žrtava koje traže oprost, vrati svoje avione da se  kao tog juna 1999. još jednom stušte  nad Varvarin, petnaestogodišnja devojčica na njegovim rukama će izdahnuti.

[dokazatiindukcijom]

Drugi deo. Majstor i Penelopa

U hotelskoj sobi bilo je prilično zagušljivo; ustajao vazduh mešao se sa mirisom  sladunjavog dezodoransa i okruživao neveliku, ali prijatno  uređenu prostoriju. Bračni krevet sa baldahinom, neproporcionalno veliki garderober za sobu u kojoj gosti ne borave duže od par dana, radni sto i  na njemu dobrodošlica na albanskom, engleskom i nemačkom, nekoliko praznih ceduljica i jedna na kojoj su naveli šifru za wi-fi. Otvorio sam prozor, nadajući se huku Bistrice, pesmi ptica, bilo čemu što bi stajalo između mene i ove jame grobne tišine ispunjene samo strahom od Kosova, Kosovara, Balkana, svega onog što me je sustiglo na parkingu hotela.

Huka Bistrice, međutim, nije bilo. Huk u mojim ušima bivao je sve snažniji . Tresnuo sam na krevet kao proštac. Dok sam razmišljao o tome čega se zapravo plašim ovde u Prizrenu, već sam šetao po njegovim mračnim sokacima. Ali  bio je topao, prolećni dan, baš kao i na javi. Pogledom sam šetao po dolji u kojoj su počivale pitome kućice s biber-crepovima i kvrgavim, beslovesnim dimnjacima. Okretom glave prešao sam sa dolje na brdo. A tamo je na mestu negdašnje pravoslavne bogomolje bio najveći plamen kojeg sam video u životu. Akustična kaša dobacivanja rulje, sasvim amorfna usled mog nepoznavanja jezika koji se prostirao Kosovom, sasvim je nadjačala onomatopeju pucanja drveta pod neumoljivim plamenim jezicima. Varnice su odlazile ka nebu a meni je bilo sve toplije.

Neko je dahtao u sobi. Otkad sam otišao u Nemačku i tamo iznajmio sobičak od jedva petnaest kvadrata, svake  večeri sam strepeo upravo od tog dahtanja; u mojim mentalnim pripremama za san, bio to pitomi proplanak sa ovcama koje bih brojao, ili Gora omeđena šatrama za Đurđevdan, ili novosadska Jovina ulica u rano proleće, uvek je ostajao taj strah na horizontu, kao nekakav turoban oblak koji bi za tili čas ljuljnuo kišu na ovčice, šatre Ili spizdio grom pravo u centar Novog Sada. A dešavalo se često, da li zbog  mog teškog  disanja kroz nos, autosugestije, ili prosto dahtanja komšije od kojeg sam bio udaljen svega par santimetra zidića. Tada bih, po pravilu, ustajao iz sna, odlazio do kuhinje da uzmem čašu vode, prošetao se duž svake večeri drugačije trajektorije, i najzad ponovo legao, redovno birajući ofanzivniji pristup, gde bi samog sebe uveravao da nemam nikog, da sam sam usred svemira, kao onaj poslednji stih u Matoševom sonetu i da je moj strah da neko dahće prirodna reakcija jedne žive duše koja nema drugog načina da taj prazan prostor ispuni drugačije nego utvarom.

Ali ovog puta dahtanje je bilo sve glasnije. Iz šaptanja prešlo je u krike. Više nije podsećalo na disanje, osim po periodičnosti. Iz animalnih krika, kao u nekoj fast-forward varijanti evolucije, rađali su se razumljivi uzdasi “to”, “oh”, “mhm”. Bio sam, međutim, toliko umoran da svemu tome nisam pridavao pažnju. Otvorio sam oči i ugledao tuđe oči; oči devojke sa recepcije, krupne, plave, i njeno obnaženo telo na meni. Dizala se i spuštala uz uzdahe, moje ruke na njenim bedrima podrhtavale su toliko da sam se, i sam uzdišući, pitao da li je to reakcija na drhtanje njenog tela ili tremor mojih dlanova kao prvi symptom neke zajebane neurološke bolesti.

Ljubio sam je svuda po telu, podražavajući trajektorije po kojima sam, ansksiozan, hodao po svom nemačkom sobičku, bio sam ona, bio sam budniji nego ikad. Zbrajajući u sebi sve ono što sjebanost i vojvođanski veltšmerc nisu učinili beznadežno aseksualnim, postao sam želja sama, apstrahovana i čista u svojoj prirodi. Moje telo na krevetu pod baldahinima, spojeno s njim, ostalo je samo prazna ljuštura koja se u grčila u pravilnim vremenskim odsecima i iz koje je istisnuta čista i nevina želja u kojoj nije bilo ni nje, ni mene, ni Prizrena, ni straha.

Sunce je već bilo nepristojno visoko na horizontu kad sam se probudio. Prozor je bio zatvoren a jastučnica beznadežno zakrmačena žutom, znojavom flekom. Osećao sam se nekako slomljeno i jedva sam mogao da otvorim prozor. Dok sam se oblačio razmišljao sam o sopstvenom mozgu kome nije problem da napravi blasfemični mash-up spaljivanja srpskih bogomolja i jebanja sa recepcionerkom. Pa ipak, imao sam osećaj da sam zaista spavao s njom.

Spustio sam se do kuhinje. Osim jednog riđeg Zapadnjaka koji je mazao maslac na tost, bio sam jedini. Popio sam kafu i pojeo neke sendviče koji su, makar i onako hladni, sa prekjučerašnjim hlebom, bili neuporedivo bolji od nemačke improvizacije.

Kad sam se vratio do sobe, pogledao sam na telefon. Zatekao sam poruku.

“Dobrodošao na Kosovo. Posle reci da nisi imao najlepšu dobrodošlicu :D  U 11 izađi ispred hotela i sedi u park. :-*”

Ne razumem. Šta se zaista desilo sinoć? Sve mi se pomešalo. Sad, kad treba da nađem strica i sve da mi se razbistri, sve se dozlaboga zakomplikovalo. Da li mi ovo piše recepcionerka?

Pogledao sam na sat. Bilo je 10 do 11.

“Ionako sam rezervisao sobu na pet dana. Jebeš strica”, pomislih, uz osmeh.

Izašao sam u Park. Grad je bio svetao, prepun boja, ljudi su odlazili i dolazili, sve je bilo tako daleko od onog sivila u koje sam poslednjih meseci zaglibio. Uzdahnuo sam i seo na klupicu.  Osećao sam damar grada, osećao sam da ga držim za bedra dok podrhtava.

“Kakve su ti to metafore, jebote”, pomislih u sebi. “Zaljubljen si, do ušiju”.

           Ona je sela do mene. Bio sam u pravu sinoć. Bila je lepa, ali na neki, hajde da upotrebim onu najgluplju frazu, “svoj način”. Nešto mlađa od mene, krupna, plava, sa lepuškastim, gorštačkim osmehom. Zagrlila me je i potpuno zbunila, pa sam je, tako zbunjen, poljubio na blic.

           “Kako je bilo sinoć?” – upitala me je. Na srpskom.

           “Kao san”. – rekoh, najtačnije.

           “Drago mi je”. Reče, i pripali cigaru. Pušila je, valjda sam to i očekivao, obične cigare, ne slims.

           “Ja sam Edita, Bekime. Drago mi je što si došao”.

           Setila se mog imena! I, naravno, imao sam beznadežno glupu pomisao da je zaljubljena u mene.

           “Pa, Edita, šta studiraš?”

           “Završna sam godina sociologija na Beogradskom Univerzitetu”.

           Ok, to objašnjava srpski.

           “Trenutno sam apsolvent, pa malo radim ovde u Hotelu.”, nastavila je.

“Ja sam…”, pokušao sam da kažem, pre nego što me je prekinula.

“Znam, Bekime, znam da si matematičar, znam sve o tebi”. Pripalila je novu cigaretu.

Osećao sam se neuobičajeno stidljivo. Da li imam pored sebe još jednu stalker-ku koju je magnetski privuklo moje povremeno piskaranje o matematici, one dve patetične pesme koje sam objavio pre par godina; kad stvoriš lik na osnovu tih redova i još jedan na osnovu onoga što se krije između njih, ta dva lika i dalje nemaju pojma ko je Bekim Haljiti a uz to i ne pričaju međusobno.

“Hajde da se prošetamo”. Predložila je.

Nedaleko od Parka ugledao sam reku. Zamolio sam je da se prošetamo obalom.

“Uvek me voda opusti”. – rekao sam.

Nismo mnogo pričali. Edita je mnogo pušila, zapitkivala me je kako sam putovao. Bistrica je hučala, zloslutno i moćno, odnoseći desetine polupraznih kesica čokoladica, uložaka, kondoma. Sa druge strane reke pozdravljali su nas konobari ćevabdžinica I buregdžinica.

“Hajde da sašijemo ćevape. Nisi bolje probao u životu”, rekla je.

“Prvo bih voleo da se prošetamo do pravoslavne crkve.”

“Može, ti si gost.” – nasmejala se.

Uz put smo sreli nekoliko mermernih vojnika sa automatskim puškama. Albanske i kosovske zastave vijorile su se duž korza.

“Ovo je jedna od retkih obnovljenih crkava posle onog što se desilo 2004. Sada  u Prizrenu ima dvadesetak Srba. Jako mi je žao zbog toga i nadam se da će naši Srbi uskoro vratiti.

Zagrlio sam je. Pričala je vidno potrešena, ali ono što nisam uspevao da razaznam, a bilo me je odveć glupo da je pitam, bila je njena nacionalnost. Ime joj nije bilo srpsko, statistika je govorila da šetam sa Šiptarkom.

“Da, ja sam Albanka.” , rekla je. “Stigli smo”.

Hram je bio tek omalterisan, očigledno se sa obnovom otpočelo nedavno. Nekadašnja kupola sada je imala veliku, zjapeću rupu koja je bila prekrivena najlonom. Ušli smo oboje. Ne znam zašto, ali instinktivno sam se prekrstio. Oltar je bio tek postavljen, drvena vrata neoslikana, prozori bez fresaka, jedan Jovan Krstitelj levo od oltara i oslikano oko na vrhu kupole, sasvim blizu rupe prekrivene najlonom, starac koji je prodavao sveće. Dva korita sa peskom u kojem su, iskrivljene i grbave, počivale ugašene sveće. Desetak u jednom i desetak u drugom.

“Vi ste ovog meseca drugi”, reče starac. “Bog vas blagoslovio”.

Upalio sam dve sveće; jednu u jednom, drugu u drugom koritu. U sebi izrecitovao Očenaš, brzo se setivši reči;  mama me je naučila dok smo živeli u Kraljevu.

Izašao sam uzrujan.

“Ti si pravoslavac?”- upita me Edita.

“Ne, nisam. Ali sam osetio potrebu da dođem ovde. Je l’ si ti muslimanka”.

“Ne, ja ne verujem u Boga. Ali verujem u čoveka, verujem da možemo bolje. I verujem da Kosovo može bolje.”

“Otkud Beograd, Edita?”

“Misliš, otkud kod neprijatelja?”- reče, nasmejavši se. Ponovo je pripalila cigaretu. “Duga je to priča”.

“Sve naše Balkanske price su duge. Duže su nam priče od života. “

Nastavili smo da šetamo.

“Šta ti je otac rekao kad si mu rekla da ideš u Srbiju da studiraš”, već sam postao dosadan.

“Da je živ, možda bi mi rekao i rekao.”

E jebiga. Uvek preteram. Ali ne računa se ako je i moj umro. Je l’ da?

“Kada?”

“Devedeset devete. “

“I moj”.

Seli smo u jednu od ćevabdžinica. Tek tada sam primetio da sam majicu obukao naopako.

“Nema veze”, reče.

Ovo je već drugi put da mi čita  misli.

Naručila smo ćevape. Sada mi je već počelo smetati njeno konstantno pušenje. To škodi razvoju deteta, setih se teksta jedne od onih čitulja sa srpskih cigareta.

“Pa nećeš odmah praviti decu s njom, pička mu materina”, pomislih u sebi.

“Imaš li ti meni nešto da kažeš?” – reče.

Oh, tako je bila moćna, neustrašiva. Kako i ne bi kad je celog života morala sama da se bori. I ja sam sam. Ali, evo, sada je prva prišla. Mislim, prišla je prva sinoć, ali to kao ne računamo. A, sad je,  tako damski, prva  prišla tako što mi je pružila priliku da joj priđem prvi.

“A možda je ovo klasična false flag operacija?”  - uhvatih sebe u razmišljanju.

“Samo polako. Mislim da smo dobro počeli.”, rekoh nasmejan.

“Ne pitam te o tome, jebote. Znaš o čemu te pitam.”

“Ne znam” , već mi je počelo bivati neprijatno.

U najgore vreme konobar nam je doneo ogromne porcije. Sasvim zbunjen, zaboravio sam da se uplašim odsustvu njegove reakcije na par koji priča na srpskom.

“Zašto si došao ovde?” – reče islednički.

“Da bih našao strica”.

“Znam, tvoj stric, Ramiz Haljiti, bivši profesor fizike u Gimnaziji, sve znam. Ali zašto si stvarno došao?”

“Pa samo zato. “

Pričala je glasnije, nekim histeričnim sopranom. A onda je, nakon mog zabrinutog pogleda, malo spustila glas. Uprkos tome, neka dvojica momaka su prišla našem stolu. Stvorili su se takoreći iz ništavila.

Počeli su da se svađaju sa Editom na meni nerazumljivom jeziku. Onda je ona vrisnula i došao je konobar. Najzad su ona dvojica klinaca, koji nisu imali više od 20 godina, napustili lokal.

“Oprostite, molim vas”, reče konobar, na srpskom. Bio je poguren, sed, dobrodušno star.

“ Pa mamu im jebem šovinističku. Ruše pre nego što smo išta izgradili”.

Ponovo je zapalila cigaretu. Potapšao sam je po ramenu.

“Izvini, ali ja zaista ne znam o čemu ti pričaš. Došao sam jer nemam nikog drugog. Želim da nađem tog strica.”

“Ok, razumem te. Nećeš sad da mi kažeš. Dobar si. Baš si dobar.”

Izvadio sam  10 evra, koliko sam pretpostavio da će ručak koštati, i ustao sa stolice.

“Jebote, ako ti kažem da ne znam o čemu pričaš, onda ne znam o čemu pričaš. Nije toliko teško razumeti. “

Počela je da jeca. Mogla je i da vrišti, ionako su već svi gledali u nas. Ipak, gutala je suze, bolno kao da guta neku hemikaliju.

Platili smo i otišli. Hranu nije stigla da okusi. Ja sam uspeo da pojedem jedan ćevap, ostavljajući hrpu njih na kariranom stolnjaku.

Seli smo u baštu polupraznog kafića koji se našao usput. Držao sam je pod ruku, uz povremeno izgovaranje nekih uopštenih reči utehe, ne znajući o čemu to uopšte bulazni. Prvo je spavala sa mnom, onda me je ispljuvala, sad mi plače pod rukom.

Uz kafu se malo smirila.

“Ne, izvini, stvarno sam flipnula s nervima. Čekam već šest meseci poziv od njega. Mislila sam da mi ti donosiš vesti. Kada sam videla tvoj buking, setila sam se da mi je rekao  da ću znati kad mi bude slao ispomoć tako da sam se ponadala da si ti ta ispomoć.”

Ništa mi nije bilo jasno.

“Od koga poziv?”

“Kako koga? Pa njega. “

“Koga njega. “

“Pa od Majstora”.

Nasmejao sam se. “Nisam znao da ima poštovalaca i na Kosovu”.

“Kako da ne. Ima nas, svakim danom sve više”.

“Teško mi je uopšte i da pričam o njemu, već šest meseci ne znam šta mi je sa majkom a i on kao da je u zemlju propao.”

“Samo da nije mrtav”.

“Kakvu je pizdariju napravio, sasvim mi je svejedno. Uostalom, da nije ono započeo, ne bih morao da bežim za Nemačku.”

“On je to morao da uradi, i ja ga potpuno razumem. Poverio mi je posao na Kosovu i par nedelja pre nego što se to desilo poverio mi je da će doći da mi pomogne. Ali smo onda morali otići u ilegalu.”

Iz torbice izvadila je fotografiju. Njen gornji deo prikazivao je vedro nebo sa ogromnom crnom senkom u obliku  polovine elipse. Pretpostavio sam da potiče od nečega na drugoj strani, i zaista je bilo tako.Sa druge strane fotografije, uglom nakarminisanih usana utisnut je znak, a pored njega bilo je zapisano:

“Samo čekaj da prođe. I voli

Tvoj Majstor”

A onda sam osmotrio i fotografiju. Na njoj su pozirali Edita i Majstor, fotografisani najverovatnije tokom nekog kafenisanja. On, već gotovo sredovečan, sa onim uvek zagonetno dalekim osmehom i ona, premlada, nasmejana, zaljubljena čak i na slici.

“Ti njega voliš”.

“Da. On je moj ljubavnik, moj učitelj, moj vodič kroz život, moj…”

Preduhitrio sam je u traženju pogodnog izraza.

“…otac. Čista psihologija”.

Dobio sam ono što sam i očekivao. Šamarčinu. Ovoga puta smo bili sami. Poručio sam još jednu kafu. A ona “Jeger”.

“Marš! On je jedan od najboljih Srba koje sam upoznala. Njegove ideje, tako čiste, tako nove, tako ujedinjujuće. Zaljubila sam se i u njega i u te ideje. Upoznala sam ga jedne od mnogih noći koje sam provodila plačući na Kališu. Utešio me je, a da skoro ništa nije rekao. Već tada sam ga zavolela”. – počela je da sanjari.

“Ne, Edita, on je psihopata. Sve nas je ubedio u tu svoju dobrotu, a niko od nas nije znao ko je on zapravo”. “Ne seri. Pričao mi je o tebi, stalno. Da nije bilo njega, ti ne bi ni osnovnu završio”.

“Ne bih završio, to je činjenica. Ali stvar je u tome što mi on nije pomogao jer me je voleo. Nije on voleo nikog, baš nikog.”

Mrzim je. Ne samo što ne mogu više da razmišljam o padu sa nebeskih visina zaljubljenosti, sa šetnje sa oblaka na oblak, sa bezbrižnih misli o životu sa devojkom koju sam upoznao pre 24 sata, o tome kako sam tako ugruvan, ozlojeđen i ostavljen, nego sam prinuđen da se vraćam na onaj grozan, nepodnošljivo mrtav a neupokojen period svoje prošlosti koju sam preventivno spalio u svim onim požarima pre šest meseci.

Ko je zaista bio Aleksandar Mladenović Majstor?

Današnja perspektiva iz koju sagledavam ulogu Aleksandra Mladenovića Majstora, mog drugog profesora matematike, zasigurno najboljeg kojeg sam imao i skoro sigurno najboljeg kojeg ću imati, sasvim je pristrastrasna što zbog vremenske distance u odnosu na 2004. godinu nakon koje smo došli u Novi Sad, što zbog moje usamljenosti koja mi omogućava da redovno kontempliram o onome što je bilo, spajajući ga sa snoviđenjima o tome što je moglo da bude, stvarajući jednu šarenu sliku iz koje je više nemoguće izdvojiti samo jednu boju, onu nekadašnju sivu.

Teško mi je, uvek mi je teško da se vraćam na taj dolazak u vojvođansku prestonicu, u tu beskrajno ravnu varoš,  nedovoljno veliku da odrazi zakrivljenost zemlje, pa valjda zato svaki Novosađanin može da vidi sve; i onog na Klisi što popravlja banderu dok mu žena odlazi na Grbavicu  da se kurva sa onim iz gradske administracije što je tokom podnevne pauze iznajmio stan-na-dan ne bi li uneo malo drame u svoj bezlično siv život partijskog aparatčika; vidi se i sveštenik što vinom preliva kovčeg tek spušten u grob, tamo iza Detelinare, i mamurno lice taze oca kojeg Cigani svirači prate do Betanije, i našu straćaru na Avijatičarskom.

Živeli smo u uslovima nedostojnim čoveka; u adaptiranoj garaži, u jednom neasfaltiranom sokačetu koji bi se možda, negde, u nekoj državi za koju je Srbija zapadnija od onoga što je za nas predstavljao Zapad, mogla zvati ulicom. Taj zametak ulice, taj letnjak koji je počinjao od jedne od brojnih divljih ciganskih mahala a završavao u atarima, taj fetus za kojeg nikad nismo znali da li će dočekati porođaj ili će ga bageri pretvoriti u ništavilo, bio je jedino što smo mogli naći nakon što smo se dve hiljade četvrte, sa tri kofera, zaputili u Novi Sad.

Bilo je to otprilike ovako.

Te noći kad su demolirali pekaru, mama je čula Miralemovu ženu kako priča da pored svega ovog loseg što se desilo, još treba da hrane i nas dvoje. Nismo ni spavali, pakovali smo se. Ja sam polako slagao majice dok se ona raspravljala sa bratom. Sećam se da me je zagrlio, rekao “izvini”, I onda nas ubacio u kola. Iz kola u bolnicu gde je mama radila pa onda na stanicu.

U busu sam dobar deo vremena prespavao.  

“Doći će dan kad više nećemo bežati.” – pričala je kroz plač. “Evo, imam tu neku ušteđevinu, u Novom Sadu ću se zaposliti, uvek su pričali da je to najmirniji grad, a nama je dosta rata, dosta ovog bežanja, kofera. Imamo pare i imamo jedno drugo.”

Plakao sam i ja.

Na novosadskoj stanici, na koju smo stigli oko podneva, bilo je sunčano i neobično užurbano. Na okretnici gradskog autobusa, koja je kao ogromna potkovica stajala ispred železničke stanice, čekali su uvek uslužni taksisti. Već nam je prvi ponudio vožnju i ljubazno potrpao kofere koje smo jedva teglili. U njegovom pogledu bilo je nečeg hostilnog, što sam tad samo naslućivao, a sada mogu sa sigurnošću da tvrdim kad imam načina da te poglede dešifrujem; bio je to pogled jednog seksualno isfrustriranog mužjaka ka bespomoćnoj ženi sa detetom. Ženi koja je, bez sumnje, kao takva, sama, uplašena, sa detetom, ili razvedena, pa verovatno kurva, ili udovica, pa je još verovatnije kurva. Sama činjenica da je bela žena bila sa detetom tamnije boje kože samo je potvrđivalo te sumnje. Osetio sam tu hostilnost, vukao sam mamu za vindjaknu u kojoj je izgledala još bespomoćnije, ali sam i sam znao da, onako umorni, uplašeni i sami, nismo imali mnogo izbora.

Onda je taksta pitao imamo li koga u Novom Sadu. Mama je objasnila situaciju, on je okrenuo neki broj i nešto ugovarao. Predeo kojim smo prolazili prestao je da liči na grad tim pre što je prestao asfalt.

Sve se dešavalo munjevitom brzinom, dok si rekao “prevara”. Za ne više od deset minuta stigli smo do straćare u kojoj ćemo živeti. Tu nas je čekao čovek još hostilnijeg pogleda. Tražio je neku bedu od rente, pedeset evra, čak nam je uneo kofere unutra. U jednu sobu adaptirane garaže, u kojoj se našla kuhinja, spavaća soba i minijaturno kupatilo. Mama je klimnula glavom, odmah uplatila prvu rentu i depozit. Zahvalila se taksisti koji nas je propisno odrao.

Brzo je uspela da nađe pomodne Novosađanke u čijim kućama je bedinovala, a onda se povezala sa jednim privatnim domom za stare tako da smo, bar što se tiče novca, bili obezbeđeni. Međutim, bili smo izopšteni od sveta, živeli smo na samom kraju grada, bez komšija, bez ijednog prijatelja.

Stigao sam u šesti razred jedne novosadske osnovne škole, u odeljenje od preko trideset učenika. Bio sam raseljeno lice, ne izbeglica, tako me je odeljenju predstavila moja nova razredna, profesorka engleskog.

“Šta će Šiptar da se raseljava u Srbiji? Nek se raseljava u Albaniju!” reče jedan visoki, za koga ću vrlo brzo saznati da se zove Mare i da je glavni siledžija u razredu. Njegov ćale, nekadašnji JUL-ovac, nakon trogodišnje hibernacije na početku dvadeset prvog veka, preleteo je u DSS i sada je postao jedan od glavnih gradskih političara. Pored sebe je uvek imao još dvojicu odanih drugara, koji su ga u stopu pratili. Svi su počeli da se smeju.

“Kako vas nije sramota” – reče razredna. Nisu je slušali.

“Raselićemo te mi”, reče posle časa taj Mare i udari mi šamar. Podigao sam ruku koja je namah bila zaustavljena od strane jednog od Maretovih satelita. Dobio sam i dve čvrge.

“Smrdiš, okupaj se”, reče mi pred razredom koji još uvek nije izašao iz učionice.

I tako je počelo ritual koji je, sa manjim prekidima, trajao neko vreme. Dva puta sedmično dobijao bih batine, bio bih podsećan da sam crn, da sam Šiptar, uz smejanje celog razreda. Nekad bi to bio Mare lično, nekad neko od njegove grupe, da li plavokosi Peca ili crni Zare.

Niko se nije družio sa mnom. Niko, osim jedne devojčice koja je i sama bila izopštena iz razreda. Šteta što je bila ružna, onako baš grob, bila je primetno razroka i nosila je pepeljare. Moja dobra Milica. “Proći će I njihovo”, govorila bi mi glasom koji bi se čak mogao podvesti pod termin “nežan”. Mrzeo sam sebe što sam je posmatrao tako odvratno, tako muški.

Sakrivao sam masnice koje su se množile, kao i kečevi u dnevniku. Status raseljenog lica nisam želeo da eksploatišem, a s obzirom da sam došao u aprilu, za dva meseca drugog polugodišta naređao sam tri keca: iz srpskog, istorije i fizike. Prosto sam prestao da pričam. Uprkos angažmanu moje razredne, četrdesetogodišnje “engleskinje” Ljubice, moje prazne vežbanke, prazne dvolisnice kontrolnih, moje ćutanje pred isledničkim pitanjima istoričara, neumitno su doveli do toga da sam pao  na godinu.

“Samo malo da nađemo oslonac. Samo da znaš, nisam ljuta na tebe”. Reče mi mama.

Ali oslonca nismo imali. Leto je bilo sparno, teško, prašina se dizala u našem predgrađu, a ja sam sve vreme strepeo od  novog septembra, strahujući od novih siledžija.

Sad da me pitate, ja se svoje škole pre šestog takoreći i ne sećam. Počeo na Kosovu, što je prošlo bez problema jer sam pre prvog razreda znao da čitam i pišem. Nastavio sam u Kraljevu i bio sam solidan, ništa posebno dobar, niti posebno loš. Obično sam bio preko 4,60, nisam ni razmišljao da budem bolji od toga jer sam smatrao da nemam dovoljno para za 5,00, s obzirom da su samo klinci čiji su roditelji bili kraljevački privatnici uspevali da dosegnu taj prosek. Sve je to meni delovalo sasvim prirodno.

Došao je prvi septembar, i  novo odeljenje koje me je odmah počastilo “toplim zecom” najgorih uvreda. Uglavnom u vezi sa mojom bojom kože, nacionalnošću, pretpostavljenim rodbinskim vezama sa porodicom Đogani, i mojim umnim količnikom. Ali mislim da su me se plašili, pošto sam bio stariji, a po odeći koju sam nosio i koja se, uprkos upornom pranju moje mame, brzo prljala jer sam prelazio prašnjave vukojebine od kuće, izgledao sam mnogo opasnije od njih. Prve nedelje niko me nije dirao. Dok me, jedne septembarske večeri, Peca i Zare nisu sačekali na izlazu iz škole i počastili sa par samara.

Bio sam van sebe od straha i nemoći. Vraćajući se kući, sreo sam dvojicu moje braće po boji kože. Duvali su  lepak na samom prelazu iz Novog Sada u vukojebinu u kojoj sam živeo. Mama je radila do kasno pa sam mogao da delujem. Našao sam “Oho” lepak, istisnuo dobar deo tube u jednu kesu i to udahnuo svom snagom.

“Oho, baš je dobro. Kontaš, oho, zato se lepak tako i zove”, pomislih. Počeo sam da se teturam po kocki stana u kojem smo bili. Strpao sam kesu u đačku torbu i brzo zaspao.

I tako sam počeo da se voštim lepkom, povremeno, u zavisnosti od frekvencije maltretiranja. Manje boli, manje razmišljaš. Dogegaš se do kreveta i stropoštaš se u san. A i lepo sanjaš.

Tu dolazimo i do mog novog profesora matematike.

Aleksandar Mladenović Majstor imao je tridesetak godina i ja sam mu bio prva generacija klinaca. Pre rada u osnovnoj bio je asistent na fakultetu i valjda odatle je poneo vrlo specifičan način rada sa učenicima. Uvek je dolazio na čas nasmejan, vedar, uvek u nekom matematičkom raspoloženju koje nije imalo veze sa stvarnim svetom. Znao je svakog po imenu i nekako je uspevao svakog da uključi u priču, a pričao je svakog časa. Pitao, tražio da mi odgovaramo, “kako ovo”, “zašto ono”, uglavnom “zašto”. Sećam se da sam već na prvom času, iako nezainteresovan za matematiku, iako malodušan, slomljen i uplašen, uživao. Ali danas, iz ove perspektive i sa ove distance, mogu reći da je Majstor sve vreme bio ono što je načelno najviše prezirao-  najgori elitista. On je znao da u odeljenju od trideset učenika može očekivati bar pet budućih partijskih aparatčika, jednog koji će skočiti s mosta, obesiti se ili na već neki drugi način oduzeti sebi život, dvojicu pajdomana, jednog koji će zaglaviti zatvor, dva do tri buduća homoseksualca i otprilike isto toliko budućih matematičara. I on je pucao na tu trojicu poslednjih. Čitavu scenu je najbrižljivije osmislio, silne didaktičke mreže je postavio kako bi samo tu trojicu matematičara upecao i pridobio za sebe, nije mu  bilo teško da do tančina osmisli svako pitanje i potpitanje i da otrpi i najgluplje odgovore učenika na njih kako bi čuo makar  jedno suvislo zapažanje.

I tako je upecao i mene.

Počeo je da priča o geometriji. Sve one negativne brojeve i gluposti savladao sam bez problema za četvorku, ali nisam bio toliko zainteresovan za samu matematiku, koliko za časove matematike. Jedino bih na njima bio ravnopravan sagovornik i član odeljenja. A onda je došao taj čas. Koji sam dočekao nespreman, sa svežim modricama i lepkom na plućima pred sam početak časa. Jedva sam uspevao da održim ravnotežu na stolici. Majstor je išao tamo-amo po učionici a u mojoj glavi se vrteo kao čigra.

“Jaoj, geometrija! Sad ćemo morati da nosimo lenjire.” Reče Zorica, najbučnija devojka u razredu. Pesnikinja rodoljubivih bljuvotina koju sam zvao Zoca Gračanica.

“Ne Zorice, geometrija nema veze sa lenjirima”, reče Majstor .

To me je već malo razbudilo. Kako nema veze sa lenjirima?

“Znate li vi šta znači  reč “geometrija”?

“Nešto kao geografija, je li? “ – reče momak koji je bio najbolja aproksimacija Mareta u ovom mlađem razredu. Svi prasnuše u smeh.

“Nebojša, vidiš, nisi baš mislio da ćeš pogoditi, ali si pogodio”. Šta je “gea”?

“Zemlja” – reče Zoca gračanica.

“Znači “zemlja” i neki metar. Merenje zemlje?”

“Grobari se bave geometrijom”. – reče opet Maretova inkarnacija. Opet smeh.

“Ne, bukvalno merenje zemlje. U starom Egiptu. Znate, klinci moji, Egipćani su bili dobri geometričari. Učili ste o dolini Nila.”

“Najgušće naseljenoj oblasti na Zemlji”. – reče Lena štreberka. Simpatična devojčica kratke kose. “Tako je. Vidite, Nil se često izlivao i plavio dolinu i Egipćani su razvijali račun kako bi premerili te poplavljene površine.”

Valjda je lepak uradio svoje. U meni se prvi put javio neki izdanak nacionalizma, neki zov predaka. Onako drogiran, video sam svoje pretke, Egipćane, pra-pra-pra, pra∞-dede mog dede kojem čak ni ime nisam znao, Saliha ili Selima, nisam znao ili me nije bilo briga da albanizovani Romi koji sebe nazivaju Egipćanima teško mogu imati veze sa narodom koji je u Egiptu živeo hiljadama godina pre Hrista, video sam ih kako končićima obrubljuju plavljenu dolinu i nekakvim primitivnim oblikom penkale zapisuju formule na papirusu koje se alhemijskim postupkom pretvaraju u jedan broj, tu površinu.

“Geometrija više liči na pravo.”

“Pravo? Pa onda je Šešelj najbolji iz geomtrije”, reče jedan od dežurnih šaljivdžija. 

Opet smeh.

“Geometrija je zapravo ozbiljnija nego pravo. Je l’ ste vi čitali nekad neki zakon.?”

Doneo je neku tanku knjigu i počeo da čita.

“Svako ima pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac koga izabere”

Ovo je, drugari moji, iz Ustava Srbije. Dakle, ako nekog uhapse i strpaju u pritvor ,on  mora imati branioca.

“Moji pravni savetnici nisu moji branioci” – reče opet šaljivdžija, imitirajući govornu manu Šešelja.

Opet smeh. Nasmejao se i Majstor .

Nasmejala se i Edita. “Taj Šešelj je uvek s Vama. “

Nisam ni primetio da joj sve to pričam. I da je ona meni pričala o Majstoru. I dalje smo ispijali kafe.

“Nije on tako loš. Vidiš kako te je zainteresovao. “

“Kroz dve tačke može se povući jedna prava” . Evo još jednog zakona, drugari. Ne kaže se šta je tačka, ne kaže se ni šta je prava, ali nam se daje zakon kako su ta dva pojma vezana. “ Nastavio je profesor iz mojih sećanja. A onda nam je, na mala vrata, ljuljnuo Hilbertove aksiome. Čak  smo i dokazivali teoreme.

 Bilo je savršeno.

Pa smo, kasnije tog meseca, pričali o podudarnosti trouglova. Majstor je postavio pitanje zašto se kod paralelograma dijagonale polove, ja sam se javio, izašao na tablu i ispisao podudarnosti uglova i stranica.

“Bravo Bekime!”  – reče on.

“A sada da vidimo šta se dešava ako se dijagonale nekog četvorougla polove. Znači presek dijagonala je na pola jedne, i na pola druge dijagonale. Da li je takav četvorougao paralelogram?

“Pa evo ovaj vaš Đogani je dokazao”. – reče Šešeljevac.

“Ne, idiote jedan. Glup si k’o kurac. Ja sam dokazao da se kod paralelograma dijagonale polove. Ali profesor pita šta se dešava ako se u nekom drugom četvorouglu dijagonale polove. Mora li on opet biti paralelogram, to je pitanje.” Smeh u razredu.

“OK, Bekime, samo polako . Hajde, izađi Nebojša, polako ćemo. “ “Njemu morate polako, on je sporiji”, rekoh, što je opet bilo praćeno smehom.

Taj čas se nažalost završio. Majstor me je zamolio da ostanem posle časova.

“Ne moram da ti kažem, ti si talenat. Ali moram da ti kažem nešto drugo. Nekoliko stvari. Prvo, hoću da što pre popraviš sve ocene. Ne samo matematiku.”

“Hoću, profesore”. Bio sam toliko veseo, toliko uzbuđen, da sam jedva disao.

“Drugo ,ja ću ti dati literaturu. Ovo je za tebe smešno. Probaj da učiš malo unapred, a ne samo matematiku”.

Malo sam se zbunio, spustio sam glavu.

“Hoću da preskočiš sedmi razred.  Inače će te uvek, celog života, pratiti ta jedna izgubljena godina”.

“Probaću.” “Treća stvar”. Potapšao me je po leđima. Stresao sam se od bola.

“Modrica?”

“Ne!”-viknuo sam.

Pitao me je ponovo. Viknuo sam još glasnije.

A onda sam počeo da plačem.

“Slušaj me, znam sve”. Ona banda te teroriše, oni sedmaci. Gde ti živiš?”

Rekao sam mu gde živim i da sam sa majkom.

“Dođite sledeće nedelje kod mene, ti i mama. Ja sam tu, na Limanu, živim sa ženom. A do tada, evo ti ovo.” Pružio mi je dve novčanice od po 100 evra. Nisam uspeo čak ni “ne” da izgovorim. “Vi ste do sad bili sami, ali ne mora tako da bude. Tu smo da pomažemo jedni drugima. Jednog dana ti ćeš nekom drugom pomoći, dobrota se tako prenosi. Nisi sam, nikad nisi sam. A da bi to video, moraš da se uspraviš.

I dalje sam plakao. “Da podigneš glavu. Ne možeš samo snagom da pobediš ove budale, ali možeš ako imaš prijatelje.”

Otišli smo do njegovih kola. Iz gepeka je izvadio rezervnu gumu. Između nje i dizalice nalazila se jedna kutija, nalik onoj za prvu pomoć.

“Slušaj, ovo sam spremio za tebe. Tu su štitnici za grudi, za ono dole i jedan bokser. Sutra ćeš to sve spremiti, ponesi neku dugačku majicu, da ti ne vide bokser. I onda kad te napadnu, lepo namlati Mareta. To je dosta.” “Znate da je njegov ćale političar? Ako tako nešto uradim, čak i da uspem, izbaciće me iz škole”.

“Neće. Rekoh ti da nisi sam”.

Cele naredne noći nisam mogao da spavam. “Spavaj, moraš da spavaš”, reče mama koje je i sama jedva spavala. Nisam imao ogledalo da vežbam. Ali sam obukao opremu. Čak sam i štitnik stavio u gaće.

U školu sam krenuo ranije. Bili smo u drugoj smeni, pa sam pola sata proveo u školskom dvorištu. Uvukao sam se što pre u učionicu. “Gde si, matematičaru?”, reče Mare i poteže pesnicu. Sagnuo sam se i tresnuo ga kolenom između nogu. A onda sam ga udario bokserom. U trenu se pretvorivšu u nekakvo čudovište, udarao sam ga drugom rukom po glavi i trbuhu. Osećao sam udarce po leđima, ali nisam prestajao. Sve dok nisam osetio kako se ono što sam besomučno udarao migolji između mojih pesnica. “Ostavite me na miru!”, rekoh dok su napadači bežali.

Trojica drugara mimoiđoše  se sa ruljom klinaca iz odeljenja koji su zanemeli pred mojom pobedom. Bokser sam sakrio u džep. Otrčao sam do toaleta i tek tamo sam primetio da  imam krv na pesnici.

“Nije moja”, rekoh uzdišući.

Nisam prestao da uzdišem. Plašio sam se posledica. Da li sam možda ozbiljno povredio Mareta, da li će me njegov ćale izbaciti iz škole. A onda me je, par dana nakon toga, sačekala “Škoda Oktavija” ispred školskog dvorišta. Izašao je Mare, sa jednim hanzaplastom preko nosa. Izašao je i njegov ćale.

Pripremao sam se za bežanje.

“Izvini. “ Rekoše obojica u glas.

Mare mi je pružio ruku.

Ništa tada još nisam razumevao, poverovao sam u svoju pobedu, u tu neprirodnu i sasvim poslovičnu “ako…onda” implikaciju. Počeo sam da čitam matematiku, i da sve dublje i dublje tonem u nju. Mami nisam rekao za pare, ali sam rekao da me je profesor pohvalio i da nas je pozvao. “Valjda je to u redu”, reče ona uplašeno. Ne znajući za bokser, za evre, za lepak.

Sanjario sam u zagrljaju Edite.

“ Da, to je on”, reče mi, gotovo na uho. “Nasilje, ali samo kad je nužno, a i to mora biti strogo kontrolisano. I mene je naučio kako da se borim.”

“Idemo na večeru”, rekoh najzad. “A sutra ću onda potražiti strica.”

“Ići ćemo zajedno. Možda će ti trebati prevodilac”.

Zagrljeni smo krenuli.

“Samo jedno da te pitam, ako ga tako voliš, što si se odmah kresnula sa mnom”.

“Eh, jako se unervozim dok čekam, a još sam sad nervoznija kad sam dobila”,

“Pa dobro, nije još stigao, tako da ćeš ga čekati i ove noći.”

[dokazatiindukcijom]

Prvi deo. Kolevka

Tek šest meseci je prošlo otkako sam otišao iz Srbije a već tri meseca otkako je ona otišla  iz mene. Otišla je neumitno, prinudno, po neumoljivoj direktivi Arhimedovog zakona, istisnuta silom kojom sam je svakodnevno potiskivao. Ta sila se, istina, sastojala od bezbrojnih neusaglašenih komponenti,  sila obaveza koje su me  prirodno pritiskale kao novopridošlog doktoranta matematike, ali su, bez ikakve reakcije  u vidu nostalgije, a što je bilo sasvim logična posledica odsustva bilo kakvog kontakta sa prijateljima iz Srbije, bile dovoljne da skoro pa zaboravim onu olovnu kuglu koju sam u Srbiji vukao sa sobom, parajući drum i  ostavljajući tragove  krvi i odrane kože u brazdi koju je ta robijaška kugla iskopala. Roditelja više nemam, onih par prijatelja koje sam imao više nisu u Srbiji, imam dvojicu za koje bi se moglo reći da su u Srbiji, ali bismo mogli debatovati o tome koliko se zatvor može smatrati delom države u kojoj se nalazi. Svoju tešku priču smestio sam negde iza grudne kosti, zavezao je za jednjak kao što  žene u koroti vezuju crne marame za krstače onih koje su izgubili, proživljavao sam novu vrstu samoće, samoće plitkosti, samoće koja je iskopala vododerinu koju nisam mogao ispuniti površnim poznanstvima i svežim malterom koji je kapao s  plitkih osmeha uzidanih u  lica blede puti i riđe kose, mojih novih poznanika. Uprkos tim sveže omalterisanim osmesima, njihove oči bile su zbunjene videvši pred sobom lice znantno tamnije od svog, lice koje je,  i pored svog svojeg crnila, uspelo da dobije asistentnsku poziciju u Nemačkoj i čije su oči, jednako kao njihove, uspevale žive da uhvate integrale koje je profesor zapisivao na tabli , pre nego što bi se razbežali po njoj i u jednom brutalnom modeliranju evolucije, postajali deo krvoločnog ekosistema koji ne dozvoljava matematičaru-početniku  da ga svari svojim rezonovanjem. U trenucima kad bih pokazivao prednost u tom lovu na integrale, video sam njihov bes; njihov id, skovan od onog kolektivno nesvesnog i od pitanja koja se nisu smela postavljati, id koji se pitao šta radi ovaj crni čovek u državi u kojoj su pre ne više od pola veka takve kao on spaljivali, vešali i  gušili u gasnim komorama. Ali nisam mario, radio sam svoj posao, gutao sam matematičku literaturu pokušavajući da proverim hipotezu koju mi je mentor postavio, pokušavajući da, bar u tom matematičkom fluidu kojim sam ispirao svoju izranjavanu kožu, ostvarim večni život.

Ali sam počeo da se pitam. A to je jedna teška, autoimuna, neizlečiva bolest. A kada se to desi, više ne mogu ništa drugo do da potpuno uništim sebi imunitet, da se ponizim do beslovesnog objekta koji nema definiciju ni oblik, do nekakve bezlične tačke, kada više organizam nema šta da napada. Pitao sam se kako je moguće da sa dvadeset i kusur godina nemam nijednu osobu koja se pita umesto mene; nemam majku, oca, tetku, ujaka koji bi me pitali gde su mi deca kada bi neku tuđu videli kako plaču dok ih roditelji guraju u kolicima; da me pitaju gde mi je devojka dok bi posmatrali zaljubljene parove kako se šetaju kraj Rajne i vataju po klupama na keju u prolećnim večerima, da podele sa mnom to breme retoričkih pitanja koju kriza srednjih dvadesetih postavlja pred mladog čoveka. Ne, ta pitanja su postavljali njihovi znani i neznani grobovi u meni; prolokani kišama Severne Rajne Vestfalije.

Moju samoća nije bila samo duhovna kategorija; naprotiv, bila je fizičkija nego ikad. Zaista više ne pamtim kad sam poslednji put imao seks, ako izuzmemo jednu sramotnu epizodu s lučkom kurvom u Hanoveru u kojoj sam, razvaljen od dve krigle piva jer alkohol inače ne pijem, ušao u kupleraj kod plavušice mojih godina koja, i pored najbolje volje i strpljenja uporedivog sa strljenjem koje  sam  imao davnih dana dok sam držao privatne časove buržujskoj deci, nije uspela da obavi pošteno plaćen posao, gledao sam poluretardirano u purpurnu neonku dok su njena usta bezuspešno lutala po mom međunožju.

Odlučio sam  sebi da dam sebi oduška i nađem bar  jednu osobu s kojom ću podeliti tu košaru upitnika. Kupio sam kartu za natrag. Profesora zamolio za odsustvo, uz obećanje da ću i dalje vredno čitati literaturu. Potapšao me je po ramenu i poželeo mi srećan put.

Raspust je mogao da počne. Sa semestralnom kartom u džepu, srpskim pasošem, nemačkom boravišnom dozvolom i ne sasvim napunjenim carry-on prtljagom, bio sam u vozu za Dizeldorf. Kroz poluotvoren prozor osećao sam miris rascvetalih lipa koji me je uspavljivao i uljuljkivao, dok me je stalan izvor svežeg vazduha okrepljivao. Želeo sam da se zauvek vozim kraj drvoreda lipa.

Ali nisam mogao. Stigao sam do stanice na aerodromu i ušao u Sky Train koji je vodio do terminala C, ljuljajući se u vazduhu, nad beskrajnim aerodromskim parkinzima. Terminal C, ako je 88 već poznata fašistička konstanta jer implikacijski niz neumoljivo teče 88 = HH= Heil Hitler, onda je , ako sledimo tu logiku, C upravo 3, pa je terminal C terminal kojim se ide do trećeg sveta. Kriptografija političke korektnosti, fristajlovao sam tokom vožnje.

Veze Dizeldorfa sa Srbijom odlične su; na aerodromu, s onu stranu kasa, pultova i aparata za espreso čućete srpski i albanski; letimičan pogled na te radnike bez kojih aerodrom ne bi mogao da funkcioniše uočiće srpska, bosanska, albanska imena i prezimena na ceduljicama koje nose kao identifikacije; pored toga, svakog dana imate čak dva direktna leta za Srbiju. Jedan termin koristi naša nacionalna avio kompanija i on je večernji, i tada za manje od dva sata slećete u Beograd.

Ali ovog puta odlučio sam se za drugu opciju, let slovenačke kompanije od Dizeldorfa do prestonice južne srpske pokrajine, Prištine. Dok ovo govorim i  sam sam sebi smešan, što me posebno opušta jer sam do smrti preplašen. Tako zabrinut, zajapuren i u  situaciji koja liči na ozbiljan napad panike, čekiram kartu, posmatrajući svaku boru na licu Nemice koja radi za šalterom. Ali sam samo zagrebao svež malter s njenog bledog lica, dobio sam bording kartu, bezličan osmeh i zaputio se ka gejtu.

„ Šta je mogla da pomisli?“, pitao sam se dalje. „Šta jedna radnica na aerodromu uopšte može znati o Srbiji i Kosovu? Šta zna o Srbima i Albancima? Uostalom,  čak i uz  gotovo nemoguću pretpostavku da nešto zna, ako je, recimo imala Srpkinju ili Šiptarku bedinerku, ili ako je devedeset devete redovno pratila vesti,  nije mogla videti nikakav presedan u mojem pojavljanju i prijavljivanju za let, jer ja nemam srpsko ime.

Čekao sam let; već je dosta ljudi bilo na gejtu, vreme za ukrcavanje je odavno prošlo i nastala je nervoza. Putnici su postajali sve glasniji, pričali su na albanskom koji nisam razumevao, osim par reči. „Šta ako me pitaju nešto na albanskom?“, „Šta ako provale da sam iz Srbije?“, pitao sam se. „Pa dobro, šta i da me pitaju, pička mu materina, nije ovo srednji vek da će me umlatiti ili udaviti jednim od tih šalova s motivom albanske zastave kojih je na ovom letu bilo bar deset, i to usred Nemačke, na aerodromu gde pandura ima na svakom koraku.“ Uostalom, Kosovo je moje koliko i njihovo,  ja sam tamo rođen.

Jedna slatka devojka, mojih godina, smeđe kose i čitkih, zelenih očiju gledala je kroz prozor. U trenu je okrenula glavu i pogledala me. Nasmejao sam se i ona mi je uzvratila osmeh. Kad je oči vratila prozoru, pogledao sam, gluplje nego inače, u svoje međunožje, nadajući se da ovog puta nemam skorele bele skrame na pantalonama. Izgleda da ih nisam imao. Nasmejao sam se ponovo, ovog puta nekako grublje. No, bilo je vreme za ukrcavanje i poletanje.

           Dok letimo, red je da se predstavim. Zovem se Bekim Haljiti, i do pre šest meseci živeo sam u Novom Sadu. Jedino državljanstvo koje imam državljanstvo je Republike Srbije, a što se tiče nacionalnosti, iako znam da, po Ustavu ne moram da se izjasnim  po tom pitanju (Mitrovdanski Ustav, član 47)  i da će  većina ljudi, ako kažem da rubriku nacionalnosti uvek ostavljam praznu, pomisliti da se plašim reći šta sam ili da sam jedan od onih foliranata koji izmišljaju nekakve tobož šaljive odgovore na to pitanje prezirući sopstvenu porodičnu istoriji i pripadnost čitavog svog rodoslovnog stabla jednom etnicitetu, ja na to pitanje ne odgovaram jer odgovor jednostavno ne znam. Ako bih svoju nacionalnost određivao po iskazima drugih, bio bih – Šiptar, , Ciganin, šiptarski Ciganin ili, ako bi se pitali moji „drugovi“ iz osnovne, Đogani.

           Ista je situacija, ako ne i gora, što se tiče veroispovesti. Ako se ostavimo sada toga u čega to ja verujem, a što se manje-više menja u zavisnosti od vremenskih prilika, samoće, pritiska na studijama i mnogih drugih parametara, ako se priča o religiji, uglavnom kažem da sam agnostik, ili već nešto tome slično. Da sam musliman, govorim samo kad me ponude alkoholom, koji nikad nisam podnosio, iako smo, istini za volju, mama i ja uvek proslavljali oba Bajrama i zajedno pravili ručkove za ono malo ljudi što je kod nas dolazilo. Međutim, uvek smo slavili i Đurđevdan, sa sve žitom, svećama i slavskim kolačem, to je tradicija koju je mama ponela iz svoje kuće, tradicija koju ću, zbog svega što je majka uradila za mene, nositi sa sobom u Carry-on prtljagu sve dok sam živ. Prijatelji na fejsbuku, što Srbi, što stranci, uglavnim mi čestitaju Bajrame, prvi što iz kurtoaznih razloga, što iz ubeđenja koju su im usadili bezlični evropski birokrati da je tolerancija upravo to, forma bez sadržaja, ciklično ponavljanje jedne te iste rečenice, a drugi zbog trenutne mode na društvenim mrežama, opet prodajući prazne vreće forme u lepom omotu tolerancije.

Zašto ne znam svoju nacionalnost? Posebne tvrdnje zahtevaju posebne dokaze pa ću Okamovom oštricom raseći prazninu dosade dok avion leti.

Dakle, rođen sam godine 1993. u  Dragašu u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, Republici Srbiji, na samom Jugu autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, tamo gde se granične linije prema Albaniji  i novoformiranoj Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji spajaju, gradeći špic, minimum i udžbenički primer jedne nediferencijabilne funkcije. Moja Majka, Azra, bila je Goranka i, koliko  se sećam njenih priča, svi njeni bili su Goranci, muslimani koji su govorili srpski iako je većina znala i albanski. Sa druge strane, Boro, moj pokojni otac , da je poživeo do svrgavanja Slobe, verovatno bi i sam ostavljao praznom rubriku  nacionalnosti. Jer  je i on bio dete iz mešovitog braka; njegov otac, kojem čak ne znam ni tačno ime,  da li Selim ili Salih, bio je pripadnik jedne grupe  albanizovanih Roma koji su sebe nazivali Egipćanima. Šezdesetih godina prošlog veka upoznao je moju baku s očeve strane, Vljoru Zećiri, gimnazijalku iz ne baš tako siromašne  albanske porodice iz okoline Prizrena. Oni nisu bili  albanski kolonisti koji su odmah posle rata ili   kasnije, četrdeset i osme, iz Albanije stigli na Kosovo otimajući imanje srpskim porodicama, već su, naprotiv, bili starosedeoci Kosova i veoma poštovani od strane novih vlasti jer je baba Vljorin stric, Azem Zećiri, bio  učesnik NOB-a i narodni heroj kojeg su kosovski kvinslinzi streljali 1943. posle zverskog mučenja, prilikom kojeg nije odao svoje partijske drugove. „I ona je volela matematiku, na nju si“, često mi je mama govorila. Baba je imala  tri brata i sestru koja je umrla još  kao dete a  majka im je umrla nedugo posle Azemove pogibije. Otac Adem,  u mladosti i sam zanesen komunističkim  idealima o kojima mu je, pre i za vreme rata, tako nadahnuto pričao njegov brat ilegalac, odlučio je da školuje svoju decu i ćerki obezbedi uslove za sjajnu budućnost. Zato je baba i nastavila školovanje posle četiri razreda, a onda i posle osmoletke. Nastavnici su je hvalili  i ona je lako upisala prištinsku gimnaziju. Mama mi nikad nije pričala kako su se smuvali baba i deda, ali je izvesno da se to desilo u kosovskoj prestonici, dok je baba bila podstanarka. To što je stanovala sa bratom nije je sprečilo da se iskrada i očijuka (ili se to zvalo ašikovanje, jebiga) sa dedom o kojem zaista nemam nikakvih podataka, sem da je, eto, bio Egipćanin. Ne znam ni da li je bilo svađe kada je ona, napunivši osamnaest godina, sa svedočanstvom o završenoj Gimnaziji u ruci, porodici saopštila odliku da će se udati za dedu, ne znam čak ni da li im je to uopšte saopštila ili je samo nestala s momkom. Uglavnom, u sledećoj sekvenci vidimo ih u pitomom sremskom selu Boljevci, kao već venčane. Vljora se pročula kao dobar pedagog pa je držala časove matematike i lepog pisanja ne samo seljačkoj i radničkoj deci iz samog sela, već su i deca iz drugih okolnim mesta, Bečmena, Jakova, Surčina, neki čak i iz tek ižđikalih blokova Novog Beograda, dolazili na časove. Roditelji bi ih dovodili i čekali sat-dva da se čas završi. Deda je išao po Sremu, u Pazovu, Rumu, Mitrovicu, gde bi za male pare radio poslove po kući i bašti, sekao drva, farbao stolariju, krečio slovačke kućerke, klao svinje, čistio klozete, ložio kotlove po seoskim školama. Živeli su u srećnom i skladnom braku. Moja baba je, pored domaćinskih poslova i držanja časova, čitala sve što bi joj stiglo pod ruku, od ljubavnih romana do udžbenika marksizma. A kad je počela s čitanjem Kapitala,  postala je članica SKJ-a. Valjda se zato moj otac, rođen sedamdeset druge, zvao Boro, a njegov brat, moj stric, dobio je ime Ramiz.

Prekid te priče dešava se između sedamdeset šeste i sedamdeset osme. Tada umire Adem Zećiri, ostavljući svu svoju imovinu deci, s tim što je babi pripalo 60 procenata a svaki od sinova dobio je dvadeset procenata. Zašto je tako odlučio, mama nije znala da mi kaže. I onda se desilo nešto o čemu je i moj pokojni ćale malo znao; bio je premlad kada se to dešavalo, a baba mu nikad nije pričala o tome. Odjednom se iz pitomog Jakova priča premešta u okolinu Prizrena, u naselje Tusus, gde je bila kuća Zećirija. Deda nestaje iz priče; da li je umro, ili  ostavio babu, da li ga je ubio najstariji od Zećirija, babin brat Daut, koji je smatrao da će time skinuti hipoteku izdajnika porodice sa svog imena, jer nije uspeo sestru da sačuva od pošasti, verovatno nikad neću ni saznati, ali je činjenica da baba putuje sa bratom i sinovima dole, na Kosovo, u sam osvit pizdarija koje su prethodile raspadu es-ef-er-jot-a i da do svoje smrti vreme provodi u nekoj vrsti kućnog pritvora, obavljajući domaćinske poslove, podižući sinove i pomažući snajama jer su svi živeli pod istim krovom. I ćale i stric su bili odlični učenici, obojica su završili Tehničku školu; stric je posle upisao elektro fakultet u Prištini a i ćale bi da nije upoznao moju mamu, Azru Hasani, tada učenicu Srednje medicinske škole.

Odvezao sam pojas i krenuo ka izlazu aviona. U nekom bunilu, razmišljajući o porodici, o kući u Jakovu u kojoj mi je baba držala časove, o trigonometrijskim jednačinama koje je ispisivala štilom i perom, nisam ni primetio da je avion sleteo u Prištinu, na aerodrom „Adem Jašari“.

Gledao sam u potiljak devojci koja mi se osmehivala na gejtu; sada je, brže od mene, bila sve bliža graničnoj liniji iza koje je Republika e Kosovës. Bording karta mi se takoreći istopila u znojavim rukama, linije na dlanu postali su nabujali kanali znoja.

„Joj, opet će mi izaći bubuljice po licu“.  

Red za pasoše, nažalost, nije bio dug. Radila su dva šaltera i putnici bi prosto uskakali u jednu ili drugu frakciju. Za jednim šalterom radio je muškarac. Delovao je nadrndano. Za drugim je bila žena. Nije se smejala ali nije ni izgledala nadrndano. Ili je to zbog neke dobre kreme za lice. Bio sam na redu za pečatiranje. Kod žene.  Predao sam  joj crveni, srpski pasoš, pretvarajući se u oko, posmatrajući svaki damar njenog lica.

Nisam imao razloga za toliku anksioznost. Ne razumišljaju ljudi o tebi onoliko koliko ti razmišljaš o njima.  Prosto je udarila pečat (ili „pečat“), promrsila nešto na albanskom ili čak na engleskom.

Ušao sam na Kosovo. Stigao sam da se još jednom nasmejem svojoj slatkoj saputnici koja je nestala u gužvi.

Da, bila je gužva, majski suton. Izašao sam iz aerodromske zgrade koja je, u poređenju sa beogradskom, imala mnogo manje sadržaja pa je delovala kao tek adaptiran vojni hangar. Taksisti su čekali u redu. Šetao sam se prilično impozantnim voznim parkom, odmahujući rukom na ponude taksista, ili bar na ono što mi je ličilo kao ponuda.

Prvi put u dvadeset prvom veku nalazim se na Kosovu. Šta mi je prva asocijacija? Bilo je premalo objekata u blizini da bih o tome mogao da razmišljam. Bilingvalna obaveštenja na ulaznim vratima aerodroma, na srpskom i albanskom, ohrabrila su me da se obratim jednom vozaču „Superba“.

„Može za Prizren?“, pitao sam ga, i dobio potvrdan odgovor. Nisam ni stigao da skinem jaknu, jer anksioznost nije bio jedini razlog mog znoja. Bilo je vrlo sparno.

„Toplo, je li?“ Klimnuo sam glavom.

„Odakle si?“

„Rođen sam na Kosovu, živeo sam do pre pola godine u Novom Sadu, sad sam u Nemačkoj“, uspeo sam sve da kompresujem u jednoj rečenici.

„Pa lepo. Lepo je što se vraćaš na svoje Kosovo. Da vidiš kako je lepo u proleće. Kako je Prizren lep.“ – reče taksista. Bio je suv, visok, polunasmejan, trudio se da što bolje priča srpski.

„Ja sam Veton“, reče, pruživši mi ruku. Nakon što sam mu rekao svoje ime, pitao me je kako ne znam albanski. Odmahnuo sam rukom.

„ Eh, duga je to priča, a mi se prilično brzo vozimo. Baš je dobar put.“

„Da“ – reče Veton, shvativši da ne želim da pričam. “To nam je novi autoput. Ima par godina kako su ga otvorili. Ne znam koliko ostaješ, ali nadam se da ćeš imati vremena da skokneš do Albanije, put ide skroz do mora. Koga imaš na Kosovu?“, reče nekako iznenanada.

Da, zaista, koga ja imam na Kosovu.

Ne znam ni sam. Sa mamine strane imam tetku i ujaka, ali oni su negde u Zapadnoj Evropi, možda Holandija, možda Belgija, mama je znala. Baba i deda sa majčine strane umrli su već početkom devedesetih. Nakon što se mama krišom udala za ćaleta i vanredno završila srednju medicinsku. A onda su se moji preselili  u Dragaš, gde je mama dobila posao u administraciji tadašnje Opštine Gora, a ćale je bio vozač autobusa.

Jedna zemlja u kojoj su se moji roditelji rodili,  već se raspala, ova druga formirana valjda kad sam ja začet već je bila mrtvorođenče, što se moglo dogoditi sa mnom, jer je mama bila bolesna, dugo se lečila i jedva izgurala trudnoću. Nažalost, posle mene više nije smela da rađa.

 Na Kosovu rata nije bilo ali je situacija bila daleko od normalne. Albanci su prosto prestali da postoje za tadašnju administraciju, za zdravstvo, školstvo, uslužne delatnosti. Sa druge strane, u opštini Gora bilo je živo; raspoloženo; i pored manjka novca, život se odvijao. Još se sećam ćaletovih priča da je vozio praktično bez zaustajanja od Gore do Mitrovice i dalje ka Kraljevu; da nije bilo albanskih putnika i da su oni živeli neke paralelne živote. Sećam se čak i strica. 

Ramiz Haljiti je te devedeset i sedme godine trebao biti na kraju svojih studija elektrotehnike, da ih nije bojkotovao. Izgledao je kao i otac, vrlo mršav, koščatog lica i bujne, crne kose. Bio je nešto svetlije puti. Potapšao me je po leđima i ušao u spavaću sobu s ocem. Pričali su na albanskom , nisam ih razumeo. Samo par minuta.

„Ne glupiraj se. Završi taj fakultet. Nije politika za tako dobre inženjere kao što si ti“. – rekao mu je otac, na srpskom.

„ Nije sad vreme učenja, sada je vreme borbe.“

„Kakve borbe, odbio si čak i u vojsku da ideš, ne znaš pištolj da repetiraš“.

„Domovina se brani lepotom, ne samo pištoljem“, rekao je stric.

Borbe srpske vojske sa OVK počele su da budu sve ozbiljnije . Još daleko od Dragaša i od naše tročlane porodice, ali je Kosovo isuviše komplikovano da bi se jedna tako bezlična brojka kao što je rastojanje od Drenice moglo smatrati za relevantan pokazatelj bilo čega. Štaviše, sad kad razmišljam, Kosovo je bilo nekakva Rimanova površ, gde su dve paralelne ravni, jedna u kojoj se odvijao srpski i goranski život, i ona druga, paralelna, u kojoj su živeli Albanci, linijama fronta spojile unakrst negde krajem devedeset i sedme. Pristigla je i vojska u pokrajinu, a policije je bilo na svakom ćošku. Sećao sam se Đurđevdana devedeset sedme u Vraništu, kad mi je ćale kupio šećernu penu u kojoj sam se sav udavio, kad smo zajedno pevali, okruženi dimom iz šatri, već devedeset osme Đurđevdan smo, kao i Bajrame, slavili u stanu.

„Možda ćemo morati da idemo u Srbiju.“ – rekao je ćale.

„Kod koga? Nemamo tamo nikoga“. Rekla je mama.

„U septemrbu devedeset osme ujak i tetka su stigli kod nas. Dugo su pričali s mamom i ćaletom. Prodaće ujakovo imanje u Brodu,kao i  pekaru i kupiće  kuću u Kraljevu.  Svi će živeti u njoj, dva sprata, sasvim dovoljno. „Ima slobodan jedan plac pored. „

I tako su moji roditelji dali avans za plac u Srbiji. I za gradnju. Trebalo je da se završi za dve godine.  

Ali rat je poremetio sve te planove. Otac je februara devedeset devete otišao na posao, seo u autobus i nikada se nije vratio. Tada sam putovao sa mamom u Prištinu, prvi put; mitraljeska gnezda štrčala su iznad puta ; mimoilazili smo policijske kordone. Uzalud smo čitav dan proveli u policiji; zvali su Prištinski korpus, nisu imali nikakve informacije. Vratili su nas dole.

Napustili smo  Kosovo par dana pred početak bombardovanja. Nikada neću zaboraviti taj ambivalentan osećaj istovremenog olakšanja i tuge zbog napuštanja Kosova. Mama je pre toga prvi put razgovarala sa deverom, telefonom. Plakala je.

Kuća u Kraljevu nije bila ni započeta; zlokobne, zarđale armature koje su štrčale iz betona ostale su takve još dugo godina; možda bismo i skupili ostatak para da smo imali kome da ih damo; zidari kojima je dat avans samo su nestali.

Počeli smo da živimo sa ostatkom porodice Hasani, sa tetkom i ujakom. Da, bilo je mesta u tek završenoj dvospratnici od fasadne cigle. Tetka je imala dvoje a ujak troje dece. Bombardovanje nam je proteklo u znaku klikeranja na ulici i čišćenja nekadašnje ostave. Ujak će je, već u julu te devedeset devete, pretvoriti u pekaru. Ali, da ne zaboravim. Samo tri dana nakon početka bombardovanja, mama je dobila poziv.

Počela je da plače. Iz Albanije su zvali. Ramiz, Daut i njegova deca. Baba Vljora je umrla takoreći prvog dana bombardovanja i sahranili su je pod bombama. A onda su im neki nepoznati ljudi u maskirnim uniformama rekli da imaju tri sata da napuste kuću. Imali su dva auta i premalo mesta za sve stvari.

„Evo ga Prizren. Pogledaj kako je lep.“

           Ali ono što sam video nije mi se svidelo. Bili su to bezlično sive zgrade kraj kojih su se ugnjezdile mnogobrojne udžerice. Ali dobro, već je bila noć. 

„Dobro, ovo je tek predgrađe. Videćeš kad baš uđemo u grad“. – reče taksista. Kao da mi je čitao misli.

„Polako i obnavljamo ono što je porušeno dve hiljade četvrte. Sve će to doći na svoje, videćeš“.

Da, dve hiljade četvrta. Sloba je pao, počeo sam da idem u školu, opalio sam šamarčinu jednom Milošu koji me je nazvao Šiptarom. Mama se zaposlila u kraljevačkoj bolnici kao patronažna sestra. U očevom odsustvu menjao ga je ujak Miralem. Bio je pekar, ranoranilac, uvek veseo, uvek dobar, uvek tu da me sasluša, da mi kaže „vratiće se on“ baš kad treba. Do tog marta dve hiljade četvrte, kada nas je probudio lom.

„Marš odavde, Šipci“, vikali su spolja. Spavao sam s mamom u sobi, ona me je zagrlila kao da će me udaviti i ponavljala „proći će i njihovo“. I brzo je prošlo. Ali od pekare nije ostalo ništa.

„Pogledaj!“, reče taksista.

Prelazili smo reku, očigledno Prizrensku Bistricu. Bila je neobično plitka, i neobično lepa, izdaleka se video i drugi most, videla se neka džamija sa druge strane, sve je bilo mnogo prijatnije. Blještava svetla sa svih strana. I neka usamljena, rasuta po planinama. 

„Zaboravio sam da Vam kažem. Imam strica ovde.”

„Znaš li gde živi?“

„Znam, ali potražiću ga sutra. Sad je već kasno.“

„Evo, ispred hotela si. Izvoli moju vizit kartu. Ako ti bilo šta zatreba, pomoći ću ti. Srećno“

„Hvala mnogo“, rekoh mu.

Već se smračilo. Za pultom hotela radila je devojka očigledno mlađa od mene. Bila je krupnija, ali neobično lepa. Valjda kao ova Bistrica.

Pričali smo na engleskom.

„Dobrodošli u Prizren“.

„Hvala, već mi se sviđa“.

„Imate li nekoga ovde?“

„Da, strica. Sutra ću ga potražiti. Sada je prekasno“.

„Možda će i sutra biti  prekasno, ali to nećete znati ako ne pokušate“.  

[dokazatiindukcijom]

Dokazivač indukcijom turned 2 today!

#tumblr birthday #tumblr milestone

[dokazatiindukcijom]

“Polako, gospođo, potrošićeš ceo bojler”, rekoh ženi. U već oprobanom bračnom receptu svakodnevne difuzije dobra i zla, šale i zbilje, i sve rečenice koje bračni drugovi izgovaraju, odražavaju tu difuziju. Preživeli smo svašta ona i ja; i ponekad mi se čini da  je, uz uobičajeno dosadnu ljubav koju će svi u braku navesti kao prvi razlog preživljavanja, rutina odigrala veoma značajnu ulogu. Rutina je kao nekakav nevidljiv viseći nameštaj u etru vašeg stana na koji bezbrižno odložite vaše strahove, frustracije, strepnje, brige i teške reči i tako vam misli oslobode svega suvišnog i onespokojavajućeg.  

Dok se moja gospođa tušira i stavlja viklere, protiče treća trećina našeg sasvim rutinizovanog i automatizovanog radnog dana. Uskoro će početi Dnevnik dva, kojeg ja spremno dočekujem uz šoljicu čaja od kamilice i malom, jedva vidljivom tabletom za pritisak koja poigrava na tacni. Ali ne sumnjam da ste u glavi i imali sličan scenario kad sam vam rekao da smo svašta preživeli; nismo više mladi, deca su nam odavno otišla u beli svet, odakle se redovno javljaju preko Skajpa, savijaju prste u srca i redovno su manje raspoloženi za razgovor od nas. Umorni su, a kako i ne bi bili; nisu želeli osmočasovno radno vreme, sindikalne odmore, Jugoslovenski san. Želeli su onaj prekookeanski, američki. A i uplašili su se  pretnje ratom koja se devedesetih, poput kumulonimbusa, nadvila nad našom domovinom.

Supruga me ljubi onako mirisna, očešljana i podmlađena; osetio sam i taj udar svog o njen porculan; još jedan od naših rituala je da Dnevnik 2 gledamo sa protezama u ustima; ponekad nas obuzme glad pa izvadimo iz frižidera poneki kolač.

“Ne zaboravi da popiješ lek”, reče mi supruga. Nakon što mi je pre dva meseca u oku pukao kapilar, budno motri na mene. Pazi da ova moja šezdesetogodišnja  krv koja prebrzo  meandrira već krtim krvnim sudovima, ne poplavi moždane komore. Ne žali se što ta brza krv ne stiže do mesta do kojeg je brzo i na njeno veliko zadovoljstvo stizala godinama ranije; samo ponekad uputi mi uobičajeno otrovnu žaoku što više ne mogu i što me je snaga izdala.

Ali, da se ne žalim; dovoljno dugo sam bio zdrav i ponosan Jugosloven; ova moja srpska i Jugoslovenska krv besprekorno mi je opsluživala organizam a on je pak besprekorno opsluživao ovaj naš jugoslovenski organizam. Svi smo mi satkani od najfinijih Jugoslovenskih sastojaka, od mora jadranskog, klasja panonskog, slovenske duše, lepo je to rekla naša Predsednica.

“Malo se plašim”, reče mi supruga. Poljubio sam ja ponovo. Ni meni nije bilo svejedno, prvi put od one devedeset i prve godine, nije mi bilo lako gledati uvodnu špicu Dnevnika, gledati onaj globus koji , lažno, na  ekranu rotira oko vertikalne ose, a u biti je ona danas nagnutija nego ikad i samo se nadam da tih dve stotine pedeset šest hiljada kvadratnih kilometara naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije neće pasti u mračan, bezvazdušni prostor prilikom te opasne rotacije.

Evo, već je dve hiljade šestnaesta godina na izmaku; Česi i Slovaci su se razišli, Sovjeti su  nestali u desetinama država, u brojnim ratovima u Čečeniji, Gruziji, Ukrajini; Jermenija i Azerbejdžan podgrejali su stari konflikt; hiljade čeda iz kolevke civilizacije podavilo su se u Tigru i Eufratu; Sirijci godinama ratuju između sebe, kao i Libijci; stotine oružanih sukoba u Africi dovelo je do miliona mrtvih, između ostalog i do krvavog Genocida u Ruandi, šavovi koje bezdušno i nevešto Međunarodna zajednica i zavađene strane naprave ušivanjem, brzo pucaju i dovode do krvavih rana koje još teže zarastaju.

Ali mi smo, eto, imali tu sreću da smo opstali uprkos svemu; uprkos vremenu u kojem zajednički život nije moderan; bilo je opasnosti te sudbonosne devedeset i prve, podbunjivali su narod  neki bankar iz Požarevca, neki zagrebački revizionista istorije i neki islamski fundamentalista iz Bosne, više se i ne sećam imena, ali JNA ih je sve nutralisala, zavela vojnu upravu, raspustila Predsedništvo i na mestu Predsednice postavila Fahretu Živojinović, a na mesto Predsednice Socijalističke Republike Srbije - Draganu Mirković. Ostatak “Južnog vetra” stolovao je u Bosni i Hercegovini. I, tako, dok su drugi ratovali, mi smo pevali; pevali smo dok smo biciklovima odlazili u fabričke hale, pevali smo za pokretnim trakama, pevali smo na piš-, puš- i pauzama za ručkove, pevali smo pri povratku kući, pevali smo pre spavanja, pevali smo i u snovima.

“Svi su Jugosloveni poludeli. Jebala vas muzika.” Rekli su mi sin i ćerka i otišli u Ameriku. Pesma “Jugo, jugo” Nervoznog poštara kanalisala je naše suze, rutinizovan život nam je pomogao da gubitak što pre prebrodimo.

Ali plašim se da pravi  problemi tek dolaze . Već pola Dnevnika je prošlo a nisu rekli ni reč o onome što se dešava u Jugoslaviji. Gledamo svaki dan skupštinu*granda, i predsednik parlamenta, Saša Popović, već nedelju dana ne može da smiri situaciju. Slovenci hoće da se otcepe od nas. Iznervirao ih je neki Milošević, kažu da ne poštuje njihovu nacionalnost. O, bože, što mi je to prezime poznato.

Uglavnom, taj neki Milošević je okačio skeč na Jutjubu u kojem , pazite sad, prelazi granicu sa Slovenijom i slovenački “carinik” mu postavlja pitanja koja uobičajeno carinici postavljaju, a on mu ismeva jezik. Dobro, svi smo se smejali ali slovenački poslanici u spuštini*granda prilično su popizdeli.

Da, na Dnevniku zaista ništa nisu rekli o incidentima. Ali počinje uživo Skupština; svi su nasmejani, tu je voditeljka koja cirkuliše oko poslanika, tu je Predsednik parlamenta, Gospodin Popović. Do njega sedi naša plavokosa Predsednica, koja se obraća čitavom auditorijomu, poziva ih na trezvenost.

“Narode, da li će Jugoslavija opstati? Ovo će biti luuuudo veče, obećavam”, reče g-din, Popović, gledajući u kameru.

“Dragi gledaoci, pre nego što počnemo nadmetanje, moram da vas podsetim da slovenački predstavnici ne žele da ostanu u našoj Jugoslaviji i bojkotuju ovo takmičenje.”

Dok je prolazila podijumom, tutnula je mikrofon jednom momku koji se spremao za pevanje. “Vaš komentar? “ - reče, iznenadivši ga.

“Oni kao hoće da se otcijepe, a mi im kao ne damo”.

“Ljudi, imamo žiri iz cele nam države. Al’ će biti svađe, ne menjajte kanal”, ponovo uze reč predsednik parlamenta.

“E, pa i mi hoćemo vani”. Reče Jelena Rozga, predstavnica Hrvatske. Samo furate te narodnjake, fakat niko ne pjeva dalmatinski sentiš.

“Mi smo pridružujemo kritikama koleginice, ali smatramo da se sve to može rešiti pregovorima, ne moramo odmah ići u separatizam. “ - rekoše, gotovo u glas, Svetlana Veličković i Jelena Karluša, predstavnice opozicione Demokratske stranke.

“Ljudi, pa da doživimo da nam o miru i pregovorima priča ova Srbijanka što joj je verenik ratovao po kojekakvim afričkim vukojebinama. “ - reče Šerif Konjević, predstavnik Bosne i Hercegovine.

“Šta je sad jebote, hoćete i vi da se otcepite”, upita predsednik Parlamenta.

“Hej Sale”, umeša se Voditelj Voja preko video-veze.  Radio je vesti sa terena. “Poštovani gledaoci, dragi poslanici, poštovani gospodine Popoviću, par srpskih folklornih društava pokušava da upadne u hale u Vukovaru i Dubrovniku u kojima trenutno vežbaju budući poslanici za Zvezde Granda. “

“ A u pičku materinu”, reče Predsednik.

“Pokušavam otpjevat “Vagabudo” a ono izvana ide Užičko kolo. Ne možeš, pa Bog”, reče momak na audiciji za “Zvezde Granda” koga je Voja intervjuisao u vukovarskoj hali.

“Saša, imamo problem i u Sarajevu. Neko nam je izgleda uzeo patent i sad prave svoju audiciju za “Zvezde Granda” iznad grada, odšrafili su do daske i čuje se  i u Baš-čaršiji, sve puca glas.  

“E, ljudi, gde su Slovenci”? - upita Karleuša, jer je u odsjaju ogledalca, kojim je proveravala obrve, primetila da su tribine na kojima su oni sedeli, bile potpuno prazne.

“Otišla si e pa neka, i tuga je za čoveka”, zapevao je poslanik Radiša Trajković - Đani.

“Znate šta, i mi idemo” - reče makedonska poslanica Karolina. Uvek nas ujebete na audicijama. Imamo indicije da je “Udba namestila pogibije Ipčeta i Tošeta kako bi svim našim poslanicima, koji, naravno, obožavaju da pevaju njihove pesme, spočitavali da nikad neće pevati  kao oni. I nikad ne uđemo u finale.”

“Sale, učini nešto”, reče predsednica Živojinović. Ne čekajući odgovor, uzela je mikrofon.

Zapevala je “Čačak, čačak, šumadijski rokenrol”, što je dodatno razljutilo preostale hrvatske i bosanske delegate.

“Ljudi, pa ovo je ludnica.” -reče predsednik parlamenta. “Šta ti kažeš, Fadilj?”

Fadilj je bio kosovski poslanik.

“E, pa ni mi ne bismo ostajali. “Stvar je da mi baš i ne govorimo dobro srpskohrvatski, ovde smo samo da gledamo batake i guzove”.   

“Sale, situacija u Sarajevu je alarmantna” . - upozoravao je Voja,  opet preko video- veze.

Bosanskohercegovački delegati već su napustili skupštinu. Iako je njihov donedavni bivši predsednik Sinan Sakić uzeo mikrofon u ruke i otpevao “Miko, druže moj”, nije pomoglo.

“Sale, pa oni svi odoše”-  reče Fahreta. “Pa šta vi radite u poslaničkim klupama, kakav je stav Srbije? “

Svetlana je lakirala nokte, Jelena je pravila selfije. Aleksandar Vuksanović je upravo došao na sednicu i pitao “šta sam propustio”.

“Sale…”

Voditelj Voja je bio neumoran. “Je l’ se sećate Srebrenika, to je mesto koje nam je iznedrilo najbolje mlade pevače. Sada je tamo poprište najljuće bitke između srpskih i bosanskih pevača.  Narodnjačke trilere brzo su zamenili krici i tako je već satima. Tabaju se do iznemoglosti. “

“Vojo, ostaćemo u vezi”   -reče Predsednik skupštine. “Ali da iskoristim ovu priliku da najavim veliki solistički koncert poslanice Gordane-Nadežde u Beogradu sledeće srede”.

Kamera u studiju pokazivala je poluprazne tribine. Ubrzo je nestalo i slike.

“Šta se dešava, ženo, šta se dešava?”

Ali bio sam sam. Otišao sam po kolač, već prilično zabrinut. Nisam mogao da nađem frižider, okretao sam se po sobi, ali  u njoj nije bilo ničega, osim televizora. Sedeo sam na podu.

“Poštovani gledaoci, oprostite zbog prekida programa”, reče predsednik skupštine. “Imamo novi problem, nažalost. Ovde je neka strašna oluja, odvalila je sve tribine, i sad poslanike evakuišu traktorima.”

“Sale”, reče zloslutni glas Voje voditelja.

“A šta je sad, čoveče? , reče Predsednik.

“Ima indicija da će početi da pada led. Moramo da ispalimo protivgradne rakete.” “Raspaljuj” - reče predsednik.

Nedugo potom, u studiju su se čule detonacije. Protivgradne rakete su pogodile grad, mnoge gradove, pogodile su i skupštinu.

“Lepu ste priču smislili, zaista lepu”. Reče čovek u belom mantilu, koji me je zatekao na podu. “Opet gledate “Zvezde Granda”. Pobogu, čoveče, pa subota je veče, imali ste dobru večeru, hoćete da vas opet udari šlog od uzbuđenja? “

“ Gde sam ja? “

“Hoćemo li opet da prolazimo kroz ovo? “

“Kroz šta? Da l’ sam ja u duševnoj bolnici? “

“Šta mislite? “

“Izgleda da jesam.”

“A gde je Jugoslavija?” “E, pa ona je davno mrtva.” “Pa dobro, bar se nismo raspali u ratu. “

“Jesmo, već sam vam par puta rekao. U Sloveniji pedesetak žrtava, u Hrvatskoj preko dvadeset hiljada...” “Dobro, ali bar u Bosni nije bilo. Ona je uvek bila Jugoslavija u malom”. “U Bosni je poginulo preko sto hiljada ljudi, na Kosovu oko trinaest hiljada, u bombardovanju Srbije i Crne Gore njih preko dve hiljade.”

Uzdahnuo sam. “Kako se zove država u kojoj se sad nalazim?”

“Teško mi je da Vam odgovorim na to pitanje”, reče lekar. Vi ste u sanatorijumu koji se nalazi na jednom rečnom ostrvu oko kojeg Srbija i Hrvatska još uvek nisu postigle dogovor o razgraničenju.

“Ali znate šta doktore, ova moja priča, nije sama. Svakodnevno mejlom komuniciram sa drugim Jugoslovenima, tako da naša Jugoslavija  još uvek živi.

“Sa koliko drugih Jugoslovena? “

“Pa trenutno s jednim.”

“Koja mu je mejl adresa? “

“[email protected].”  

[dokazatiindukcijom]

Ako je život neko čudno i manje-više slučajno bacanje kocke; čekanje da prođe je sedenje u toj kocki; u četiri zida sobe koja rotira u proizvoljnim smerovima, koja pluta u svojoj kockactoj placenti, bez pupčane vrpce, po plodovoj vodi sudbine; po kiši koja je četrdeset dana i četrdeset noći lila po svim našim kockama; za neke su to sobe koje su im čitavi svetovi, za neke su to ćelije, one osnovne ćelije društva; za neke su to pogledi na svet u kom te sjebu na svakom ćošku;  dok čekalac da prođe pijenjem kafe, pisanjem tekstova, razmišljanjima o onome što će doći kad prođe čekanje da prođe pokušava da se usredsredi na vreme natalno; vreme dolaska na svet, vreme  izlaska iz te kockaste sobe kroz vrata ili prozor, na vreme kad će se ta kocka nasukati na Ararat i kad će  golubica, uletevši kroz prozor, doneti mu palminu grančicu, vreme neumitno prolazi i čekalac da prođe mora da se lati igle da bi linijom manjeg otpora zašio sebe za štok vrata ili prozorsko okno njegove kockaste sobe jer je već počeo da se plaši šta će da dođe kad prođe čekanje da prođe. Njegova četiri zida slična su onim četvorozinim nepriznatim homoseksualnim zajednicama jer je čekač da prođe u zajednici sa osobom istog pola kao i on sam - sa samim sobom i jedino sa njim ostvaruje najintimniji odnos koji se može ostvariti na svetu - zajedničko čekanje da prođe.