ststevanofdecani - Tumblr blog

ststevanofdecani · 8 months

Text

O ЈОГИ И ДРУГИМ ИСТОЧЊАЧКИМ ВЕШТИНАМА

У потрази за здрављем, животним благостањем, па и развојем тајних способности у себи, многи наши савременици обраћају пажњу на разноразне источњачке вештине, а посебно на јогу.

Јога се рекламира као метода која помаже у спречавању болести, у исцељивању већ постојећих оболења, чак и оних која се тешко лече, у учењу владања собом, утицања на друге, а такође дарује прилив животне енергије.

Већину људи у јоги привлачи спољашња страна, која по њиховом мишљењу, помаже човеку да оздрави – лековите позе, хладне купке, клистирање, специјална техника дисања и тако даље. Циљ је побољшање рада унутрашњих органа и система – за варење, потенције, притиска, памћења и других органа. Просечан човек сматра да се може игнорисати поглед на свет који је својствен јоги и да се она истовремено може прогласити за јединствени систем физичког и психичког развоја. У савременој јоги се користи традиционална индијска гимнастика – хата-јога, која има сличности с гимнастиком Кинеза и древних Персијанаца. Може се наићи и на правце као што су раџа-јога и мантра јога, којима су блиски «трансцендентална медитација», мистички таоизам, методе тибетанског будизма, технике дисања и друго.

Шта заправо садржи ова мудрост сунчане Индије?

Јога је саставни део философско-религиозних учења древне и средњевековне Индије. То је систем вежби, метода и захвата који за циљ немају само управљање психичким и физиолошким процесима организма, већ и усхођење ка посебном духовном стању. Првобитно је јога са својим системом психофизичких вежби имала за циљ да створи у души независност у односу на тело како би после човекове смрти душа избегла реинкарнацију и како би се растворила у првобитној безличној духовној супстанци.

Физичке вежбе које су развијене у јоги, у суштини су верски обреди, који човека припремају за сусрет с индијском «духовношћу». Јога-вежбе су у својој непосредној употреби везане за окултну медитацију, а различите позе јоге поистовећују човека са животињама или чак с предметима (рецимо, «поза кобре», «кравље главе», «пса с њушком надоле» и друге). По правилу, користе се специјални покрети тела, стабилне позе, заустављање дисања, понављање мантре, као и визуализација – известан облик коришћења маште при чему човек у тами замишља неки лик и са временом оно што замишља почиње да види врло упечатљиво и јасно. Неке позе побуђују сексуалне центре, по мишљењу учитеља јоге, ово је потребно ради коришћења сексуалне енергије, ради њеног преображавања и распоређивања по целом телу у циљу оздрављења и бодрости.

Нажалост, ни из далека не схватају сви да су религиозна вера, морал и спољашњи обреди и пракса дубоко повезани, тако да се извесна пракса не може користити сама по себи, а да се не осети утицај духовне суштине коју ова пракса изражава. Чак и спољашњи покрети могу садржати одређену формулу-знак, који на душу преноси расположење својствено индијској религији. Индијско-окултни или источњачки системи нуде своје психотехничке методе усмерене на «ширење свести», «натприродни доживљај» и «отварање унутрашњих простора». Прави циљ свих облика јоге јесте заправо да се у себи открије скривена «божанственост», да се човек слије с првобитном реалношћу и да на тај начин открије у себи натприродне духовне снаге. Ево шта отворено признаје познати апологета јоге, који формално припада католичком оредену бенедиктинаца, Француз Жан-Мари Дешане у својој књизи «Хришћанска јога»: «Циљеви индијске јоге су духовни. Заборављање на то се може изједначити с издајом, као и чување само физичке стране овог духовног учења кад људи у њему виде искључиво средство за постизање телесног здравља и лепоте. <…> Вештина јоге се састоји у томе да човек потпуно утоне у тиховање, да одбаци све мисли и илузије; да одбаци и заборави све осим једне истине: истинска суштина човека је божанствена; она је Бог, а о осталом се може само сањати.»1

Многе је у хиндуизму привлачила управо мисао о томе да је човек сам по себи божанствен, да су у њега уткана сва савршенства која се могу открити уз помоћ посебних метода, а то значи да тежак пут ка Богу кроз савладавање својих страсти, који нуди хришћанство, уопште није обавезан. Треба једноставно открити у себи скривену божанственост. Занимљиво је приметити да је један од најраспрострањенијих израза-мантри у Индији «со-хам, со-хам», односно «Ја сам Он, Ја сам Он». Као што је познато, осећај сопственог значаја, самодовољности, спојен с осећајем еуфорије – самонаслађивања, у хришћанској аскетици се назива прелешћу, односно преваром, самообманом. Човек умишља да је божанствен, а у ствари остаје без Бога, због чега тамне силе ласкају његовој гордости имитирајући божанска савршенства. То је понаљање старе саблазни да људи постану «као богови» (1 Мојс. 3, 5), да стекну божанска знања и моћи, што човеку стално сугерише невидљиви кушач.

Навешћемо пример из живота који одражава праве и најскривеније тајне источњачких вештина. У Сергијево-Посадском рејону живи жена која је крштена у Православљу, али је у једном тренутку почела да се занима за будизам. Притом уопште није мислила да то на било који начин противречи хришћанској вери. Једноставно, немајући искуства у црквеном животу, само понекад узимајући молитвеник у руке, није осетила духовну лаж. Привлачиле су је моралне истине будизма – свепраштање, несебичност, одрицање од било каквих жеља, свидела јој се и пракса медитације, која како јој се чинило, доноси збуњеној души дуго очекивани мир.

Жена се све више и више одушевљавала источњачком духовношћу и како јој је изгледало, достигла је у то време већ приличан успех. Једном је сањала двојицу угледних будистичких наставника – махатми, који су јој се обратили речима: «Већ си много постигла. Али, да би дошла до потпуног савршенства, преостало ти је да учиниш још само једно – да се одрекнеш Христа.» Жена је запањено упитала: «Али, зашто је то потребно, мислила сам да хришћансво не противречи будизму?» Као и многи наши савременици, сматрала је да су разне религије – чак и ако су различите, равноправни путеви ка Богу, а према Христу је у срцу осећала свештени страх.

Жена је интуитивно осетила да се у овом захтеву садржи нешто неправилно, туђе и лоше. Ноћни гости су одговорили: «То је потребно да би се дошло до потпуног савршенства.» Вероватно је да одушевљавајући се будизмом, ипак није дубоко проникла у његову философију, у којој кључно место заузима одрицање од свих жеља и везаности, дакле, и везаности за Христа. «Не, - изговорила је, - нећу моћи да се одрекнем.» «Ах, тако значи, - неочекивано су реаговали посетиоци, - онда ћемо те мучити.» У том тренутку обојица су попримила грозно обличје демона и почела су да бацају врело угљевље жени на главу.

Наравно, овакво виђење се може отписати као само кошмарни сан. Међутим, сама мучења страдалница је доживела толико снажно да је почела да виче. Њена рођена мајка је чула како кћерка виче и видећи да се дешава нешто рђаво – да је у питању неки страшан напад, у којем кћерка не може да дође свести – позвала је хитну помоћ. Лекари су безуспешно покушавали да дају инјекцију страдалници – мишићи су били толико напети да игла није могла да продре у ткиво. Мучећи се у сну, жена се сетила једноставне хришћанске молитве: «Господи, помилуј!» и демони и мучења су истог тренутка нестали. Кад је дошла себи и попила мало свете воде, схватила је да треба да иде у храм по духовну помоћ. Свештеник је разумео женино стање и препоручио јој је да се сваке недеље исповеда и причешћује.

Њено духовно стање се постепено поправило, само се после овог ноћног догађаја појавила једна особеност – с времена на време жена је видела демоне. Једном је срела своју познаницу која је одушевљено почела да јој прича о томе да се заинтересовала за будизам и да је све то занимљиво и лепо. Жена, поучена горким искуством, одмах је пожелела да је упозори на бављење тим стварима, али чим је хтела да отвори уста, угледала је на раменима саговорнице два лукава демона која су вешто запушила уши овој жени и као да су подсмешљиво говорила: «Видећемо колико ћеш бити успешна.» Жена је схватила да ништа од онога што каже у том тренутку неће допрети до душе ове друге жене.

Заиста, људи се често толико одушевљавају источњачким вештинама да не прихватају никакве аргументе и само их чворуге које добију приморавају да поново размотре свој живот.

Нажалост, многи и данас сматрају да се будистичко учење у низу питања подудара са хришћанским, рецимо, у савладавању страсти, искорењивању греховних жеља, усавршавању, љубави према ближњима и пожртвованости. Међутим, спољашња сличности често крије провалију у коју упада и гине свако ко жели да споји неспојиво једним скоком. Желели бисмо да наведемо размишљања истраживача религија Индије кнеза Н.С.Трубецког о овој спољашњој сличности и дубоким унутрашњим разликама које се запажају између будизма и хришћанства: «Буда је навео двојак пут ка достизању нирване. С једне стране, психофизичке вежбе самопогружавања, усредсређене медитације, задржавања дисања и друго, које су по методама скоро истоветне са системом јоге. Али, с друге – самопожртвовање и љубав према свему што постоји. Међутим, овај други пут је управо део првог, посебна психофизичка вежба. Љубав, милосрђе, самилост – све то за будисту нису осећања, јер у његовој души не треба да постоје осећања, већ само резултат, последица потпуног губитка осећања своје индивидуалности и својих личних жеља: у таквом психичком стању човека ништа не кошта да се жртвује за ближњег, јер он нема сопствених жеља и природно, лако испуњава жеље других. Он гуши своју вољу у тој мери да поступа искључиво по вољи другог, што се препоручује управо у виду вежбе. Свепраштање се сматра средством за уништавање осећања: равнодушост се завршава тиме да се човек према непријатељу односи потпуно исто као и према другу, да постаје равнодушан према радости и болу, части и бешчашћу.»2 Другим речима, такав човек постаје сличан роботу који нема личност, ни осећања, и зато бестрасно испуњава било који програм који је у њега инсталиран. Насупрот томе, у хришћанству се пожртвовање, опраштање и љубав не заснивају на гушењу жеља у себи, на уништавању начела личности, већ на чистоти срца које је стекло Божију благодат. Душа која је у Богу стекла слободу од греха радосно помаже ближњима, она опрашта и жртвује се зато што воли – у томе је њена скривена срећа.

Враћајући се јоги приметићемо да вежбе дисања и позе тела припремају човека за одређена духовна осећања. Поновићемо да је прави циљ јоге религиозно-аскетски. Сами јогини сматрају да се на највишим нивоима ове аскетске праксе, кад престају сви психички процеси и човек достиже самадху, односно стање усредсређености без садржаја, у њему «спаљују семена карме» и то га ослобађа од нове реинкарнације, омогућава му да се заувек ослободи тела и да престане да постоји као личност. Овде видимо кардинално разилажење са хришћанством у којем се личност не уништава, већ се преображава и достиже своје највеће самоизражавање у заједничарењу с Богом.

По хришћанском учењу у души, која се сјединила с Богом, откривају се дарови који су дати конкретном човеку. И чак у будућем веку, после свеопштег васкрсења кад «Бог буде све у свему» (1 Кор. 15, 28), личност неће бити уништена, јер ћемо, како је речено у Светом Писму, видети Бога «лицем у лице» (1 Кор. 13, 12), односно, општење с Богом је увек дубоко лично општење, које ни у заједничкој, саборној молитви, не постаје безлично. Ово искуство је у овој или оној мери сваком хришћанину доступно овде и сад. И у овом личном сусрету с Богом као са Животом, Љубављу и Радошћу, наш сопствени живот постаје истинитији, унутрашње богатији, надахнутији и сјајнији.

Суштинску улогу у јоги игра медитација. Медитација (од лат. meditatio – размишљање) јесте унутрашња усредсређеност ума на одређеној идеји. Човек који медитира мислено се ослобађа свих спољашњих објеката тежећи одређеном психичком стању.

Док је молитва обраћање Богу, медитација је беседа са самим собом, у суштини, то је исто што и самохипноза. Претпоставља се да медитација у човеку који медитира буди дубоке снаге које спавају у дубини душе и да такав човек постаје способан, на пример, за прозорљивост. Док у хришћанству постоји умно делање и Исусова молитва у којима се хришћанин свим својим бићем обраћа Богу и Његовој милости, у окултизму и источњачким вештинама човек посредством медитације у самом себи тражи тајни пролаз који води ка духовном савршенству. У хиндуистичкој медитацији човек тежи ка томе да се поистовети с апсолутом и достижући транс долази до осећаја да је јединствен с божанством, тачније, да је у њему самом испољена првобитна божанственост.

Медитација као искуство нехришћанске религиозно-мистичке праксе, природно, повлачи за собом духовна стања ван Христа и без заједничарења у Његовој благодати. Оваквом човеку пре или касније може да се учини да сам постаје проводник највиших откровења који има посебну мисију на земљи. Сећамо се примера индијског песника и мистика, једног од оснивача бенгалског кришнаизма Чондидаша (XIV–XV в.), који је од младости био посвећен за жреца богиње Дурге. Као представник највише касте брамана Чондидаш је заволео жену из најниже касте, обичну праљу Рами. За брамана је чување чистоте касте света дужност. Чондидаш је тражио решење свог личног проблема у медитацији и унутрашњем обраћању богињи Дурги. У овом делању је почео да види своју вољену, и у оваквим медитацијама је Чондидаш стекао уверење у то да је он лично – облик испољавања духа Кришне, а Рами је оваплоћење Кришнине вољене – пастирице Раде. Сам Чондидаш је сматрао да му је ову тајну открила богиња Дурга. Ево, тако окултна духовна пракса бива овенчана окултним откровењима.

Да ли су јога и пракса медитације ефикасне? Представници ове праксе често сведоче о томе да јога доноси равнотежу унутрашњих снага, да умирује нервни систем. Услед тога човека престаје да боли душа. Он у својој души не осећа никакве противречности и не осећа потребу за исповедањем грехова. Дакле, мир који се постиже путем јоге и медитације лишава човека могућности да се покаје за грехове и да их се ослободи. Човек је постигао душевни комфор, али су у дубини његове душе остали неисповеђени грехови којих се он ни не сећа. У ствари, душевна нестабилност у нашем стварном животу може бити индикатор који показује да треба журити у храм због Тајни, да се треба кајати пред Богом, да се треба поправљати, а јога и пракса медитације лишавају душу овог индикатора.

Што се тиче наводно очигледне физичке користи од бављења јогом, то је уврежена заблуда. Корист од најпростијих јога-вежби није већа од свих осталих вежби фискултуре. Јога је, ако се човек њом озбиљно бави, штетна по здравље, и тврдња да индијски јогини живе дуго и да не пате од тешких болести је веома нетачна. У Индији је 1980-их година вршена свеопшта диспанзеризација која је показала да јогини у просеку живе чак краће од обичних становника Индије и да пате од мноштва болести. На пример, горњих дисајних органа и органа за варење, зато што сваког дана чисте носну шупљину једном врстом плетенице и врше клистирање због чега се са временом уништва слузокожа носне шупљине и црева; они пате од ишчашености зглобова, аритмије и артрозе због тога што се често налазе у неприродним позама; од катаракте очију, зато што често усредсређују пажњу на сунце. Било је и много оних који пате од хроничних венеричних болести.

Пошто се у јоги акценат ставља на промену организма и његових ритмова, то може да наруши биолошке процесе до те мере да психосоматски поремећаји постану неизлечиви, а ниједан лекар не може да схвати шта се човеку десило.

У закључку треба рећи да се у свим мистично-окултним системима, вештинама и медитацијама, могу срести разноразна размишљања, мисли и представе осим једног – у њима нема покајања. Хришћанство сведочи: сразмерно с приближавањем душе Богу човек све јасније види своје несавршенство и своју мањкавост. Зато искуство приближавања Богу јача у хришћанину смирење, по��ајање и љубав. Захваљујући томе могућа је чиста и искрена радост сједињења с Господом Који те види, чује и воли. А источњачко мистичко искуство одбацује Бога као личност и зато тежи ка превладавању човекове личности у самадхи или нирвани, и пружа му осећај растварања сопствене индивидуалности у океану безличног. Пошто не среће Бога као личност човек у источњачком мистицизму природно тежи ка личносној смрти.

***

1 Дешане Жан-Мари. Хришћанска јога. – Њујорк, 1972. с. 54, 63.

2 Трубецкој Н.С., кн. Индијске религије и хришћанство. – М.: Издање Сретенског манастира, 2000. с. 38–39.

Валерије Духањин

0 notes