sva-od-sna

[sva-od-sna]

#težaljenostnegobolest

#težaljenostnegobolest

[sva-od-sna]

#dabudidabuda

#dabudidabuda

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

Mi smo morali

nikad nisam bio posebno vješt u svađama ali na tebe bih galamio

u pet ujutro ako treba

budio komšije i slušao njihovo

“jebem li vam majku mahnitu, narod spava”

na sred sobe

u potkošulji i gaćama

mahao bih rukama i derao ti se u lice

samo da nekako doprem do tebe ali

nismo govorili istim jezicima

ti bi samo ćutala i kada bih se

tako zadihan umorio od samog sebe

pogledala bi me sažaljivo i zatvorila bi vrata 

a ja ostao sred sobe, nag a obučen

ugušen u moru vlastitog bijesa.

postoji toliko načina da se dvoje ljudi raziđu ali

mi smo morali odabrati

najgori.

nikad nisam posebno vješt u pijanim pozivima ali tebe bih zvao

da ti kažem da nije uredu, da smo morali bolje

da bi nas trebalo strijeljati jer smo pustili da nas nema

da je ovaj grad mrtav bez tvog zagrljaja, da sam i ja

majku mu

hodajući mrtvac

zvao bih te da kažem da ti je ta nova muška igračka

savršen izložbeni komad

da ti kažem da tip pojma nema o putu kojim vodi

tvoja ljubičasta vena što počinje 

s vanjske strane 

klempavijeg uha.

ne zna prava skretanja, ne zna prečice

niti će ikada iko umjeti

pronaći put do mjesta na kojem još uvijek

priznaj, živim.

postoji toliko načina da se prešuti ljubav ali

mi smo morali odabrati

najgori.

nikad nisam bio posebno vješt u izvinjenjima ali tebe bih molio za oprost

za stvari za koje nisam kriv i za one za koje jesam

za sve što sam uradio, za sve što nikada nisam

ispričao bih ti kako sam sagradiio kuću

u zadnjem džepu mojih najluđih snova

kako sam farbao fasadu u boju tvojih očiju, kako sam

po tebi dao ime spavaćoj sobi.

izvinuo bih ti se za oblik moje podlaktice 

za sva moja hrkanja i monologe koje u snovima držim

imaginarnim obožavaocima moje poezije

i čak za raspored proćelavih pramenova ujutro kad se 

probudim čupav.

postoji toliko načina da se jedno drugom zamjeri ali

mi smo morali odabrati

najgori.

nikad nisam bio posebno vješt u pijančenju ali zbog tebe pijem i

postajem kliše.

sav taj alkohol

svaka kap, svaki čovjek kojeg sam sreo

svaka cesta koja mi je vidjela korake

svi su čuli, makar deset puta

za raspored zuba u tvom osmijehu

a čuli su, i zbog toga mi je posebno žao,

kako nas psujem

kako se potucam po gradskim parkovima i 

jebem majku svim parovima

kako na njih galamim poput beskućnika

i ponavljam

“bježite majku vam, od toga se

… umire”

pa zaćutim, promućkam glavom da vidim

nazire li se negdje u blizini cesta do Lugavine ali

obično ne znam kuda da krenem i ostanem tu, tako

da nas do svitanja zakivam u psovke.

postoji toliko načina da se propije ljubav ali

mi smo morali odabrati

najgori.

nikad nisam bio posebno vješt u psovkama ali tebe bih psovao

svime što imam

svaku riječ ikad izgovorenu

svaki dan i sat kojeg smo rasuli

voleći se poput dva idiota

krvnički, do kosti,

do kičmene srži

ko nas jebe kad smo naivni

previše samouvjereni, premalo skromni

previše sigurni jedno u drugo

premalo dali, previše htjeli ..

postoji toliko načina da se izvrši samoubistvo ali

mi smo morali odabrati

najgori.

[sva-od-sna]

“Jaran”

Pita me jučer jedan prijatelj iz Hrvatske zašto mi u Sarajevu češće govorimo „jaran“, nego “drug” ili “prijatelj”, i postoji li ikakva razlika u to troje. Ne htjede da prihvati odgovor da se to ne može objasnit’, da je to sarajevska furka i da niko drugi do Sarajlija ne može biti jaran, pa mu ja ispričam za mog jarana Mikija.

„Slušaj, da ti kaže brat, ima jedna pjegava na Vilsu. Ma dobro, ima ih stotine, šta me tako gledaš, al’ samo na ovoj ti vidiš da je pjegava jer se nije prešminkala svim onim ženskim čudima za lice. Vako je to bilo - prolazim pored onih luđaka što rentaju bicikla i krkanske kočije na točkovima, kad ispred mene hoda dukserica. Majke mi tako izgleda, ko duks na nogama. Prsti joj jedva vire iz rukava koliki je to duks, kapuljača joj zagrlila vrat a donji rub dođe negdje kod koljena. Što će reći, mogla je na golo tijelo obući samo tu duksericu i opet bi bila pokrivenija od devedesetiosam posto ovih golišavih što misle da se guzicama nalazi dobar momak. I slušaj bolan, sustignem ti ja nju, nema ni metar ipo u njoj sveg mi, mala taman u džep da ti stane, svezala kosu na vrh’ glave, onako kovrdžava košto ti voliš, brineta, a taj njen svezani čvor, ma rek'o bi čo'ek to će se svakog časa razvezat’ i sva ta kosa će joj se rasut’ po ramenima a koliko je mala i umiljata, mogla bi se srušit’ ako do tog dođe. Zato se ja fino približim, kontam ako se stvari otmu kontroli, da je uhvatim da ne padne, jel. Kavalir vazda, logično. Okrene se ona prema meni, k'o da me hoće pitat „šta sad ti hoćeš?“, a ja blen'o u njene pjege k'o tele, zurim li zurim, pa se ko hoću nasmijat’ a ne mogu jer sam zin'o u isto vrijeme pa izgledam k'o da će mi pozlit’. Nju te moje grimase valjda nasmijale, skontala cura da nisam prijetnja – ja samo nisam normalan, pa se oraspoloži, potapša me po ramenu i reče mi da probam ponovo. Znaš kolike su joj oči – ne bi mi vjerov'o, eto, to moraš vidjet’. I nekakav prćast nosić, pa još ona jedna lokna pobjegla iz labavog čvora, te hoće na nos, te hoće na obraz, a kako vjetar puhne i ponese je s lica čas lijevo čas desno, tako je i ja pratim očima, isto k'o kad nekog hipnotiziraju satom a on zuri u njeg’ ne kontajuć’ ništa. E tako sam ti brate i ja. I slušaj, da ti pričam dalje. Kažem ja njoj da ne umijem prilazit’ curama, da to nisam radio makar deset godina jer u Saraj'vu više i nema cura, sve neki šejtani Bog da te sačuva, ubiše pogledom a to se uteglo, propelo, ma tol'ko visoko im glava u obllacima, i da im nešto kažem, povisoko su gore, ne bi me čule. Njoj to šega, pa se opet nasmija, a kako se ona nasmije tako ja postanem tele pa se kreveljim. Mahnit, kad ti kažem, ne znam sa ženskom pričat i Bog. Al džaba brate, ovoj ja duhovit, ne znam ni kako ni zašto, ja ti ne bi znao nasmijat nekog ni da mi život o tom ovisi al’ eto, pred njom tako smotan izgleda ispadoh nekakva luda. Pitam je gdje je pošla – kaže ode do klupe, hoće nešto da čita. E čuj čita, hajd ti meni sad objasni kad si zadji put čuo da je djevojka mahsuz od kuće, nesređena, raščupane kose, u duksu, pošla na glavno šetaište gdje ima milion ljudi, da tamo čita knjigu? Tačno k'o da je iz onih tvojih priča mahnitih ispala. Rekoh jel stvarno, kaže jest. Hajd rekoh mogul s tobom, brate, kaže ona slobodno, samo me nemoj ometat’. Neću rekoh majke mi, ja samo gledam Miljacku a ti de čitaj. Svakako će svi mislit’ da si luda čim ne bleneš u telefon a listaš nekakve tamo knjige. Šega njoj i to, ja šta god zinem, ona se smije. I slušaj sad, pazi, sjednem ti ja kraj nje – ona izvadi onog tvog bolan, kako mu ime? Tomaš, e taj! I krene ti ona čitat a ja sve gledam preko oka, iskosa, ne bi me čudilo da mi sad oči i ostanu tako naheravo. Skonta ona to pa zatvori knjigu, okrene se u mene i onim golemim očima me sve k'o opet pita: šta sad hoćeš? Ništa ja, okrenem se opet u rijeku, šatro nešto razmišljam, kad njoj zapišta telefon, nekak'a notifikacija. Šmeknem ja, jebiga, morebit da je momak pa da provjerim, jel, kad ono Tumblr notifikacija i nećeš mi vjerovat’: tvoja objava iskoči. Jest matere mi, ne zajebavam te, znam kako ti izgleda ona stranica – ne mogu to fulit. Skonta ti ona da je opet gledam, a ja ti se odmah krenem pravdat’ rekoh vidim pratiš mi jarana. Kakvog jarana, kaže ona. Ma reko taj Sarajevski Đon Do, to ti je moj jaran. Opet ona razvuče osmijeh, valjda joj ovo Đon bilo šega, pa mi ne vjeruje da te znam. Bracika, kolko ima kako ti pišeš te svoje gluposti, ja namjerno redom pitam ljude zna'l ko za „Sarajevski Đon Do“, niko pojma nema, dakle nisi ništa popularniji od mene, al eto ova te mala zna. Krenem ti se ja njoj klet’ u sve redom, hajd ona ko povjeruje al kaže moram joj dokazat’ jer k'o biva, ne izgledam kao neko s kim bi se ti družio. Čuj ti male bezobraznice, hoće reć’ da sam glup, šta li? Ma može rek'o, hajd, nije frka, evo ti sad njegov broj telefona pa se upoznajte - sve te nešto gledam, ma ko da si mu iz oka ispala, majke mi, skroz si mi njegov tip. Slobodno, reci Miki ti dao broj, brat moj Đon će odma htjet da te upozna. 

-I eto, braca, tako je bilo. Uze onu knjigu i ode, a ja tebe zvrcno na kafu da ti pričam kako sam ti sredio izlazak. Sad će ona zvat, bogami ne zajebava te jaran, djevojka ima ono tvoje ludilo, ista dijagnoza, znam ja tebe. Ovaku nećeš nać’ niđe a kad brat preporuči, to mora valjat. Eto, nisam ja htio sebi, jebiga, šteta je, cura čita tamo te tvoje splačine, jest slatka, jest sve al brat je brat.”

I kao što Miki reče, tako i bi. Nešto kasnije mi dođe poruka pa se nasmijah od srca i pomislih da je možda bio u pravu s onim da nam je ista dijagnoza, kaže u poruci: „Za sat vremena čitam Tomaša na sedmoj klupi na Vilsonom, brojiš od Suade prema dole. Svrati pa me pitaj koja mi je omiljena pjesma. Šifra: Rek'o Miki Đon Do.“

Eh eto, to ti je Jaran. Ne umijem drugačije objasniti.

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

sleepless nights -  Elena

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

Emma Watson photographed by Olivia Richardson for Into The Gloss (March 2017)

[sva-od-sna]

Jordan Goetz, by Alyssa Wilcox Photography

[sva-od-sna]

[sva-od-sna]

Obožavala je da je češka po leđima i da joj priča.

Una; Momo Kapor (via plavi-avion)

[sva-od-sna]