#srbi u frankfurtu

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 009

Mirisno poglavlje

Jeste li čuli za - Kintsugi - 金継ぎ, "golden joinery", "zlatni spoj" takođe poznato i kao kintsukuroi (金繕い, " zlatna popravka "? To je Japanska umetnost popravljanja polomljene keramike, koja se izvodi tako što se krhotine spajaju lepkom koji sadrži zlatne, platinaste ili srebrne listiće, pa tako krajnji izgled zalepljene činije može biti lepši od prvobitnog.

Slomljena činija   je  ovog puta  simobol naših sjebanih života u  zemljama na Balkanu  a   zlatni  lepak  su   dojče marke ili sada evri   koji nam  daju dostojanstvo  i mogućnost da se osećamo kao ljudska bića  koja  zaista služe čovečanstvu  obavljajući taj  plemeniti posao   vođenja brige o starim i iznemoglim  i bolesnim ljudima, za koje njihova deca nemaju vremena, ili nemaju decu  ili ko zna iz kog razloga nemaju nikog da se brine o njima.  

To nije isto kao da se brineš o bebi  , znaš da budućnost niije život nego smrt, znaš da   nema endorfina  i dopamina  dok se obavljaju slične radnje  presvlaćenja , održavanja higijene, hranjenja  ... Društvene igre s njima su  zamorne i  oduzimaju energiju, umesto da je kumuliraju, često nisu ni zainteresovani za igru jer žive u svojim sećanjima koja samo za nijh imaju  vrednost i značaj.  Većina njihovih vršnjaka i familije nije više među živima, njihov svet se bolno smanjio. 

Ti kuvaš  za njih   ukusnu hranu  po receptima iz svog rodnog kraja  i moraš da kriješ Vegetu koju si donela  sa sobom,  jer oni ne znaju šta je to ... Ne znaju ni za beli domaći punomasni sir, gibanicu, burek,  čvarke,  kavurmu ,  meso sušeno na  drvetu od šljive, prženiju od mladog luka i jaja  ili  leti   sto vrsta paprike na sto načina.  Ajvar  bi trebalo da ima cenu i ugled kavijara  jer božanstveno miriše  a još bolji ukus ima  i ne smrdi ko sardina pa moraš da se praviš da ti je ukusan. Mi ne jedemo knedle od krompira umesto leba,  ne trpamo  špercel rezance   u sve i svašta, nemamo bele kobasice od soje, ne jedemo bareno, sem kad smo bolesni,  obožavamo sarme i  podvarak  , prebranac  i čorbasti pasulj. Sve smo to naučile od naših majki i baka koje su kuvale svaki dan za nas.

Moja baba po majci, koju sam ja zvala BAŠA, pa su je svi u selu tako zvali, me je naučila da - Voda samo prljav obraz ne može da opere- Na moju žalost, nije me naučila da mogu da platim kućnu pomoćnicu da pere za mene. Ni u snu nije mogla da pretpostavi čime ću se ja baviti pedeset godina kasnije od kad mi je to pričala. Ona je celog svog veka podlagala slamu stoci u štali, a mi menjamo pelene starim Švabama.

Na ovom poslu se stalno vodi borba raznih mirisa. Miris kuvanih jela koje mi spremamo, bori se sa mirisom duvana koji generalno nije poželjan u nemačkim kućama. Miris ureje vas dočeka ujutru kad uđete u šlaf cimer vašeg štićenika da mu namestite krevet ili da ga iz kreveta izvučete. Taj miris vam se uvuče u nozdrve i dugo se tamo zadržava, čak i kad izađete napolje da udahnete svež vazduh. Ako imate posla sa ležećim pacijentima, smrad je još ogavniji. Prosto vam zeleni evri smrde na to.

Njihov Lenor miriše lepše, jače i duže nego naš, i zato ga vučemo odavde kući. Bar nekoliko flaša, da potraje do sledeće štele. Njihove slavine se cakle, ali njihova sredstva protiv kamenca su ponekad nemoćna protiv decenijskih naslaga, pa moramo da švercujem sonu kiselinu koja je kod njih zabranjena i nema je u slobodnoj prodaji kao kod nas.

#gastarbajteri #srbi u nemačkoj #srbi u švajcarskoj #srbi u minhenu #srbi u frankfurtu #negovateljice #kombi prevoz #airsrbija #carina #putovanja #agencija za negovateljice #gerontološka sestra #starački dom

[mentalnahigijena]

Udba i danas kontrolira politički vrh Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U njenim rukama su i ekonomija, mediji, mafija i sport, pa zato i nije čudno što smo svi mi postali tajni suradnici udbaša. Kada je nedavno njemački tjednik “Der Spiegel” ekluzivno otkrio “Titove tajne ubojice”, nitko se u Hrvatskoj i Srbiji nije posebno uzbudio, jer je to otkriće ličilo na ponalaženje rupe u saksiji. Naravno, zahtjev Gojka Bošnjaka, Hrvata koji je 1973. godine bio žrtva pokušaja ubojstva u Njemačkoj, a čiji je likvidator u Karlsruheu osuđen na 10 deset godina robije, prihvaćen je kao medijska senzacija. Bošnjak od njemačkog ministra unutarnjih poslova traži da se Josipu Brozu posthumno, zbog ubojstava emigranata, oduzme orden Izvanrednog saveznog križa, koji mu je 1974. dodijelio njemački predsjednik Gustav Heinemann. Tito i njegove državne ubojice su od 1970. do 1989. godine u Njemačkoj ubijena 22 hrvatska iseljenika, u Europi i SAD 16 srpska emigranata. Ono što Gojko Bošnjak zna, a neće da kaže, jest činjenica da su državne ubojice iz Udbe likvidirale političke emigrante porijeklom iz Jugoslavije uz suglasnost vlasti u Njemačkoj i Americi. Naime, uvijek kada je Broz odlazio u službene posjete ovim državama, zahtijevao je od vlasti u Bonnu i Washingtonu da pohapse ili njegova tajna policija Udba pobije Titine političke protivnike. I zato Nijemci neće Titu oduzeti orden koji su mu dali, upravo za “čišćenje” njihovog prostora od “jugoslovenskih terorista”. Od sedamdesetih godina prošlog stoljeća Tito i Udba su imali 11 državnih ubojica iz svih republika. Ključ za ubijanje emigranata je bio nacionalni, pa su Hrvati ubijali ustaše, Slovenci bijelu gardu, Bosanci balije, a Srbi su ubijali četnike i Šiptare po svijetu. Konobar iz Niša, izvjesni B. Panajotović je u Chicagu ubio četnika D. Kašikovića, ali i devetogodišnju Ivanku, koja je vidjela zlikovca. FBI je taj zločin zataškao, a likvidator je operirao lice i skriva se danas u Coloradu. U Njemačkoj je hrvatska Udba trebao ubiti Stjepana Đurekovića, odbjeglog direktora u INA-i, ali kako su to udbaški egzekutori iz Zagreba odbili, angažirani su Crnogorci. U tom masakru Đurekovića sudjelovali su Božović, Malešević i M – čije ime ne smijem izgovoriti. Prva dvojica su pokojnici, a treći živi i vrlo je utjecajan u Crnoj Gori. Uostalom, Njemačka nije uspjela dobiti Josipa Perkovića, šefa Udbe u Hrvatskoj, koji je osuđen za likvidaciju Stjepana Đurekovića. Niti se Njemačka zbog toga mnogo buni, jer ona i danas uvažava političke zločine komunista i maksimalno ih skriva. Ta tajnovitost je dio političkog protokola zemalja, koje su provodile vlastiti državni terorizam. Naredbodavci udbašima su bili visoke političke ličnosti, koje su i same bile dužnosnici tajnih službi, pa bilo da se ona zvala NKVD, Ozna, Udba, KOS ili SDB. Prisjetimo se da je rad u tajnoj službi JNA, zatim SID-u i SDB, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših dužnosnika. Tajni agenti su bili Josip Broz, Mitja Ribičić, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović, Nikola Ljubičić, kao i Edvard Kardelj. U novije vrijeme, kada su komunisti postali demokrati sa agenturama su radili Kučan, Janša, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević. I svaka nova država koju su stvarali ove vojskovođe je imala svoju Udbu, a ona je pravila svoje ulične i narodne heroje, razne Arkane, Tute i Juke. Ovi momci su bili suradnici Titove agenture, samo su promijenili vladara i nastavili svoj podzemni pohod, a da nikada nisu ratovali između sebe. A i kako bi kada su bili drugari iz podzemlja u Frankfurtu. Milorad Ulemek Legija je bio miljenik mladog političara, koji ga je vodio kod Đinđića kući navečer, da ga upozori da Njemci žele ga likvidiraju. Dragana Vasiljkovića tj.. Kapetana Dragan, stvorila je srpska Udba, jer je po nalogu J. Stanišića doveden iz Australije u Krajinu izigravati srpskog nindžu. Od 11 državnih ubojica, većina je otišla u prošlost, ali su danas živi i vrlo aktivni njih trojica – u Hrvatskoj i Crnoj Gori. A njihov šef Odsjeka za likvidacije postao je veliki majstor srpski masonerije i živi u Srbiji. Nije problem u tome da su Titove ubojice među nama, već u tome da je brozovska Udba preživjela Domovinski rat i nametnula se kao tajna politička struktura demokracije . Uostalom, u Beogradu, svi udbaši i njeni mafijaši imaju običaj govoriti: “Da nas nije bilo, 5. Oktombra ne bi uspio. Mi smo narodu donijeli demokraciju! ” Udbaši i mafijaši, međutim, zaboravljaju, kako već deset godina naplaćuju demokratiju koju su izborili na ovim prostorima. Udbaši koji su bila instrument Titovog režima, agenti Miloševića i hrvatskog inteligence-a, postali su veoma značajni suradnici Đinđića i Mesića, a ostali su u državnim i stranačkim aparatima Tadića i Josipovića. U Srbiji ih najviše ima u Ministarstvu vanjskih poslova, na mjestima konzula, u Ministarstvu obrane na funkcijama za ljudske resurse i vojnu industriju, zatim u medijima, gospodarstvu, mafiji i sportu. Željko Kekić, bivši jugoslavenski špijun iskreno priznaje: “Moji kolege udbaši i danas drmaju Hrvatskom. Oni su dobrovoljno radili kao suradnici političkih stranaka. Danas oni obnašaju dužnosti od načelnika općina, gradskih vijećnika, pa sve do zastupnika u Saboru i direktora javnih tvrtki. Oni i danas “drmaju” sustavom, jer su, u odnosu na “obične” političare koji dolaze iz naroda, u povlaštenijoj poziciji zbog informacija kojima barataju “. Hvatska Udba je, uostalom, dovela pripadnike iz dijaspore i namjestila ih u politiku. A Miroslav Tuđman, kao bivši šef agenture najbolje zna gdje su mu danas instalirani kadrovi. Jer, ako su komunisti postali demokrati, zašto ne bi udbaši postali njihovi savjetnici i suradnici. Ako se samo površno skicira ta udbaška mimikrija, koja je im je omogućila da se infiltriraju u novu vlast, vidi se da su to učinili tako što su udbašku strukturu prenijeli u politiku i društvo. Glavni tajni posao udbaša danas na na blkanskom prostoru jest ilegalno financiranje stranaka. Udbaši su stručnjaci za pravljenje “crnih para”. To je ilegalno zarađeni novac, kojim se plaćaju prljavi stranački poslovi. Taj novac je počeo da se stvara od prvih dana demokracije, jer su bivši načelnici tajnih službi, i u Beogradu, i u Zagrebu, pljačkali porušene gradove i banke, potom prvi otvorili poslove oko privatnih banaka i mjenjačnica, agencija za promet nekretnina, zatim agencija za privatne detektivne i osiguravanje. Samo u Srbiji agencije za osiguravanje imaju pod oružjem 30.000 ljudi. Bivis udbaši su postali savjetnici i suradnici za sigurnost političkih stranaka, funkcionera, tajkuna, bankara. A u stvari se bave ucjenjivanjem i reketarenjem bogatih ljudi, uzimanjem partijskog postotka za svaki biznis sa državom, ugovaranje prodaje državne imovine pod nejasnim okolnostima i uz visoku proviziju. Nerijetko pribjegavaju prijetnjama, batinjanjima i ubojstvima. U Beogradu udbaši su ubili Đinđića, au Zagrebu su ubili Pukanića. Izvršioci su bili članovi Udbine mafije iz zemunskog i zagrebačkog klana. Najvažnija politička uloga Udbinih nasljednika je korištenje i prodaja tajnih dosjea stranačkih čelnika i simpatizera, sponzora političkih stranaka i stranih špijuna u domaćim gaćama, svim zainteresiranim stranama. Cijena dosije sa tajnama običnog bisnismen, kojeg treba “ubijediti” da financira neku malu stranku, je u Beogradu –10.000 eura. A dosjei državnih dužnosnika vrijede već i milijun eura, jer su u njima podaci o zaraznim bolestima, kartonima iz ludnica, o ljubavnicama, prijevarama, ali i fotosi sa homoseksualnih seansi. Udbaši danas posjeduju liste sa imenima političara, svećenika, javnih ličnosti, koji su homoseksualci, time ih ucjenjuju i ubacuju u razne političke igre. I zato svaki od političara koji se sprema za vrhovnu vlast strepi od ovih udbaša, njeguje ih, plaća i koristi, sve dok ne shvate da su iskorišteni. Udba i danas potpuno kontrolira politički vrh Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U njenim rukama su gospodarstvo, mediji, mafija i sport, pa zato i nije čudno što smo svi mi tajni suradnici udbaša. A dokle će to biti, to nitko ne zna!? Zahtjevaj otvaranje arhive UDBE - KOJA !

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 007

27- oktobar  - nedelja   - moje prvo slobodno popodne

Sinoć kad sam legla, sama od sebe mi se upalila sijalica, da sam ja zapravo  kuvala  užasni jutarnji čaj  od kako sam došla jer joj nisam stavljala zaslađivač, a ona pije  termos čaja sa pet tabletica.  Nije ništa  rekla  - sem da joj je čaj horibl  tj užasan. 

Danas  sam prvo stavila zaslađivač  u termos  i  posle ništa ne pitam babu ...  a ni ona ništa ne komentariše, što znači daje dobro ... 

Vreme je danas izuzetno tmurno, vraćen je sat, spava mi se ceo dan. Od ujutru pa do ručka mi brzo  prođe vreme. Baba je panično primetila  nešto u hodniku pa me zvala da mi pokaže: -Das ist    hmbljclaafufen -  Ustvari neke mrve i sitni tipoljci na  itisonu koji su zahtevali  promptno  usisavanje.

Na plafonu u  spomen sobi  gmizalo je nekoliko  crvića moljaca, koji su   prilično veliki što će reći da se dobro hrane. Ostala sam pri uverenju da je bolje da joj ne kažem ništa o tome, jer ko zna koliko bi posao za mene  to značilo ako se otkrije kolonija moljaca u njenom garderoberu.

U grosse šlaf cimer - velikoj spavaćoj spomen sobi  zapravo nema  nikakvog spomenika sem  bračnog kreveta u kome niko ne spava, ali se on uredno namešta  posebno presavijenim  jorganima  i jastucima oblikovanim na  veoma specijalan način, da bi potencijalnog spavača bilo strah da legne tamo. A ko zna dal je iko ikad spavao tamo ?

Posle sam  krenula sa pripremama za ručak. Ručak sam pravila od sveže boranije, zelene, dugačke  i  pilećeg mesa  prokuvanog samo u vodi. Boranija se servira s nekim prelivom, a meso klot ..  onako "divnog" mirisa  kuvane piletine, 2 karabataka od kojih je jedan bio za mene. Gornji sloj mesa je i nekako jestiv, ali  vidim baba u slast  čereči i glođe to  parče do zadnje mrve kao nešto najukusnije na svetu.

Kuvana pileća koža, jedno ljigavo, ljigavo bljaaaakkkkk .. Ja to, ni pored najbolje volje nisam mogla da pojedem  pa sam nekako prošvercovala svoj tanjir sa ostacima do kante za bio otpad.

Baba  reče:  -Guten  šmek!-   što znači da  joj se svideo ručak

"Ma fes baba, mi ovo jedemo kad je ratno stanje ...."  Još se stresam ...

Inače oni  toliko nešto  šparaju, i na kraju  im ne vrede sve ove njihove pare jer ih ne troše.  Super  sređena kuća  koju stalno nešto briskaraš, čistiš i onda jedeš kuvanu piletinu.    

"Jao,   kolko mi se spava...  Zaspala bi istog momenta   ..ali moram da čekam da se i babi prispava da bi joj pomogla da stavi neku masku za inhalaciju.  To je u stvari inhalator, podrška za disanje, na vodenu paru pod pritiskom. Maska se stavlja na nos a pričvršćuje kaiševima preko glave. Protok vazduha je bučan i preterano jak za obično disanje. Kako se baba uspava prikopčana na to, nije mi bilo jasno.

Sad je boli rame, možda će da legne ranije. A tek je pola devet.

Posle tog ručka trebalo je da čekam Nemicu Sabinu da mi pokaže kako se uključuje mašina za veš  umesto da  mi je slobodan dan  i ja prilegla... I  taman sam zadremala   zove me baba na kućni telefon:

- Sabina će da kasni, a ti možeš da ideš negde ako želiš - pa mi je nabrajala gde sve mogu da idem, što se meni fućkalo. Vreme grozno, vlažno, hladno, tmurno. Mogu da izađem da protegnem noge, ali da  idem u obilazak znamenitosti, ne pada mi na pamet.  Ponovo  se presvučem i nevoljno izađem napolje, umesto da sam lepo llegla da dremam ko čovek.

Posle kratkog obilaska sela u kome  smo živele bila sam oduševljena dvorištima i nemačkim kućama, ali  sam  skratila planiranu šetnju  jer mi je zaista bilo hladno.  Uspela nekako da  operem kosu  onim tušem na izdisaju  i  opet, samo što  ugasih fen, zove me baba:  – Došla  Sabina  s kerom. Sabina samo  nešto ukće i buhće  na univerzalnom jeziku uzdaha umornih ljudi   i  ja odem na sprat da sedim s njima  dok one šprehuju  a ja ne razumem ni reč.

Što li sedim da me pita čovek  a slobodan mi je dan.

Odem u kujnu da jedem nešto i ptam Nemicu  jel hoće da silazi  u suturen povodom mašine za veš, a ona me gleda ko da sam luda i beči oči  u smislu – ćuti bre sad , kakva mašina idem kući umorna sam. -

I kaže  mi da će  to biti za koji dan. Tako da ćemo hram zvani vešeraj,  osveštati  u utorak  a ne danas kako je planirano.

Sad mi duša spava iako je pola deset, pola jedanaest po jebenom starom,  a moj radni dan još nije gotov.

Ovde sam već šest dana, vreme brzo prolazi. Prva nedelja mi je sutra gotova  - što znači prvih 300  eura  za koje bi u Serbiji   morala  da rintam mesec dana.

I konačno me u pola dvanaest, zvala da joj stavim masku, sad je  pola jedan po starom!

"Red devil" - tako me zove  " Crveni đavo" - Trebalo mi nekolko dana da ukapiram da je to zbog kose , jer više nemam crvenu majcu na sebi. A možda joj se od šnapsa pričinjavalo, nisam se udubljvala.

Jebo ti red devil mamicu švapsku,  spava mi se breee ...

Pokušavala je da  navije telefon da joj zvoni za sutra  i ne čuje me kad joj kažem  ja ću da navijem  alarm samo legni  da ti  turim to na glavu. 

Pri sebi drži oba kućna telefona, jedan na  kućištu a drugom je kućište u dnevnoj sobi i svako veče ih navije da zvone u pola devet ujutru, iako nema ama baš nikakva posla u to vreme da bi ustala i nikad nije ni ustala u pola devet.  Svrha navijanja mi je ostala do kraja nerazjašnjena.

Uz put mi je objasnila kako ređa gaće u šupladen i kako ih pomera  prema ivici kad potroši gomilicu, bele na bele,  bež na bež ! - Da, to je bitno. - kažem, tek da nešto kažem. "Ma da, to je od krucijalne važnosti !!!"

- Idi proveri dal su zaključana kola-

Danas mi kaže da sam ostavila nezaključana ulazna vrata. Pa kad ne znam kako se zaključavaju. Od spolja ne može  da se uđe bez ključa – i kako sam ih to ostavila nemam pojma. A možda baba izmišlja. Spavalo mi se previše da  bi razmišljala o tome, sada.  I dok sam proverila da li su zaključana sva vrata, unutra i napolju,  rasanila sam se. Njoj je lako, ona ima šnaps za nok down, a ja samo vodu za noć, ako mi budu suva usta ili ožednim.  Jeben je to život. Ali ja stvarno ne znam ni šta bi bilo kad bi mi Srbi  kod kuće zarađivali tolke pare, sutra ću o tome da mislim.

Petkovica kod nas beše ,a ovde Heluvim, Noć veštica  u toku, tikve i zombiji. Šta li se time slavi, nemam pojma a ni ne zanima me baš puno.

#gastarbajteri #srbi u nemačkoj #srbi u frankfurtu #srbi u berlinu #srbi u hesenu #privremeni rad u inostranstvu #oglasi za posao #švarcarbajt #šengen #evropska unija #srbija #airsrbija #kombi prevoz #negovateljice #dnevnik jedne negovateljice #moraš da se smeješ #flegedinst

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 005

Oktobar 2019

25. oktobar  2019 petak   Frajtag

"Kaldhrughen!"  -- frižider   valjda. Hahahahaha,  kulšrank  je frižider, ali je meni tako zvučalo trećeg dana kad sam stigla u Nemačku.  

Ustajem u osam sati  - naspavana, bez noćnih poziva  i odem gore  na sprat da kuvam svoju jutarnju kafu  i  čaj za babu ... koji joj je bio  horible. ( Jer sam zaboravila da stavim pet tableta Natrena u termos) Plus sam pomešala kutije s čajevima, ima ih  pet-šest u  karuselu. Karusel je  ćoše u  kuhinjskim elementima koje ima vrtešku sa policama  gde drži čajeve, začine, šminku, ulja razna  i  gomilu drugih kutija koje nisam zagledala.     

Uđe baba u kujnu i kaže   -  I NEED TO CRY...  (MORAM DA PLAČEM. )  I OKRENE  TOČAK I VRATI SE U DNEVNU SOBU  

I OTUD KAŽE – DO NOT BE AFFRAID.  Cry  - na engleskom znači  plakati i to je  prvo što mi pada na pamet, mada može da znači i  vikanje, ali zašto bi vikala sad pa me još upozorava?

Turururururu ... "Šta li sad to znači? Dal'  oće da zove nekog telefonom, pa  oće da plače unapred da bi uplakana  pričala i postigla neku emotivnu uvertiru."

Moje nagađanje je prekinuo babin urlik iz dnevne sobe.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!

Da me nije upozorila   tačno bi me strefila srčka  jer bi pomislila da umire !!! 

I tako baba  arlauče  neko  vreme dok ne izgubi glas   i  ućuta se.   

Kad je ponovo ušla u kujnu  ja je pitam:

- Jel to nešto meriš tom drekom? - 

A ona mi kaže da tako vežba glasne žice!  

 #Leptejebo!  

Workout za glasne žice! Kad pomislim da sam sve  videla i čula...

Posle, u  11 sati   baba se spremi i ode na rehabilitaciju  taksijem. Vraća se za dva sata i pita me šta ću da radim?  

"Pa naravno da ću da obavim  nekoliko video poziva, šta si mislila  da ću da radim?"

- Cleaning, cleaning, cleaning -  kažem -  Čistiću, tamo i ovde i  dole- - 

Ok, ode baba! Ufffff!  Sloboda! Dva sata slobode.

Ali  nemam pojma  odakle će da uđe baba, kad se vrati, koja vrata da otključam, koja da zaključam...

Muvam  se tamo vamo po kući, usisam ponovo,  iako nema šta da se usisava, prašine nema. Vidim u spavaćoj sobi  crvići od moljaca gmižu po  plafonu. Ta soba izgleda ko mauzolej sa  dva kreveta nameštena na specijalni način u kojima niko ne spava, ikad. Usisala sam te buduće moljce, sve koje sam videla.  Ko sme da kaže babi da ima moljce tamo. Ko zna šta bi to podrazumevalo  za mene.

Let the moljac freee... Skupiću sve koje vidim i potrudiću se da im otkrijem bazu. Verovatno neki zaboravljeni vuneni džemper ili ćebe, korišćeno pre trideset godina i smotano ko zna gde.  (Kasnije sam otkrila  kesu sa hranom za ptice  u ćošetu iza regala  koja je bila puna moljaca, stajala u plantnenoj  torbici ko zna od kad, odakle su moljci izletali kao migovi sa  vojnog broda. )

Babin povratak je protekao fino. Nije me zatekla u nekoj aktivnosti koju ne bi odobrila. Videla sam je kroz prozor pa  izađoh napolje da joj pomognem da uđe.

Pita me baba šta ima za ručak, a juče mi je rekla da će za ručak da pojede ćuftu  od juče.

Ja pitam: -Samo ćuftu?-  Ona odgovori nešto na nemačkom  i tako  to ostade,  a ja nisam skuvala ručak jer nemam pojma  šta je baba htela. 

I ona kaže da hoće  povrće kao prilog uz ćuftu,  ja joj predložim  glavicu brokolija  i ona pristane. Meni pade kamen sa srca. I  ja krenem da perem brokoli u sudoperi, pa vidim da će  sudopera da se  zapuši, onda prebacim čišćenje na poslužavnik. Ne znam koje veličine brokolija oće... I stavim vodu  na ringlu da  se greje.  Baba je za to vreme u kuhinji ispred njenih vratanca sa lekovima, desno od mene.   

Ona  tek  vrisnu da su drške od brokolija  previše tvrde  i  viče:   -NOOOO!  NOOOOO ! 

Ja pomislim neće da jede drške, pa ih skratim  na onim glavičicama i to potrpam u šerpu da se kuva.

 Kad ona priđe uz šporet i  skloni šerpu sa ringle i krene da rukama  vadi  iz vrele vode brokoli! 

"Šta  sam sad uradila ???   Hoće da kuva brokoli a  vadi ga iz vrele vode ??? "

- I do not understand, what are you doing ? - " Bože razjasni mi ...wtf ???"

Baba ustvari  hoće da prvo skuva drške,  a i da ih jede sirove jer je pregladnela. I da ih oljuštimo pa tek onda da kuvamo brokoli ....  

"O maj gad !!!   Samo da ne poludi preko mere!"

I pita ona mene jel sam pržila fiš za mene?  Rekoh : Nisam bre, baba da ne smrdi pržena riba po kući! -

- Ic okej .. prokuvaš vodu i sirće i  nema mirisa.- kaže

- Ok-  kažem ja - Sutra ću da jedem fiš.-  "Ne znam ni dal umem sebi da ispržim riblje štapiće..."

Pitam je kolko brokolija hoće?  - Jel mogu i ja da jedem to? -  ona kaže  -  No. Do you like brokoli?- 

"Pa naravno da volim, što me pitaš kad kažeš no ???"

- Oćeš celu glavicu?  

-Nooo, this is too much!-  Neee,  to je previše!

-Može pola?

-Jaaaaaaaaaaa. Ja. -  Hoće pola sad, pola za večeru. - I  sipaj sebi.-

"Pa kako to da izvedem???  To je na tri dela,  ali ok. " -  sipam njoj   pun tanjir sa podgrejanom ćuftom, i  molim boga da ne sazna da ne umem da uključim mikrotalasnu, jer ja to   nemam, a i nije zdravo da imaš. Sebi sam sipala malo  pa smo jele fino.  Kuvani brokoli preliven sosom Holandeze, kog sam apsolvirala.

Baba  reče da neće da skida  protezu s noge, oće da idemo posle u kafić.  - Oki doki!

Odo ja da se spremim, idem negde van kuće! Jeeeej!

I trebalo je da  krenemo u kafić  da baba uhvati sunca, koje je već počelo da se smanjuje  ali je  telefonirala s nekim skoro pola sata i ja sam je čekala na terasi da  krenemo.

Za tu šetnju ima posebna kolica  na  električni pogon  i sama se vozi. Put  ispod kuće  je od nekog kamenja pa  je to smetalo točkovima do prelaska na behaton kocke. Idući pored nje,  primetim da se  na točak  zalepilo kereće govno!   Jeeess???   Nije šajze  završilo u specijalnoj kesici, i u  specijalnoj kanti, nego na babinom točku. Hodam ja pored nje, baba ne vidi,  a ono svako malo  procirkuliše pored njenog rukava. Bolje bi bilo da joj kažem.  

-Frau Šmit  , your  wheal is dirty.  I mislim se, sad ćemo da idemo na  car wash  negde...  ili ko zna kakvo je rešenje za tu situaciju,  kad baba  kaže :

- Dont worry.  It is KAKA .   IT WILL FALL OF.

"Zajebavaš me baba ??? Vidim i ja da je kaka!" 

Otpašće samo?! Odgovor koji ni u snu nisam očekivala.  I  tako mi sa šajzetom na točku  stignemo i uđemo u  neki mali kafić,  pekaricu i  prodavnicu ujedno. Sve ko apotekica. Sve po švapski,  i   baba se parkira uz stočić gde smo sele nas dve   a šajze  stoji od pozadi na točku i gleda u kelnericu  kafića  koja  ga nije primetila, verovatno dok nismo otišle.  U  međuvremenu  je dok se baba pomerala tamo vamo, govno  otpalo na patos.

Tu je kraj priče o gadostima.  Za taj dan.  Ipak, samo ja imam oko za takve neke detalje, ko niko drugi ne primećuje. Ipak, misli su mi bile prikovane za to govno na patosu u švapskom kafiću, gde mu nikako nije bilo mesto.  Ipak me proganjalo, ni krivu ni dužnu! 

..........

Da pređem na   narudžbinu. Jele smo  kolače,  ja neku čokoladnu tortu, ona  nešto kao  krempita  torta  i  uzele kafu. Moj čokoladni kolač je koštao tri eura, a njen dva i četrdeset centi. Kafa je bila dva ipo eura. Cene kolača su jako bitne, jer je ona posle plaćanja računa, taj račun proučavala kod kuće, nekoliko dana, svako malo se iščuđavajući kako to kolač košta draj juro ?

"Šta sad da pričam s babom?"smeškam se , ali mi ništa ne pada na pamet. Dolaze tamo neki Nemci, ona priča  s njima, meni super.  "Muko moja pređi na drugoga ... "

Vidim neku policu sa prospektima, i odem do tamo kad ono neka knjiga,  monografija  tog područja, 700 godina nečega verovatno naselja na tom prostoru  i  donesem je  za sto i krenem da listam jer ima  mnogo fotografija.   I  pokažem je babi  - kad  se ona oduševi  i  uzme knjigu  da prelistava, list po list, a knjiga debela... Vidim ja da ćemo da ostanemo tamo do sledeće godine, ali bar ne moram da pričam  ništa.  I tako je  to super prošlo. Provele se ja i baba,  šajze ostalo  da ga počisti kelnerica  i  vratimo se kući.  Sad sam  stvarno umorna, ali  sve u svemu lep dan beše.

#gastarbajteri #dijaspora #srbi u frankfurtu #srbi u berlinu #airsrbija #kombiprevoz #carina #švararbajt #negovateljice #pflegedienst #nemačka #iseljenici #život u nemačkoj #društvene mreže #fejsbuk #grupa za negovatejice #pflegearbeit grupa za negovateljice

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 004

Oktobar 2019 , treća noć

Sinoć, kad sam sišla iz njene sobe,  krenem da pišem ovo i izgubim predstavu o vremenu, i  tek vidim da je pola jedan i da mi se užasno spava . Ovde je inače mrak od osam sati.  Noći su  vlažne i   hladne za ovo doba godine. Zaspala sam za tren. Iz sna me probudi kućni telefon  koji zvrcka  što znači da me Frau  baba zove.

"O  jebemusunce! I mesec  koji  moj sad oće, samo što sam legla"  I pravim se da ne čujem, ali ona besomučno zvoni. I ustanem ja. Šta ću, natučem  majcu i  pantalone pa  odem na sprat da vidim  gde gori.

-What do you need ?  -  Pitam ja, a jedva gledam. ( Šta ti treba ?)

-  I need šnaps ! - ( RAKIJE MI DAJ !)

" ŠNAPS ?! U OVO DOBA NOĆI? ŠNAPS TE JEBO!  OĆEŠ ŠNAPS?  ŠNAPS IT IS!!!  SAD ĆEŠ DOBIT ŠNAPS! "

Samo sam podigla obrve, uzela  pljoskicu sa stola  i odem u kujnu i nalijem  je iz itarske flaše,do vrha. 

Odnesem babi u sobu šnaps   - kad ona  zaprepašćeno:  – THIS IS TOO MUCH! -  ( OVO JE MNOGO )

"Ma teraj se bre  u pičku materinu , šta sad oćeš  da idem u drakstor da ti kupim unuče ???" 

- You do not have to drink  it all -  Ne moraš sve da popiješ -  rekoh   i okrenem se na peti i vratim se u krevet.

Još je bila noć kad je kućni telefon opet zvonio.  Pogledam na sat ono sedam sati  - a mrklica napolju ...  Tražila je  jutarnji šnaps.  Ponovo sam nalila punu pljosku iz iste flaše.

I naravno od spavanja više nije bilo ništa, ležala sam još malo i ustala  da kuvam sebi kafu.  

Babe nema iz sobe.   "Pa težak je hengover od pola litra  šljivovice ..   i ja ne bi mogla da ustanem kad bi to sve sasula u sebe ."  

Ona inače  uveče spremi   380 grama  rakije  - bruto doduše  , staklena  pljoskica  i  plastična flašica  imaju neku težinu, ali baba rokne najmanje pet rakija za veče  i to joj je doza  za "guten šlaf"  da može  da zaspi.  Ja sam mislila da me moja prethodnica zeza kad mi je to pričala da baba pije  rakiju da bolje spava.   Uveče se obeznani, bolje rečeno,  a inače  ima punu  natkasnu lekova i u kujni.  Jedan kuhinjski element je krcat kutijama s lekovima,  kapima, preparatima. Nije mi palo na pamet da baba može da rikne od te kombinacije, ali valjda  lekove pije  po receptu, ne pije ih više nego što treba ...

Ali sve u kombinaciji sa rakijom ???

Ipak se nisam previše udubljivala u to. - Želiš rakije ?  Izvoli. Tvoje zdravlje nije moja briga, samo me pusti da spavam ko čovek. -

 U neko doba  oko 11 sati  pojavljuje se baba  sa vunenom kapom na glavi:

- Aaoooh  I have pain !!! I am not feeling  well.  -  Imam bolove, nije mi dobro.  

"Ajdeee ?" 

-You gave  me to much alchohol  this morning !  You should pour to me  one half of a glass . ( Dala si mi previše alkohola jutros. Trealo je da mi sipaš samo pola čašice.)

"Pa ja sam ti kriva sad ???"

- You asked for it !  You wake me up and asked for  the šnaps! 

( Pa ti si tražila alkohol. Probudila si me i tražila rakije! )

-But you gave me  full botle of 42 % , I needed  38 %   it was  to strong for me. -  i drži se za glavu. Dala sam joj  rakiju od 42 % alkohola umesto od 38% koju ona pije.

"Ma da ..  ta od  38 prsent je  šumadijski čaj, bozica. Ne bi te bolela glava sad. Sram me bilo da me sram bilo."

I baba neće da komunicira , otišla u kupatilo, sedi tamo, puši, sluša muziku i drži se za glavu, čeka da je prođe.  Vrata od kupatila su ostala otvorena, pa sam mogla da vidim. Razmišljam  čime se leči mamurluk i pitam je da li hoće malo soka.

-Najn , danke. - ( Neću, hvala )

"Ponuđena, kao počašćena. Ako nećeš, ne moraš."  Rasonica ovde ne postoji, ni kao ideja.

Popušila je paklu  cigareta u kupatilu, a inače zatvara vrata od dnevne sobe gde inače puši da joj ne ide dim u hodnik i spavaću sobu.

......

Na red je došo ručak. Juče smo iz kupovine donele neke  spremljene ćufte, pakovanje  nešto manje od kila  i ja vidim na tacni jedna ćufta  a  plastika od ćufti prazna na stolu.

„ Dal je moguće da je pojela sve ćufte sinoć? Ili jutros ?" Ne mogu da verujem. Inače jede vrlo malo.  Pitam je šta će za ručak – ona oće ćufte  - ali ih zove frigadele.

"Pa gde da ti nađem ćufte sad  kad ono pakovanje prazno?" 

- In the  refrigerator!  They are frozen. -  Stavila ih je u zamrzivač - kaže baba.  

" Ooooo", laknu mi, ali samo za trenutak, jer ona hoće nove ćufte, ne te iz zamrzivača, nego da joj spremim nove od  melvenog mesa koje smo takođe kupile.  

I onda nastaje nova agonija ... Krećemo da zajedno spremamo ručak dok mi ona objašnjava  kako da napravim ćufte   a da ispadnu ćufte kakve ona voli i  to  zašta smatra da su ćufte, kao i na način kako ona misli da se prave.

- You do not know how to make   hšhazešfvasesfoaijfi -  nisam odmah zapamtila frigadele.  Kaže mi da ja ne umem da spremim ćufte.

-I know,  but I do not know if you will like it  my way ?   I put onions in that.-   Umem, ali  ne znam da li će da ti se svide. Ja stavljam crni luk u to.

-Yes  , onions. One  oniion is good.  -  Nema ništa protiv crnog luka. Onda   natoči vruću vodu  u šoljicu i potopi parče tosta , pa ga  ocedi  od vode.

Za to vreme ja je pitam  kolike hoće da joj budu ćufte. Zahvatim kašikom  malo mlevenog mesa i pokažem joj to kao primer. Ona me gleda ko debila i kaže: -  HALF - POLA. Ja prepolovim  ono iz kašike i pitam je:-This much ? -    Ovoliko ?

 Ona nemoćno sleže ramena  - Noooo, it is too dificult with you ..  Bibi has spoiled me .. and you do not know anything.

 -  Neee,  preteško je s tobom. Bibi  je mene razmazila kao malo dete a ti ništa ne znaš.

I tek mi pokaže rukom  na pola  pakovanja mesa - da od toga oće ćufte !!!

"Aaaaaaaaaaaaaaa!   Pa lepo  kaži  baba !"  Ona je ladno mislila da ja oću da pravim ćufte od pola kašike mlevenog!! Verovatno i deluje debilski :)

 I onda  ja dovršim operaciju  pravljenja ćufti,  isposlujem  cutting  board za  onions  , dasku za sečenje luka- koji sam naseckala na naj-klajne parčiće   i  napravila smesu  za ćute.

- Rukama ili kašikom ? - pitam pre nego što se dohvatim da mesim meso.

-  By hands, it is ok -  kaže - može rukama.

-  Where is oil ?- pitam dalje ja.    

Baba je ospice dobila odavno i svako novo pitanje je izluđuje , ali  njena kujna samo izgleda  obično ko naše kujne , ali tu vreba milijardu opasnosti  da nešto nisi stavio gde mu je mesto  ili nedaj Bože svemirske katastrofe da ti kaplje voda ili prska zejtin iz tiganja. A  tajno sklonište za krpe još nisam otkrila.

Ćufte se prže na  malo ulja, tj nekoliko kapi.

 "Ma da .. važi na garaži!"  Sunem ja još,  kad je baba izašla da može to lepo da se  isprži. Inače se  u tom  skupocenom,  toliko posebno čuvanom i održavanom teflonskom tiganju  pljeskavice prže u lebdećem položaju kako se ne bi  teflon  izgebao,  jer kad bi videla  belu  reckavu liniju verovatno bi dobila infarkt momentalno. Pljeskavice  se obrću  silikonskim  nekim predmetom  koji je  neprirodan i veštački do  gađenja , ali  nečujno sam se pomagala  viljuškom da se  jebene ćufte ne raspadnu kad ih budem  okretala tim predmetom.

Uz ćufte se jede  boranija  nepoznate sorte. Mahune su  veličine lenjira za geometriju, onog  od  30 cm, zelena, nikad videla u životu.  To se kuvalo petnaest minuta  po babinim instrukcijama  i sve vreme dok se sve to krčka na  štednjaku  strepim da se ne isprska šporet , što je katastrofa u najavi. Kad sam msilila da je  boranija kuvana , baba je utvrdila da je žilava. " Što li? Pitam se... Pa kad je tolka porasla verovatno se užilavila , jaranice."   I vratim ja to  da kuvam  na ringlu  još  petnes minuta. Valjda  se skuvalo, nema koske. Odnesem  babi parče  da  proba  ...

- Das ist okej ... You put in  here  some salt and  Holandeze. -   

-Dobro je sad. Stavi ovde malo soli i  Holandeze. -

"Salt je so, a šta je Holandeze? " Otvorim  frićider i pročitam sve naslove na flašicama u vratima  i nigde ne piše Holandeze. Znači,  opet moram  da odem u dnevnu sobu i da je pitam gde je taj holandeze, iako nemam pojma ni šta je to. 

Ona ode u kujnu i  iz frižider  sa police izvadi tetrapak,kao palvaka za kuvanje.

- AAAAAAAAAA  . Okej . - Kažem ja uz osmeh - slatko sa šlagom.

E sad treba da ocedim vodu iz boranije. I naravno iz šerpice mi ispadne  nekolko komada boranija u sudoperu., koja nije prljava  od silne higijene, ali  nije ni sterilna.

I de  ću s tim  uopšte?  Ako odem na terasu pored babe  do kante sa "bio otpadom" u ruci ima da me provali da bacam nešto, što sad nije  momenat da se baca.. Da zviznem kroz prozor komšije ima odma da me prijave u policaj. Da  šutnem u kantu za đubre ispod  sudopere,  baba  možda vrši popis  stvari u  kanti  pa će da vidi   boranije a onda sam najebala.  I sipam ja Holandeze u  šerpicu, posolim i promešam, pa pokupim one  komadiće boranije iz sudopere, pod vodom  operem pa ih ubacim nazad u šerpicu. Servirala sam  ćufte i boraniju na dva tanjira i odnela u dnevnu sobu za trpezarijski sto.

Konačno je baba dočekala svoje ćufte  sa  prilogom   i napucala se  da je zaboleo stomak, pa je tražila  čaj   mit anis  und kim.  Das ist gut  fur stomak.   Čaj od anisa i kima, koji je dobar za stomak.

"Ja ja ...  Zer  gut. "

Posle  ručka sam sišla u svoju sobu na odmor.  Baba valjda neće da me cima više do večere.

Samo me je jednom zvala telefonom  da joj zatvorim prozor u kujni  jer ne može da dohvati  i vidim  nasmejana je. Pitam je kako je , ona kaže : - Gut.  

"E vala bogu da si gut ...   Ćuuus."  i vratim se u svoju sobu na  mobilno  dopisivanje preko mesindžera sa  nekoliko dopisivača istovremeno. Ta aktivnost nema  milosti, jer kad jednom kreneš to da radiš  to ne može lako da se završi, a treba  priču o šnapsu istipkati  deset puta. Ispraznila mi se baterija zbog svega.

U neko doba čujem neko dolazi kod babe koja je pre toga  dugo telefonirala.

Mislila  sam da se žali na mene .. i  gotova je stvar, dobiću otkaz  sto posto. Ali sam se trudila da me  dočj šprehenzi odozgo ne dotiče  i  nastavila sam da dopisujem.

Posle nekog vremena  vrataranja ,  razgovora na nemačkom ,  kome  temu prema  intonaciji nisam mogla da odredim, dal je razgovor ljutit  ili nešto slično, ali  kao što rekoh – ni ne tiče me se. Ako im trebam nek me zovu, ja sama da se penjem gore neću, samo da me iskuliraju.

Onda čujem da neko silazi niz stepenice  s kerom  koji sitno cupka šapicama po drvenim stepenicama   od kojih druga odozdo škripi.   

Nok, nooook!  . Kuc kuc !  -  Čujem ispred vrata  i pojavljuje se  Nemica , nasmejana,  kod mene u sobi.

To je Sabina, žena koja je čuvala babu  dve godine pre nego što  su počele Srpkinje da je čuvaju ...došla je da mi da instrukcije i da mi pokaže  šta  mi  je nepoznato.   

Ufff, pade mi kamen sa srca, ja reko došla da mi očita neku bukvicu, kad ono sasvim suprotno. Šta ti je navika da očekuješ najgori mogući scenario u svakom slučaju.  

I ta Sabina  govori  engleski  30 posto, ali se razumemo. Pozvala me da  se popnem gore kod njih.  I ja odem, kad ono  i baba nasmejana, sve šoon... bite šonn...   klasse ...   NATURLIH.     

Baba nije gladna. Čudo   bi bilo da jeste.  Popismo kafu sa  Sabine.

Bibi  je u međuvremenu javila da su joj Mađari napisali kaznu od 70 eura za prekoračenje od sedam dana za koliko je premašila dozvoljenih 90 za boravak u EU.  To je bio posebno traumatičan događaj i za babu i za nju, jer nije imala sreće da se nekako izvuče, nego je morala da uplati te pare kad je došla u Srbiju i imala muke da nađe banku koja će da joj promeni eure u forinte.   

.......

Onda je došlo vreme za šauer, moje tuširanje. Moram bre, da se konačno okupam, ovo mi je treći dan na  bebi vlažnim maramicama.

Inače  je baba mađioničar. Ona se sama kupa  a posle njenog kupanja  mi je prvi dan rekla :   

- You can clean the bathroom now.  ( možeš sada da počistiš )

"Pa suncemujebem šta da klin??? Kad  se sve cakli.  "

Kako baba uspe da se okupa  a kada suva ko barut  - ja  stvarno pojma nemam.  

Prvi dan kad sam stigla bila sam preumorna za  kupanje. Drugi dan sam videla to čudo od suvoće kupatila  pa  pretpostavljam da se i od mene to očekuje, ali ja pošto nemam natprirodne moći nisam odmah smela da se usudim da  uđem u taj hram  higijene  i da probam da se tušnem. Ali  večeras moram da se okupam pa kud puklo da puklo  i ako zbog šnapsa ne dobih otkaz  zbog kupanja sigurno oću, jer  da se okupam bez vode  ne bi umela, a  oni  to izgleda to rade .ili se kupaju na  neki  kompresor.  #jebemliga ...

I   baba mi ljubazno objasni gde imam sterilne peškire, preuredno sklopljene  i prepusti mi kupatilo  tj tuš kabinu.   Uđem ja  zaključam vrata i priđem uz tuš   -  koji u životu videla nisam   ...  nešto  kružno sa dijamantom u sredini i ručka odozdo. Tuš baterija normalno  zakačena  crevom za držač,  ali kako se sad ovaj tuš pušta ? Sve mu jebem da mu jebem .. Uvatim za ručku i  cimnem levo desno .... Ništa.  

Povučem prema sebi ...ono krene  - ali se  u isto vreme i dijamant  u obliku velikog dugmeta  RASPADNE NA SASTAVNE DELOVE A TA RUČKA ZVEKNE O  POD  TUŠ KADE !!!

TINUNINUTINUNINU. Baba je čula tresak i iz hodnika prestrašeno pita na nemačkom: - WAS IST PASIEREN???

Ja otvorim vrata i pokažem joj  metalnu ručku  koju sam podigla s poda ...

I čekam da me ustreli ...

-How did this  happened? Can you put it back?  Šta se desilo? Možeš li to da vratiš nazad?

-Yes, I will put it back.  Vratiću ga - kažem ja...Kad bi se zajebavali...  Kako da ga vratim nazad, kad mi deluje kao slomljeni čelični deo ili slomljena imitacija metala od tvrde plastike....  upičkumaterinu ...  ajde sad  KLIKNI... KLIKNI NAZAD... KLIKNI MOLIM TE KO BOGA, KLIKNI PLASTIČNA NAKAZO... KLIKNI BREEEE, ODE MI GLAVA... KLIKNI, GOVNO JEDNO... 

I u neko doba uspem da slložim sastavne delove u  kružne proreze, i da zakačim ručku negde unutra kako je valjda bilo a da  sve ne ispada napolje... i da klikne...  Pokupim peškire  i  odem u dnevnu sobu da kažem babi da sam vratila kako je bilo  i vratim se u sobu. Dosta mi je sranja za danas, tuširaću se sutra kad budem dobila instrukcije kako se pušta jebeni tuš. Ili možda kad odem kući.

Update:  Tuš je već bio slomljen, pa lepljen i  pušta se tako  kako sam i ja probala da ga pustim  pa se raspao...  

..........

Grrrrr, savršeno savršenstvo  nemačko...  bolesno perverzna pedanterija, sterilizacija  žvotnog prostora,  obožavanje đubreta   koje ima svoje praznike u mesecu kad ga đubretari konačno preuzimaju  u noćnim časovima, kao da je neka sekta u pitanju...  besomučno  razdvajanje  hartije od  folije,  tegle od flaša po bojama,  bio otpad , pičke materine,  a onda se isti taj  Nemac ili Nemica   zemljoše, upropasti i obeznani od alkohola u toj meri da se bukvalno upiša u krevet ...  I onda ja  treba da se pravim da to ne vidim,  a i pravila sam se  i nije mi tražila da joj  menjam posteljinu, samo sam  prema šemi sklopila jorgan   a čaršav nisam ni pipnula sem  za  krajeve  da ga zategnem.  Šon ... šon. Jebemvammateronunenormalnu. Od onolikog alkohola  ladno je mogla i da se usere u svoj krevet, ali  vala bogu pa nije .   

Razmišljam  da li je ovo sramota što pišem ??? Čija sramota? Koga treba da bude sramota?

Bakica  je u suštini  fina jedna osoba, ljubazna, dok je ne uhvate lutke pa pošandrca, kao sinoć kad je tražila  nešto po frižideru panično preturajući pakovanja  sa mesnim proizvodima. Pretpostavila sam da je nešto belo - wajs tražila ali ga nije našla pa je  besno napustila kujnu, a dotle je bilo sve  u najboljem redu posle šopinga u gradu.

#gastarbajteri #život u Nemačkoj #naši u Nemačkoj #Srbi u Frankfurtu #Dijaspora #iseljenici #odlazak iz Srbije #negovatljice #nega starih osoba u Nemačkoj #pfhlegedienst #pflegerin #gerontološka sestra #gerontološka služba u Nemčkoj #švarcarbajt #rad na crno #šengen viza #carina #kombi prevoz

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 002

Oktobar 2019 dolazak

PRVI DAN oktobar 2019

Osvanulo je i jutro u kombiju za prevoz na adresu.  Jutro je bilo sivo i hladno. Išli smo od jedne do sledeće adrese po  južnoj regiji Nemačke.  Pomoću internet navigacije, vozači su lako nalazili žene koje su se vraćale nazad i ostavljali nove pristigle iz Srbije.  Ušli smo u neku slepu ulicu u kojoj su i sa leve i sa desne strane bile  garaže. Čekali smo i previše vremena da se pojavi putnica za nazad. Nikome nije bilo jasno šta se toliko čeka, kad je termin unapred dogovoren i  na vreme javljeno telefonom tačno vreme polaska.  Umorne putnice su izašle da puše i vratile se,  nestrpljive da se iskrcaju na svoje odredište.  Konačno se pojavila  žena iz prolaza između belih garažnih vrata. Nosila je u rukama i preko ramena gomile  torbi iz Lidla, za njom je išla druga žena, njena smena koju je čekala i ona je nosila takve torbe.  Žena se vratila i donela još torbi iz Lidla. Vratila se i treći put noseći  svoja dva kofera.  Gomila  od njenih stvari se fizički nije uklapala u  kapacitet kombija, iako je već bio vidno ispražnjen.  Kombi je inače bio  neki karavan auto koji su vozači zvali kombi.  Pravi kombi za gastarbajtere  ću upoznati kasnije u povratku, kad se i meni bude razjasnilo šta je ta žena toliko vukla i zašto je imala tooooliko stvari da ponese u Srbiju.  Sa nekima od žena sam razmenila telefone i kasnije od njih saznala da nisu sve imale sreće da ih zatekne situacija opisana u pregovorima za posao, koje su im agencije predstavile preko telefona.  Sofija nam je sivma poslala slike sa nekog imanja gde se našla, potpuno bez  uslova za normalan život, što naravno nije  ni izdaleka uobičajeno za Nemačku. Na imanju su živeli baba i deda koji su je odveli preko štale do neke prostorije bez kupatila i bez vode, za koju su joj objasnili da je to njen smeštaj.  Naravno da se odmah okrenula i vratila istim kombijem kojim je i došla.  Presudno je bilo njeno iskustvo, da prvo proveri  gde dolazi i zamoli  vozače da je sačekaju dok to obavi. Mene bi verovatno  ostavili tamo, i ko zna kako bi se ja izvukla iz te grozne situacije, ali su žene sa kojima sam putovala bile prekaljene godinama  iskustava.    Kada se nekim čudom žena sa stotinu torbi spakovala u auto,  nastavili smo putovanje kroz  ravnice i oktobarske pejzaže.  Prolazili smo pored njiva sa kojih su narandžaste tikve razbijale monotoniju  jesenjih prizora.  Konačno smo stigli na moje odredište.  Ušli smo u  selo i došli do kapije  sa crvenim autom u dvorištu. Moja  drugarica  Bibi  me je čekala na ulaznim vratima, njena dva ogromna kofera su već bila napolju, spremni za put. Ona se vraćala za Srbiju tim istim prevozom, pa smo imale vrlo malo vremena da razmenimo  sve potrebne informacije.  Sve se prebrzo odvijalo, dok su nas putnici i vozači iz auta čekali da mi obavimo razmenu.  Ona je odnela svoje kofere do  auta, i vratila se da mi pokaže  kako se liftom  iz gepeka  automobila  vade i vraćaju invalidska kolica. Bibi  je bila  nasmejana i presrećna što je čeka  auto koji je vozi kući a ja sam bila  izgubljena u prostoru i vremenu, premorena od puta i neispavanja.  Odvela me je u kuću  gde me je u kolicima čekala  sićušna  starica mladolikog lica, prava Nemica sa reklama.  Bila je  nasmejana i pružila mi je novac za put.  Zastala sam neodlučna, da li da nagazim patikama na  itison svetlo bež boje ili da lebdim u vazduhu, ali je ona rekla na Engleskom -  Slobodno uđi- , pa sam ušla i dalje  u panici da li ću da ostavim  tragove u  tom hramu higijene koja se od svuda očitavala već  u prvom susretu. 

Bibi  me je  u žurbi pozvala da siđemo u suturen kuće i ostavim kofer u  sobi koja je bila namenjena za nas i  ubrzo se pozdravila samnom i sa Frau Šmit  i  nestala.  Ja  pojma nisam imala o svojim zaduženjima ,  kako se šta radi , kad se radi, kolko se radi..  Šta se jede, kako se sprema ...   Bila sam premorena a trebalo je da ostavim dobar prvi utisak.  Frau Šmit nije delovala uzbuđeno ni zabrinuto. Vozila se po kući u svojim invalidskim kolicima,  i pozvala me da je sledim u dnevnu sobu.   Iz dnevne sobe smo izašle na terasu, pa me je zamolila da guram kolica i obiđemo oko kuće da bi mogle kroz garažna vrata da uđemo u suturen  kuće sa zadnje strane.  Kad je ušla u garažu nastavila je da se sama kreće i  krenula u inspekciju   moje sobe.  Studirala je  svaku stvar  i površinu nameštaja. Ja nisam baš vešta u konverzaciji, sa nepoznatim ljudima pogotovo.  Ona se okretala tamo vamo, otvarala fijoke, vrata od ormara. Otvorila je frižider koji je bio skoro prazan, sem  jednog tanjira na kome je bila smrznuta palačinka.  Uzela je tu palačinku i ponudila me ?

-  Do you want this to eat?  - Da li želiš ovo da pojedeš?  -   gledala sam je zaprepašćeno i nisam ništa rekla samo sam  odrečno zavrtela glavom.  Ona je slegla ramenima  i počela da jede tu  hladnu palačinku.  Ja ostadoh u čudu, razna pitanja su mi navirala u misli, ali  sam bila previše umorna da bih se brinula.  Onda je ona otišla  u  susednu prostoriju gde su bile dve mašine , jedna za veš, druga za sušenje veša i  ogromna daska za peglanje.  Objasnila mi je  šta je to. 

" Okej, baba,  vidim i sama, to je moja kancelarija. Blago meni, što nisam učila visoke škole nego sad moram da živim u tom podrumu kao Pepeljuga. "   Smeškala sam se, nestrpljiva da  ona završi taj obilazak i da se sručim u krevet, ako je to uopšte u planu za taj dan. Bilo je tek prošlo podne. Baba tek ustala i orna za taj dan za razliku od mene.  Ipak je brzo  odlučila da se vrati na sprat pa sam mogla da se  povučem u svoje odaje. 

Iako je invalid, Frau Šmit se  sama stara o  sebi, o svojim higijenskim potrebama   i nije vezana za  krevet.  Njeno medicinsko stanje se zove post polio sindrom, jer je kao mala imala dečiju paralizu i bila u bolnici više od godinu dana. Posle toga joj je život bio drugačiji nego da je bila potpuno zdrava, ali je mogla da hoda i da ide u školu i kasnije da radi. Sada je invalidski penzioner i u kolicima je od devedesetih godina prošlog veka. Nekoliko godina unazad ona plaća kućnu negu jer ne može da živi više sama. Na tom mestu pre mene su radile Nemice, Mađarice a onda i Srpkinja, moja drugarica, pa je sada došao red i na mene. Frau Šmit je ipak prilično samostalna i sama se prebacuje  iz kolica u krevet, sama se kupa, oblači , zabavlja i   planira , planira, planira ..    

Ima milijardu stvari u kući i svakoj stvari se zna mesto i procedura  oko upotrebe,održavanja  i POSEBNO SKLADIŠTENJA... pa čak iako je ta stvar đubre.  Kako mi nedostaje da sad zavrljačim svoje đubre u onu jedinu kantu ispred dvorišta ili da ga ostavim tamo gde jeste dok se meni prohte.  Đubre u ovoj zemlji ima tretman fetiša !   Njemu se klanjaju ,  poklanjaju mu svoje vreme,   odvajaju, razdvajaju ga pomno,  posebnim danima u posebne sudove ,  i ako mislite da je to preterivanje,   to nije kraj ..   Nemci  su u stanju da  svoje đubre nosaju po gradu da bi ga ubacili u specijalne kontejnere  na parkingu  šoping mola. Postoje kontejneri za zeleno staklo, za belo i braon staklo u koje se ne ubacuje keramika, metalne konzerve ili  bilo šta drugo , što bi nepažljivom Nemcu, koji ne postoji, zaličilo na flašu ili teglu.

Oni imaju  i  kantu za obično  đubre, ali njega skoro da nema, kad se sve razvrsta .. Ja  ovde imam kesu sa mojim  đubretom koje moram da vratim u Serbiju jer ne postoji način da  ga se otarasim  ovde neprimećeno onako izmešano. 

Reciklaža  i odvajanje otpada   su i za mene  sasvim u redu. Ipak  mi je jasno da je planeta zatrpana plastikom i  raznim đubretom .. ali  odnos  Nemaca prema  svom đubretu , otpadu ,  se graniči sa opsesivno kompulzivnim poremećajem.  Kako našem čoveku  prazna kesa  neizdrživo  počne da smeta  čim pojede ono iz kese ?  - iako mu nije smetalo  išta dok je istu  kesu nosio na mesto zločina  - i  moooomentalno je zavrljači  .....  hmmmm ...  reč zavrljačiti    izgleda  označava naš odnos prema đubretu  .. tj đubre nije đubre ako ga ne zavrljačiš ..a  otpad   valjda odražava sofisticiraniji odnos   vlasnika otpada prema planeti Zemlji.

.....

Elem  da se vratim  na svoj prvi dan.   Kad sam izašla iz kombija  - nestade i moja  internet veza ,   roming mi je poništio uplaćeni kredit u  nanosekundi čim sam prešla  u isti ..  tako da sam bukvalno osetila odsečenost od poznatog mi sveta,  kad sam  raspakovala svoje stvari i pokušala na mobilnom da nađem  dostpne  veze i mreže   wifi ...    Naravno nezaključan internet ne postoji   van  pumpi i javnih mesta.   Dostupna  mi je jedino  - mreža  baka Nemice, kućni wlan.  Nije mi palo na pamet da se javim iz kombija, dok sam bila u njemu.

Stigla sam u  12 sati i već tri sata  nemam internet, nemam nikakvu vezu, nemam ruke , noge, nemam glas, ni slovo, nemam  sebe  !!!  

- Ooo, majko Božija, gde sam ovo došla i šta ću sad?  Kako da se spasim iz ovog bezdana u sred nemačke države? Sa Nemicom komuniciram na engleskom jeziku koji ona misli da zna , ali  svako malo prebaci na Nemački i   u svom žvotu nema pojma  šta znači  reč  PASWORD !!!

Jebeni paword koji meni život znači. Treba da javim da sam stigla. Ja imam familiju, imam decu koja znaju da sam stigla, ali posle toga ne znaju šta je bilo kad sam izašla iz kola. Možda me je pregazio voz.

I tako  ja na fini način pokušavam po stoti put da objasnim šta je pasword   za internet ... I ona  se kao  pravi da razume, ali  ne zna gde joj je to  .. i pokazuje mi  uporno kako se zove internet  - wlan 140L  eto i to sam  od zorta zapamtila ...  

- Baba, password !DAJ LOZINKU BABA, JA SAM ZORAN, alo .... NE PRAVI SE LUDA više  ...  DAJ LOZINKU !!!

Kad bi sela za njen kompjuter na stolu , očas posla bi našla kako se zove pasword, ali  to je PERSONAL COMPUTER zato se i zove PISI  ... i baba nema ni najmanje namere da mi ustupi da sedenm  za  NJEN LAPTOP ...  i tako agonija traje, jedna iz serije agonija koje se odvijaju na raznim nivoima svaki dan u sudaru  naroda iz različitih vasijona.  I ništa nije urodilo plodom, moje zapomaganje da se povežem sa svetom i posle bezuspeha,  iznuđivanja pasworda, odem ja da legnem  da odmorim natekle noge od predugačkog  puta i skvrčavanja  na sedištu  kombija ...koje je bilo udobno  - ali je ipak  sedište nije spavalište. Buljila sam u plafon   pitajući se - šta sad?   Kad internet bre, teče našim venama  i mi više ne umemo da živimo bez  toga !!!  

Posle par sati  , popnem se iz podrumčeta  na  sprat kod  Nemice  da vidim šta dalje i kaka je moja sudbina , kujući planove koji mi je najlakši način da se vratim kući po cenu svih para koje sam imala kod sebe....   Kad, proviđenjem poslata, na Wats up se javila moja prethodnica koja je u kratkim crtama skresala babi da mora da mi da šifru za internet!  I baba nema ništa protiv, ali i dalje ne zna u koju je svesku zapisala tu čarobnu formulu..   Objasni joj frau  Bibi gde je sveska  - ali tamo  samo piše WLAN  140L i ispod neki datum ... U neko doba se Bibi setlai da  ima  sliku od  šifre i pošalje je babi na What's Up ...   I ja  kršeći  Nemački bonton , dograbim babin mobilni  i  pažljivo prekucam šifu koja se sastojala  od  najmanje petnes brojeva  i slova... !!!!!!!!

"izvinite  komšija i hakeri naš internet je zaključan, kupite svoj " na nemačkom !   

 Znači  - infuzija    za narkomane  nema tako blagotvorno dejstvo kao kad ukucaš  CONNECT  i ono  se izvrti   - al te ne odjebe – nego te poveže NA  INTERNET !!!!

U istom  trenutku osetim olakšanje i  omutavim  zvuk na  mobilnom   jer  je krenulo da mi stiže milijardu bipova za  dospele poruke – na koje  moram da odgovorim  svojim uspaničenim  kontaktima!  

"Gde si bre  što se ne javljaš ???  Da li si ti normalna? Ode  u nedođiju i  nestane sa interneta ??? 

A to je PRVO ŠTO SAM TI REKLA DA NE URADIŠ ???? " Napisala mi je ćerka u očaju  - gde joj se izgubila majka a drugu nema.  

Onda je trebalo ponovo napustiti  babu kojoj sam rekla da sam se odmorila ... a sad sam odjenom ponovo umorna pa  moram  dole u svoju sobu i  naravno to joj nije bilo po volji. Ostala je  nezadovoljnog izraza lica zamnom.  Od  putovanja koje je trajalo ceo dan, noć i prepodne, nisam mogla da se odmorim za par sati.

I zbog mog inteneta je ona zaboravila da popije svoje pilule za uveče,  pa je  bila besna  malo ... ali tolko sam razumela  da je to ta relacija ...    nije mi jasno bilo ..ali nema veze, ionako ovde ništa nema veze .. kao da kod nas ima veze.

I kad su mi prsti utrnuli od  tipkanja poruka i javljanju svima koji su mi se javili   i znaju da sam otišla  u gastarbajtere, odlučih da  počnem  pišem dnevnik  na temu dešavanja   u toku mog gastarbajterovanja i mog mentalnog zdravlja,  dal ću da poludim ovde za tri meseca ? Ili da mislim pozitivno ako ne poludiim. Ili poludim a izdržim ovde  90 dana kolko  nadležni dozvoljavaju  - poneću sa sobom   3600 eura  što je  nekih  420   000 dinara   koje  u Serbiji  bi zaradila za  malo manje od dve godine  radeći kod Kineza na primer .... 

#gastarbajter #negovateljice #radnacrno #šengen #našiunemačkoj #iseljenici #srbiunemačkoj #srbiu minhenu #srbi u berlinu #srbi u Frankfurtu #agencija za negovateljice #odlazak u inostranstvo #rad u inostranstvu #rad na crno #learn Deutch #učite nemački #dijaspora #iseljenje u nemačku #Nemačka #Frankfurt #Frankfurt ab Main #kombi prevoz #airserbia

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008

28 oktobar   ponedeljak

Baba ponedljekom ide  na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.

29 oktobar utorak ...  prošo ....

30  oktobar , sreda

Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno  i  tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu  pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i  kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko  moćna da  joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je  ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere  nos time.

U grad smo išle   na  tri mesta. Prvo do  njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare.  Sto eura je bilo  pitanje  biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa.  Našla mi ona poštu na google  mapi   i posle kad smo   bile ispred pošte   pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.

Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da  mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi  u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih  tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti  da uzmem obrazac za western union  ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod.  Ja to  uzmem i stavim na   tablu  iznad volana  nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.

Ona me gleda belo, kao,  šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti  i kaže :

- To ti je plata do danas.-  Ovde sam  manje od deset dana   i ona mi dala 400 eura!   Nisam je razumela    kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti.  Uuuu fino, onda ću da dupliram  poslatak deci, ionako je  razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je  15 a za dvesta 19 eura.

Spiskajte sve deco!!!   Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće...   I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio.  A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i  skotova.  Tek kad napraviš distancu od  brloga u kome živiš i  živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.

Taj osećaj  koji ti  daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje  pedeset i četvrte godine.

Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima,  ceđenje para,  gubljenje vremena,  traćenje života.    

Nemci  UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili  u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove  Nemce okupatore  -  koji su služili kako referenca koliko su naši  stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce -  DOBRI  I ZLATNI.

Ove današnje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke  zabole ... nije briga ni  za Hitlera,  ni za  drugi svetski rat i za sva sranja  koja mi držimo u glavama,  a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo  bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.

Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki  su radoznali, neki ljubazni.. Ali  ni ne treba da budu svi isti.  Oni zaista imaju tradiciju  i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju,  na šta su ponosni, šta slave.  Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to  sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da  će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno  šta radiš"  jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas  ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš  bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.

Kad  kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA  NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim  tog slepca koji to izgovori...

NIJE BRE BOLJE  !!

NEGO JE  STO PUTA GORE  DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE  DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA  SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ  ZA DŽABE   i sve dok ima  uplašenih i  ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje  - biće tako kako nam je.

Ovde sam po prvi put u životu osetila  šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako  bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim  kod kuće u Serbiji . Zašto ? 

Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju  uglavnom  neke  slučajno srećne žene kojima  je upala sekirica u med pa imaju pare da  plaćaju kućnu pomoć,  a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili  supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.

Kod  nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I  DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.

Ja sam  u Nemačkoj, kućna pomoćnica u  bukvalnom smislu  jednoj  polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid  zbog  poliomijeltisa koji je imala sa deset godina  i  koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila  normalno u  opštini kao  kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi  i od SVOJE PENZIJE  mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate  koje radim u bašti , ako želim.

A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima  ako nemaju  potomke, da žive s njima  i da ih izdržavaju.  Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba,  upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade  i glasaju za naprednjake  jer su im tako  utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater !  Da nam je stvarno toliko dobro   - zašto bi bilo potrebe da nas neko  24  sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro  i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.

Kod nas predsednik vlade izjavi  da imamo najbolje škole u  Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo  "programiranje" kao predmet  u osnovnim školama, a nemamo ga.

MI SMO NACIJA  LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI...  NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA  HELUVIM.

EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ... 

Ovde, opet ja....  Ovde  Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd  ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima  , a ne da lome koplja  dal je to normalno ili nije normalno ...

Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA ! 

Mi se  borimo  ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se,  to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer,   – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh  svi će da se isele  iz Srbije.

Džaba kuće i imanja  kad  nemaš pare to da održavaš,  a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu  - kao i njihovi predaci   partizani i komunjare.  Ovejani lopovi  i  siledžije, uzurpatori  i  manipulatori, koji su sve stekli  uz pretnju  kratkom ili dugačkom cevi  i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod  koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine.  Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo  ljudi i porodica upropastio a nama su  od prvog razreda  u školi sa osmehom  pevali i pričali o njemu.  Pa dobro je  nismo svi u ludnicama, sada kad  konačno otkrivamo  na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE   INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.

AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI  POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE,  STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM.  I  ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.

Demonstrira se svako malo  protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da  bukvalno sve spinuju  i obezvrede i  oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera...   Valjda iz zahvalnosti ...  i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući  gadove na vlasti  -  svesno ili  pasivno, ćuteći i puštajući  da  ti život prođe  u  nemaštini, sranju,  čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.

31.oktobar 

Prestaću da je zovem  baba, bakica  i slično,  jer  je  za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem  kako i dolikuje . 

Frau Šmit  je  borac, kalkulacioni mrav  koji  više ne može da radi  ili ne može  sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži  čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja  oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.  

U isto vreme -  iako je invalid  i često u bolovima – ona se  uvek  neizveštačeno smeška  i  kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala  -  i  nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina   staraca kod nas koji su  izgubili svoje nekadašnje autoritete  i niko ih ne zarezuje  za suvu šljvu, ne poštuje ih i  ne vidi  čak,  jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu  i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili  ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.

Nisam sigurna koliko novac podmazuje  međuljudske odnose,  ali ne u  pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide  lagodno da bi se izbegli legalni  često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.

Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare  - i  shodno tome  nečiji trud pomoću kog se do para dolazi.   Kod nas pare  služe za sasvim druge svrhe.  Ovde svi voze kola  i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas  ili   teška robija  kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale  otimačine  koje moraš da platiš .

Kod nas je sve je nerealno   postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa?  Šta će robovima  potršačka korpa  kad moraju  skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih  namamljuju sa svih strana nasmejana  lica plaćenih klovnova  koji ih lažu  da bi se zadužili  za sve i svašta.

.....

Frau Šmit  ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u  restoranu  Blunkwelle  gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu. 

Druge srede  kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu  odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi  da ide s drugaricama  a da ja treba da idem  sama u  tržni centar u kupovinu.  Bila sam  zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi.  Lutala sam  uličicama koje su se granale od tog parkinga prema  glavnom  putu sa četiri trake i jedva izbila do  nekog nadvožnjaka iznad  tog prometnog puta.  Neka kišica je počela da pada i  ljudi je bilo sve manje.  Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi  kuda da prođem.  Prvi put  mi je sve to delovalo zastrašujuće  i predugačak put do  cilja, ali sam ipak uspela da nađem  ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje  torbe za šoping i  kad sam  napunila kolica  potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam  u te dve ogromne torbe i u svoj ranac  što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola.  Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam.  Ostavila sam  sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.

Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem.  Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta.  Ubrzo sam je ugledala kroz  prozor  druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra.  Ona me je pitala da li  želim da sedim s njima i šta bi da  popijem?  Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam  izašla napolje da prošetam gradom  bez  opterećenja nekim  zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni  činile su  tipične  nemačke kuće belih fasada  ukrašenih  isprepletenim gredama od tamnog drveta.  U  centru  je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji.   Samo jedna  radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa  garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama.   Galerije  sa slikama i umetničkim predmetima  su mi privukle pažnju, kao i  izlozi  sa  escajzima  basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura.  Viljuške, noževi i kašike  kitnjastih  drški  su bile  izložene  u otmenom izlogu, u društvu  raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću.  Razgledala sam  ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana,  tek  pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i  grad.  Na ulici je bilo par uličnih  svirača od kojih je jedan govorio  srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da  ne smem  ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto  zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni  sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih  ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik.  Pa tako nisam  započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom  insturmentu - harmonici  i sintisajzeru.  Tražila sam prodavnicu C & A  jer sam  za nju znala iz  Beograda,  i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se  vratila  sa kraja šetališta  prema kafani u kojoj  je sedela Frau Šmit.   Kad sam ponovo ušla u  kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka  svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve  naplaćene sume, i  one su mogle da  napuste sto za kojim su sedele.   Krenule smo  i ja i Frau Šmit. Ona je  zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo.  Ja sam sela  u stolicu i razgledala  okolo. Već je bio mrak  i ljudi su  žurili u svoje tople domove.  Pošle smo i nas dve do kola.  U kolima sam joj se  žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem.  U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u  tu veliku prometnu ulicu sa dve trake ,  jednom desno i sledeći put levo na praking  velikog šoping mola.  Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.   

#lidl market #kupovina #zivot u nemačkoj #naši u Nemačkoj #iseljenici #gastarbajteri #Nemci #drugi svetski rat #naši u Frankfurtu #Srbi u Berlinu #Srbi u Nemačkoj #kombi prevoz #negovatejice #flegedinst #pflegedienst #agencije za zapošljavanje negovateljica #negovateljice u Nemačkoj #starački dom #gerontološka sestra #geronotologija