#ohrabrenje | Explore Tumblr Posts and Blogs

zanimljivaekonomija · 5 months

Text

Nevena i Marko Vukes – kada ljubav prevaziđe granice, a onda se nađe i u pesmama

Dve romantične duše, vršnjaci, daroviti umetnici koji žive i rade na relaciji Srbija- Hrvatska. Svoju umetnost daruju publici širom regiona, a ovog novembra jedno drugom su otpevali i objavili pesme- njegovu je objavila Kroacija Rekords a njenu PGP RTS.

Ljubavna priča glumice Nevene i Marka Vukesa, pop kantautora iz Hrvatske, krunisana brakom - i danas greje srca ljudi, uliva nadu, daje ohrabrenje i inspiriše. Marko je već na venčanju 2017. godine izveo pesmu za Nevenu "Devojka iz drugog plemena".

„Tu pesmu je napisao moj dragi kolega Boris Rogoznica, jer je on bio upućen u naš život i sve što se dešavalo. Mislim da je najbolje pisati pesme o svom životu, odnosno o onome što živimo, ljubimo i radimo“, kaže Marko.

Ovog novembra, rešili su da proslave vezu i ljubav opet kroz muziku i stvaralaštvo i da to podele sa publikom.

Drugog novembra, objavljena je Markova pesma "Ti samo ti." -„Najlepše mi je kada pravim spotove sa Nevenom u njima. Jako mi je drago što je pesma "Ti samo ti" zaživela i na top-listama a protagonisti u spotu su glumci Nina Janković i Ivan Mihailović.“, navodi hrvatski kantautor.

Tri nedelje kasnije, 23.11. je objavljena pesma "Dete, devojka, žena– koju je napisala i otpevala Nevena, posvećeno Marku!

Nevena je autorka teksta, autor muzike je Bruno Krajcar a aranžmana Toni Ćosić. Vokal je sniman u hrvatskom studiju “Eagle Music Medie”..

„Hvala bogu da sam doživela neke jako duboke i važne stvari u životu po pitanju ljubavi. Pesma i reči u njoj su došle po nadahnuću na jedan jako važan dan u mom životu. Kada je to prešlo na papir, ohrabrilo me da poverim nekom kompozitoru da napravi muziku. Izbor je pao na Bruna Krajcara koji je verujemo kreirao snažnu melodiju. Ostalo je, da tako kažem bilo moje "vežbanje" i uz Markov tim ljudi koji rade vrlo posvećeno sa nama.... Bilo mi je sve to zanimljivo kao glumici, prošla sam i faze strepnje i treme kako će to sve što se mog pevačkog dela biti. Podržale su me i mnoge moje kolege-glumci i evo- neka sada publika prosudi, svi smo se potrudili i nadamo se da će se ljudima pesma dopasti, da će prepoznati poruke koje smo želeli da prenesemo.“, istakla je Nevena Vukes.

Pesmu “Dete, devojka, žena” prati i atraktivan video spot, koji su supružnici Vukes realizovali zajedno kao i mnoge prethodne, a snimali su u Hrvatskoj, na pozorišnoj sceni u Mariji Bistrici i u njihovom porodičnom domu. U spotu se pojavljuju Nevena i Marko, čime je dodatno poslata najlepša poruka ljubavi i zajedništva.

FOTO Gordan Jovic RTS

NEVENA VUKES "Dete, devojka, žena" (PGP RTS 2023) https://youtu.be/MW9-pTWpQFo?feature=shared

#muzika #mediji #pesme #marko vukes #nevena vukes #pgp rts #croatia records #ljubav #romantika #srbija #hrvatska

0 notes

magictreeprincess · 7 months

Text

0 notes

jeftindres · 10 months

Text

Dortmund je potpisao njemačkog veznjaka Nmechu za 30 milijuna eura

Borussia Dortmund službeno je objavila potpisivanje 22-godišnjeg njemačkog veznjaka Felixa Nmecha. Podrazumijeva se da je ukupna naknada za transfer Enmecha 30 milijuna eura, a dvije strane potpisale su petogodišnji dugoročni ugovor. Felix Nmecha došao je iz omladinskog pogona Manchester Cityja. Godine 2021. Nmecha se pridružio Wolfsburgu kao slobodan igrač. U sezoni 2022./2023., Nmecha je u VfL Wolfsburg Dresovi Kompletic nastupio 32 puta za tim, dao je 3 gola i 5 asistencija. Njegov izvanredan nastup također je privukao pozornost ljudi. Među njima, Dortmund je zavolio Nmechin talent i potencijal, te je vjerovao da bi mogao zamijeniti Bellinghama. Nakon određenog iskustva, Enmecha će u budućnosti sigurno postati vruća nogometna zvijezda. Nmecha je rekao da je Dortmund veliki klub i da je jako sretan što će nositi Borussia Dortmund Nogometni Dres. U budućnosti će pomagati momčadi u ostvarenju momčadskih ciljeva u ligi, kupu i Ligi prvaka. Nadam se da ću moći nastupiti s nevjerojatnom snagom i osvojiti podršku i ohrabrenje navijača Dortmunda.

#VfL Wolfsburg Dresovi Kompletic #Borussia Dortmund Nogometni Dres

0 notes

putokazkrozvreme · 2 years

Text

Put ka promeni

Nedelja, 28.avgust. Budim se dok sanjivo i polupospano trljam oči. Prethodna noć je bila izrazito topla,sparna i zanosna u svojoj toplini koju je pružala,čineći da moji snovi budu uzburkani, rastrzani i golemi. Dok kazaljke na satu skoro otkucavaju podne, okrećem glavu ka drugoj polovini kreveta i posmatram prizor koji mi pruža mir, sigurnost i toplinu kraj srca. U tom trenutku, deliću sekunde, shvatam koliko je u životu zapravo bitno imati nekog ko će nas voleti upravo onakvim kakvi jesmo i biti uz nas kad nam život donese i ne baš tako lepe trenutke. Dok ovo pišem, kroz mene se prožimaju i u isti mah prelamaju samo pozitivne i tople emocije. Emocije koje me podižu,uspravljaju i teraju da koliko god nam se u životu neka stvar učinila teškom,zapravo nismo ni svesni koliko smo jaki i neustrašivi dok ne pređemo preko istih tih teških i nezadovoljavajućih trenutaka i etapa koje nam život nametne. Sve što je bitno u tim i ne tako lepim trenucima je upravo emocija, ljubav koju nosimo u sebi i koju nam isto tako pružaju ljudi koje volimo kao neki vetar u leđa. Taj vetar jačine, ljubavi,volje,želje i težnje da promenimo nešto u svom životu ukoliko nam to nešto ne odgovara je zapravo sve što nam je potrebno u odgovarajućem trenutku kad za promenu dođe vreme. Nedavno dok sam čitala jedan tekst, naletela sam na rečenicu koja mi se već danima prožima u mislima a koja glasi: "Put od hiljadu milja, počinje jednim korakom." Dok sam iznova i iznova čitala pomenutu rečenicu, odjednom sam osetila ohrabrenje i jednu nesalomivu volju koja se krije u meni a koja me podseća i tera da određene situacije,događaje,iskustva i još mnoštvo toga u mom životu mogu da promenim ukoliko mi se to isto ne dopada i nije adekvatno po mene. Mnogo puta u životu sam čula od ljudi da kad treba nešto da promene i krenu od tog nekog "prvog" koraka ka nečemu prema čemu streme, da isti taj svoj prvi korak često odlože, zanemare, smetnu, šta god to bilo i značilo, za sledeću nedelju, mesec ili godinu, pritom ne shvatajući da vreme prolazi i da što duže čekamo i zavaravamo se da će nešto biti bolje ili drugačije, zapravo uviđamo da ništa neće biti bolje i drugačije ukoliko nismo smeli i voljni da to nešto promenimo. Zato je put ka svakoj promeni trnovit i težak ali isto tako isplativ i umnogome bolji jer su promene upravo ono što nam je nužno i potrebno kroz život,kako bi naše mentalno i fizičko biće dosegnulo sklad i postalo najbolja moguća verzija onog šta želimo za sebe. Kroz određenu promenu, bilo da se radi o promeni partnera, prekidu dugogodišnjeg prijateljstva,braka, promeni radnog mesta, promeni mesta boravišta, mi postajemo jači,zreliji i spremniji za nove izazove i iskustva koje nam ta promena donosi. Zato sve ono što nas čini nezadovoljnim, rastrzanim i nesrećnim treba menjati. Naravno, ne treba menjati naglo i brzo, već krajnje osmišljeno i spremno za jedan nov početak. Na kraju, život je sve nešto ispočetka. Koliko puta smo do sada nešto započeli, uradili drugačije ili pokušali? Sve je to početak i neka promena kroz koju prolazimo a da ponekad toga nismo ni svesni. Najbitnije od svega je da se tih promena ne plašimo već da ih doživljavamo kao prolazni period našeg života koji će se neminovno završiti i od nas načiniti nešto još puno bolje i lepše od onoga šta smo sad i gde se nalazimo. Jednostavno je, a to je da ako se ne menjamo,tada ni ne rastemo. A ako ne rastemo, tada ni ne živimo.

I za kraj par smernica koje sebi ne dopuštam da zaboravim je da ukoliko nam se nešto ne sviđa, promenimo to. Ako ne možemo da to isto promenimo ovog trenutka, promenimo svoj stav. Promena u bilo kom segmentu našeg života je nužna i potrebna jer ukoliko je razumemo i prihvatimo kao takvu,tek tada možemo i da je priželjkujemo i jurimo joj u susret, dok je se većina svih ostalih plaši i trpi je kad ih snađe. Zato "Budi promena koju želiš u svetu." Budimo svoji, jedinstveni i unikatni baš takvi kakvi jesmo. Kroz rad na sebi i volju za napretkom iskažimo svoje skrivene potencijale koji leže u nama. Budimo hrabri i smeli da se odvažimo i odemo od nečeg ili nekog ukoliko to nije dobro po nas. Budimo istrajni u svemu što poželimo a onda i dovoljno uporni da to i ostvarimo i ukoliko je dobro i čini nas srećnim, isto tako zadržimo. Budimo promena koju želimo da vidimo u svakom novom danu, svitanju i trenutku. Promenimo sve što nas lomi i unesrećuje. Život nam neprekidno izmiče, dan za danom prolazi, vremena se menjaju. I jedino što trenutno znam je da će budućnost biti drugačija.

K.S

0 notes

blurrylatenights · 2 years

Text

Relativno

Relativno dobro raspoloženje i mentalno stanje koje mi traje već poduži period je još uvijek poprilično postojano, iako počinjem lagano osjećati gomilanje pritiska, kao i uvijek uzrokovanog većinskim dijelom nekim nepoznatim, nedefiniranim ili čak bolje rečeno nepostojećim razlozima. Moram priznati da se osjećam pomalo bespomoćno oko razloga koji čine puno manji dio cjelokupnog tereta koji sam počela osjećati, a odnose na neke konkretne stvari i prvenstveno se tiču brige za dobrobit drugoga, ali rekla bih da se lakše nosim s time nego s osjećajem potištenosti i tjeskobe koji me zna uhvatiti bez najave i bez uzroka. To mi puno teže pada jer se osjećam kao pred beskonačnim zidom kojem ne znam kako pristupiti, a pred konkretnim uzrokom se barem znam kako postaviti.

Jučer je pritisak ipak doveo do jedne male pukotine koju mi je triggerao telefonski poziv s mamom. Ne znam zašto, nisam se nešto loše osjećala prije toga, nije ni razgovor bio neugodan niti bilo što takvo, čak naprotiv, ali jednostavno sam ga završila s knedlom u grlu i betonskim blokom na prsima. Puno sam već razmišljala o vlastitom djetinjstvu i obitelji te načinu na koji me oblikovalo, i iako mi se čini da sam prošla sva moguća objašnjenja, vjerojatnije je da sam ipak tek zagrebla po površini. Tjeralo me na plač, a kad sad razmišljam o tome i pokušavam shvatiti što mi se dogodilo i zašto, jedini zaključak koji mi se nameće je da me u tom trenutku obuzeo osjećaj usamljenosti u kojem mi je nedostajala mama. Ne samo ona nego cijela obitelj, uža i šira. Ne samo ljudi, nego i onaj neki osjećaj obiteljske topline, doma i sigurnosti, koji vežem uz idealizirano rano djetinjstvo i dolaske doma iz škole, pisanje zadaće u dnevnoj sobi uz žamor tv-a i ukućana, čekanje vikenda bez ikakvih briga u životu, igranje vani itd. Logički, ne znam zašto mi to nekad toliko nedostaje, jer kad razmislim shvatim koliko su svi obiteljski odnosi uvijek bili suzdržani i kako nitko nikada nije znao, htio ili mogao izraziti svoje osjećaje i razgovarati o stvarima, i kako mi nitko nikada nije grlio ni govorio da me voli, iako sam znala da me vole. Sigurno me sve to odredilo na načine koje ne mogu ni razumjeti, ali koji su sigurno uvjetovali moje današnje potrebe.

Sve u svemu, čim sam osjetila da mi se stabilnost narušava, počela sam razmišljati o stvarima i sitnicama koje mi pomažu othrvati se lošim raspoloženjima, ili svemu onome što mogu napraviti sama za sebe i za vlastito dobro.

1. Hodati. Šetnja mi uvijek rasčisti misli i pomogne mi sabrati se te sagledati situaciju iz malo drukčije perspektive. Ako ništa drugo, pruži mi malo dodatnog vremena da se slegnu emocije i dojmovi, što mi posljedično opet pomogne ne reagirati kompulzivno. Nekad mi je draže prošetati nekim prometnim dijelom, a nekad sjediti na klupici i upijati okruženje. Efekt je u konačnici isti - prilika za refleksiju.

2. Udovoljiti si. Kad se sve čini preteškim, dobro dođe uzeti si dan slobodno da radim točno ono što želim. Ne mora ni biti cijeli dan, dovoljno je i jedno popodne, bez razmišljanja o obavezama i moranjima. Dobro dođe malo se počastiti nečime i pustiti mozak na pašu, staviti sve na pauzu, pustiti si film i jesti sladoled.

3. Darežljivost i pomaganje drugima. To mi uvijek pruža osjećaj topline iznutra, bilo da se radi o nekim strancima, a pogotovo kad je riječ o dragim ljudima. Razveseli me vidjeti da mogu nekoga iskreno razveseliti ili mu olakšati bilo što. Shvatim da moje brige nisu jedino što postoji jer da ima i lijepih stvari na koje se mogu fokusirati.

4. Rutina i priprema za dan unaprijed. Iako može biti dvosjekli mač, rutina mi dosta često pomaže otkloniti dio briga na način da se nalazim u poznatoj i uhodanoj situaciji u kojoj imam više prostora za promisliti ono što doživljavam i na taj način možda i bolje reagirati te se lakše nositi sa vlastitim osjećajima.

5. Afirmacija. Kao podosta zatvorenoj i nesigurnoj osobi, mislim da mi je potrebno češće ohrabrenje i afirmativne riječi od strane okoline, ne iz egoističkih razloga nego kako bi me se podsjetilo da ili radim nešto dobro ili da vrijedim išta jer si često mislim suprotno. U situacijama kada me savladaju tjeskobna stanja i kad mislim da ne primam dovoljno takvih poticaja ili pažnje koju bih trebala i htjela, a ne znam je tražiti ili mi je to neugodno, ne preostaje mi drugo nego da samu sebe podsjetim na svoje dobre strane i kvalitete, ukoliko ne želim potonuti dublje. To sam tek nedavno krenula učiti prakticirati i ne samo da dosta pomaže, nego je i poprilično oslobađajuće i dobar boost mom samopouzdanju.

6. Manji koraci. Kad imam osjećaj da bi se sve moglo raspasti, pomaže mi u glavi si podijeliti cjelinu na manje dijelove i samim time na manje korake koje mi bude lakše savladavati i istovremeno ići naprijed, bez osjećaja da se puno stoji na mjestu i utapa u negativnim osjećajima.

7. Prioriteti. Ako zatreba, u slučaju da se nađem u kaosu, treba uvijek znati što je trenutno najvažnije i reći bez puno zadrške jedno veliko ne svim dodatnim obavezama.

8. Hobiji. Ne moram ni objašnjavati koliko mi smisleno i kvalitetno provođenje slobodnog vremena pozitivno utječe na psihu.

0 notes

idaljemislimnatebe · 2 years

Text

Biti zaljubljena u tebe je bila najbolja i najgora stvar koja mi se ikad desila. Stvar je u tome što nisam ni bila baš zaljubljena u tebe, bila je više sve to zapravo ideja da ti imaš mene i da ja imam tebe. Bilo je kao da smo jedine dve osobe na ovoj planeti i da je jedina bitna stvar način na koji se mi gledamo. Sa tobom sam bila najsigurnija nego što sam ikada bila, napravio si da se osećam bitno i to je razlog zašto sam mislila da sam zaljubljena, ali nisam. Možda i jesam bila zaljubljena, ali bila zaljubena u lik koji sam ja stvorila o tebi. U mojoj glavi ti si bio savršen, ti si mene zapravo voleo. Da li si ti mene zapravo voleo? Ne mogu to da znam, možda je i bolje da ne znam. Problem je, cela naša veza se odvila u mojoj glavi. Sva tvoja ljubav prema meni je bila najviše moja imaginacija. Bila sam samo vezana. Vezana za misao da ćeš izabrati nekog drugog umesto mene, vezana za tvoju dušu i način na koji si me gledao i ohrabrio da je sve u redu. I bila sam toliko vezana da sam ti zapravo verovala. Sve je to trajalo u meni dok se baš to sve nije raspalo. Prestali smo da pričamo i sve je to davalo osećaj totalno novog sveta. Bez tebe nisam imala ulogu, bez tebe nisam imala na koga da se fokusiram. Sada znam da je najbolja stvar za oboje, koju smo trebali još davno da uradimo, jeste da nastavimo dalje, da pređemo jedno preko drugog. Nisam očekivala da ću morati uopšte ovo da kažem, i preći preko tebe je bio izazov, nešto što nikada nisam htela. Potvrđujem, srećnija sam bez tebe, ali si uvek u poslednjem delu mojih misli. Kao da ne mogu sebi da pomognem i da te se ne setim kada vidim belo srce ili kada slušam pesmu koju znam da još uvek voliš. Kada čujem tvoj grad i kada prolazim pored onog doma učenika. Mesto gde smo se prvi put poljubili moram da zaobilazim, mesta gde smo išli zajedno stvaraju veliku tugu. Zašto je moralo ovako da bude, zašto si takav? Kada smo prestali da pričamo, osećalo se sve kao novi početak. Sve to u dobrom smislu, ali u jednom delu i najdepresivnije što možeš da zamisliš. Kako vreme prolazi, sve više sebe zapitkujem da li je sve što si mi rekao samo laž? Možda iz razloga što je meni bilo veoma teško da pređem preko tebe, ali kada smo završili stvari ja sam bila samo još jedna devojka u tvom telefonu. Način na koji si pričao sa mnom je napravio da se osećam kao najbitnija osoba na svetu i sada ne mogu da shvatim da li je ohrabrenje koje si mi davao, dato samo kako bi me zadržao vezanu ili si zapravo tako osećao. Razlog zbog kog je toliko dobra stvar što sam bila zaljubljena u tebe jeste zato što znam šta da očekujem. Sada znam da razlikujem kada mogu i ne mogu da verujem nekome i sada konačno znam razliku između ljubavi i vezanosti. Takođe znam da je istinu teško priznati, priznati da me nisi voleo.

Znam da nikada nećeš saznati šta osećam zapravo, ali eto, moram da priznam da ću te zauvek voleti. Čak i nakon svega što si mi uradio, opraštam ti. Na kraju sam ispala veći čovek od tebe.

53 notes · View notes

glasnosutim · 3 years

Text

Nije partner onaj koji vas ponižava, omalovažava, laže, konstantno kritikuje, koji vas ubija u pojam, i koji vam ubija volju za životom. Nije partner onaj koji vas unesrećuje i sputava vas kroz život. Partner je ona osoba koja vam daje krila i vjetar u leđa, osoba koja u vama budi ono najbolje i koja stoji rame uz rame sa vama pružajući vam podršku, ohrabrenje i ljubav. Partner nije vaš rival kroz život, već vaša "dopuna" sa kojim koračate kroz život u pravcu zajedničkih ciljeva i snova. Ne zovite partnerom ono što partner nije, već težite da pored sebe imate osobu koja to zaista jeste. P.S. U životu dobijete ono što tolerišete i ono na šta pristajete, zato ne pristajte na mrvice ljubavi. Ne pristajte na manje od onog što zaslušujete i ne pristajte na one osobine suprotnog spola koje niste u stanju da tolerišete.

132 notes · View notes

best-quotes-top · 4 years

Video

youtube

0 notes

mozgoderina · 5 years

Text

“Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice

U petak, 14. decembra 2018. godine, na završnoj svečanosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“, u Zrenjaninu, upriličeno je uručenje nagrada za literarne radove sa Književnog konkursa “Ulaznica 2018”. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv Vladimira Arsenića, urednika časopisa “Ulaznica”, kao dobitnik treće nagrade za esej, učestvujem u književnoj večeri.

Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” u okviru svoje izdavačke delatnosti, već preko pola veka objavljuje i „Ulaznicu” - časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja. Prvi broj „Ulaznice” izašao je daleke 1967. godine. Od nastanka časopisa do danas, uredništvo se uspešno pridržava zacrtane politike “borbe protiv okoštalosti i učmalosti na planu kulture, i artikulacije novih umetničkih senzibiliteta”.[1] Upečatljiv je i stih odabran kao moto: “Mrtvi ne mogu unutra - život je ulaznica”, pesnika i novinara Brane Petrovića, koji traje, podstiče i sugeriše, a u kvalitativnom smislu obavezuje. Od stvaralaca se zahteva velika i uzvišena žrtva, jer se samo tako može izvojevati smisao, u borbi sa obesmišljenim svetom.

Odlučnim odbijanjem da nestane sa urušene i rasparčane kulturne scene, “Ulaznica” nastavlja da vodi književne bitke i u vremenima nakon poraza pisane reči. Ispostavlja se da mnogi prepoznaju, priznaju i prihvataju tu želju za oslobađanjem “ničije zemlje”, za osvajanjem komada teritorije koji nije (pre)gažen i prašnjav, za dubokim (uz)dahom koji nije sav u grču naplate. Čitava jedna kreativna armija obitava u dimenziji nemerljivoj kvadratnim kilometrima, u sferi koja nije ograničena isprekidanim crvenim linijama. Do sada je publikovano preko dve stotine i pedeset brojeva zrenjaninskog časopisa.

Nakon javnog poziva objavljenog u maju[2], i ove godine odazvao se veliki broj stvaralaca koji su na konkurs poslali preko 2000 radova. Pravo učešća imali su autori/ke stariji od 18 godina, koji pišu na različitim, a opet razumljivim, “BHSC” jezicima. Jezik je još jednom trebao da posluži kao originalno sredstvo (spo)razumevanja a ne razdora i razmirica. Žiri sa neskrivenim zadovoljstvom konstatuje: “Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a raduje činjenica da su stizali i iz drugih država u kojima stvaraju ljudi koji pišu zajedničkim jezikom, primerice iz Austrije, Švedske, Nemačke, Kanade…”[3]

Konkurs je odavno nadišao nametnute lokalne, političke i pravno-birokratske okvire, i izdvojio se kao značajniji u našem uglu globalizovanog globusa. Jedan je od retkih, ako ne i jedini na našem jeziku (?), koji pored takmičenja za najbolju neobjavljenu pesmu i priču, izdvaja zasebnu kategoriju i za esej kao osoben i neretko potcenjen literarni oblik. “Kultura” i “umetnost”: reči koje svakodnevno gube bitnost i sve više upućuju na razonodu, slobodno vreme i puku zabavu. Na naslovnoj strani časopisa prkosno stoji i slogan: “društvena pitanja”. Svojevrstan kuriozitet ili samo simpatičan ukras?

Nakon brojnih tekstova o aktuelnoj globalnoj umetničkoj sceni i lokalnoj kulturnoj i obrazovnoj (anti)politici, na konkurs sam poslao esej koji za temu ima kompleksnost savremenog preplitanja dveju drevnih kultura: kineske i evropske. Žarište mog interesovanja predstavljaju likovna umetnička scena, društvena previranja i socijalna pitanja bez jasnog odgovora. Dobrano sam se pomučio da napisano upakujem u 15.000 slovnih mesta, uključujući i razmake. Uz malo sreće, nadao sam se, tekst će biti objavljen u časopisu, u odeljku pohvaljenih radova.

Nekih mesec dana pre najavljene promocije u Zrenjaninu, gospodin Vladimir Arsenić prosledio je dobitnicima nagrada elektronska pisma sa pozdravom, čestitkom i pozivom na književno okupljanje, svečanu večeru i prenoćište. Tri kategorije, u svakoj po tri nagrade – devet nagrađenih autora/ki. Ton pisma je nagoveštavao srdačnu i prijateljsku atmosferu. Uživali smo u rezultatima, organizaciji puta, pregovorima sa ljubaznim domaćinima, do javnog nastupa.

Sneg je evidentno čuvao zalihe i štedeo snagu od početka zime do petka, 14. decembra 2018. godine. Nije prestajao da veje celog tog dana, ni tokom noći, ni sutradan. Supruga i jа smo se jedva dokopali Zrenjanina. Putovali smo automobilom iz Kraljeva, preko sedam sati. Moja supruga upravlja vozilom. U tom smislu, ja sam njen pratilac. Stigli smo sa blagim zakašnjenjem i istog momenta uvideli da neopravdano brinemo. Ta, u Vojvodini se sve radi lagano. Energični i duhoviti gospodin Arsenić dočekao nas je ispred smeštaja, odakle smo se taksi vozilima uputili do biblioteke. Ispostavilo se da su gostoljubivost domaćina i prestižnost nagrade motivi dovoljno jaki da i tokom zimskog (ne)vremena okupe osam od devet dobitnika. Grupa autora doputovala je iz Zagreba. Pet stotina kilometara u jednom smeru.

Ostali dobitnici pristigli su iz Doboja, Novog Sada, Beograda i Sombora. Sporazumevali smo se nekako govoreći isto na tri ili četiri različita jezika. Razumeli smo i srdačnu dobrodošlicu žirija konkursa i čestitke uredništva časopisa i pozdrave radnika biblioteke. Jezike smo dodatno razvezali sa po čašicom domaće jabukovače u toploj i udobnoj kancelariji – ohrabrenje pred nastup.

Nakon silaska u svečanu salu, organizatori konkursa i voditelji programa obaveštavaju nas u uvodnoj reči da je žiri u proteklom periodu stavljen pred značajan posao i odgovornost, usled velikog broja pristiglih kvalitetnih tekstova. To mi se dopalo. Raznovrsni po svojim temama, a napisani umešno i uverljivo, nagrađeni tekstovi su se iz mnoštva pristiglih radova izdvojili ukupnim utiskom i celovitošću izraza. I to mi se dopalo.

“Interesantno je napomenuti da je ovogodišnji konkurs razbio predrasude o mladosti dobitnika, te pokazao da se žiri rukovodi jedino i isključivo književnim kvalitetima.” Eh, to mi se već manje dopalo. Ne usled “rukovođenja književnim kvalitetima”, već zbog onog razbijanja “predrasuda o mladosti dobitnika”. Zašto baš na ovogodišnjem konkursu? Vremešni smo. Nema tu ničeg toliko “interesantnog” što je trebalo “napomenuti”. Kasnimo generacijski za svojim godinama. Razbijene domovine, razbijenih iluzija, razbijenih porodica. Takav nam je horoskop. Nakon toliko otetog vremena, šta nam ostaje osim da razbijamo predrasude o mladosti? Ima u svemu tome valjda i nekakve poetske pravde, a ona nikada ne izgleda kako je zamišljamo. Lovimo šanse u letu. Ovo veče je naše. Toliko smo zaslužili. Hoće li neko od nas zavrediti i objavljivanje zbirke pesama, priča ili eseja? Grickali smo isto parče nade. To nas je zbližilo. Razumemo se. Pretvaramo lične aveti u pisce iz senke, u saradnike. Ne odustajemo. Čitamo vedro i o mračnim temama. Tako se borimo protiv moćnih razbijača.

Uživamo u jedinstvenoj prilici da upoznamo stvaraoce pre kontakta sa stvorenim. Najčešće, kroz umetnička dela putujemo vodeći razgovor sa duhom, sa fiktivnim, izmaštanim umetnikom, koji ima malo ili ni malo zajedničkog sa stvarnom osobom. Ovog puta, prvo smo “čitali” osobu, pa je umetnik čitao svoje delo. Da li je suvišno naknadno tragati za (skrivenom) porukom? Možda bi to razvejalo dragoceno svečano (o)sećanje? Možda bi naši tekstovi ubedljivije “govorili” u našem odsustvu? Možda, možda, možda.

Možda bi na prethodna pitanja ponajbolje odgovorili članovi žirija? Žiri Književnog konkursa „Ulaznica 2018“ radio je u sastavu: Dunja Ilić, književna kritičarka i urednica iz Kikinde, predsednica žirija, Aleksandar Bjelogrlić, književnik iz Zrenjanina i Vladimir Arsenić, urednik časopisa. Oni su doživeli radove (potpisane šifrom) pre nego što su upoznali kreatore. Kakogod, žiri nas je okupio, a mi ćemo se međusobno pamtiti po živoj izgovorenoj reči, po visprenosti misli i dovitljivosti duha. Darivali smo jedni druge, onim u čemu smo najbolji, a takav poklon ponajduže traje.

Dopalo mi se i to što moj esej nije u rezervnom korpusu pohvaljenih radova. Nije mi se dopalo to što u samom časopisu, broj 252, nije zastupljen ni jedan autor koji nije nagrađen. Ukupno, nas devetoro. Nakon promocije, za trpezom, skrećem pažnju domaćinima na minimalistički i elitistički koncept časopisa. “Koliko para, toliko muzike”, odgovaraju mi. Okrećem poslednju stranicu štampanog izdanja: “Ovaj broj časopisa Ulaznica objavljen je uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.” Odjednom mi se razdani, iako je noć. Razbili su nam i kulturu; nju sam izostavio sa spiska. Sva sreća, časopis nije na listi “gorućih” prioriteta. Onda verovatno ne bi ni dospeo do štampanog oblika. Elektronsko izdanje – u skladu s vremenima.[4] I apetitima armije birokrata. Izgorelo je sve čega su se dotakli. Tako mi govori dugogodišnje iskustvo iz “saradnje” sa svojim nadležnim ministarstvom.

Želeo sam da zaboravim na prosvetu. Avaj, deo dobitnika/ca tavori u istom resoru. Kolege i koleginice iz drugih država! Prilika je da se razmene iskustva. Ima li ičeg originalnog u regionu? Ima! “Novi” jezici u reformisanim školama sa planovima i programima prilagođenim novim vremenima. Osavremenjena nastava zasnovana na ishodima i postignućima. Elektronski dnevnici. Mućak i kod vas, znači? Zameću zlikovci tragove pa izmišljaju gramatike, da ne razgovaramo. Varaju nas da je tamo negde drugačije i bolje. Nije. Pratilac i fotograf, gospodin Edi Matić, dolazi iz Splita. Razgovaramo o ekonomiji. Privatizacija, banke, krediti. Ima li ičega suštinski različitog u primorju? Pitam, a odgovor znam. Slušamo različite priče a mislimo isto. Hrana nas blaži. Piće nas usporava. Prija nam pažnja, iako nismo navikli na sreću. Treba nam hladnoća noći, da nas trgne.

Predpraznični Zrenjanin čaroban je po mraku i pod snegom. Možda prekršimo obećanje dato domaćinima da ćemo se vratiti, tokom letnjih meseci. Ne mogu da zamislim Zrenjanin drugačije: supruga i ja kroz mrkli mrak pešice tražimo put do pansiona. Po dubokom snegu, kroz široke šorove, uz pomoć navigacije na telefonu čiji osetljivi ekran, prekriven pahuljama, više ne reaguje. Preostaje nam topao ljudski dodir, srećom – još uvek i sudbonosan i spasonosan. Pronaći ćemo put ako imamo jaku volju i bistar um. Hvala pisanoj reči, što nas je okupila. Rizik, avantura, neočekivano. Tako zamišljamo život vredan življenja. Ne bojimo se. Obnovili smo veru. Umetnost je drevni provereni vodič.

Žiri je jednoglasno odlučio da nagradi sledeće radove:

Poezija Prva nagrada: Mirjana Miljković, Zagreb – Drugarice nisu posustale Druga nagrada: Sanja Radulović, Doboj – Smrtnost trenutka Treća nagrada: Vigor Vukotić, Zagreb – Zima, proljeće, zima

Proza Prva nagrada: Bojana Karavidić, Novi Sad – Tri muža, čekajući sledećeg i jedna četvrtasta burma Druga nagrada: Korana Serdarević, Zagreb – Srećonoša Treća nagrada: Nikola Petrović, Beograd – Papir brzo gori

Esej Prva nagrada: Miloš Mihailović, Sombor – Faza zrele mitopoeze Miodraga Pavlovića Druga nagrada: Ana Narandžić, Zagreb – Gradovi i mostovi Treća nagrada: Jovan Pavlović, Kraljevo – Evropa – Kina, umetnost kao počelo dijaloga

[1] Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja „ULAZNICA” →

[2] Raspisan Književni konkurs „Ulaznica 2018“ →

[3] Rezultati Književnog konkursa Ulaznica 2018 →

[4] Ulaznica 252, konkursna →

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: pREvENTivNA EGzEkuciJA → Fotografije: Edi Matić, Marina Pavlović, Jovan Jona Pavlović. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → ✓ FAcEBook sTRANicA → ✓ piNTEREsT TABLA →

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! → ✓ Izazov dijaloga o modernosti → ✓ Vežbe iz politologije · Sofija Šoškić →

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Kreiranje sveta (Kajzerling) → ✓ Dar življenja za tren (Stivenson) → ✓ Govor Grada (Prever) →

#portfolio #kultura #umetnost #savremena umetnost #društvo #politika #ekonomija #obrazovanje #časopis ulaznica #s moje tačke naglavačke #pisac mozak dere preko svake mere #pisanje #javni govor #članci #časopis kult

3 notes · View notes