bezbrizna-laka-nezna

[bezbrizna-laka-nezna]

moj covek nije bogat

on je zamalo i go i bos.

pali cigaretu na cigaretu -

izgubio je upaljac,

ne moze da ga kupi -

potrosio je sve na vino.

iz ociju mu sija ljubav

iza zastakljenih, zakrvavljenih ociju.

u njima vidim

srpski romantizam,

nemacki ekspresionizam

i ruski futurizam 

(to je neko moje licno misljenje).

kosa mu je razbarusena.

on govori francuski,

razume italijanski.

ustaje u pola dvanaest,

prosipa kafu po vreloj ringli.

lezimo u obliku slova T,

obrve su mu na mom kuku -

kaje se i grize ga savest.

mazim ga ipak po glavi tada.

on je samo izgubljen covek.

ne smem da izgovorim taj strasan broj

29.

[bezbrizna-laka-nezna]

tamo gde na/ne/staje pesma

ja ne hvatam pesme u snu

ni tamo između.

ja sam na javi.

neraspoloženo sedim i gledam u zid.

moje pesme nisu moja deca.

one su bol

i moja sušta dosada,

beskrajno vreme tokom kojeg razmišljam.

onu su ono što su mi majka i prijatelji rekli,

a ja kasno shvatila.

jebao vas nesan,

i međukosmosi,

i san,

ja samo ne mogu da spavam.

jedva mislim i pišem

jer sam umorna.

pesma u meni nastane

pa ode. Nisam je zapisala.

moje prave pesme

lenjost je progutala.

#poezija

[bezbrizna-laka-nezna]

Ne mogu da dišem,

A znam da mogu.

Zuji mi u ušima,

Pišti,

I rolka oko vrata me steže.

Plašim se igle.

Bolne mi kosti.

Potrošena sam.

Pepeo sam cela.

Stara sa osamnaest.

Stresam se,

A hladnoće nema.

Živim unapred, Nurudine,

Nek me konji pregaze.

Nemam svoju Rusiju.

Imam samo kratak san

Što podseća na grob.

Postala sam svoj strah.

Isidora, uzmi svoju glavobolju nazad.

Loš ti je taj saputnik.

Polomiću ove svoje naočare,

Izgaziću ih na sred Terazija -

Ne mogu više da vas gledam.

Pusti mi film da zaboravim na svet

I daj mi malo poezije na njega da podseti.

Nisam srećna iako se tako čini.

Nisam žena ja sam njen pepeo.

[bezbrizna-laka-nezna]

Okadi me lavandom,

i mirisom čaja,

i ljubi mi noge,

sve do pupka,

senko, zbog koje jedva živim.

Korak do tebe,

do duše pola istog,

na lenti vremena mnogo više.

Pričao si mi, te reči ne daju mi mira,

Hilandarska na tebe miriše,

nesavršeni, neiskvareni čoveče.

#poezija #poetry #balkan #ex yugoslavia #belgrade #serbia #ljubavna poezija #ljubav

[bezbrizna-laka-nezna]

Повинуј ми се

Звездо свега

Јер покорићу све

И од свих бићу боља у свему

Бићу слађа од напукле трешње

Велике и сочне

Пуне меса

С малом коштицом

Бићу бржа од светлости

Кроз вакуум

И од таласа који пролази кроз густу масу

И од својих мисли

И речи које проистичу из њих

Бићу срећнија од првака

Првог септембра

И од детета које је мајка

Из вртића покупила у пола шест

Бићу уображенија од уметника

Биће веће

Страшљиво моје срце

(Саздано од нелогичних страхова

И догађаја којих нема нити ће бити)

Од њиве коју гледам код Вршца

И бићу све

Као што рекох

Све

А сад ћу да загризем себи језик

Да га прегризем

Јер желим да делам

А не да причам и певам

#balkan #ex yugoslavia #poezija #ljubavna poezija

[bezbrizna-laka-nezna]

Прва мисао у бескрајном мору,

Плавоме кругу -

Ти.

Али не желим то.

Ја желим да бежим

Од твојих одговора злих и

Осећања једва видних;

Не осећам их.

Речи.

Правдаш се,

Мада све је то мутно.

На капцима ти стене,

А капци на чачкалицама,

Док ме гледаш и

Причаш мрсне речи,

Укуса зреле јагоде,

Коцке масног путера -

Не осећам их.

И тражим помоћ

У боји неба и воде,

Лишћа, и у оном

Кад у лето пискавци роде.

Прошле су две зиме,

И две јесени без тебе.

И пролећа два.

А лето једно - у сећању на оно

Што је било

Кад си био укорењен

У моме камену.

Копао си,

Туцао си камен,

И ето;

Бијем себе сада снажно

Бичем у леђа,

Јер не желим да ти се сећам

Ни лица, ни косе

(Која је била помало смеђа).

Где је наш парк,

С болничким мирисом?

Јеси ли ме волео уопште

Онако,

До краја?

(Ниси)

Не знам где је парк.

А тебе неки конци,

Изгледа,

И даље негде вежу,

За досадан свет овај доњи

Стежу.

И нема те,

Тек тако, одједном.

Где си - не знам,

А ни што се не јављаш - не знам.

Ја ништа не знам,

Осим да ниси успео

Да пробијеш камен сасвим,

И ево,

Сад ти помажем,

Дођи да ти покажем.

#balkan #ex yugoslavia #poezija #ljubav #pesma

[bezbrizna-laka-nezna]

što mi ne pišeš onako više?

misliš li na mene, barem pomalo?

u stihu mom svakom ime ti piše...

sviram ti sonate - toliko mi je stalo.

obraduj me jednim pismom na pragu;

stravičnom bajkom o jonskom moru,

i pesku koji se lepi na tvoju dragu,

i o đoletu koji na radiju peva do u zoru.

hoću li bar biti u dnevniku onog

starog momka? što pati za svakom,

svakom koju je voleo pre bolnog

trenutka vezivanja belom trakom...?

pošalji i kasetu gde tiho dišeš

i muziku selene tako stvaraš,

i svojim korakom neprestano pišeš

pesme kojim me uvek, uvek očaraš.

#ex yugoslavia #balkan #poezija #ljubav

[bezbrizna-laka-nezna]

Dan II - Nada

I šta ostaje posle uzaludne nade?

Nemaština, magla, prazna bela tabla;

Želja za životom što savest ti krade;

Gola i tamna, snežna zimska stabla.

Posle nade ostaje ti izdah iz pluća;

I opet jedan udah koji ne želiš da pustiš;

Prazna korpa snova od pletenog pruća;

I flaša puna vina koju nikako da spustiš.

Opet bi ti da se nadaš? -Sine,

Nastavi, jer veruj, jednom će da vredi -

Nadaj se! Jer Sunce sinuće s visine,

Jer bez nadanja svako sebi život štedi.

A što štedeti minute što se kreću?

Iskoristi ih, sine, ma ne gledaj taj sat!

Želi, voli, živi - nade odleću i sleću;

I posle jednog - uvek čeka te sledeći sprat.

#artists on tumblr #poezija #writers on tumblr #ex yugoslavia #serbia #writing challenge

[bezbrizna-laka-nezna]

Dan I - Osoba koja mi je promenila život

Promenih život sebi danas sama,

Stepski vuk u meni tiho riče:

„Meni je više dosta ovih drama,

Menjaj odmah ove svoje priče“.

I obrisah realnost što na stranama stoji,

Stavih u pasus žutog cveća kišu!

Minute i vreme, ma sve što se broji,

Ostavljam drugima da o tome sutra pišu.

#art #poezija #writing challenge

[bezbrizna-laka-nezna]

pišem ti, oko, al' šta su reči suve,

kad ne mogu njih da ti kažem glasom.

pišem ti, oko, u ove časove gluve,

dok želja za tobom ide brzim kasom.

ja te volim kao - nebo iznad glave,

kao zemlju ovu, kojom idem sada;

kao prolećno cveće i mirisne trave,

kao sunce koje izlazi - pa pada.

al' čuj me sada, milo, i molim te oprosti-

ipak je to možda samo jedna uspomena!

tuga, žar i seta, u srcu su mom gosti,

mene, zlato, ipak samo juri tvoja sena.

oko ti ne videh već godinu dana!

kako mogu znati šta ti u glavi piše!

i dok me lome - kao da sam grana -

misliti o tebi neću nikad više.

#ex yugoslavia #balkan #belgrade #ljubav #poezija

[bezbrizna-laka-nezna]

Нећу више ја да будем луда,

Да не радим оно што ми срце жели!

Одавно ја већ не верујем у чуда;

Много ми капи ову чашу прели.

Љубав! Везаност! Што тако мора?

Љубићу јако, док тело ми гори,

Љубићу тако, тамног, лепог створа,

Савест нећу и не желим да ме мори.

Дирај да кроз тело пролазе ми струје!

Трчим тако, жалосна, у твоје хладне руке!

Сваки уздах, тихо, бројим што се чује,

Тај додир, празна главо, скраћује ми муке.

И даћу ти себе у овој глувој ноћи,

И да изађу из мене неиспуњене страсти,

И баш ме брига да ли ће ко проћи,

И пред тобом на колена ничице ћу пасти.

#ex yugoslavia #balkan #poezija

[bezbrizna-laka-nezna]

Po glavi mi se vrzmaju razne slike

…..nedostaješ ovde mir da mi stvoriš.

Ali daleko si, ne čujem ti krike

…..nedostaješ mi ti, i ono kako zboriš.

Vratićeš se meni, već, uskoro u ruke

…..nestrpljivo čekam da kucne taj čas.

Lepo moje, tad slušaću ti zvuke

…..i biću tvoj verni hrt Karaman, pas.

Elem, gde si više? Evo junske liju kiše…

[bezbrizna-laka-nezna]

u stvari ljubavna

što da čekam eureku,

kad o sebi pisati mogu!

za dušu mi nađite apoteku,

davno nisam osetila slogu.

kolebam se! al' vidiš moje

tuge se čudno i mnogo roje,

sreće dugo ne videh puste,

a suze zalivaju šume guste.

boli me što sam druga u svemu,

i što za sreću nemam nikakvu šemu!

ali jedna neće venuti sila -

ljubav će, eto, raširiti krila!

#balkan #ex yugoslavia #poezija #pesma #artists on tumblr

[bezbrizna-laka-nezna]

Izgrejala dušo, more,

Mesečina, nežna, sjajna.

Ali nije bitna ona gore -

Ti si mi čežnja potajna.

I svako milo, božije veče

Kad kroz prozor mi ona uđe,

Gorka suza niz lice mi poteče

Jer si odavno blago tuđe.

Ne smem tu tajnu nikom reći,

Povrediću sebi drage, znam...

I sad će još jedna suza poteći,

Jer samo bih tebi srce da dam.

I sanjam tu krasnu scenu, tako

Nas dvoje smo uloge na njoj,

Ali ta scena iščezne vrlo lako-

Sa zdravim razumom nastaje boj.

[bezbrizna-laka-nezna]

o čemu, do o tebi da pišem?

kome, do tebi da pevam?

vezana sam za te lišem,

i bez tebe sebe nemam.

već dugo sam lišena nade svake

da ću ikad opet da te vidim...

soba mi sunca ne prima zrake,

a tebe briga baš, i sad se zato stidim.

ljudi smo i svakakvih nas ima!

ali tebe nema, ponekad mi se javi!

nema te, glas mi ne štima...

nema te, nema ni stihova u glavi...

[bezbrizna-laka-nezna]

hajde da voliš

ono što stvoriš

[bezbrizna-laka-nezna]

da,

moguće je da

zamrziš

(ili samo prestaneš da voliš)

onog

zbog koga ti je

život nekada bio lepši;

kome si pisao

beskrajne i iskrene stihove.

ali taj neko

ipak ostaje zapamćen

u tim napisanim rečima-

iako se zbog njih sad kaješ

i shvataš da ih

taj neko

nije zaslužio.

da,

u redu je da ti taj

akrostih,

posvećen dotičnoj osobi,

sad ne znači ništa.