#rastko petrović

[knjigeobradovic]

DAN ŠESTI - RASTKO PETROVIĆ

View On WordPress

[asweetjane]

Zveri, ljubim te na tvoja usta krvava, na zube belo-čiste i oštre; na jezik iz kog gnoj i jed curi fosfornim plamenom, lepljivo pripijam svoj: a i on je zver i gnoj. Zver, razum grizuća besno, zver ljubav, zver noge neoprane, zver smrad pušeća, zver satanski prljava i vašljiva brada kaluđera. Seljanka iz blata plače: Spasi me, spasi, slatki braco moj! Ali i njen glas medni sikće kao u zmije. Kočijaš zubima na kaiše kida kožu vrancima. Zver crveni i režeći ud muškarca; trbuh žene čitav uskomešali zverinjak. Zver most i zver drum, što rastrza žudnja; zver prostor i zver večnost. Ljubim te na usta tvoja zažarena. Kao u uglevlje zamačem ti međ dojke ruku svoju. Ljubim te samošću svojom kurjačkom.

Rastko Petrović, “Spomenik”

#rastko petrovic #rastko petrović #spomenik #rastko #zver #tekst #citat #ljubav

[prerazmisljavanje]

Pročitala sam u avgustu

Pročitala sam u avgustu

Ne pamtim intenzivniji čitalački mesec!

(Oće to kad iznenada stigne vest da je esej iz Srpskog modernizma prihvaćen, pa se po hitnom postupku obnavlja ~trećina dvadesetog veka.)

Šesnaest knjiga za mesec bio je prosek 2013. godine. Tadašnja ja bi na ovo iščuđavanje samo prevrnula očima, ali od 2013. prošlo je 5 godina i sadašnja ja zahvaljujući njima ima domaćinstvo i posao koji zahteva punu…

View On WordPress

#avgust 2018 #borislav pekić #branko miljković #danilo kiš #dragoslav mihailović #dvadeseti vek #gradimir stojković #Ivo Andrić #meša selimović #miodrag bulatović #miodrag pavlović #miroslav egerić #princ pesnika #priprema ispita #radovan popović #rastko petrović #srpski modernizam #vasko popa #vladan desnica #zdenko lešić

[a-lovers-discourse]

DVADESET NEPRIKOSNOVENIH STIHOVA

U ustima još gadno od velikih imena, I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje: Evo, ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja; O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje U tajanstveni život tela! Evo: otisci poslednjih rukovanja Novoga zaveta; Evo sva tela smeđa, debela i bela; Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja! Skoro me straši silna mudrost ove ruke, – Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih pokreta (Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo smeta!). I ta rebra savijena u luke; Tajanstveno učešće jednog bedra; Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra, Noć rukovanja! Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova. Jednom višom voljom ja stavljam ova slova: Noć Novoga zaveta: Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo sveta!

PHOTO: Andrej Glusgold

#rastko petrović #poezija #dvadeset neprikosnovenih stihova #andrej glusgold

[wildsidefashion]

o onome što ne znam

o onome što ne znam

postoje stvari koje znam, a bolje bi bilo da ih ne znam. kao što postoje stvari koje ne znam, a bilo bi dobro da ih znam. ili bih barem ja želela da ih znam, bez da znam da li je dobro što ih ne znam. o onome što ne bi trebalo da zna pisao je i rastko petrović. a  ja volim rastka petrovića. pisao je ovako:  ja znam, ja znam, ja znam. da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam, ja znam. 

View On WordPress

#Lao Tzu #rastko petrović #tao te ching #yohji yamamoto

[cloudwalker90]

Pomilovanje - Rastko Petrović

Nisam imao vremena da spašavam svet, i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi. Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka sa onih strmih i stenovitih obala u magli, s kojih je teško otploviti ceo.

Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao na mene niko nije pomislio, nikom nisam ni na pamet pao.

Ja sam verovao da ima tih malenih leptira koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti, i svako sam veče pevao uspavanku, jednom belom gradu nesanice, gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom i pod kišom zvezda padalica...

Dolazili su i drugi... Ulaznica - sto osmeha ulaznica - ljubav ulaznica - pijanstvo ulaznica - patnja...

Ali ne!

Što je više ljudi oko mene ja sve više vidim koliko sam sam! Jer, svi su oni nečim povezani! Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge... Iako se, možda, i po prvi put tek vide!

I šta mi ostaje od onih sto osmeha?! Podsmeh!

Šta mi ostaje od ljubavi?! Zabluda!

Od pijanstva - mamurluk!

Od patnje ostaje... Sve! Da Ona i dalje ostaje cela!

I ostavljaju me prijatelji pred kućom, i ja biram da prvo prošetam, jer su me dovoljno ostavljali do sada! Bolje se vratiti sam, posle počasnog kruga, nego biti, na bilo koji način ostavljen!

Ja ne tražim sunčanu stranu ulice! S te strane uvek bije sunce u oči i nikada ne možeš realno gledati na stvari

Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame, iz ove dubine koju sam iskopao u sebi tražeći način da se prilagodim ovom svetu

ovom svetu koji te potapše po ramenu a onda kad se okreneš ka njemu on ti okrene leđa

tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa i ptica slomljenih krila i zbog, na prevaru posečenih breza

i blesav mogu da budem zbog jednog proleća ili jednog pogleda, rukovanja, smeška i blesav sam, sam od sebe... Bez nekog velikog razloga.

Zato, poštedi me makar ovaj put! Makar ti!

#poezija rastkopetrovicrastkopetrovic

[revolutionoftenderness]

“No one can permit himself the luxury of using the narrow space of his own needs as the sole criteria for his actions. The religious sense places us together and compels us to live a life that is shared.”     ~ Luigi Giussani  [Nadežda Petrović (1873—1915) - Military Hospital]  

• Luigi Giovanni Giussani was an Italian Catholic priest, theologian, educator, public intellectual, Servant of God and founder of the international Catholic movement Communion and Liberation. For more:  https://english.clonline.org/fr-giussani  

• Nadežda Petrović was born in 1873, while her family still lived in the town of Čačak. Famous Serbian writer Rastko Petrović was the youngest child of Petrović family, borned in 1898. He was brother of this famous painter. More: https://steemkr.com/art/@srba/serbian-famous-painter-nadezda-petrovic-betwen-art-and-war 

#women artists #women painters #serbian artists #nadezda petrovic #luigi giussani #need #military hospital #field hospital #communion #religious sense #together #sharing #gift

[gagaizam]

Ja sam govorio s njom, mislio s nom. Nisam imao nijedne tajne pred njom i nikada nisam posumnjao u nju... Eto to me je najviše razrušilo. Svemu sam drugom mogao odreći istinu ako njoj ne bi odgovaralo. Ona mi je bila merilo za sve ostalo. A za sve to vreme, u stvari, uopšte nije bila tu, pored mene. Bila je odsutna. Neću da kažem da je bila laž. Čovek ili žena nisu nikad laž. Ponekad oni su istina, ponekad oni prestanu to da budu. Međutim, ja sam devet meseci verovao da je istina onde gde više nije bilo ničega, gde je bila praznina. Ona je bila posumnjala u mene, bez razloga što se tiče stvarnih činjenica, ali po svemu čime je raspolagala posumnjala je bila u mene. Ja je nisam prevario. Ja sam joj rekao da je nisam prevario. A ona je ipak sumnjala, i ja sam znao da u njoj ta sumnja i dalje postoji. Znao sam po puno sitnih stvari. Po tome što me više nije... Ja sam mogao da joj kažem: "Zašto bi posumnjala u mene, čak i da sam te prevario, kad sam ti još prvoga časa rekao da ću morati da te prevarim, ako samo to zaželim, i da ti neću reći kada to učinim? Ti si na to pristala. Time što si na to mogla pristati, ti si za mene i bila veliki drug." Međutim, kako je nisam prevario, i kako, u stvari, nisam mogao da poželim da je prevarim, nisam ni pokušavao da pobijam takvu bespravnost njene sumnje, već sam samo neosnovanost njene sumnje pobijao. Ja sam odmah razumeo šta mora proizići iz toga što smo prišli jedno drugom kao dva ravnopravna čoveka, što smo ponudili jedno drugom da budemo bez laži, bez zamki, i što sam joj mogao reći: "Prevariću te na jednom planu i ne i na drugom, pa, dakle, ni na jednom, pošto ti to, evo, unapred časno kažem." Pošto je ona mogla da pristane na to i da voli to, ona sama uzdigla je sebe toliko, ceo naš odnos digla je bila toliko da izvršiti mogućnost prevare, koristiti se tom slobodom, značilo bi već izigrati njeno poverenje. Kosmički ga izigrati. Nije primećivala da se sloboda onda svodi na jedan filozofski princip, da je to kao kada bi se reklo: "Eto, vi ste sreli ženu koja pristaje da joj ne budete verni, a samim tim nemogućno je da joj to ne budete, jer je ona sva svoj udes u to unela." Hoću da kažem da se ona nije ni setila da, koristeći se tom slobodom, ja ne bih izigrao njeno poverenje - jer zašto mi je inače dala tu slobodu - već njeno obožavanje, koje je ona udvojila zato što smo našem odnosu dali i taj smisao. Ona je htela da ima samo za sebe čoveka kome je mogla toliko stvari da dozvoli. I kada joj se učinilo da joj taj čovek više ne pripada sasvim, onda je sve razrušila, onda više nije bila uz njega, onda je dopustila da taj čovek i dalje veruje da je u njoj istina, dok, u stvari, u njoj nije bilo više ničega, savršeno ničega, onda je... Oni su to učinili. O, svakako... Stevan Džamić. Vi poznajete Stevana Džamiča?

“Dan šesti”, Rastko Petrović

#Dan šesti #rastko petrović #rastko petrovic #avangarda #avangardna i međuratna književnost

[a-lovers-discourse]

PUSTOLOV U KAVEZU

Ne ličim ni na hrast, ni na propeler,

drukčije proždiru parobrodi okean, sunčane senke, modro granje. Da li ironiju ili osnaženje na život novi, proleće, sad mi donosiš? Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi; probuđena na košare skočila moja želja, čeka; roguši se, nigde nema nikoga. Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga, pouzdaću se samo u svoje ruke, celivaću goru ili hajduke, komični potok što žubori. Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu, mesto senki zasaditi mu zeleni vrt po licu; to krv iz mene govori!

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade! Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja: ne znam (šta me se tiče!) da li priroda onda mora da me prizna, ali je prevazilazim. Kao ogromna plazma sred dahtanja, žvaćem oblake zelene, šuštave, sva moguća društva i slave komika su tada; pa da opštim, zaboravim da dajem ugovorene znake, već se utapam u besprimerno otupljenje, i varim, varim, podrigujući svu tu zbrku koja mnoge očarava, pa iako čudovište bez oblika, bez sklada, ja ipak nadmašavam. Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju: nema više dužina, širina; samo nogu, ruku; sve se širi! Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu; sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri, moj život mi sija kap zvezda izdaleka, i sve ono što treba da se nastavi čeka da je prvo ugnjavim pesnicama, pa... Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje. Više držim do tvog tkiva no do života, i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa; sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo, zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti, moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa. Mesto vrba, udove i creva prostirati na Cveti. Tako visoko peo, tako duboko ronio u blato! Čovek, kom dadoh prijateljstvo u vremenu propinjanja ka savršenstvu, ili da mu se smejem kroz sva čuda zauvek, neka se seti da sam lovio medvede iznad jezera, drhtao, pisao pesme, hrkao sred oltara. Kad bih hteo ispričati noć lova s lovcem mačem na divlje svinje, nijedna mi muza ne bi mogla zadojiti takvu moć: trebalo bi iščupati celu noć tu iz sebe kao basnoslovni mač; nastalo bi krvoliptenje za slikom koju utisnu tada noć i lovac Mač; pred nama leže mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde. Gle, sipam krv, zvezde i salo u ovaj pehar; možda i preterujem meru alkoholstva ... ali od planinske vode ja ne nađoh nigda misli trezne.. .

Valjda bejah i snob... ali posle svih velikih ekstaza, otupim čak i dosadu da shvatim. Ne, ne! Zar ipak samo komad boga, bačen u svet, nemajući nikakvog srodstva sa onim što me okružuje., i kevće, i laje, i tuguje, taj komad džigerice bačen za hranu psima, i predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima rastrzanja; ja imam toliko genija da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima, pa ipak ja hoću da pušim tela, a mnogo me briga: istorija. Šta istorija! šta Kaledonija! Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko, da ne pevam: Jedan poljubac dug na njena usta koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće, poljubiću je tako često na prsi, jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano, i kojima je uz oči zelene dano da im noć odnosi glas kao šešire, kao pad teške hladne vode. Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti, dok su po tebi barbarstva moja slovenska i njini perunski vrti, svojom kosom kao vencem me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja senka uvek mirna bude, izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude; da kad pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu uz sela mirna ili uz vodu. kada zboriti im budem stao: veličanstven i gord da sam na tebe, ponosit kao šumski petao! Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje: u mukama me za bolji život rađala majka, radi višega otac je sa ushićenjem plodio; život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio; nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka: za njom, o za njom, stihovi moji, budimo hajka! Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi, na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje: osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi, ali upravljenom unapred značenje mora da je čudno bolje; beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja, sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi; briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Trenutak makar samo - daleko od ove zemlje, jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari što kao da se prikradaju sa drugoga sveta; usta mi evo puna krvi, a usna napeta, raspinju me užasni bolovi i sram, grudi poblede a trbuh zažari; a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam, bolničkim kolima odvode me na giljotinu, stazom blatnjavom iz koje izniču žene. O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu, da sviću dani i da gledaju u mene! Gde sam to sada? Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi, onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven u čunu koji jezerom sivim brodi, i pun junaka čija pada sen na vodi. O, ponekad mi se zbivaju čudne stvari, kao da se spuštaju sa drugoga sveta: dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti, sve žuto, crveno, zeleno pred očima; tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina, jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja, mnogo zlata, zlata i rasputanost časti, moćna uzletanja, u krvave kaše, utapanja. Nema više želje, već da izbrišem postojenje, da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine, nema više ni duboko plavog ni planine, samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati, biti gnusna, ogromna, drhtava plazma: a time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

#rastko petrović #poezija #pustolov u kavezu #krvavo otupljenje

[prolazimulicomtvojom]

Ksenija Atanasijević

Ksenija Atanasijević (1894-1981) a été le premier philosophe serbe majeur reconnu et l’une des premières professeures de l’Université de Belgrade. Elle a écrit à propos de Giordano Bruno, de la philosophie grecque ancienne et de l’histoire de la philosophie serbe  et traduit les livres d’Aristote et Platon. Ksenija Atanasijević est née le 5 février 1894 à Belgrade. Son père était un médecin et directeur de l’hôpital d’Etat à Belgrade. La famille de sa mère était liée au célèbre avocat, écrivain et politicien de Belgrade, Aćim Čumić. Douze ans plus tard, son père est mort. La belle-mère de Ksenija, Sofija Kondić, qui a enseigné au Women’s College de Belgrade, est devenue son légitime gardien. Kondić était bien qualifié pour continuer l’éducation de Ksenija. De Kondić Ksenija a reçu ses premières leçons en philosophie: elle a appris rapidement et avec enthousiasme, et, tout à l’heure, une autre tragédie est tombée sur elle. Le frère aîné de Ksenija a été tué à la Première Guerre mondiale. Les meilleurs amis de Ksenija alors qu’ils grandissaient étaient le poète Rastko Petrović et sa soeur peintre Nadežda Petrović. Ksenija était l’un des étudiants les plus brillants jamais présents à l’université et il ne tarda pas à attirer l’attention des intellectuels les plus distingués de Belgrade. Elle a obtenu son diplôme en juillet 1920. avec les notes les plus élevées dans sa catégorie de diplômé, obtenant un diplôme universitaire en «philosophie pure et appliquée et classiques». Une excellente élève, elle a décidé de poursuivre une carrière académique en philosophie et peu de temps après l’obtention du diplôme, a commencé à travailler sur une thèse de doctorat sur Giordano Bruno’s De triplici minimo. Elle est allée à Genève et à Paris pour chercher des travaux philosophiques rares et pour discuter de sa thèse avec des spécialistes dans le domaine, et le 20 janvier 1922 a défendu son doctorat avec honneurs à Belgrade devant un panel d’universitaires, y compris le recteur Jovan Cvijić, Mihailo Petrović, Milutin Milanković, Veselin Čajkanović et Branislav Petronijević, son mentor. Après que sa thèse a été défendue avec succès, elle est devenue la première femme à avoir un doctorat. En Philosophie en Serbie. Elle avait alors 28 ans. En 1924, elle est devenue la première professeure d’université à être nommée à la Faculté des arts du Département de philosophie de l’Université de Belgrade où elle a enseigné les classiques, la philosophie médiévale et moderne et l’esthétique depuis douze ans. Au cours de sa carrière d’enseignant, elle était une féministe engagée à la fois en théorie et en pratique. Elle a été membre de la Ligue féminine serbe pour la paix et la liberté, l’Alliance du mouvement féminin et rédactrice en chef de la première revue féministe dans le pays, «The Women&s Movement» (publié de 1920 à 1938). En 1936, elle a été retirée de son poste d’université sur des accusations trompeuses de plagiat parce que certains de ses collègues masculins qui travaillaient le long de sa rencontre se sentaient menacés par ses capacités exceptionnelles. Ce fut le résultat d’une réaction aux idées libérales qu’elle a épousées et promues et surtout à sa décision de ne pas faire partie d’une clique idéologique universitaire entièrement maldite. Son sens de l’autonomie intellectuelle signifiait que non seulement elle ne voulait pas accepter des idéologies conservatrices qui structurent son enseignement et son écriture, mais elle était aussi capable de critiquer le travail de ses pairs. À l’époque, l’Encyclopædia Britannica a cité son étude, The Metaphysical and Geometrical Doctrine of Bruno, écrite en français à Paris en 1924 comme un travail faisant autorité sur un aspect important et souvent négligé de la philosophie de Bruno. Son élimination consécutive a provoqué un tollé considérable à Belgrade parmi les intellectuels. Lors d’une réunion publique où beaucoup de gens l’ont soutenue, les principaux intervenants étaient le professeur de droit Živojin M. Perić et les poètes Rastko Petrović et Sima Pandurović.

Malgré le soutien apporté par Atanasijević, son poste à l’université ne lui a jamais été restauré et elle a passé le reste de sa vie professionnelle, jusqu’en 1941, en tant qu’inspecteur du ministère de l’Éducation. La Seconde Guerre mondiale a apporté des troubles et des troubles, même pour l’apolitique Ksenija Atanasijević. Après avoir rédigé des articles contre l’antisémitisme et le national-socialisme, elle a été arrêtée par la Gestapo en 1942. Puis, lorsque la guerre a pris fin, Atansijević a été arrêté à nouveau, mais cette fois par les communistes de Tito pour crimes de guerre, comme ceux attribués à Veselin Čajkanović et autres Pour enseigner pendant l’occupation nazie. Une fois sorti, elle a pris sa retraite en 1946 après une courte période en tant qu’employé de la Bibliothèque nationale de Serbie. Elle est décédée à Belgrade en 1981.

Wikipedia

#spisateljica #fr #ksenija atanasijevic

[asweetjane]

Samoća i pomna pažnja duše naučila ga je već da ne prilazi ljudima do u času kada je opštenje sa njima utešno, duhovno i značajno.

Rastko Petrović, esej "Milan Dedinac"

#esej #rastko petrovic #rastko petrović #milan dedinac #dedinac #samoca #samoća #duša

[asweetjane]

Mnogo onoga što je bilo i onoga što će doći, Ništi me, Ono malo što ostane, Peva. Nesreće rastu kao nokti, A suza u srcu ogromna je.

Rastko Petrović, Slučajne pesme, pesma 2

#rastko petrovic #rastko petrović #pesma #nesreca #srce #suza

[asweetjane]

Prođoše dani senzualnosti, gordosti mladićke, velikih drhtanja. Umoran od godišnjih vremena, od prijatelja nevernih, koji su ponositi, od sopstvenih misli kojima se neće pridružiti matematički oblik, osetismo se opet beskrajno ojađenim, naročito usamljenim; umnoženi svim onim što nazivamo svojim, a što nas krade a ne pripada nam: nameštaj kućni, zbirke pesama, nekoliko knjiga, i toliko uobraženosti (pretpostavke) na izvesne događaje.

Rastko Petrović, nezavršena poema “Vuk”

#rastko petrovic #rastko petrović #citat #vuk #poema #misli #citati #tekst

[asweetjane]

Život nam izgleda logičan čim prestane da nas zanima.

Rastko Petrović u zajednici sa Markom Ristićem, “Misao”

#rastko petrovic #rastko petrović #zivot #život #logika #citat #misao

[gagaizam]

Stalno misleći na Smeđega Petra, Stevan je odjednom zaključio da uzrok celom njegovom zamoru leži još u rođenju. Ima dece koja se rađaju mrtva i dece koja ne donose sa sobom dovoljno sposobnosti za život. Bio je siguran da ni Irac, ni Marica, ni njegov ded nisu stavili dovoljno života u ljudsko biće koje je od njih počinjalo. Sudbina Smeđega Petra, time što mu je izgledala konačno rešena, učinila mu se bolja od njegove...

“Dan šesti”, Rastko Petrović

#Dan šesti #rastko petrović #rastko petrovic #avangarda #avangardna i međuratna književnost

[gagaizam]

„A potom se on digao i, uzevši je za ruku, pozvao je da uđu. Ostavio je samu za trenutak u velikoj sobi, između zidane peći i slike Darvinove, bez koje nije nigde putovao, najviše zato – iako to sebi ne bi priznao – što ga je štitila kao amajlija. Posle nekoliko trenutaka vratio se sa hrpom hartija i pred njom žurno i smeteno tražio jednu. To je bila hartija na kojoj je on nekoliko večeri ranije ispisao za nju celu tabelu kosmičkih promena u vremenu kada se ona rodila. U toku nedelje dana koja je prethodila novembarskoj noći kada je došla na svet i u toku više dana posle toga. To je mogao biti iščupani list nekog kosmičkog dnevnika koji se tačno poklapao sa prvim časovima njenog življenja. Jedan jedini put u svojoj istoriji Kosmos je prošao kroz takav svoj čas i taj je čas bio početak nje. Stevanu je trebalo dosta truda dok je sračunao razlike tadašnjih posmatranja nekoliko udaljenih opservatorija. Tako je utvrdio stanja neba u to vreme baš nad mestom gde se ona rađala. Mogao se zaustaviti na približnim ciframa, ali zato što je bio naučnik i valjda još više jer se ticalo baš nje, on se starao da ove budu skoro idealno tačne. Međutim, on joj sad cifre uopšte nije pokazivao. Navodio joj je samo glavne pojave, pogledajući je svaki čas da bi utvrdio da li je time zamara. Sunce je tada bilo u kvadraturi sa Marsom i išlo u sazvežđe Strelca; 25. novembra u 6 časova, valjda samo nekoliko sati posle njenog rođenja, Saturn je bio 2°41҆ južno od Meseca i sutradan u 16 časova Neptun 1°3҆ južno, a Mars 3°52҆ severno od Meseca. Venera je išla svom silaznom čvoru. U to vreme Jupiter se video na horizontu samo prve polovine noći, a Saturn je kroz celu noć pokazivao južnu stranu svog prstena. Tada je Uran bio u sazvežđu Jarca, a Neptun u sazvežđu Raka. A ona je volela njegov glas koji je kao mađijom raspoređivao nebeska tela po njenom nebu. I mnogo značajniji fenomen od toga što su se u tom času sve planete našle na istoj strani neba u odnosu na Zemlju bio je njegov glas upućen njoj. Preko nebeskog svoda su onda prelazile dve komete. Jedna je izgledala kao oblačak, kao okrugla maglina sa prividnim prečnikom od 2҆. Druga je 24. novembra bila u sazvežđu Oriona. Ona je bila desete prividne veličine i prelazila je preko svoda sve do pečetka feburara iduće godine, kada se njeno jezgro razdvojilo na dva dela. I Milica je mislila kako se njen duh kao putujuća zvezda radvojio na dva dela i jedan deo uputio njemu i sjedinio s njegovim duhom. U mislima je ljubila njegov lik koji je bio uplašen što joj to čita i njegove ruke koje su zbunjeno držale hartiju. Dok se naginjala nad slikom sunčevih pega, njen je obraz skoro dodirivao njegovu ruku i njene su se oči punile suzama. Jedna pega je bila u obliku zmaja, imala 140.000 km u prečniku. Slike erupcije na Suncu nad njenim rođenjem, i slike zaleđenih površina Meseca. U svojim mislima videla je još jednu takvu zaleđenu površinu, koju su brisale pomrčine i vetrovi. Iza sićušne kolibe u kojoj se rodila videla je pustaru u nedogled koja se završavala sleđenim crnim zvezdanim horizontima. Ali u toj slici njene mašte nisu bili ljudi ranjeni, izgladneli, povređeni, koji su u masama, u neposrednoj blizini kolibe, slilazili kroz noć.“

“Dan šesti”, Rastko Petrović

#Dan šesti #rastko petrović #rastko petrovic #avangardna i međuratna književnost #avangarda #astrologija #astrology