#austrougarska | Explore Tumblr Posts and Blogs

zasvepare · 5 years

Photo

DIE HEIMAT Pismo Arnou

(ovde pročitati originalno pismo na francuskom)

Grac, 24. juna 2019

Druže Arno,

žao mi je što nisam mogao ranije da ti pišem. Pročitavši tvoje poslednje pismo jutros (sa dobrih nedelju dana zakašnjenja!) rešio sam, na licu mesta, da ti napišem pravo pismo, da, na papiru, rukom, i povrh svega: hodajući! Dokaz? Evo, odmah.

Jedva čekam da ti pokažem šta sam sve iskopao na buvljacima Land Štajermarka! Ali da bi se to desilo, potrebno je da te postupno uvedem u ovaj Gradec, baš kao što je to učinio Mišel Bitor u svom Rasporedu časova, uvodeći čitaoca korak po korak u svoj imaginarni Mančester (možeš misliti, to je knjiga koju trenutno prevodim!)

Prvi prizor koji mi se poturio ovde u Gracu, iste večeri pošto sam se iskrcao, bila je jedna starica, smeštena ispred parfimerije Orsay, koja nije prosila niti zabavljala publiku, nego joj je držala govor na čistom srpskom (sa hercegovačkim akcentom); uspeo sam da presretnem nekoliko reči koje, evo, prevodim za tvoje uši:

Hitlerovu vam krv prčim i jebem na lomači... Jebo vas Hitler sve, u šupak vas jebo!

(Je vous le baise bien, votre sang hitlérien, et je vous le baise encore sur un bûcher ! Allez le mettre, votre Hitler, dans le trou de cul, tous parmi vous!)

(Reći ću ti kako to zvuči na srpskom. Da sam ovo pročitao u knjizi, učinilo bi mi se smešno i preusiljeno! A ipak, upravo tako mi se ispostavilo u stvarnom životu: ona je čak izgovorila dva sinonima za baiser!)

Ukratko, u tom trenutku, moj dragi Arno, shvatio sam da sam kod kuće!

I to je bilo tek prvo pojavljivanje Domovine (Heimat). Pokazaće se da će se ukazati još nekoliko puta, i da će njena ukazivanja biti glavobolna a, bogme, i sablasna! Za mojih prvih nasumičnih šetnji (nasumičnih u meri u kojoj to dozvoljava urbanistički plan grada), u izlogu jednog antikvara blizu Jakominiplatza, primetio sam kartu Bosne iz 19. veka (u to vreme ju je bila zauzela Austrougarska imperija) i okolnih zemalja. Na njoj sam prepoznao grad Valjevo, gde sam živeo nekoliko godina pre polaska u školu (ovde se zove Valiova), Kragujevac (Krakoievaz) i Serraglio. Ovo na repu je Sarajevo.

Dobro je što smo već kod Sarajeva! Nekoliko dana kasnije, petnaestog, svratio sam u Volkshaus, salu u kojoj je lokalna komunistička partija (rekoše mi da su ozbiljni) organizovala Jugofeštu (takođe najavljenu na srpskom po plakatima).

Šta je tu bilo predviđeno? Da se tokom celog petnaestog juna održavaju koncerti folklornih grupa. Da se sve to zaliva pivom Puntigamer. A na samom kraju, tako je pisalo na plakatu, trebalo je da zasvira Zabranjeno pušenje. Nisi čuo za njih? Osamdesetih godina, ova grupa iz Sarajeva jedina je predstavljala pokret pod nazivom neoprimitivizam (sam vidi šta je to); njeni članovi su snimili najbolji jugoslovenski komično-satirični tevešou pod nazivom Top lista nadrealista (na sreću, nemaju nikakve veze sa Bretonom & Co.)

Kultna grupa, dakle, koja se trideset godina kasnije pojavljuje u Gracu, i to na fešti mladih štajerskih komunista. I kakav je bio koncert? E pa, najiskrenije, ne sećam se! Ili jedva: tek nekoliko taktova pesme Zenica blues (njihova presmešna replika na Folsom prison blues Džonija Keša; gledaj ih samo : kako skakuću razdragani) i još jedne: Šeki’s on the road again. Veći deo njihovog koncerta propustio sam jer sam kupovao pivo. Jedno pivo. Prvoj (plastičnoj) čaši Puntigamera trebalo je dobrih pola sata da se pretvori u gutljaj i tada sam shvatio da će biti jedina. Potom, smešten na stepenice na obodima Volkhausa, trebalo je da izbegavam dim. Kakav dim? Dim roštilja specijalno priređenih za ovu priliku. Tu se moglo napariti balkanskim specijalitetima, kao što su cevapcici, sarma, pleskavica, servirani, kao što i priliči, uz crni lukac. Ukratko, samo suvo meat is murder, sa malo kupusa, i to sve u lokalu pod nazivom Dolly Bell, po prvom filmu Emira Kusturice.

Bio sam, priznajem, prilično razočaran tim nostalgičnim spektaklom, koji je uz sve priredila neka komunistička partija. U svemu sam njušio ogromnu naivnost, posve sličnu onoj koja je navela Petera Handkea (po svim merilima mog voljenog pisca) da brani Slobodana Miloševića kao spasioca te iste Jugoslavije!

Teško je izbeći naivnost da se pokojna Jugoslavija proglasi Heimatom soft-komunizma, koji je uz sve to western-friendly, naročito u ovoj neolib. epohi, u kojoj se komunizam pretvara u komercijalnu marku (makar se to desilo na roštilju sa nazovi-sarajevskim ćevapčićima). Jestivi komunizam. Komunizam (R) (TM)

Ili je pak (možda sam ja naivan?!) ta parada Komunističke partije bila pronicljivost biznismena? Mora se reći da je te večeri kafe-ćevabdžijama dobro išlo!

No, uza sve rezerve, osećanje prepoznavanja doma se nastavilo, intenzivno, i naročito se pojačalo kada sam (evo nas, najzad smo tu) obišao buvljak.

Najveći buvljak u Gracu održava se u predgrađu Puntigam, odmah pored pivare Puntigamer. I prva knjiga koju sam zahvatio iz kartonske kutije i otvorio, ma ne, koju sam našao otvorenu, bila je šta misliš koja?

Prva stranica Na Drini ćuprije Iva Andrića, koju svi Jugosi znaju napamet. Dokaz? Evo ga.

Gospode, dragi Arno, život je počeo tek onda, kad su se ukazala predgrađa!

Treba reći da, zahvaljujući stipendiji lokalne institucije, raspolažem (ali samo na mesec dana) udobnim smeštajem u centru grada, na samom vrhu brda Šlozberg, na koje bi svi da se popnu, i da plate 1.60 evra da bi to izveli, pred čijim prizorom je jedna Bosanka, evo pre koji sat, rekla svom momku: Prvo pa muško! Da ti prevedem? Prvo mesto koje mi pokazuješ, i ispostavlja se da je Bingo! E pa evo ga taj Bingo.

Ovo mora da je najpoznatiji prizor iz Graca. Gračanima je sigurno dojadio. E pa i meni je! Ne želeći da ispadnem nezahvalan prema lokalnoj instituciji koja me smatra piscem (vidiš ti to?) ipak sam nervozno čekao tu subotu, žurilo mi se da za sobom ostavim sve te luksuzne fasade, svu tu blink-blink raskoš namenjenu turističkim očima (primetio sam da neprekidno zamišljam njene kulise i lagume) i otrčim u blaženu periferiju, u sumnjive četvrti, među popucale kolovoze i trotoare, u sve što nije načinjeno za oko onoga ko samo prolazi, nego za telo onoga ko će tu i ostati, za rezidenta, upravo, a to sam i ja, zar ne, barem do početka meseca jula, pisac-rezident, a ne pisac-turista! Dakle, i ja zaslužujem da se tamo nađem! Ne samo u centru!

Pa sam ti tako požurio u Puntigam te subote ujutru (pre devet sati) tramvajem broj pet sa Šlozbergplaca. Ispred jednog Cineplexxa (ne, ovaj sigurno ne pušta porniće; u epohi smo u kojoj duplo X znači LUX), stotinak prodavaca je već razvuklo svoje zavežljaje.

I upravo kako me je Luiza G., organizatorka rezidencije, toplo upozorila: u Puntigamu je bilo Srba. Puno. Jugoslovena, Jugosa, Južnjaka uopšte. Kao na mom rođenom buvljaku (da li bih mogao reći rođenom? mogao bih!) na Zemunu! Obilazio sam stazice pored Cineplexxa u svim pravcima, hoću reći, te bulevare između prostirki, slušajući muziku akcenata koji su uglavnom bili bosanski ili dalmatinski, sa ponekim slovenačkim razvlačenjem.

Za tebe izdvajam ovu kratku razmenu između prodavca i mušterije koji je sa njegovog zavežljaja dohvatio nekakva klešta:

Jesi našo nešta? Ja ! Ta ti je odlična, zube da izvadiš!

(T’as trouvé quelque chose ! / Ouais ! / Celles-là, elles sont excellentes même pour t’arracher les dents!)

Gle! Još jedna Marksova sablast u kutiji! Ali vratimo se našim stvarima, hoću reći, pločama. O tom prvom obilasku Puntigama, svačega sam video i čuo, ali nije bilo bogzna čega da se kupi. Bila je jednostavno slaba subota. I vratio bih se praznih i žalosnih ruku da jedan Jugos nije iskrsnuo iz tla sa dve kutije pune ploča.

Kada sam iz njih iskopao Harvest Nila Janga, među brojnim nemačkim LP-jima (koji su svi glanc!) nisam se, šta misliš, obratio gazdi na srpskom. A ne! Neka me od toga Bog čuva izvan Eks-ju! Postavio sam pitanje koje sam naučio napamet nekoliko meseci pre polaska u Grac: Was kosten die Platten? Šta mi je odgovoreno? Ein Euro. Bez diskusije! Bolje nego u Srbiji! (Na fotki koja sledi, videćeš ploču zajedno sa diskom Pearl Jam iz devedesetih, Vitalogy, albumom koji sam okvalifikovao kao “mlađeg brata Harvest”)

Poređenja radi, dva Plattenladen u Gracu koje sam već obišao pre Puntigama prodavale su polovne ploče za minimum 10 eura. One koje su nudili za 3 ili 5 nisu zaista vredele ništa; među njima sam video jednog Mekartnija i doslednog ga zaobišao.

Ali u Dux Records u kvartu Lend, preko Mure, našao sam izvanrednu ploču: prvo sovjetsko izdanje ranih singlova Rolling Stones. Naslov? Bilingvalan! Игра с огнем/ Play with fire.

Pokazao sam ploču komšiji iz Gruzije, Zvijadu: samo što se nije rasplakao pred omotom. Dva litra vina kasnije zamolio me je da je sklonim. Mora da ga je podsetila na mladost. Ploča je u SSSR objavljena 1989.

Ne bih je, što se mene tiče, nikad uzeo da sam već imao Play with fire na nekoj od šest-sedam Rolling Stones ploča koje već imam; Play with fire je, ako mene pitaš, njihova daleko najbolja pesma. U jednoj drugoj prodavnici ploča, aluzivnog imena, Inandout Records, iskopao sam treći album Stranglersa, Black and white, gde se nalazi moja omiljena pesma te grupe, Nice’n’Sleazy.

Znači, deset evra nisu ništa za rezidenta Graca, kad je reč o pločama. A šta je s novim pločama, još u ambalaži? One staju maksimum 20-25 eura. Setio sam se još jednom onog prodavca iz Beograda, Jugovinil, kod koga nove ploče nema ispod 35 eura. Njegova radnja se nalazi u nedavno džentrifikovanoj ex-pivnici pretvorenoj u kafe-kvart u Cetinjskoj ulici, koja je dakle u potpunosti prilagođena džepu te posh omladine, koja može da ih priušti i da si ih nabije na... Instagram.

(Naravno, gazdu Jugovinila sreo sam više puta na Zemunskom buvljaku, izjutra, pre sedam, kako kupuje ploče za maksimum 1 EUR, da bi ih preprodao za basnoslovne cene, brez poreza!)

Vratimo se u Grac (koji, kao što smo rekli, nije toliko drugde!). Nedelju dana kasnije, 22. juna, u peticu sam ušao ranije, malo smirenije. U tramvaju se nalazio natpis na slovenačkom: Danas velja vsaka vozovnica kot dnevna karta do 24 H. “Danas će svaka karta za prevoz važiti kao dnevna karta, do 24 sata”.

A zbog čega? Jer je tog dana, što ću kasnije saznati, bio održan Prajd.

I to, ispostaviće se, Prajd bez oružane pratnje, što je ipak balkanski začin! No, ovog puta, Puntigam je bio pun ko oko! Jedan Slovenac je prodavao ploče koj vidiš ovde kako listam. Koliko koštaju? Pitam na nemačkom. Zašto nisam progovorio slovenački? Uvek sam želeo, moj dragi Arno, da se šetkam kroz neko mesto na kojem svi govore mojim jezikom ne znajući da ga razumem. Slovenac je pak bio prefinjeniji nego Jugos od pre nedelju dana.

“Svaka ploča ima svoju cenu!” “Beatles 1967/1970?” “20 eura” “Come Together single?” “10 euros” Okej, evo ga još jedan Beatles fan! “Talking Heads, Little creatures?” “6″. “Danke”.

Mnogo sam očekivao, dragi moj Arno, u tome je problem. Austrija je ipak Balkancima najbliža kapitalistička zemlja. U osamdesetim godinama, koje cenim koliko i ti, zamišljao sam kako dobar broj Austrijanaca u svojim kolekcijama drži albume i singlove Television, Pixies, Sonic Youth, Dinosaur Jr., Gun Club, Siouxsie and the Banshees, i tako dalje, pa čak i u devedesetim godinama, kada je bolest kompakt diska već zavladala.

Ali izvan fasade Dux Records, na kojoj je reprodukovan motiv sa albuma Goo Sonik Juta, izuzev nekoliko uobičajenih gluposti iz tih godina koje se mogu i u Beogradu naći, ispostavilo se da su naši respektivni buvljaci iz tog ugla sasvim savremeni: njihove ploče takođe potiču većinom iz šezdesetih i sedamdesetih, ima i osamdesetih, ali ono progresivnije krilo koje ti spominjem, sva je prilika, nije se preštampavalo.

Dakle, tog 22. juna, dan nakon letnjeg solsticija, dan nakon šetnje Kleo od pet do sedam u filmu Anjes Varda, zastajem ispred nekoliko kutija sa pločama. Jugoslovenka prodaje. Pitam je na svom niže-nemačkom. Ona mi odgovara dugo i zamršeno, ne uspevam da uhvatim ni reč, Arno, pa ipak klimam pre nego što postavim potpitanje Für eine Stücke? (A po komadu?), na šta mi ona odgovori: Drei euro.

Bacim se na posao i iskopam soundtrack za jedan od najkemp filmova svih vremena, My Fair lady (znam da je možda u poslednje vreme postao hip, ali to je ipak mjuzikl, a meni je, kao što je slučaj sa Kosom, draga samo treklista!) U sebi otpevam Show me! kažem Danke i nastavim da hodam ništa ne uzevši.

I tada sretnem Adu Kobusjevic. (Ako ti dosad nisam rekao ništa o njoj, to je samo zato što sam hteo da je ti sretneš čitajući!) Ada je vizuelna umetnica koja takođe snima filmove i trenutno ima izložbu u pešačkom tunelu ispod Šlozberga, pod nazivom Illusion, zasnovanu na efektima svetlosti i boje. Nekoliko godina je živela u Srbiji; imao sam priliku da vidim njene fotke sa novosadskog buvljaka Najlona. Pokazaću ti u Arlu tu seriju fotki iz 2014. koju je Ada nazvala Fleeting Installation (2014).

Srećem, dakle, Adu koja mi kaže da je nabavila neku odeću. Za koliko? Za 10 centi po komadu! Pazi to! Počne kiša. Odmah otrčim do Jugoslovenke, pitam da li bih My Fair lady mogao da dobijem za 2 evra, a kod Slovenca, da li bih Talking Heads mogao iskamčiti za pet. Kiša se pojača. Moja balkanska cena je smesta prihvaćena. Kad sam stigao kući (odakle? od kuće? uvek sam kod kuće! Why on earth are you there when you're everywhere?) otkrivam da je album Talking Heads objavio Jugoton, najveći proizvođač gramofonskih ploča u Jugoslaviji (Zagreb).

Ada me onda uvede u unutrašnjost tog famoznog Cineplexxa. I to najpre da bismo se sklonili sa kiše. Prethodne nedelje nije mi ni padalo na pamet da zavirim u tu garažu, ali pokazalo se da je još bogatije nego što sam zamišljao, nego ono što se videlo napolju. To su ta predgrađa, sve je u undergroundu! (u ovom trenutku se na mene zaleteo pas komšinice Kinge i upoznao me!)

Unutra, psujući što pri sebi nemam dodatni ceger, primećujem da pijem kafu mit zunehmen, po prvi put na buvljaku. Kako to? Pa jednostavno, imaju klupe gde se može sesti, gde se čak može istrpeti kiša. Je li dakle tako jednostavno biti poslužen? Jeste, pa i hodati s kafom, staviti plastičnu čašu svaki put pored kutije pune ploča ili knjiga i potom je pronaći netaknutu. A onda se odmoriti na jednoj od tih klupa čekajući Adu i gledajući jednog zadovoljnog Kineza koji je pribavio ventilator. Probaj!

A onda, ponovo pod Adinim vođstvom, odlazim u specijalnu pekaru koja prodaje samo hleb od juče. Ali nije to bäckerei kao bilo koji, Arno, ovde, u centru grada, u Lendu, u Mariahilferstrasse, pekara je morala da postane concept-store, izlog će ti reći sve!

Dakle, u trenutku kad sam počinjao da ti pišem ovo pismo koje je sada, napokon, pri kraju, bio sam u Sackstrasse, gde je, tačno u 17č40, žuti kombi zastao nasred ulice. Iz njega je izašao službenik sa narandžastom gajbom. Približio se velikom žutom sandučetu preko puta, poturio gajbicu pod njega, i pošto mu je otključao dno, bučno istresao gomilu pisama.

Ovo pismo će ti doduše stići malo brže nego ta koja je skupljao poštar, ali nadam se da mi nećeš zameriti! Ipak ti pišem iz HEIMATA!!! Pisaću ti uskoro opet, naročito ako iskopam nekog italijanskog pevača ili pisca za tvoje uši.

P S Što se alkohola tiče... crveno vino, kao što možeš da zamisliš, nije bogzna šta. Bela vina? To je bolje. Kad čovek izbliza pogleda njihova piva, ima razloga za više optimizma nego u Francuskoj. Definitivno sam postao fan Gössera, ipak sam Puntigamer čekao predugo u roštiljskom dimu! Neka čekanja ubiju neke žeđi! Preneću nekioliko limenki krišom preko granice i stući ćemo ih zajedno u avgustu u Arlu.

Nadam se da te nisam ugnjavio ovim pismom. Ali pazi: ima i fotografija. I nećeš mi valjda zameriti što je pismo otvoreno. Čekajući tvoj odgovor (epski, kao što je uobičajeno),

Bojan

#arnaud #graz #pismo #francuski #prevod #puntigam #kpÖ #PREDGRAĐE #zabranjeno pušenje #periferija #heimat #zenica #valiova #serraglio #ada kobusiewicz #play with fire #instant karma #my fair lady

1 note · View note

radiogornjigrad · 11 months

Text

Mišo Hrnjak: Kak su teta Liza rekli

fotogafija ognjen karabegović Kak su teta Liza rekli A u trećem licu, punim poštovanja!Kak smo lepi, i cisti, od Drave do Vardara!Od Istre do Biokova, preko svih otoka Vinko Coce je pustio glas, i pojeo janje!Kroz Crnu Goru, a nju je Rambo objasnio Pa natrag, kroz crnu Srbiju, do Vojvodine, Djole, prijatelju!Otomani su zapeli!Prvi Svjetski. O taj rat, jebena austrougarska, A Ban Jelačić je…

youtube

View On WordPress

#mišo hrnjak #Youtube

1 note · View note

duskomijatovic · 5 years

Text

Major Kosta Todorović

Kosta Todorović je rođen 1883. u Užicu u izuzetno siromašnoj porodici.Kako je kao mali ostao bez roditelja,rodbina preuzima brigu o njemu,a uvidevši da je reč o izuzetno pametnom dečaku,daju ga da se dalje školuje,pa Kosta gimnaziju izučava u Beogradu,Valjevu i Užicu.

Po završetku Gimnazije,Kosta pokušava da upiše Vojnu školu,ali je kao premlad odbijen,a kako je bio siromašan,morao je da od nečega živi,te počinje da radi kod Dr Milorada Gođevca kao poslužitelj.Naravno,moram ovom prilikom da napomenem,da je Dr Gođevac bio jedan od glavnih osnivača četničkog pokreta,tj.tajne Srpske revolucionarne organizacije,iz koje je nastala Srpska akcija,a kasnije četnički pokret u Staroj Srbiji. Kao dečak dakle,Kosta je imao prilike da upozna čelnike i osnivače četničkog udruženja, a pored Dr Gođevca to su bili Luka Ćelović i Vasa Jovanović,koji su organizovali sastanke,sakupljali novac i oružje koje je bilo namenjeno borbi srpskih četnika u cilju zaštite srpskog stanovništva.

Nadahnut pričama i radom ovih ljudi,Kosta je rešio da svoj život posveti borbi za oslobođenje.

Iako je četnička organizacija bila na udaru vlasti u Srbiji,a njeni pripadnici,kao i njihove porodice proganjani i sa podozrenjem i strahom se gledalo na parolu četnika koja glasi: "Sloboda svim Srbima u okupiranim srpskim zemljama ili smrt i samoj Srbiji-Sloboda ili smrt!"Kosta se nije uplašio i još više je učvrstio svoje veze sa četnicima.Upisuje Vojnu akademiju i završava je 1901.godine,a po završetku je služio u Užicu i Požegi.Kao kapetan po činu,Kosta 1910. godine biva postavljen za komandanta pograničnih trupa na Drini.Kako je Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu,kapetan Todorović vrlo brzo shvata opasnost po Srbe i stupa u vezu sa Srbima preko Drine i u najstrožijoj tajnosti održava sa njima sastanke.Stupa u vezu sa Bogdanom Žerajićem i Gavrilom Principom i savetuje ih šta i kako da rade.Zbog svega toga,a nakon atentata u Sarajevu,bio je primoran da se neko vreme prikrije i primiri,zato što je bio optužen da je saučesnik atentatora.Međutim,to nije dugo trajalo.Kapetan Todorović čuvši da se vrši teror nad Srbima u Bosni i Hercegovini,odmah odlazi za Užice,gde preuzima komandu nad Zlatiborskim odredom ,koji je brojao 750 boraca,a zadatak im je bio da prelaze Drinu i napadaju i eliminišu jedinice koje vrše zločine nad srpskim narodom,da vrše četnike gerilske akcije i druge zadatke koje dobiju,što je ovaj odred sa velikim uspehom radio.Izvršio je u leto 1914.nekoliko velikih akcija ,napadajući na muslimanske šuckore i na stanice žandarmerije.Jedinica sa 150 četnika koje je predvodio tada već major Kosta Todorović,avgusta 1914.prelazi Drinu i upućuje se ka Srebrenici,te posle teških borbi osvaja Srebrenicu i Bratunac.Znao je major Kosta da nema snage da brani grad,ali je cilj bio da omogući da se srpska nejač i žene prebace za Srbiju.Iz tog razloga povlači se sa četnicima iznad Srebrenice,na početni položaj,ali tu dobija naredbu da po svaku cenu zauzme grad.

Po velikoj magli i kiši 27.09.2014. četnici predvođeni majorom Todorovićem dolaze nadomak Srebrenice.Zbog izuzetno loših vremenskih uslova hrabri četnici ne vide zasedu i upadaju u nju na najgorem mestu,na brisanom prostoru.Nekoliko desetina srpskih četnika je pokošeno mitraljezima za svega nekoliko minuta,a major Todorović je ranjen u obe noge.Sa svojim pratiocem Jovanom Živanovićem koji je takođe ranjen,sakriva se u stog sena,naređujući mu da ga ubije,ali Jovan to nije poslušao.Ubrzo bivaju otkriveni i odvedeni u Srebrenicu.U samom centru grada je napravljena lomača na koju je doveden major Todorović.Dok se plamen dizao ka srpskom junaku iz njegovog grla je odjekivala himna Srbije i poklič : "Živela velika Srbija!",a nakon toga je zavladala tišina.

Tačno na desetogodišnjicu smrti preživeli četnici su podigli spomenik svom komandantu,ali su ga ustaše srušile 1941.godine.No,2000. godine je ispred komande užičkog korpusa,postavljena spomen bista hrabrom majoru Kosti Todoroviću.

Neka mu je večno slava i večno mu hvala!

1 note · View note

crnagorakraljevina · 4 years

Photo

Ubrzo poslije okupacije Crne Gore Austro-Ugarska je, početkom marta 1916. godine, zavela vojnu upravu, ukidajući "krnju vladu", odnosno vladu od tri ministra koji su poslije odlaska kralja i drugih ministara preuzeli vlast i vodili pregovore o primirju. Pošto se nije mogao potpisati ugovor o miru, jer kralj Nikola nije htio dati punomoćje za to "krnjoj vladi", uvedena je vojna okupaciona uprava - Vojno generalno guvernerstvo, koje je bilo direktno potčinjeno austrougarskoj vrhovnoj komandi. Za generalnog guvernera imenovan je Viktor Veber fon Vebenau. Vojna uprava je bila organizovana od činovnika okupatora i unutar nešto izmijenjene upravne, sudske i finanasijske strukture Crnogorske vlasti. U tom smislu bilo je organizovano sudstvo, školstvo, sistem ubiranja poreza, zavedena rekvizicija organizovana ishrana stanovništva, koje je bilo izloženo oskudici i gladi. Na okupiranom području bili su organizovani i javni radovi. Na izgradnji puteva i željezničkih pruga po Crnoj Gori angažovano je gladno i iscrpljeno stanovništvo, koje se nalazilo pred pravim pomorom usljed nestašica, bolesti i epidemija koje su harale. Ljudi su jeli koru sa drveta, kuvali koprivu i druge trave tražeći načina da prežive. Pored Crnogorskog Perpera, kao sredstvo plaćanja služila je i austrougarska kruna, dok su jedine novine Cetinjski list štampane latinicom i izlazile na njemačkom i domaćem. Od sredine 1916. godine protiv okupatorske vlasti javlja se spontani i neorganizovani komitski pokret, čiji se počeci vezuju za generala Radomira Vešovića, koji je u dosluhu sa drugim Crnogorskim oficirima pripremao ustanak. Da bi preduprijedile takav razvoj događaja, okupatorske vlasti donose odluku o interniranju oficira i istaknutijih prvaka koji su predstavljali potencijalnu opasnost za austrougarsku vlast. Takav jedan pokušaj hapšenja generala Vešovića, završio se njegovim bjekstvom u šumu pošto je prethodno ubio jednog oficira. Okupator je na to reagovao pojačanom represijom i masovnom internacijom u koncentracione logore oficira i intelektualaca, tako da se do 1918. godine u logorima Nežider, Boldogason, Nedmeđer, Karlštajn našlo oko 9500 crnogorskih oficira, intelektualaca i građana. U blizini Tuzi, u Vuksanlekićima, takođe se nalazio koncentracioni logor. Istovremeno, kako se bližio kraj rata, i broj komitskih grupa neprestano je rastao, što je dodatno vezivalo veliki broj okupatorskih vojnika za Crnu Goru. Tako je npr. tokom 1918. godine u Crnoj Gori djelovalo oko 800 aktivnih komita, čiji je broj do kraja rata porastao nekoliko puta. U Avgustu iste godine na ovom području je bilo između 40-45.000 pripadnika okupatora, od toga oko 27.000 aktivnih boraca. Takvu koncentraciju vojnika okupator nije imao ni na jednom drugom području. Napuštajući Crnu Goru Januara 1916. godine zajedno sa članovima kraljevske porodice, vladom i najvećim brojem ministara i poslanika, kralj Nikola se našao u egzilu bez vojske, materijalnih sredstava i uveliko okrnjenim ugledom kod saveznika. Kralj Nikola i predsjednik vlade Mijušković odmah po dolasku u Francusku dali su izjavu da Crna Gora nastavlja borbu do pobjede saveznika. U te njihove riječi u novonastalim okolnostima malo ko je povjerovao. Naime, tada je već uveliko bilo otvoreno pitanje perspektive Crne Gore i njenog ujedinjenja sa srbijom. Rusija je željela ujedinjenje Crne Gore i Srbije pod dinastijom Karađorđevića i stvaranje velike srpske države na Balkanu koja bi bila oslonac njene politike. Zato je 1916. ukinula subvencije Crnoj Gori i odbila mogućnost da kralj Nikola dođe u Rusiju.

0 notes

preporodbn · 3 years

Text

Bijeljinci u odbrani Bosne 1878. (V dio)

Piše: Saud Grabčanović Zauzimanje Posavine, sjeveroistočne Bosne i Bijeljine od strane K&K trupa U septembarskim operacijama austrougarska vojska je uspjela zauzeti cijeli prostor Hercegovine, a onda se fokusirala na Istočnu Bosnu, gdje je još uvijek desno krilo bosanske vojske, na čelu sa Šemsekadićem, pružalo veliki otpor. Nakon pada gradova Sarajeva, Mostara, Banje Luke i najvećeg dijela BiH u…

View On WordPress

#Bijeljina #Brčko #Saud Grabčanović

0 notes

mentalnahigijena · 2 years

Text

Ponovo je Jovan Mićović, ovog puta u Njegušima, besjedio o vraćanju "Karađorđevićeve kapele" na Lovćen za koju je još bivša "ministarka" Vesna Bratić imala ideju da „vaskrsne“ na mjesto Mauzoleja, a da se Mauzolej – ,,jer, Bogu hvala sad ima tehnike“ – spusti neđe malo niže! „Hilihoptersko“ ustoličeni, juče je na Đurđevdan, kako kažu, bogoslužio u hramu „Svetog velikomučenika i pobjedonosca Georgija na Njegušima“, kojom prilikom je u „arhipastirskoj besjedi“, zaboravljujući devetu Božju zapovjest, ustvrdio kako njegova obnova treba da bude predskazanje i priprema za obnovu „lovćenske kapele i vraćanje Njegoševih sveštenih kostiju u crkvu“!

Da ispunimo njegov zavet. Daće Bog, treba se dobro pripremiti za to – poručio je Mićović ističući kako „svi dobronamerni ljudi treba samo da pogledaju na one koji su branili Njegoševu kapelu od komunističke bezbožne aždaje“, praveći potom paralelu kako je riječ o aždaji koju Sveti Đorđe ubija kopljem. Micović, koji – eto ironije – sjedi na tronu Svetog Petra Cetinjskog, ponovo je pokazao da pojma nema o istoriji: Em je Sv. Đorđe, kako kaže mit, ubijao aždaju nekih 16 vjekova prije pojave komunizma, em komunisti nemaju ama baš nikakve veze sa rušenjem Njegoševe kapele! Kada su, u januaru 1916. godine, Austrougari gađali Crnogorske položaje, što potvrđuju istorijski izvori, jedno đule je pogodilo Njegoševu kapelu i napravilo je oštećenje na objektu, promjera od jednog metra. Austrougarska vojna uprava kasnije je tražila da se privremeno Njegoševe kosti prenesu na Cetinje kako bi se kapela sanirala, čemu se opirala Crnogorska pravoslavna crkva. Tome svjedoči ponašanje Njegovo Blaženstva Arhiepiskopa Cetinjskog Mitropolita Crnogorskog autokefalne Crnogorske Pravoslavne Crkve Mitrofana Bana koji se protivio izmještanju Njegoševih kostiju na Cetinje, jer je stručna komisija, koja je obišla Lovćen, zapisala da je: „… našla crkvu i grob u potpunom redu!“. Postavlja se pitanje zbog čega je originalna kapela na Lovćenu uopšte i srušena, ako je tada potvrđeno da se mogla sanirati, odnosno, kako piše u zaključku komisije, da se „dovede u prvobitno stanje do 1. Septembra 1921. godine“? Odgovor daje istorija koju Joanikije, "mitropolit" crkve Srbije, ili NE ZNA ili NE ŽELI DA ZNA. Odbor za prijenos Njegoševih kostiju je odlučio da gradi novu kapelu 1924. godine. Kralj Aleksandar Karađorđević je prihvatio da bude ktitor, a za glavnog izvođača radova odabran je arhitekta Nikolaj Krasnov, ruski emigrant. Zanimljivo, Krasnov je utvrdio da je moguće sačuvati osnovne konture Njegoševe kapele, ali nalogodavci to nijesu prihvatili zbog političkih motiva. Zato je urađen projekat za novu kapelu, koja je građena od jula do septembra 1925. godine. Kapela je urađena na novoj mikrolokaciji, a po spoljnim i unutrašnjim karakteristikama bila je drugačija od Njegoševe kapele. Najveće razlika je bio ktitorski zapis na ulazu kapele, ali i po tome što ona nije bila posvećena SV. PETRU CETINJSKOM – no Sv. Đorđu, krsnoj slavi Karađorđevića! Takođe, (jad od) kralj Aleksandar je kapelu podigao u čast rođenja svog sina i prijestolonasljednika Petra II, a kapelu je osveštao mitropolit Dožić. Prilikom prijenosa Njegoševih posmrtnih ostataka u "novu" kapelu 21. septembra 1925. godine, (jad od) kralj Aleksandar je naveo nacionalnu simboliku tog čina.

"Nad grobom Njegoševim, danas je kamen sa Venčaca, na domaku Karađorđeve Topole i pod njime će lako ležati vladika Rade!" – izjavio je Karađorđević prema istorijskim izvorima. Da to nije bila autentična Njegoševa kapela potvrdio je i sam Aleksandar Karađorđević koji je na kraju svečanosti mitropolitu Dožiću kazao: „Visokopreosvešteni, predajem Vam u amanet moju zadužbinu i kosti slavnog Njegoša da ih dalje čuvate“!. Tako je kapela na Lovćenu, koju je podigao Aleksandar Karađorđević 1925. godine, a za čijom obnovom čeznu sljedbenici "srpskog sveta", postala simbol okupacije Crne Gore iz 1918. godine! Nesumnjivo, sa istim ciljem, svaku priliku koriste i nasljednici pokojnog Radovića koji je svojedobno poručivao da „Dukljane treba zakivati“ na Vezirov most u Podgorici, a koji su, naprasno, prije nekoliko dana organizovali i „tradicionalni“ crkveno-narodni sabor baš na Duklji, osnovanoj u vrijeme Rimskog carstva, koju je crkva Srbije ne samo ignorisala, već joj se decenijama rugala i nipodaštavala.

Jovan Micović rođen u metu Velimlje 20. aprila 1959. Kapela sagrađena 1925. godine čiji je ktitor bio Aleksandar Karađorđević

0 notes

dotkomnecenzurisano · 6 years

Text

Neki Koviljčani kažu da im je selo staro sedam i po hiljada godina i da se to u knjigama može potvrditi. Još kažu da postoje tragovi da je na mestu današnjeg Kovilja, naselje postojalo i u vreme Rimljana i Avara, ali zvanični dokazi da selo Kovilj (mađarski Kabol) postoji, mogu se naći tek u spisima iz XIII veka. U koviljskom ataru postojalo je još dosta sela koja su bila upisana u katastarske knjige, kao na primer Ada, Borđoš, Venjerac, Gudure, Zelenka, Slatine, Crvenka i Prnjavor. Sva ta sela su nestala vremenom, ili se stopila u Kovilj kakav danas postoji, a neki delovi koviljskog atara se i danas tako nazivaju.

Kovilj je ime dobio po kovilju, mirisnoj travi koja je u obilju rasla u okolini manastira pokraj sela. Nastao je spajanjem Donjeg i Gornjeg Kovilja, negde 1870. godine. Donji Kovilj je stariji sto godina od Gornjeg, pa meštani, koji se danas nalaze na delu gde je nekad bio Donji Kovilj, vole da se razlikuju od ovih drugih, pa često govore da su Šančani , a ne Koviljčani. Stanovništvo koje se nalazilo na toj teritoriji i pre doseljenja Srba velikom Seobom, uglavnom se bavilo lovom i ribolovom i stočarstvom, ali je jedan deo čuvao stražu na „koviljskom šancu“. Veliki broj graničara, inače Srba, mahom doseljen iz Subotice i okolnih krajeva, kasnije se bavio i zanatstvom, poljoprivredom i trgovinom. Oni su pripadali tzv. šajkaškom bataljonu. Šajkaši su bili posade malih, lakih i brzih drvenih čamaca, kojima su se služili u borbama protiv Turaka, sprečavajući ih da pređu Dunav i Tisu. Velika teritorija oko Kovilja bila je pokrivena ritovima, pa je u drugoj polovini devetnaestog veka počela izgradnja nasipa i počelo je obimno krčenje šuma radi stvaranja oranica. Početkom dvadesetog veka, Kovilj se prilično razvio i imao je parni mlin koji je selo snabdevao strujom, a u selu je radila i nadaleko čuvena ciglana. Kad je izbio Prvi svetski rat, šajkaši iz Kovilja su bili poslati na razne frontove da se bore za Austrougarsku državu, ali je najveći broj dezertirao ili se predavao srpskoj vojsci. U selu postoji i spomenik postradalima u Velikom ratu.

Posle rata se u selu, po uzoru na sovjetske, osnivaju zanatske organizacije, zemljoradničke zadruge, čitaonice, sportska i sokolska društva, pa nije ni čudo što je u selu oformljena prva orgnizacija SKOJ-a, na čelu sa studentom, kasnije narodnim herojem, Ilijom Nešinom. Petnaesti oktobar 1944. je zvaničan datum oslobođenja sela i zvanični datum spajanja Donjeg i Gornjeg Kovilja. U periodu posle Drugog svetskog rata, Kovilj je, kao selo, prilično stagnirao jer je većina mlađeg stanovništva otišla u grad zbog školovanja ili u potragu za poslom. Broj stanovnika je varirao od pet do šest hiljada stanovnika, jer je početkom devedesetih godina prošlog veka značajan broj izbeglica doseljen iz Like, Slavonije i Bosne.

Od kulturnih i istorijskih znamenitosti, Kovilj je nadaleko poznat po svom manastiru Kovilj koji je, po legendi, osnovao Sveti Sava u XIII veku , a obnovljen je početkom osamnaestog stoleća. U Kovilju je rođen i Laza Kostić, veliki pisac, pesnik i diplomata. Neobična stvar je da u selu postoje dve pravoslavne crkve, Crkva vaznesenja Gospodnjeg (koja se nalazi u Gornjem Kovilju) i ona je podignuta 1829. godine i Crkva svetog apostola Tome, koja je podignuta sedamnaest godina kasnije. U selu se nalaze i po jedna katolička i protestanska crkva.

Od poznatih ljudi rođenih u Kovilju ili onih koji su svoj život proveli u ovom bačkom selu pored svima znanog Laze Kostića, moramo pomenuti Vasu Jovanovića, jednog od najvećih tambraša i kompozitora za tamburu, Stevana Pešića, koga neki istinski zaljubljenici u knjigu zovu još i “vojvođanskim Tolkinom” koji je napisao i roman o svom selu u sedam tomova pod imenom ” Velika knjiga o Kovilju”. Neobično je da u Kovilju postoji ulica po imenu jednog mađarskog komandira žandarmerije iz Drugog svetskog rata. Ta ulica nosi ime Lajoša Dunafalvija, koji je spasio Koviljčane posledica Velike racije , u zimu 1942. godine. Više o tome možete pročitati na sledećem linku : https://www.intermagazin.rs/vecni-primeri-covecnosti-kako-je-lajos-dunafalvi-spasao-hiljade-srba-a-onda-bio-prezren-i-od-madarske-i-od-jugoslavije/. Nikola Nedić je 2013. godine objavio monografiju sela pod nazivom “Kovilj – zapisi i slike”.

Kovilj je poznat i po prvom “Udruženju lažova” u staroj Jugoslaviji, po etno turizmu i udruženju koje se njime bavi ” Santa Maria“, po sočnim i slatkim lubenicama, po rodama koje se vraćaju svake godine, fijakerijadama, ali i svojim bećarima, Joji Gegalu i Pisariki, begešarima.

Manifestacija i događaj po kome je danas poznat Kovilj je svakako „ Parastos dudu“ ili Koviljska rakijada koja se organizuje svake godine, negde početkom juna, i gde posetioci mogu uživati u rakiji od duda, ali i štrudli od maka i ostalim vojvođanskim gastronomskim specijalitetima.

Osim toga u ovom selu možete posetiti i vinariju „ Do kraja sveta“ gde se mogu degustirati i kupiti odlična vina ili posetiti poljoprivredno gazdinstvo Save Graorca koji je poznat po proizvodima od specijalne rase svinja, mangulica, a do skoro je na obodu sela bila i nadaleko čuvena čarda „ Na kraj sveta“, u kojoj se jela najbolja riblja čorba na svetu, ali je zbog sitnospostveničkih interesa prestala da postoji i otišla u istoriju.

Možete posetiti i rezervat prirode „ Koviljski rit“ koji je poznat kao značajno stanište ptica. Kovilj svojim čitavim obodom naleže na rukavac Dunava, odakle se prostire rit. Rukavac Dunava pod imenom Arkanj, poznato je područje gde rado dolaze ribolovci jer je bogato ribom. Na kraju, osim religijskih razloga možete posetiti manastir Kovilj i radi kupovine manastirskih proizvoda, meda, rakije i vina.

Ovo je samo mali osvrt na istoriju jednog divnog bačkog sela kakvo je Kovilj i mali spisak razloga zašto ga obavezno morate posetiti, a proleće je pravo vreme za to.

izvori : http://www.ravnica.info. i http://novisad.travel/lokacije/kovilj/

fotografije preuzete sa interneta

Kovilj – na kraj sveta… Neki Koviljčani kažu da im je selo staro sedam i po hiljada godina i da se to u knjigama može potvrditi.

0 notes