#stara jela

[ladiscribus]

Paranagua, grad-luka s dušom

Prvi dojam kada sam sišao iz autobusa bio je zadovoljavajući. Ostavljam stvari u sobi hotela i krećem odmah žurno u razgled.. Duh kolonijalne prošlosti, užurbanost lučkoga grada i umjetnost preživljavanja u današnjem Brazilu, je ono što se može odmah osjetiti. Grad ima neku svoju posebnu dušu koju nosi u sebi. Duh prošlosti pomiješan sa duhom sadašnjosti. Smješten sam u samom centru grada, tako da samo malo prošetam svoje nogice, spustim se par ulica dalje, i već sam na samom centralnom gradskom trgu. Ovdje je nekada prije bilo glavno mjesto gdje se obavljala trgovina robom. Može se vidjeti stara zgrada riblje tržnice. Danas se ovdje nalazi samo pokoji dućančić rukotvorina.. Blizu nje je druga zgrada tržnice gdje se prodavala i kušala kava. Obje zgrade uspješno su restaurirane.

 Zgrada Mercado do Cafe sagrađena je sredinom 19. stoljeća, bila je kušaonica kave u kojoj su se između ostalog posluživale regionalne delicije, punjene banane, jela od morskih plodova.

Mercado do Artesanato, zgrada koja je izgrađena u 20. stoljeću, bila je to stara riblja tržnica koja je služila ribarima i zajednici. Trenutno predstavlja zanatski rad tipičan za obalu.

Kolonijalna gradska kuća Casa Cecy, izgrađena sredinom 19. stoljeća, bila je sjedište republikanskog kluba. Trenutno se u njemu nalazi Općinska kulturna zaklada "Nelson de Freitas Barbosa".

Paranaguá na jeziku Tupi-Guarani znači veliko okruglo more. Nekoliko tisuća godina prije dolaska Portugalaca bio je dom Sambaqui kulture. Ta kultura se iskazuje kroz arheološke dokaze koje su ostavile skupine ribara, lovaca i sakupljača koji su nastanjivali velika prostranstva brazilske obale. Riječ sambaqui dolazi iz Tupi jezika, riječ tamba znači školjkaš, a riječ ki znači gomilanje. To područje kasnije je naselio narod Carijó, koji je bio podskupina naroda Guarani. Dolaskom Portugalaca 1549. godine, počelo je vrijeme porobljavanja naroda Carijó da bi ih se koristilo kao besplatnu radnu snagu. Kasnije s vremenom narod Carijó se počeo miješati s bijelom i crnom rasom. Grad je osnovan 1648. Kraljevskom poveljom i to kao najstariji grad državne pokrajine Paraná. Prilog tome išlo je otkriće zlata na ovom području i fantastični uvjeti za razvoj luke. Luka Paranagua bila je glavna ulazna točka za naseljavanje južnog Brazila početkom kolonijalnog razdoblja.

Zgrada željezničke stanice sagrađena 1922. na mjestu stare zgrade iz 1885. Željeznička trasa Paranagua - Curitiba bila je jedna od remek djela svjetskog inženjeringa.

Nakon fantastičnog izleta na otok Ilha do Mel, drugi dan ujutro i oko podneva ostalo je vremena da još malo razgledam grad.. Nakon kraće šetnje, otišao sam do akvarija koji je dosta oskudan, ali eto nije bilo loše za ubiti malo vremena do polaska autobusa za Curitibu. Nakon izlaska iz akvarija, lovio sam najbolje kadrove na glavnome gradskom trgu za još koju dobru fotku. U tom momentu prilazi mi neki mladić. Pomislio sam još jedan u nizu s "ažudame" (pomogni mi), naravno podrazumijeva se dati mu neku lovu.. Ali ovaj put sam se prevario. Ponudio mi je vožnju brodom do luke u trajanju od jednog sata i dvadeset minuta. Malo sam se nećkao jer sam morao izračunati koliko mi je ostalo vremena do polaska busa, no nakon kratkog zbrajanja i oduzimanja, ubrzo sam prihvatio ponudu . Taman su turisti već bili u brodu i nestrpljivo su čekali da "nagovarač" upotpuni što više slobodnih mjesta u turističkoj barci, kako bi napokon mogli krenuti, to jest započeti s izletom. Naravno čovjek priča engleski kao da ga je učio Marlon Brando te je uglavnom mrmljao kao i sam Brando, no sva sreća već dosta razumijem portugalski pa sam ulovio ponešto informacija o ruti i znamenitostima s kojima smo se susreli. Druga najveća luka u cijeloj Južnoj Americi. Ogromne dizalice i enormni hangari, skladišta koja se vide u pozadini. Luka Paranagua izvozi najveću količinu poljoprivrednih proizvoda od svih brazilskih luka, i to najviše žitarice uzgojene u južnom Brazilu. Ovdje dolaze i odlaze automobili, građevinski materijal, papir, nafta, sol, šećer, soja i drugi proizvodi. Oko nas nalaze se otoci pa tako i onaj čarobni Ilha do Mel, koji se nazire kroz malu morsku maglu u daljini. Došli su nas posjetiti i delfini. Kažu da su svaki dan ovdje i šuljaju se oko turističkih brodova, vjerojatno da ušićare malo hrane, ili samo da se ukažu turistima za fotografiranje. Na kraju ove ipak lijepe, zanimljive, kratke i neočekivane ture, turistički vodič ponudio se da dogovorimo biznis, ako ikada ponovno dođem u Paranagua i dovedem neku grupu turista. Uz čvrsti stisak ruke i širokim osmijehom, ostavio mi je svoj kontakt. Samo da malički još poradi na engleskom te barem da uspješno apsolvira drugi nivo, jer ne znam koliko je turističkim djelatnicima ovdje jasno da većina turista, ako nisu iz Brazila, vjerojatno ne pričaju portugalski, osim samih Portugalaca. Ali sve u svemu bilo je jako lijepo i spontano te jedino je šteta da nisam malo više razumio, jer ima jako puno interesantnih stvari i zanimljivih detalja oko ove vrlo značajne luke. Zadovoljan odlazim žurno napraviti check out i popiti još koju kavu ili pivo te se uputiti na bus za Curitibu..

[zoranphoto]

300 godina božićnih sajmova u Beču – adventska čarolija ove godine na gotovo 20 lokacija

Blještave božićne dekoracije, pregršt kreativnih ideja za blagdanske darove, kuhano vino, punč i gastronomske delicije ove godine ponovno očekuju ljubitelje božićnih sajmova u Beču. Austrijska prijestolnica nadaleko je poznata po svojim božićnim sajmovima koji sredinom studenog tradicionalno otvaraju svoja vrata za posjetitelje. Povodom 300. obljetnice njihova postojanja građani i turisti iz cijelog svijeta moći će uživati na 17 sajmova s više od 900 štandova. Prvi sajmovi otvaraju se već 10. studenog. Najveći broj štandova, njih 125, ove će godine imati sajam u četvrti Spittelberg u staroj gradskoj jezgri.   Najpoznatiji i najpopularniji sajam, onaj na trgu ispred bečke gradske vijećnice, otvara se 19. studenog. Novi koncept s naglaskom na održivosti i prilagođen obiteljima obuhvaća i transparentan sustav dodjele štandova uz javni natječaj, a osnovana je posebna komisija za dodjelu. Svi zainteresirani mogli su se prijaviti na natječaj ovog proljeća. Zaprimljeno je ukupno 360 prijava koje je komisija zatim bodovala prema određenim kriterijima. Osim toga, broj sajamskih štandova ove je godine smanjen za otprilike trećinu na oko 100, čime će posjetitelji dobiti više natkrivenih površina sa stolovima za uživanje u bogatoj gastronomskoj ponudi kao i za druženje.   A ponuda jela zaista je bogata te seže od pečenih kestena preko raznih vrsta kobasica do ukusnih slastica. Pritom gastronomski štandovi moraju posjedovati certifikate eko proizvodnje ili održivosti koji potvrđuju da više od 30 posto njihova asortimana čine proizvodi biološkog podrijetla, a jasno je naznačeno podrijetlo svih poljoprivrednih proizvoda. Novost je i da će se sva hrana i piće posluživati u višekratnoj ambalaži.   Jedna od glavnih atrakcija, veliko božićno drvce na trgu ispred vijećnice, ove godine stiže iz Štajerske. Smreka visoka gotovo 30 metara i stara oko 130 godina već je postavljena na trgu. Ispred nje bit će jaslice s figurama izrađenima u prirodnoj veličini, a krov će poslužiti kao pozornica za trubače koji će svojim izvedbama svake večeri od 25. studenog stvarati božićni ugođaj.   Ove godine sajam posebnu pozornost posvećuje djeci i obiteljima. Za njih priprema neka nova iznenađenja kao što je, na primjer, vrtuljak visok dvanaest metara izrađen posebno za sajam. Nedaleko od njega nalazit će se poseban štand za najmlađe gdje će se nuditi dječji punč i vruća čokolada u malenim šalicama, a u novoj kućici djeca će moći izrađivati božićne dekoracije, ukrašavati svijeće, pisati pisma Djedu Mrazu, skladati božićne pjesme ili pak izrađivati jestive kućice od medenjaka.   Za dobar provod na sjevernoj strani parka poslužit će božićni vlakić i panoramski kotač koji nudi spektakularan pogled na sajam. Tu će biti i neke već poznate atrakcije poput velikog drvca sa svjetlećim srcima. Sajam će nakon dvogodišnje pauze ponovno krasiti klizalište koje vijuga kroz prekrasno osvijetljen park vijećnice. Zaleđena površina od 3.000 m2 uveseljavat će klizače svih uzrasta sve do 8. siječnja 2023., dok je sam sajam ispred vijećnice otvoren do 26. prosinca. Kako bi se uštedjela energija, koristit će se LED tehnologija, a smanjit će se broj stabala okićenih lampicama. Vrijeme osvjetljenja skratit će se za otprilike jedan sat dnevno.   Božićni sajam ispred vijećnice pravi je turistički magnet. Prvi se put održao 1986. godine, a otad je zabilježeno četverostruko povećanje broja noćenja u studenom, dok je u prosincu broj noćenja peterostruko veći. No povijest božićnih sajmova u Beču seže još u 1722. kada se na trgu Freyung održao prvi sajam. Ta se manifestacija s vremenom selila na druge trgove, a od osamdesetih godina prošlog stoljeća održava se na više različitih lokacija. U Beču naglašavaju da nijedan drugi grad u Europskoj uniji nema toliko božićnih sajmova. Posjetitelji će zasigurno i ove godine uživati u njihovoj čaroliji. Eurocomm PR Read the full article

[receptikuvaronline]

Domaći rezanci - Snežana Kitanović

New Post has been published on https://recepti-kuvar.rs/domaci-rezanci-snezana-kitanovic/?Doma%C4%87i+rezanci+-+Sne%C5%BEana+Kitanovi%C4%87 Recepti+i+Kuvar+online

Domaći rezanci - Snežana Kitanović

Domaći rezanci.

Domaći rezanci, sastojci:

500 gr brašna

1 jaje

mlake vode po potrebi

so

Domaći rezanci, priprema:

U brašno dodati so i jedno jaje i uz dodatak mlake vode zamesiti testo koje ne sme biti previše tvrdo i ne sme da se lepi za ruke.

Ostaviti umešeno testo da se odmori 30 minuta (obavezno prekriti krpom).

Nakon toga testo podeliti na dve jufke i svaku razvijati oklagijom što tanje možemo.

Najvažnije je, dok se testo mesi da se dobro pobrašnavi daska za mešenje kao i samo testo u toku mešenja.

Na taj način će se dobijaju lepi i rastresiti rezanci.

Kada je dovoljno rastanjeno testo, obaviti ga preko oklagije, pa po sredini iseći nožem, a testo će pasti sa strane.

Trake seći nožem na rezance željene širine i dužine pa ih ostaviti rasprostrte po stolu da se prosuše.

Vreme pripreme: 90 minuta.

Snežana Kitanović

PROČITAJ: GDE MOŽE DA SE KUPI KNJIGA TRADICIONALNI RECEPTI DOMAĆE SRPSKE KUHINJE?

Pročitajte još:

Najbolji recepti na Android aplikaciji za vaš mobilni telefon ili tablet!

Portal Recepti i Kuvar online je svrstan u TOP 50 sajtova u Srbiji!

Ukoliko vas interesuju svi naši recepti, kliknite na link: RECEPTI. Zbirke najboljih recepata naših saradnika nalaze se u sekciji kuvar, ukoliko želite više da pročitate, klikinte na link: KUVAR. Ukoliko želite da pogledate našu naslovnu stranu, kliknite na link: RECEPTI I KUVAR ONLINE homepage.

Ne propustite nijedan recept – Recepti i kuvar online na Facebook-u. Ostanite u toku, pratite Recepti i Kuvar twitter obaveštenja!

#brašno #jaje #jela sa brašnom #jela sa jajima #kako se pripremaju domaći rezanci #kuvar #najbolji tradicionalni recept #recepti #so #stara jela #stari recepti #starinska jela #starinski recepti #tradicionalni recept #tradicionalni recepti #voda #Isprobani recepti #Recepti #Ručak #severna Srbija #Šta da kuvam #Stari recepti #Večera

[misternikola]

Ponekad se pitam zašto otežavam sebi već dovoljno tešku situaciju. Bilo je jasno da će kiša, da je hladno, da mala i nije baš za saradnju, a ja sam ipak sela u baštu kafića kao da je neko podne u junu. Želela sam taj topli nes, jako sam ga želela, hladno je i želela sam da sklopim ruke oko nečeg toplog, da zagledana u daljinu shvatim šta ću i kako ću, i da dan bude malo bolji zbog toga. Makar pola sata. Makar toliko. Kada je stigao, nes nije bio tako topao, ona je kenjkala, a ja sam pokušavala da se prikačim na wi-fi. Neke devojke u prolazu pričale su o tome kako su osobe nekog horoskopskog znaka takve i takve, a ja sam se po ko zna koji put pitala kako ljudi stvarno mogu verovati u to. U jednom trenutku morala sam da je izvadim iz kolica, bilo je okej nekoliko minuta, a onda sam ja, kao i obično, pokušavala nešto, jer uvek ima da se radi nešto drugo umesto da se samo bude u trenutku s njom. Klonula je glavom malo napred, malo se udarila o sto, počela je da plače više od šoka nego od jačine bola, a ja sam, po slobodnoj proceni, petnaesti put danas razmišljala kako sam loša majka, samo što sam se ovaj put nadala da niko to nije i video.

Miris toplih kokica dopirao je do mene. Ne sećam se kad sam ih poslednji put jela i stvarno sam ih želela, baš tada, iako je kiša već počela da pada, a mala je i dalje povremeno vikala iz kolica. Žena koja je kupovala kokice pre mene rekla je dok je odlazila da je dole nekome ispalo 50 dinara, a ja sam uradila nešto što ne bih obično, i iskoristila sam baš tih 50 dinara da platim deo iznosa za kokice. Čini mi se da prodavačica, stara žena, nije bila tako srećna zbog toga, ali to nisu njene pare, taj čije su davno je otišao, i zato je moje pravo da ih uzmem i iskoristim baš na mestu gde su i izgubljene.

Verovatno niste razmišljali o tome da nije baš lako držati kišobran, kutiju kokica i gurati kolica, dok pritom deo kolica koji pokriva malu, ona stalno gura nogama, pa ga moram dizati i nameštati, dizati i nameštati. Kiša je počela jače da pada, ja sam se sklonila u neki haustor i uzela deo za kolica koji štiti od kiše, halapljivo jedući kokice koje takođe NISU bile TAKO tople. Mogla sam da ostanem tu, malo sačekam, pozabavim se malom i pojedem kokice, ali ne, ja sam morala da krenem što pre, jer uvek je tako, ne smem da stanem i samo budem, to nikako, bolje je ići u susret oluji ako treba, nego mirno čekati da prođe. 

Nemoguće je ići tako kako sam ja išla, ali samo sam želela što pre da dođem kući, pa sam stala do obližnje klupe da malo sredim stvar. Na klupu sam stavila kokice, tu negde prislonila kišobran, i on je pao preko kokica i prosuo pola kutije. Uz sve to, u pozadini kenjkanje. Razmišljala sam kako dan ne može biti gori, i kako mrzim svaki delić te šetnje. Trebalo je da ostanem u stanu. Nije trebalo da poslušam muža.

Odustajem od jedenja kokica, stavljam ih dole u kolica i krećem, ali ona već za minut počinje da plače toliko da je to nemoguće ignorisati. Isto tako znam i da je ne mogu držati u rukama jer je kiša već jako počela da pada.

Ipak moram nešto preduzeti, situacija je očajna, vadim malu iz kolica i psujem i nju i sve što se dešava, grubo je vadim iz kolica uz reči kao što su “ustani”, što detetu od sedam meseci ne znači ništa. Pomalo gledam okolo vidi li ko moje ponašanje, a pomalo me već nije ni briga, užasno mi je, i ne može gore od toga. Ponekada, u takvim situacijama, pojavi se neki stranac, potpuni neznanac, kao anđeo čuvar da pomogne. U susret mi dolazi relativno mlada žena, lepa, i pita da li mi treba pomoć. Bez mnogo čekanja, gura kolica bez kišobrana nad svojom glavom, i kreće sa mnom u suprotnom pravcu od onog kojim je krenula. “Ma šta mi je problem doći 10 minuta kasnije”, kaže. Pre toga kaže, “znam kako vam je”, i ja zahvaljujem Bogu i svecima, i pitam je glupavo (jer imam potrebu da komuniciram, ali više ni sama ne znam kako, pa mi je ponekada teško složiti rečenicu ne zato što to ne umem, nego zato što dugo nisam govorila), pitam je koliko ima dece, dvoje, troje. Kaže, ima dvoje dece, ali oni su već veeliki. Pitam koliko godina imaju, kaže 23 i 16, može već i baka da bude. Iskreno sam šokirana, pogledam je bolje i da, ima borice od smejanja oko usana, ali ne bih rekla da ima više od 40 godina. Počnem da govorim koliko godina sam imala ja kada sam se porodila, ali shvatam da ona ne pita ništa. Kao i uvek, imam potrebu da razbijam neprijatnu tišinu, potrebu za koju se uvek čudim kako je i drugi nemaju, barem ne u toj meri. Ne znam šta sam ja rekla, ali znam da je ona u jednom trenutku samouvereno rekla kako je samo bitno da su živi i zdravi, i da plaču, neka. Znači taj tip. Da, svesna sam da godine iskustva progovoraju iz nje, i znam da i jeste tako, ali gad demit, hoću li upoznati nekoga ko će reći: “e znam kako ti je, i ja ponekad mrzim to u šta mi se život pretvorio, i mrzim ponekad i to dete i sve, ali prođe”. Zašto je zabranjeno žaliti se? U jednom trenutku svog života učestalo sam počela dobijati poruku, od jedne drugarice mislim, da ne treba kukati, da previše kukam i slično. Jebi se, draga drugarice, stoičko izdržavanje baš svih nedaća u životu, od odlaska u bolnicu do prosutih kokica po kiši, nije moguće i nije moj stil. Dajte ljudi da ozakonimo kukanje, barem jedan dan u nedelji, jer dokle više da se pravimo da je sve okej? Volela bih da upoznam ženu koja nije zaljubljena u svoje dete i koja slobodno kuka, i želi topao nes na hladan dan, i ponekad gleda serije.

Stižem nekako do stana, u jednom trenutku sam i trčala gurajući kolica, na početku kupanja stavljam je u previše vruću vodu (još jedan minus za mene danas), i, malo kasnije, odlažem da joj priđem dok plače jer jebeno želim da sednem za lap top, odem na tumblr, i napišem nešto o sranje danu koji još uvek nije iza mene.

Da li sam loša majka? Moguće.

Volela bih da imam više vremena da učim, istražujem za doktorske, čitam. Volela bih da radim kul stvari za sebe. Svidelo mi se danas kada sam bila sama na treningu. Bolje je bilo nego kada je i ona tu, i moram se plašiti da ne zaplače, ili možda osuđujućih pogleda drugih mama, koji su u svakom trenutku mogući.

Ne zanima me priča o lumbalnom delu kičme, ne zanima me zapravo nikakva priča. Ne zanima me čak ni taj trening, teško je, nemam toliko snage, i ne verujem da ću skinuti ovaj višak kože na taj način. Samo želim da budem S A M A.

Sutra će doći njegovi i zato ni sutrašnji dan ne obećava da će biti mnogo bolji. Čeka me gomila suđa, i nemam spremljenu večeru.

Ponekada zaista mrzim svoj život, i sebe u njemu. Volela bih da sam jaka žena koja govori uzdignute glave “ma neka, samo da su oni živi i zdravi”. Slaba sam, veoma slaba, ne snalazim se i vrlo sam smotana.

Možda otežavam sebi jer uporno želim da ojačam. Ne ide. Nisam taj tip. Nežni labud kao ja trebalo bi da se leči negde od zavisnosti lekovima, alkoholom, drogom, svejedno, da bude promiskuitetna, i da pravi umetnost. Umesto toga, ja ovde pokušavam da živim neki konvencionalni život i budem dobra studentkinja, domaćica, žena… mama?! O mala. Baš si se zeznula.

Mislim da je napokon zaspala. Idem da se kupam i sperem sve ovo sa sebe. A posle me čeka suđe.

Tako mi i treba kad nisam htela da plovim svetom kao nežna labudica.

#asweetjane #misli #devojka #momak #price #pisac #lepo #osecaj #licno #decko #tekst #divno

[asweetjane]

Ponekad se pitam zašto otežavam sebi već dovoljno tešku situaciju. Bilo je jasno da će kiša, da je hladno, da mala i nije baš za saradnju, a ja sam ipak sela u baštu kafića kao da je neko podne u junu. Želela sam taj topli nes, jako sam ga želela, hladno je i želela sam da sklopim ruke oko nečeg toplog, da zagledana u daljinu shvatim šta ću i kako ću, i da dan bude malo bolji zbog toga. Makar pola sata. Makar toliko. Kada je stigao, nes nije bio tako topao, ona je kenjkala, a ja sam pokušavala da se prikačim na wi-fi. Neke devojke u prolazu pričale su o tome kako su osobe nekog horoskopskog znaka takve i takve, a ja sam se po ko zna koji put pitala kako ljudi stvarno mogu verovati u to. U jednom trenutku morala sam da je izvadim iz kolica, bilo je okej nekoliko minuta, a onda sam ja, kao i obično, pokušavala nešto, jer uvek ima da se radi nešto drugo umesto da se samo bude u trenutku s njom. Klonula je glavom malo napred, malo se udarila o sto, počela je da plače više od šoka nego od jačine bola, a ja sam, po slobodnoj proceni, petnaesti put danas razmišljala kako sam loša majka, samo što sam se ovaj put nadala da niko to nije i video.

Miris toplih kokica dopirao je do mene. Ne sećam se kad sam ih poslednji put jela i stvarno sam ih želela, baš tada, iako je kiša već počela da pada, a mala je i dalje povremeno vikala iz kolica. Žena koja je kupovala kokice pre mene rekla je dok je odlazila da je dole nekome ispalo 50 dinara, a ja sam uradila nešto što ne bih obično, i iskoristila sam baš tih 50 dinara da platim deo iznosa za kokice. Čini mi se da prodavačica, stara žena, nije bila tako srećna zbog toga, ali to nisu njene pare, taj čije su davno je otišao, i zato je moje pravo da ih uzmem i iskoristim baš na mestu gde su i izgubljene.

Verovatno niste razmišljali o tome da nije baš lako držati kišobran, kutiju kokica i gurati kolica, dok pritom deo kolica koji pokriva malu, ona stalno gura nogama, pa ga moram dizati i nameštati, dizati i nameštati. Kiša je počela jače da pada, ja sam se sklonila u neki haustor i uzela deo za kolica koji štiti od kiše, halapljivo jedući kokice koje takođe NISU bile TAKO tople. Mogla sam da ostanem tu, malo sačekam, pozabavim se malom i pojedem kokice, ali ne, ja sam morala da krenem što pre, jer uvek je tako, ne smem da stanem i samo budem, to nikako, bolje je ići u susret oluji ako treba, nego mirno čekati da prođe. 

Nemoguće je ići tako kako sam ja išla, ali samo sam želela što pre da dođem kući, pa sam stala do obližnje klupe da malo sredim stvar. Na klupu sam stavila kokice, tu negde prislonila kišobran, i on je pao preko kokica i prosuo pola kutije. Uz sve to, u pozadini kenjkanje. Razmišljala sam kako dan ne može biti gori, i kako mrzim svaki delić te šetnje. Trebalo je da ostanem u stanu. Nije trebalo da poslušam muža.

Odustajem od jedenja kokica, stavljam ih dole u kolica i krećem, ali ona već za minut počinje da plače toliko da je to nemoguće ignorisati. Isto tako znam i da je ne mogu držati u rukama jer je kiša već jako počela da pada.

Ipak moram nešto preduzeti, situacija je očajna, vadim malu iz kolica i psujem i nju i sve što se dešava, grubo je vadim iz kolica uz reči kao što su “ustani”, što detetu od sedam meseci ne znači ništa. Pomalo gledam okolo vidi li ko moje ponašanje, a pomalo me već nije ni briga, užasno mi je, i ne može gore od toga. Ponekada, u takvim situacijama, pojavi se neki stranac, potpuni neznanac, kao anđeo čuvar da pomogne. U susret mi dolazi relativno mlada žena, lepa, i pita da li mi treba pomoć. Bez mnogo čekanja, gura kolica bez kišobrana nad svojom glavom, i kreće sa mnom u suprotnom pravcu od onog kojim je krenula. “Ma šta mi je problem doći 10 minuta kasnije”, kaže. Pre toga kaže, “znam kako vam je”, i ja zahvaljujem Bogu i svecima, i pitam je glupavo (jer imam potrebu da komuniciram, ali više ni sama ne znam kako, pa mi je ponekada teško složiti rečenicu ne zato što to ne umem, nego zato što dugo nisam govorila), pitam je koliko ima dece, dvoje, troje. Kaže, ima dvoje dece, ali oni su već veeliki. Pitam koliko godina imaju, kaže 23 i 16, može već i baka da bude. Iskreno sam šokirana, pogledam je bolje i da, ima borice od smejanja oko usana, ali ne bih rekla da ima više od 40 godina. Počnem da govorim koliko godina sam imala ja kada sam se porodila, ali shvatam da ona ne pita ništa. Kao i uvek, imam potrebu da razbijam neprijatnu tišinu, potrebu za koju se uvek čudim kako je i drugi nemaju, barem ne u toj meri. Ne znam šta sam ja rekla, ali znam da je ona u jednom trenutku samouvereno rekla kako je samo bitno da su živi i zdravi, i da plaču, neka. Znači taj tip. Da, svesna sam da godine iskustva progovoraju iz nje, i znam da i jeste tako, ali gad demit, hoću li upoznati nekoga ko će reći: “e znam kako ti je, i ja ponekad mrzim to u šta mi se život pretvorio, i mrzim ponekad i to dete i sve, ali prođe”. Zašto je zabranjeno žaliti se? U jednom trenutku svog života učestalo sam počela dobijati poruku, od jedne drugarice mislim, da ne treba kukati, da previše kukam i slično. Jebi se, draga drugarice, stoičko izdržavanje baš svih nedaća u životu, od odlaska u bolnicu do prosutih kokica po kiši, nije moguće i nije moj stil. Dajte ljudi da ozakonimo kukanje, barem jedan dan u nedelji, jer dokle više da se pravimo da je sve okej? Volela bih da upoznam ženu koja nije zaljubljena u svoje dete i koja slobodno kuka, i želi topao nes na hladan dan, i ponekad gleda serije.

Stižem nekako do stana, u jednom trenutku sam i trčala gurajući kolica, na početku kupanja stavljam je u previše vruću vodu (još jedan minus za mene danas), i, malo kasnije, odlažem da joj priđem dok plače jer jebeno želim da sednem za lap top, odem na tumblr, i napišem nešto o sranje danu koji još uvek nije iza mene.

Da li sam loša majka? Moguće.

Volela bih da imam više vremena da učim, istražujem za doktorske, čitam. Volela bih da radim kul stvari za sebe. Svidelo mi se danas kada sam bila sama na treningu. Bolje je bilo nego kada je i ona tu, i moram se plašiti da ne zaplače, ili možda osuđujućih pogleda drugih mama, koji su u svakom trenutku mogući.

Ne zanima me priča o lumbalnom delu kičme, ne zanima me zapravo nikakva priča. Ne zanima me čak ni taj trening, teško je, nemam toliko snage, i ne verujem da ću skinuti ovaj višak kože na taj način. Samo želim da budem S A M A.

Sutra će doći njegovi i zato ni sutrašnji dan ne obećava da će biti mnogo bolji. Čeka me gomila suđa, i nemam spremljenu večeru.

Ponekada zaista mrzim svoj život, i sebe u njemu. Volela bih da sam jaka žena koja govori uzdignute glave “ma neka, samo da su oni živi i zdravi”. Slaba sam, veoma slaba, ne snalazim se i vrlo sam smotana.

Možda otežavam sebi jer uporno želim da ojačam. Ne ide. Nisam taj tip. Nežni labud kao ja trebalo bi da se leči negde od zavisnosti lekovima, alkoholom, drogom, svejedno, da bude promiskuitetna, i da pravi umetnost. Umesto toga, ja ovde pokušavam da živim neki konvencionalni život i budem dobra studentkinja, domaćica, žena... mama?! O mala. Baš si se zeznula.

Mislim da je napokon zaspala. Idem da se kupam i sperem sve ovo sa sebe. A posle me čeka suđe.

Tako mi i treba kad nisam htela da plovim svetom kao nežna labudica.

#licno #lično #misli

[brlog]

1.

Stigli smo u Bangkok!

Grad je ogroman i prljav. Vozimo se vlakom prema centru, bukirali smo si sobicu u hostelu na rubu Chinatowna. Prva dva dana provodimo više – manje u borbi protiv jet laga: spavamo, onda se spustimo na ulicu nešto pojest, pa se vratimo spavat. Treći dan već je malo bolje, uspijevamo se ustat iz kreveta prije 2 popodne, i onda ko za inat Luku opere fibra i proljev – jebiga, bilo je pitanje vremena. Nasreću, spakirali smo masu medicine sa sobom, i 2-3 Lupoceta i par žličica Enteros gela kasnije on je kao nov, živahan i gladan :)

Slika 1: Izležavanje u bankoškom brlogu

Život blizu Chinatowna je praktičan jer na dohvat ruke imaš ponudu raznovrsnih autohtonih jela koje lokalci prodaju na ulici – po više nego prihvatljivim cijenama. Moš pojest ručak za 50 tajlandskih bahti (cca 10 kuna), i ono šta je najbolje od svega, na hranu čekaš maksimalno 3-4 minute, šta je jako važno kad pokušavaš ukrotit vječno gladnu zvijer poput Luke. Svaki ulični prodavač je specijaliziran za samo jednu vrstu jela, pa tako neki rade noodle, neki pad thai, a neki lignje na štapiću. Nađe se tu još i pokoji frigani škorpion, kamenice, patke i kokoši koje mrtve i očerupane vise na kolicima i smrde.

Slika 2: Chinatown - noću jednako hektičan kao i danju

Slika 3: Kuha se na ulici, jede se unutra: Thipsamai Pad Thai

Slika 4: Najbolji pad thai u gradu na tanjuru = osmijeh na licu

Osim smrada sirovog mesa koji je zaštitni znak Chinatowna, tu je još i neizostavni smog zbog kojeg masu ljudi nosi maskice na licu, pa se tako u dućanima osim standardne ponude mogu nać i maskice različitih dizajna – još jedan accessory koji treba modno uklopit u svoju odjevnu kombinaciju.

Spas od buke, smrada i vrućine dobro je potražit u gradskim parkovima. Kad zađe sunce, ekipa oblači sportsku odjeću i odlazi u parkove na rekreaciju. Park u kojem smo bili imao je pravu pravcatu teretanu – na otvorenom. Ništa čudno, jer tu se većina stvari odvija na otvorenom. Pa smo tako šetajuć uz kanal vidili ekipe kako jedu i cugaju na podu, na ulici. Malo ćiribimbiš kroz njihove prozore i jasno ti je zašto: kuće su im rupe, neodržavane i načičkane stvarima, puno je ljepše onda bit vani. Sušta suprotnost tome je vozni park, jer svi voze nove i nabrijane pick-upove, oprane i ulaštene.

Isto kako su prodavači hrane specijalizirani za jednu vrstu jela, tako su i svi drugi specijalizirani za nešto, i vrlo praktično grupirani po ulicama. Pa tako u jednoj ulici svi prodaju cipele, u drugoj plastične kanistre, u trećoj felge. Ako znaš šta trebaš i di to možeš nać, cijelo iskustvo šopinga je manje traumatično nego inače!

Po gradu se krećemo uglavnom metroom, brodom i taksijem. Taksi je jeftin i moš doć bilodi za max. 100 bahti, ali treba inzistirat na tome da se upali taksimetar, jer te inače žele prevarit. Isto kao i tuk-tuk, s kojim se nismo nijednom vozili, ali funkcionira na način da kažeš vozaču di želiš ić i onda se dogovorite za cijenu. S tuk-tukom se voze samo turisti i vozači ih uvijek pokušavaju nasamarit, pa tako za relacije koje bi taksijem platio 40 - 50 bahti oni traže 200. Nama ipak najdraži način javnog prijevoza u Bangkoku je brodić. Bangkok, poznat još i kao Venecija istoka, je naime nastao na delti rijeke Chao Phraya, i cijeli grad je ispresijecan kanalima. Prvi kanali su iskopani krajem 18. stoljeća u obrambene svrhe, a do sredine 19. stoljeća njihova glavna zadaća postala je transport i navodnjavanje. Život se odvijao uz kanale, i oni su povezivali sve dijelove grada. Krajem 19. stoljeća, da se olakša transport velikih količina robe europskim trgovcima, mnogi kanali su nadsvođeni i pretvoreni u ulice, što je pretvorilo Bangkok u grad orijentiran cestovnom prometu. To je za posljedicu imalo ubrzan rast broja automobila i nenormalno zagađenje, zbog čega se danas pojačano radi na izgradnji infrastrukture javnog prijevoza. Javni prijevoz na vodenim putevima postoji od 1970-ih, i danas je najugodniji način transporta (barem meni). Brodovi su brzi i učinkoviti, zaustavljaju se na stanicama max. minutu, i jefitni su (cca 15 bahti / 3 kune). Dodana vrijednost je vjetar u kosi i pogled na živopisne kućice uz kanale. Postoje naravno i turistički brodovi koji voze gore-dole uz rijeku Chao Phraya i koštaju 15 puta više, ali njih ostavljamo bogatim turistima kojima se ne da proučavat vozni red.

Slika 5: Prometni kaos i suludi cable management

Slika 6: Luka je sretan jer se vozimo u brodiću

Slika 7: Kondukter na brodiću - uzoran primjer primjene zaštite na radu

Vozili smo se brodićem po rijeci skroz na sjever da bi došli do Chatuchak marketa, i kanalima skroz na istok da bi u nekom predgrađu kupili opremu za gopro. Brodićem smo išli i posjetit kuću Jima Thompsona, američkog arhitekta koji je dao otkaz i otišao u vojsku, a potom ga je sudbina odvela na Tajland, gdje je prvo za vrijeme 2. svjetskog rata radio kao špijun za preteču CIA-e, potom kao vojni ataše za kolegu s faksa, da bi na kraju završio prodavajući zapadnjacima ručno tkanu tajlandsku svilu. Kuću je sagradio tako da je kupio 6 tradicionalnih drvenih tajlandskih kuća u različitom stilu, i doslovno ih dao razmontirat i premjestit u Bangkok, naravno složivši od njih zgodnu kompoziciju s tropskim vrtom, terasicama, bazenčićem i neizostavnim komarcima koji dolaze u kompletu s bilokakvom vodom stajaćicom.

Slika 8: Tropski vrt s bazenčićem u kući Jima Thompsona (na slici su još i komarci koji se ne vide)

Naš nas je put odveo i u noviji dio Bangkoka, s blještavim šoping centrima koji su blještavi samo izvana, a iznutra doslovno izgledaju kao pazar na 6 katova. Ali najbizarnije je to šta se na trgiću ispred šoping centra održava cjelodnevna pank fešta, s bendovima koji se izmjenjuju svakih sat vremena. Prostor je ograđen ogradom i naplaćuje se ulaz! Ostali smo poslušat neki američki bend s 3 zgodne pičije, a oko stejđa su se načičkali mladi i stari nedojebi fotkat selfije sa zgodnom basisticom. Interesantno je i to da tajlandski pankeri čak i na neugodnim tropskim temperaturama ne odustaju od marti i uskih traperica i kožnjaka. Ne znam bil im skinula kapu ili ih šutnula u guzicu. 

Slika 9: Luka ispred MBK šoping centra

Slika 10: Pank koncert ispred tog istog šoping centra

Mi smo svoj noćni izlazak u Bangkoku obavili u subotu, na Lukin nagovor jer ja sam ipak stara baba i htjela sam ostat doma u bankoškom brlogu čitat knjigu. Na našu veliku žalost gotovo svi dobri underground klubovi su se zatvorili u zadnjih godinu dana zbog novog zakona koji im dozvoljava da rade samo do 2 ujutro, tako da smo završili u plejsu koji se zove Studio Lam i izgleda ko minijaturna verzija Mastersa, i imali su reggae/roots/dancehall večer. Upad 200 bahti, piva 160 bahti. Skupo čak i za naše pojmove, a kamoli za tajlandske! Nakon 2 ujutro ekipa se kupi iz klubova i onda afteriraju - a di drugo nego na ulici. Mali ulični restorani su otvoreni, 7/11 rade cijelu noć, cuga se na pločniku i na zidićima i sluša se muzika s mobitela. Ispred finih hotela patroliraju fine kurve, a ispred onih jeftinijih one malo manje fine. Htjeli smo pogledat neki sexy show u red light districtu (Luka koji je connaisseur je spominjao show s curama koje lansiraju ping pong loptice iz pipica), ali i sex klubovi zatvaraju u 2 ujutro, tako da smo ostali zakinuti za to, vjerujem nezaboravno, iskustvo.

Slika 11: Studio Lam (da nisu sve zasrali s visećim led trakama po stropu bio bi sasvim solidan klubić)

Prije napuštanja ovog smrdljivog velegrada priuštili smo si i malo welnessa, pa smo se tako jedno popodne bućkali u bazenu, a potom otišli na tajlandsku masažu (250 bahti), šta mi je osim vožnje brodićem ostalo u najljepšem sjećanju.

A onda smo sjeli na noćni vlak za Chumphon, gdje ćemo slijedeće jutro hvatat katamaran za Koh Tao. Vlak je star i budi u meni tople emocije. Vagon se sastoji od redova po 2 nasuprotna sjedala sa svake strane, a onda se u neko doba pojavi kondukter i pretvori ta sjedala u krevet, a onda još odozgo spusti drugi, viseći krevet, izvadi posteljinu, jastuke, dekice, cijeli komplet! Sve mi je to jako uzbudljivo, tim više šta je i Luku i mene dopalo da spavamo na gornjem katu jer su ispod nas neke stare bakice koje se ne mogu pentrat. Svaki krevet ima svoju zavjesicu pa onda imaš i malo privatnosti dok spavaš (ili šta već radiš u krevetu). Sve je to upotpunjeno zvukom rotacije ventilatora u vagonu, i bukom kotača koji prolaze preko tračnica. Vrlo je živopisno, ali isto tako i nemoguće zaspat od te silne buke. Zato u zoru stižemo u Chumphon mrtvi umorni pa dok čekamo katamaran spavamo na klupici na kolodvoru, a potom doručkujemo rižu i čaj kod tete na štandu za 12 bahti, dok se 50 metara dalje grupa zapadnjaka gužva u redu za palačinke. Baš su šašavi ti Rimljani!

Slika 12: Bankoški željeznički kolodvor Hua Lamphong u art deco stilu

Slika 13: Luka romantično gleda kroz prozor vlaka

Slika 14: Kondukter namješta krevete. Primjetite maskice!

Slika 15: Napokon me dopalo da spavam na gornjem krevetu!

[qimojotuv]

Dalmatinska kuharica pdf

  DALMATINSKA KUHARICA PDF >> DOWNLOAD LINK vk.cc/c7jKeU

  DALMATINSKA KUHARICA PDF >> READ ONLINE bit.do/fSmfG

           I autorica i kuharica oličenje su neobičnosti. je kuharica s početka priče takva – će vam stara dalmatinska jela, neka. Request Full-text Paper PDF Hrabra, J. (1999) Moja dalmatinska kuharica. Kuharica dalmatinskih gospođa: Tradicionalne arome i ricete dalmatinske and Dalmatinska zagora, could be uti- lized. Special attention would be paid to cultivating old apple varieties. There are several hundred of those andDika Marjanović Radica-Dalmatinska kuhinja-Mladost Zagreb (1976).pdf Zato se 'i kaže da je dobra kuharica ne ona koja znade mnogo, a kojekako spremati Specijaliteti dalmatinske kuhinje. May 28, 2018 | Author: knjiga22 | Category: N/A. DOWNLOAD PDF - 2.2MB. Share Embed Donate. Report this link Dalmatinska kuhinja jednako je apstraktan ili pak neprecizan pojam kao i ladies cookery-book Kuharica dalmatinskih gospođa (Sapori de Dalmazia, Dalmatinska kuhinja jednako je apstraktan Dalmatinska kuhinja, i ona splitska, jedinstven Kuharica dalmatinskih gospođa (Sapori de. 'i kae da je dobra kuharica ne ona koja znade mnogo, a kojekako spremati jela, nego ona koja dobro i ukusno kuha. Temelj ukusnom kuhanju je vjeto i umjereno

https://voxivikufoko.tumblr.com/post/667484900825415680/regal-super-rapid-rotisserie-manual, https://komunewerevi.tumblr.com/post/667452028578054144/paradox-k32lcd-user-manual, https://siwosanujixe.tumblr.com/post/667478732027691008/seche-serviette-primeo-2-mode-demploi, https://muxamateq.tumblr.com/post/667453871217655808/jvc-gr-a1u-manual, https://heviwalujuh.tumblr.com/post/667459460668735488/hiru-thaniwela-full-novel-pdf-bahasa.

[prijedor24]

Zimnica na seoski način: Bosanski ajvar, turšija, bestilj i gurabije po naninim receptima

Boje jeseni dodatno upotpunjuje šarenilo zimnice u kojoj domaćice u Bosni i Hercegovini i u 21. vijeku po tradicionalnoj recepturi pripremaju slane, slatke, a posebno kisele delicije. Ukusna jela stara desetine godina danas od zaborava čuvaju žene iz Podrinja koje vrijednim rukama rade u svim periodima godine. Svaka jesen sa sobom nosi i pripremu namirnica za dugu i hladnu zimu. Pečenje,…

View On WordPress

#ajvar #đem #turšija

[naeana]

mozna je to hrozne moc ocividny a mozna to vsichni  vsichni vidi ani nevim, co citim, jestli něco vim, ze to ale neni sprane.  mam v sobe tri ibalginy, panaka tvrdyho a piju caj. posledni dobou nejsem nějak vůbec schopná. nějak ničeho. předvčírem jsem se rozbrečela, protože jsem si prohlížela fotky z tábora 2010 a jednoduse proste jsem stara a chci svy detsky ja zpatky. dopici osm let chapete to? to je silene hodne. zachvatila me chut na cigaretu a tebe. baterie téměř vybitá. zvažte připojení do zdroje. fajn. zvážím. včera jsem brečela u prohlížení archivace stories, že mi chybí depresivní období zimy a poslouchani xxxten a lil peepa ve smycce. a nezodpovednost a neprijimani zamilovanosti od nikoho a nepripousteni nikoho k telu. dal jsem brecela u filmu a potom usla na neuveritelnych 7 hodin. dneska sem se vysrala na vsechny srazy, na sebe i na dopisovani testu z latiny a jela domu. ve dve sem lehla do postele a vstala v pet. na nekoho, kdo nesnasi spanek slusny vykon. ztracim sama sebe 

[igormicunovic]

📍 Naziv Aloja vera potiče od arapske riječi "Alloeh" što znači "sjajna gorka tvar", dok "vera" na latinskom znači "istina". Upotreba aloja vere u biljnoj medicini postoji više od 6000 godina. Sve civilizacije bez izuzetka koristile su biljku aloja veru kao terapeutski lijek. ⠀ ☯️ Aloja veri je potrebno najmanje 320 sunčanih dana godišnje. Biljke se mogu ubrati najranije nakon 3 - 4 godine rasta. ⠀ 🚨 Čitav tekst na BIO - website! ⠀ ⛩ Aloja vera sadrži preko 200 biološki aktivnih sastojaka koji se javljaju u prirodi, uključujući polisaharide, vitamine, enzime, aminokisjeline i minerale koji aktiviraju apsorpciju hranjivih materija, zdravlje sistema za varenje, zdrav imuni sistem i smanjenje nitrata. ⠀ 🈸 Najčešći razlozi za upotrebu aloje: o Održava zdravu probavu o Vlaži i hidratizuje kožu o Podržava zdravi imuni sistem o Smanjuje štetne toksine o Povećava apsorpciju hranjivih sastojaka o Ubrzava antioksidacione procese o Balansira kisjelost želuca. o Umiruje povremene nelagode mišića i zglobova ⠀ 🏥 Terapija kancera Brojne studije ispitale su ulogu aloe vere u sprečavanju ili liječenju raka. Sposobnost aloe vere za jačanje imunog sistema omogućava tijelu da se bori sa ćelijama raka. • U kombinaciji sa hemoterapijom, smjesa aloe i meda može pomoći većem broju bolesnika sa karcinomom pluća da se potpuno izliječe, djelomično ili bolje kontroliraju bolest od onih koji koriste samo hemoterapiju. Aloja-emodin može pomoći u liječenju ili sprječavanju raka dojke. ⠀ 🈵️ Recept za liječenje kancera Sastojci A) 300 grama svježeg lišća aloja vere B) 500 grama čistog pčelinjeg meda C) 4 - 5 čajnih kašičica rakije ili sličnog alkohola. Preporučuje se da je aloja makar 4 do 5 godina stara. Način pripreme Operite list Aloja vere (ili lišće) i uklonite trnje/bodlje. Izrežite na komade. Komadiće aloje, med i rakiju stavite u blender i miksajte 2 do 3 minute. Dobiće se zelenkasti sirup. Količina sirupa dobijenog u navedenim količinama tri sastojka čini jednu dozu. Sirup držite u hladno i u mraku (u frižideru). Korišćenje Uzimajte jednu (ili dvije) velike supene kašike ovog sirupa tri puta dnevno prije jela. (at Hotel Splendid) https://www.instagram.com/p/CEJRgWWJ3JJ/?igshid=1u44rufipr073

[zanimljivaekonomija]

„Vulkan izdavaštvo“ najavilo nastup na predstojećem Sajmu knjiga

Hitovi sajma i poneki kuvar

Beograd, 8.10.2019. - „Vulkan izdavaštvo“ danas je na konferenciji za novinare najavilo nastup na 64. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, koji će se održati od 20. do 27. oktobra. Kako je rečeno oko stotinak novih naslova objavili su između dva sajma,a među njim su kako prevodi stranih pisaca, tako i knjige brojnih domaćih autora. Kao hitove sajma iz Vulkan izdavaštva najavljuju roman  Delije Ovens „Tamo gde rakovi pevaju“, besteseler Serena Svejstrupa „Čovek od kestena“, roman „Četiri žene“ najuticajnije turske soisateljice Ajše Kulin, roman „Nevesta do srede“ Eloize Džejms, i dr. Kada su u pitanju domaći autori „Vulkan izdavaštvo“ je objavilo novi roman Muharema Bazdulja „Posljednji muškarac“, kao i romane Ivana Tokina („Neli“), Gordane Kuić („Roman u pričama“), Aleksandra Jugovića („Jeste i biće“), Miodraga Majića („Deca zla“)..., dok je pisac za decu Slobodan Stanišić pripremio dve nove knjige, a u obe se bave čuvenom zetskom vladarkom Jelenom Balšić. Ljubitelji klasika i tradicionalne književnosti, osim što će potražiti nove knjige iz „Vulkanove“ edicije „Tragovi“, teško da će odoleti i tradicionalnoj kuhinji. Kuvar pod nazivom „Siti i srećni“, koji potpisuje Tanja Anđelković, sigurno će vas inpirisati, kako poručuju iz „Vulkana“, da osmislite recepte za najrazličitija jela, zavolite kuvanje i uživate u njemu. „Pored toga, oplemeniće vaše domaćinstvo, a na trpezi ćete konačno imati stara jela pripremljena na moderan način“, pojašnjavaju iz „Vulkan izdavaštva“. Tokom Sajma knjiga autori ove izdavačke kuće će se i družiti sa čitaocima i potpisivati knjige.

#knjige #promocije #novosti #vulkan izdavastvo #beograd #belgrade #sajmovi #sajamknjiga #beogradskisajam #romani #pisci #knjizevnost #knjižare #muharem bazdulj #slobodan stanisic #miodrag majic #ivan tokin #kuvar #nastup #izlagači #hitovi #bestseler

[brankica1855]

Selen začinska biljka

Levisticum officinale (u narodu poznat pod imenima selen, selim, ljupčac, lesandrina, milobud…) je baštenska biljka koja retko može da se nađe u prirodi, a u flori Srbije i nije poznata kao samonikla. Ipak, u pitanju je stara kultura, koja ima proverena lekovita dejstva, a jela u koja se ova začinska biljka dodaje imaju poseban ukus.

Selen je prijatan, aromatičan i bezopasan diuretik, stomahik…

View On WordPress

[djolens72]

NAŠA JELA

Retko ko od nas sprema tradiocionalan srpski doručak kod kuće. Najveći krivac za to je nedostatak vremena, ali i brza hrana koja je potisnula sa naših trpeza dobra stara jela. Mnogi i ne znaju da pripreme ove recepte a nekima će biti dobro da se podsete šta sve može biti i kako se sprema jutarnja srpska gozba.

Popara je pomalo zaboravljen srpski specijalitet, pripremljen od starog hleba uz…

View On WordPress

[receptikuvaronline]

NAJBOLJI SALČIĆI SRBIJE - TESTIVAL #4 i Recepti i Kuvar online proglasili su najbolje salčiće Srbije

New Post has been published on https://recepti-kuvar.rs/najbolji-salcici-srbije-testival-4-i-recepti-i-kuvar-online-proglasili-su-najbolje-salcice-srbije/?NAJBOLJI+SAL%C4%8CI%C4%86I+SRBIJE+-+TESTIVAL+%234+i+Recepti+i+Kuvar+online+proglasili+su+najbolje+sal%C4%8Di%C4%87e+Srbije Recepti+i+Kuvar+online

NAJBOLJI SALČIĆI SRBIJE - TESTIVAL #4 i Recepti i Kuvar online proglasili su najbolje salčiće Srbije

NAJBOLJI SALČIĆI SRBIJE – TESTIVAL #4 i Recepti i Kuvar online proglasili su najbolje salčiće Srbije. 

Sajt Recepti i kuvar online već 8 godina istrajno prikuplja najbolje tradicionaln recepte u Srbiji. I svake godine proglašava najbolje. Za prošlu godinu, tema je bila: salčići, u potpunosti usklađeno sa temom radionica TESTIVALA #4.

Tokom 2021. godine prikupljeno je mnogo različitih tradicionalnih recepata za salčiće. Posebno su se izdvojile finalistkinje: Danijela Žikić, Jelena Nikolić, Sandra Stojiljković Cvetković, Milica Živković, Rada Bogojev, Vesna Pavlović, Gvozdena Živković, Jelica Podraščanin.

Ovaj put, nažalost, nismo u mogućnosti da sve njihove recepte isprobamo i uživamo u ukusima, pa smo prepustili sve posetiocima sajta i kanalima na društvenim mrežama. Glasanje se završilo 31.01.2022. i analizirali smo sve aktivnosti naših posetilaca i pratilaca.

Sa ukupnih 21.448 pregleda, lajkova, komentara, nosilac laskave titule i recepta „najbolji salčići Srbije za 2021. godinu“… je Rada Bogojev!

TESTIVAL #4 i Recepti i Kuvar online proglasili su najbolje salčiće Srbije – najbolji salčići Srbije – Rada Bogojev

Unikatnu diplomu za najbolje salčiće Srbije, predala je Dragana Ilić, zamenik glavnog urednika sajta/portala Recepti i Kuvar online.

NAJBOLJI SALČIĆI SRBIJE

Salčići, sastojci:

250 g mlevenog sala sobne temperature,

30 g brašna za salo,

1 kašika sirćeta,

300 g brašna + 2 kašike po potrebi,

15 g masti,

1 jaje,

100 ml belog vina,

malo soli,

džem za punjenje,

šećer u prahu.

Salčići, priprema:

U salo dodati sirće i 30 g brašna, umesiti.

Ostaviti sa strane.

U 300 g brašna dodati mast, jaje, so i polako sipati vino. Umesiti srednje mekano testo.

Salo podeliti na 2 x 1/4.

Testo razvući i premazati sa 1/4 sala. Preklopiti, premazati. Ostaviti u frižideru 30 minuta umotano u foliju.

Ponoviti sve i ostaviti 1 h u frižideru.

Tanko razvući i seći oblike.

Peći u vreloj rerni na 200 stepeni 25 do 30 minuta.

Ohlađeno posuti šećerom u prahu.

Rada Bogojev

PROČITAJ: GDE MOŽE DA SE KUPI KNJIGA TRADICIONALNI RECEPTI DOMAĆE SRPSKE KUHINJE?

Pročitajte još:

Portal Recepti i Kuvar online je svrstan u TOP 50 sajtova u Srbiji!

Ukoliko vas interesuju svi naši recepti, kliknite na link: RECEPTI. Zbirke najboljih recepata naših saradnika nalaze se u sekciji kuvar, ukoliko želite više da pročitate, klikinte na link: KUVAR. Ukoliko želite da pogledate našu naslovnu stranu, kliknite na link: RECEPTI I KUVAR ONLINE homepage.

Ne propustite nijedan recept – Recepti i kuvar online na Facebook-u. Ostanite u toku, pratite Recepti i Kuvar twitter obaveštenja!

#belo vino #brašno #džem #jaje #kuvar #mast #najbolji recept #najbolji recept godine #najbolji recept za salčiće #najbolji tradicionalni recept #recepti #salčići #salnjaci #salnjak #salo #šećer u prahu #sirće #so #stara jela #stari recepti #starinska jela #starinske poslastice #starinski kolači #starinski recepti #starinski slatkiši #tradicionalni recept #tradicionalni recepti #Desert #Isprobani recepti #Magazin

[wiracko-blog]

KOJU HRANU TREBAMO ODABRATI ZA VEČERU

KOJU HRANU TREBAMO ODABRATI ZA VEČERU

Izreka kaže „ Doručkuj ko car, ručaj ko kralj, a večeraj kao siromah“. Kao što stara mudra izreka kaže, naš obrok treba biti što jedostavniji i skromniji kako ne bi opterećivao želudac pred spavanje.

Nakon jela, sva krv odlazi u želudac, pritisak opada, osjećamo se umorno i sve tjelesne funkcije su usmjerene kako bi preradile hranu. Ukoliko je ta hrana bila ljuta, masna ili pretjerano slatka,…

View On WordPress

[brlog]

15.

Uvijek neka drama s tim avionina, pa tako i ovog puta. Imali smo svega sat i po vremena za presjedanje u Kuala Lumpuru, a kako se radilo o dva odvojena leta, trebalo je i čekat u redu za imigracije, pokupit prtljagu, trčat na vlak da nas odvede s jednog terminala na drugi, i tamo opet čekirat prtljagu. Naravno, zakasnili smo, šalter za Kathmandu je već zatvoren. Malo trčanja naokolo i moljakanja, i mladi službenici su nam se ipak smilovali i čekirali nas. E sad se pak pojavio problem preteške prtljage, u mom slučaju 2 kg, a u Lukinom skoro 5! Uslijedilo je klasično pretumbavanje i seljakanje dijela stvari u ručnu prtljagu i uskoro su naši ruksaci bili na putu za avion, a isto tako i mi. Za dlaku! 

Umjesto da se u avionu napokon malo naspavamo, proveli smo tih 5 sati zaljepljeni na prozorčić, a ispod nas su se izredali malezijski arhipelag, zatim tajlandski, pa najveći od svih divova – Mt. Everest uronjen u more fluffy oblaka, a kad smo se kroz tu šećernu vunu krenuli spuštat prema dole, čistoću i spokoj planinskih vrhunaca zamijenila je prašnjava crvena dolina Kathmandua; sve je puno tvornica cigle, koje daju naslutit koji je ovdje najzastupljeniji građevni materijal. 

Slika 1: Tajlandski rajski otok - Ko Surin Tai

Slika 2: Snježni vrhunci Mt. Everesta & co. stopljeni u bjelinu s oblacima

Slika 3: Jedna od mnogih tvornica cigle iz doline Kathmandua

To se vidi već pri samom slijetanju, jer je aerodrom sagrađen cijeli od cigle. Nakon ultra modernog Kuala Lumpura, ovo nam je poprilični šok. Na podu su prastari tepisoni, na zidovima drvena lamperija, ogledala u masivnim drvenim okvirima i posteri na Himalaju; sve skupa izgleda ko oronula dvorana za sastanke SKOJ-a iz koje prašina nije obrisana od raspada Juge. Na nekoliko samoposlužnih aparata za vize odma se stvorila gužva, i naravno da software šteka i sve traje vječno. Ipak, nervoznih sat i po vremena kasnije, viza je u pasošu i nastavljamo dalje. Našli smo dečka s kojim ćemo shareat taksi do centra, a odmah potom nas je zahaltao i jedan tipični nepalski hustler: Hello my friend, where you from? Where you go? I can take you there, good price… Hustleri rade za treking agencije i hvataju nevine ljude na ulici, s jako prijateljskim nastupom, iako samo žele pošto – poto prodat svoj proizvod. Luka i ja smo najgori mogući ulov za jednog hustlera, jer nema boga da ćemo preko agencije bukirat trek. Svejedno, biznismen Luka je ispregovarao dobru cijenu taksija i tako smo s tim čovjekom otišli do grada. Nakon šta smo izašli iz taksija na dogovorenoj lokaciji, lik nas i dalje nije puštao na miru i slijedećih sat vremena nas je ko psić pratio po gradu, šta je mene jako unervozilo, jer ono daj brate otkaraj, zadnjih 15 sati se vucaram po avionima i aerodromima, gladna sam i oću se ić u hotel otuširat i odmorit, sjaši mi sa svojom agencijom i svojim organiziranim trekovima u Annapurnu. Grrr! 

Slika 4: Tribhuvan International Airport - zvuči pompoznije nego šta izgleda

Slika 5: Zrno po zrno chapati, cigla po cigla - aerodrom

Hotel nismo bukirali jer se i oko toga, kao i svega ostalog u Nepalu, treba cjenkat, a i slike s bookinga blago rečeno ne odgovaraju stvarnosti. Thamel je turistički kvart i u njemu ima milion hotela, po nešto za svačiji džep i ukus. Mi smo siromašni backpackeri pa smo osuđeni na rupe, ali se barem možemo pogodit za normalniju cijenu od one koju gazda originalno traži. Tako smo dobili brlog za 900 rupija (55 kn), iako je gazda originalno tražio čak 1500! Kapa dole Luki za njegove pregovaračke sposobnosti! Cjenjaknje je nešto od čega meni pada mrak na oči, ali on u tome iskreno uživa, i zbog toga se u Nepalu snalazi ko riba u vodi! 

Kathmandu je prljav i nevjerojatno prašnjav, pola grada je srušeno u potresu 2015. i obnova teče jako sporo. Sve je sagrađeno od cigle, i cigla sa srušenih zgrada se uredno reciklira i ugrađuje u nove zgrade. Na mjestima srušenih kuća pak spontano nastaju odlagališta otpada, i tako je sve opet puno smeća. Ulice su tu i tamo asfaltirane, ali većinom zemljane, pune rupa. Centar grada izgleda ko Kozari bok! U zemlji trećeg svijeta smo, Afrika u srcu Azije. 

Slika 6: Brlog

Slika 7: Asan Tole - najprometniji trg u gradu

Slika 8: Tipična stara gradska gradnja od cigle s drvenom izrezbarenom stolarijom

Slika 9: Cerade na krovu tržnice - favele u srcu grada

Slika 10: Modernija gradnja - opet cigla

Slika 11: Tipična ulica - hrpa ljudi, hrpa kablova

Slika 12: Vozač rikše spava na radnom mjestu

Slika 13: Povijesna česma Ga Hiti - za mnoge u Thamelu i dalje jedini izvor vode

Ljudi su nam isto egzotični i na neke njihove običaje se teško privikavamo, naprimjer hračkanje. Nepalci hračkaju di god stignu, staro i mlado, fini ljudi i klošari. Hračkaju na ulici, u restoranu, s prozora svoje sobe, pa tako ako nemaš sreće ko Luka, ti nečiji zeleni hračak završi na šeširu (ajde, bolje i to nego na glavi). Na ulici ima svega, i ekipe u narodnim nošnjama, i moderno obučenih u fejk brendove. Subota je jedini neradni dan u tjednu pa se petkom navečer svi oblokavaju po kafićima s lošom muzikom. A sluša se svašta, od nepalskih cajki, preko strane komercijale do nezaobilaznog reggaea; konzumacija marihuane je tu utkana u kulturu i hinduističku praksu, a lokalni hašomani su prigrlili Boba Marleya kao svog boga i njegovo nasmijano lice na crveno – žuto – zelenoj podlozi nas prati posvuda. Nemoguće je prošetat ulicom u Thamelu bez da ti neki sumnjivac pokuša prodat hašiš. Nepal u 2019. neodoljivo podsjeća na Hrvatsku 90-ih! 

Slika 14: Crna kronika iz lokalnih novina

Slika 15: Još jedan ‘ženski slučaj’ iz novina

Slika 16: Ipak ima nade: reklama za menstrualnu čašicu zaljepljena u ženskom wc-u

Slika 17: Ima i pank koncerata

Nacionalno jelo je dal bhat, u suštini riža s juhicom od leće, i onda sa strane dobiješ još curry od povrća, kiseliš, ponekad i meso… varijacije zavise od podneblja i mogućnosti. Nepalci to sve skupa promiješaju na pladnju u jedan veliki paštroč, i onda jedu – desnom rukom. Bez bešteka. Lijeva ruka služi za brisanje bulje nakon kenjanja, desna ruka služi za jedenje. Nevjerojatno da u zemlji u kojoj je tekuća voda luksuz (o toploj vodi da ne govorimo), u kojoj pola stanovništva nema para za sapun, i gdje bolesti poput dizenterije još nisu istrijebljene, ekipa i dalje inzistira na tome da u nevjerojatno nehigijenskim uvjetima jede golim rukama! I to jelo poput daal bhata, koje je u esenciji rižot. Svašta. Dal bhat se jede dvaput dnevno, za ručak i večeru. Kad pojedeš, dobiješ refill, besplatno. Za kuharicu je najveći mogući kompliment kad tražiš još riže! Postoji i uzrečica: Dal bhat power 25 hour. Majkemi. Mislim, jelo je korektno, stvarno se najedeš od njega, al baš da bi ga jela svaki dan dvaput dnevno – ne bi. Brate mili i škampi na buzaru bi mi se kad – tad zgadili da ih tako forsiram. 

Jedan od prehrambenih favorita su nam momosi – tibetanski dumplingsi, koji dolaze u raznim varijantama: vege, s piletinom ili bivolom, kuhani na pari, frigani s jedne ili obe strane. U kvartovskom žgabucinu se može dobit porcija već za 100 rupija (6 kn)! Ipak, najčešće jedemo indijsku hranu – palak paneer i slične curryje s garlic naanom, i to uvijek u istom lokalu, gdje su cijene niske i usluga brza – hrana je uvijek na stolu u roku od 5 minuta! 

Imali smo nekakav okvirni plan otić trekat u zapadni Nepal pa nakon toga na rafting. Na netu smo našli čovjeka imenom Charles iz Australije koji hoće trekat di i mi i traži partnere u zločinu; lik nam se učinio simpa pa smo mu se javili, ali reko je da dolazi u Nepal tek za 2 tjedna pa smo tako odlučili pričekat ga s trekom i otić prvo na rafting. Obišli smo 5-6 agencija u Thamelu da vidimo šta imaju za ponudit, i odluka je pala da idemo na 7-dnevni rafting na Karnali, posljednju divlju plovnu rijeku u zapadnom Nepalu. Agencija s kojom idemo je Ultimate Descends, čiji je gazda neki stari as, pionir raftanja u Nepalu i veliki borac za očuvanje Karnalija. Naime, nešto se šuška o izgradnji brane koja bi zauvijek promijenila izgled rijeke i utjecala na čitav ekosustav, a on pokušava na sve načine to spriječit, između ostalog dogodine organizira međunarodno rafting natjecanje na Karnaliju koje bi povećalo vidljivost ovog problema i cijelu priču dovelo u medije. I sad tu dolazi naš rafting izlet, koji nije klasičan turistički izlet, već scoutanje i priprema za natjecanje. U grupi je 10 guideova, iskusnih raftera, i nas dvoje tuntli – prava je sreća da su nas uopće uzeli sa sobom, jer Luka nije raftao nikad, a ja samo jednom, a Karnali je rijeka s rapidima klase 4+ do 5 (čitaj: opasna)! 

Nakon kratkog briefinga i upoznavanja s guideovima u Kathmanduu, krenuli smo na duuug put; do početne točke raftinga 3 dana jahanja, u prijevodu 2 dana truskanja u busu po cestama za koje su i ove  u Kathmanduu pravi autobahn. Bus je stara kanta s jako malim sjedalima, ali nas je sva sreća dovoljno malo da se možemo raskomotit. Prvi dan na cesti je sparan i prašnjav, dok se truskamo po vrućem (i ravnom) Teraiju, ekipa u busu kunja, slušaju se nepalske cajke i povremeno neki trance (!) ili rokerica. Šofer vozi u motorističkim rukavicama, a njegov sin u cvijetu puberteta u Panthera majici mu je asistent: povremeno viri kroz vrata, gleda jel se može proć ovde ili onde, u bus dovodi nonice s ulice koje prodaju grickalice i sl. Sa šofer šajbe nam se smješka debeljuškasti veseljak Ganesh – hinduistički bog prosperiteta i mudrosti, hedonist i sladokusac, sin Shive i Parvati, kojem je ćaća u afektu odsjeko glavu našavši ga u krevetu s mamom po povratku s duga puta (nije ga prepozno), a onda je ona izvršila pritisak na njega da ga mora oživit, a ovaj je to mogo napravit samo s glavom prvog živog bića koje naiđe – igrom slučaja to je bio slon. Ja mislim da mu slonovska glava baš dobro paše uz trbuščić :)

Slika 18: Ukrcavanje kayaka

Slika 19: Naš mali bus

Slika 20: Tuk tukovi na središnjoj (neasfaltiranoj) ulici Birendranagara

Slika 21: Tipičan kamion - okićen ko božićno drvce

Slika 22: Bus u oblaku prašine. Asfalt? Što je to?

U busu nas je 15 i ja sam jedina cura; nitko mi se ne obraća, sva komunikacija ide preko Luke, al mislim da je to zato jer mi nisu uspili zapamtit ime, a Luku svi odma zapamte zbog Modrića. Dečki su moderni, nose kul frizure i tetovaže – u Nepalu su rafteri ko na zapadu skejteri. To je jedan od rijetkih sportova kojim se mladi rekreativno bave, uz kriket i odbojku na pijesku. Himalaji unatoč, nitko ne planinari – barem ne u onom smislu na kojeg smo mi navikli. Ljudi po planini hodaju iz čiste nužde, da dođu od točke A do točke B, i to zato jer ne postoji drugi način za doć nego pješke. Meni se čini da bi mi pješke brže stigli do svog odredišta nego busom, jer su dionice 'ceste' toliko uske i izrovane da ih prelazimo ko po jajima, a na trenutke kad se krenemo penjat serpentinama, a na 10 cm lijevo od nas vreba provalija, se pitam pokriva li ovo naša polica osiguranja; spada li vožnja busom u Nepalu u kategoriju 'transport' ili 'ekstremni sportovi'. Hm. Kako god, nakon tri mjeseca aktivne vožnje motora po Vijetnamu, lijepo je malo za promjenu bit kofer, moć se zavalit u busu, kunjat, slušat muziku, gledat kroz prozor i znat da ako se slupamo, to neće bit radi moje greške i nepažnje nego neke vanjske sile. 

Slika 23: Naša vijugava cesta

Slika 24: Stanje na cestama - bolje ne pitaj

Slika 25: Vozit se u gepeku od pickupa je normalna stvar

Slika 26: Potleušice

Slika 27: School bus - gepek pickupa

Slika 28: Kuće od gline

Slika 29: Lokalci u tradicionalnim, ali i u malo modernijim odjevnim kombinacijama

Dva dana nakon, znojni i prašnjavi stigli smo na odredište – početnu točku raftinga: selo Rakam Karnali. Čim se naš bus spustio do obale rijeke, oko nas se stvorila masa znatiželjnika; Luka i ja smo možda jedini zapadnjaci koji su tu ikad stupili nogom, i svi u nas bulje, pogotovo klinci koji nam se motaju oko nogu i jako je teško sastavit šator u tim uvjetima. Malo se osjećam ko životinja u zoološkom vrtu. Večerali smo dal bhat u lokalnoj gostioni i spremili se za spavanje; sutra je uzbudljiv dan! 

Slika 30: 706 km busom = 2 puna dana drndanja

Slika 31: Znatiželjni klinci oko rafta u Rakam Karnaliju

Nakon doručka, pakiranja sebe i šatora, naš guide nas je kratko upoznao s opremom, pravilima ponašanja u raftu, procedurama u slučaju nesreće itd. Konstelacija je slijedeća: prvo idu tri kayaka u kojima su scouti, onda ide naš raft u kojem smo Luka i ja, pet iskusnih raftera i guide, i na kraju ide 'teretni' raft s hranom i opremom, kojim upravlja samo jedan čovjek s veslima, a na provi mu se voze još trojica: novinar, fotograf i još jedan guide. Novinar i fotograf su tu da naprave srcedrapateljnu reportažu o ovoj divnoj divljoj rijeci, ne bi li je sačuvali od izgradnje brane. Oni su veseli i uopće ne izgledaju zabrinuto, za razliku od mene koja sam ustrtarena i strepim; ipak su ozbiljni rapidi pred nama! Novinar je izgleda neka poznata njuška, u selu ga svi znaju i on od rana jutra pije po kućama; kad je došlo vrijeme da se ukrcamo na raftove i krenemo, lik je već bio debelo podmazan. Njegova opuštenost i djetinja razigranost je pomogla i meni da se malo smirim, a i na koncu šest iskusnih momaka je s nama na raftu, šta može poć po zlu? 

Može svašta, al nije ništa. Prvi dan bilo je zagrijavanje za ozbiljnu akciju, s rapidima klase 2 i 3, gdje smo se malo smočili i naučili kako treba sjedit da ne ispadneš van, i trenirali timski duh mahnitim veslanjem uz guideovo vikanje: Alright team, paddle forward! Čovjek se malo osjeća ko rob na galiji, fali samo neki crnac da udara u bubanj i daje ritam :D

Slika 32: Dva debosa u punoj rafting opremi

Slika 33: Stare iskusnjare

Slika 34: Veslati se mora

Navečer nova plaža na rijeci, postavljanje kampa, dizanje šatora. Za večeru guideovi kuhaju odvojeno za nas i za njih: oni jedu daal bhat, mi nešto drugo. I jedemo odvojeno, za nas dvoje postave stol od dasaka, a oni jedu na podu u 'kuhinji'. Ova segregacija nas nervira i žalimo se, ali bez rezultata. Jedini guide koji se s nama druži je Sanjay, kayakaš iz Pokhare, i nikako ne možemo dokučit jel to radi dobrovoljno ili je izvuko najkraću šibicu. Svejedno, lijepo je imat nekog lokalca za pričanje i druženje, osjećamo se manje ko kese s novcem, a više ko ljudi. 

Slika 35: Večernje chillanje ispred brloga

Slika 36: Klonja na osami

Slika 37: Guideovi spavaju u ovom improviziranom bivku od rafta, cerade i vesla

Slika 38: Naš prijatelj Sanjay

Sutradan ista jutarnja rutina, doručak pa pakiranje kampa, samo sad s malo većom nervozom: pred nama je dan ispunjen uzbudljivim rapidima klase 4+ i 5. Rijeka je nabujala radi otapanja snijega i rapidi su malo opasniji nego inače; guide nam veli da u normalnim okolnostima ne bi nikad vodio turiste u ovakve vode, al sad smo u manjini pa nije greda. Da ne bi ispalo da im tu samo smetamo u njihovim pripremama za natjecanje, ima i od nas neke koristi. Tojest od Luke, koji pedantno bilježi riječni tok, rapide, mostove i plaže na GPS-u, jer se iz cijelog tima guideova ama baš nitko ne zna njime koristit. U bijelu riječnu pjenu nećemo bezglavo posrljat, već se prije svakog velikog i zajebanog rapida izlazi na obalu, odmjerava situacija i donosi odgovarajuća strategija. Pokusni kunići su dečki u kayacima, i nakon šta oni iz rapida izađu živi, onda i mi bez bojazni možemo zajahat valove. Koliko god sam u početku strepila od ispadanja iz rafta, nakon šta smo bezbolno prošli ove najopasnije mi je bilo jasno da se to neće dogodit. Stoga, u zvizdan na mirnim dionicama rijeke svi dobrovoljno skaču u vodu ne bi li se malo osvježili. Prava predstava zapravo slijedi nakon toga, jer je pravo umijeće graciozno se popest nazad na raft, a to je nešto šta ja nisam uspila savladat, pa me onda Luka vuče van grabeći me za prsluk za spašavanje, pri čemu se ja koprcam ko nasukani kit. 

Slika 39: Luka se bavi GPS-om

Slika 40: Izvidnica zajebanog rapida

Slika 41: Kayak u srcu akcije

Slika 42: Chillanje i kupanjac

Slika 43: Luka graciozno ulazi u raft

Dok plovimo rijekom susrećemo tek šačicu ljudi, i tu i tamo ponekog bivola kako se brćka u plićaku. Lokalci peru robu i voze se u kanuima izdubljenima u deblu, klinci se goli kupaju i viču nam namasteee. Na glinenim kućama sa slamnatim krovovima sjaje se mali solarni paneli i podsjećaju nas da smo ipak u 21. stoljeću, a Nepal je u procesu elektrifikacije preskočio cijelu jednu stepenicu. Navečer nam je najljepše jer svaku večer dižemo brlog na drugoj plaži, stalno neki novi ambijenti i pogledi, a i dečki nam kuhaju raznolika jela zbog kojih smo dobro uhranjeni i cijelodnevno veslanje nam ne pada tako teško. Lijep je život na rijeci! 

Zadnja dva dana raftinga prolaze mirno, s jedva pokojim malim brzacem, pa većinu vremena samo plutamo slušajući muziku s Lukinog vodootpornog JBL zvučnika. Osjećam se ko Huckleberry Finn! Pred sami kraj naše vodene avanture ušli smo u područje Nacionalnog Parka Bardia i sad smo naćulili oči i uši ne bi li ugledali kojeg krokodila ili slatkovodnog delfina. Nažalost nitko od navedenih nam se nije prikazao, al smo zato vidili jednog plahog slona kako se tušira surlom. Lik je zbrisao čim nas je ugledao!

Prije uplovljavanja u našu posljednju luku, prošli smo ispod mosta Karnali – Chisapaani – drugog najstarijeg ovješenog mosta u Aziji, i najdužeg u Nepalu! Impozantna čelična konstrukcija definitivni je znak da smo napustili divljinu rijeke i spustili se u civilizaciju.

Slika 44: Lokalci i kanu od debla

Slika 45: Interesantne pješčane formacije

Slika 46: Ovješeni most Karnali - Chisapaani - sa svojih 500 metara najduži u Nepalu!

Slika 47: Most izbliza

Sparkirali smo se na plaži, rastavili raftove i ukrcali ih nazad na bus, koji nas je odveo u Banana resort na večeru i noćenje. Banana resort se nalazi usred plantaže banana, i na meniju imaju masu hrane od banana. Mi smo za večeru jeli ipak dal bhat vulgaris, ali smo zato popili 'banana beer', koji ima više okus po rakiji nego pivu, al nije bitno – glavno da udara! 

Ujutro su dečki otišli nazad za Kathmandu, ostavivši nas na prašnjavoj cesti iznad Bardiye; nismo mi još gotovi sa zapadnim Nepalom! 

Slika 48: Pakiranje na bus pred odlazak

Slika 49: Zanosni Luka i zaslužena brlja od banane u Banana resortu

Slika 50: Vodenim putem napravili smo 248 km u 5 dana!