Visit Blog
Explore Tumblr blogs with no restrictions, modern design and the best experience.
#le jour se leve
wildwildwes · 29 days ago
Text
Tumblr media
Tumblr media
Le jour se lève (1939)
The French Dispatch (2021)
Source: https://instagram.com/baptiste_pigache?utm_medium=copy_link
9 notes · View notes
achaemenid-theory · 6 months ago
Photo
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Le jour se lève (1939) dir. Marcel Carné
2 notes · View notes
rhade-zapan · 2 years ago
Photo
Tumblr media
Le Jour Se Lève ~ Marcel Carné ~ 1939
Aka Daybreak
Feat: Jean Gabin
Follow Rhade-Zapan for more visual treats
59 notes · View notes
letterboxd-loggd · 2 years ago
Photo
Tumblr media
Le Jour se Lève (Daybreak) (1939) Marcel Carné
October 5th 2019
2 notes · View notes
Photo
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
I don't think we should speak so much. What if we were singing a song? We split, whilst singing.  Jean Gabin 7 May 1904 – 15 November 1976 
52 notes · View notes
freshmoviequotes · 3 years ago
Photo
Tumblr media
Le Jour se Leve (1939)
349 notes · View notes
masumcetin · 3 years ago
Photo
Tumblr media
Yüzündeki eski gülümsemeleri hatırladıkça, ağlamamak için; 'Değmezmiş,' diyerek, içimi rahatlatacaktım. Gerçek olmayan bir kitap kapağındaki fotoğraf gibi şimdiki zaman taşıyamadığımız sözcükler. — Hâlâ eskisi kadar yakın mıyım sana?
Serkan Türk, Uzak Yaz s.68 Fotoğraf: Marcel Carné’nin 1939 yapımı, “Le Jour Se Lève” (Gün Ağarıyor) filminden, (Arletty & Jean Gabin).
26 notes · View notes
obeyfeline · 3 years ago
Photo
Tumblr media
Tumblr media
In 1987, Arnys came out with a perfume commemorating the approaching bicentennial of the French Revolution, Le Jour se Leve (Dawn of a New Day). For @kerloaz
5 notes · View notes
missfilmnoir · 3 years ago
Photo
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Jean Gabin in Le Jour se Lève (1939), Marcel Carné
21 notes · View notes
communicants · 4 years ago
Photo
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Le jour se leve (Marcel Carné, 1939)
38 notes · View notes
Text
Tumblr media
Cette dame a 92 ans. Menue et toujours élégante, chaque jour elle passe des heures à bien s'habiller, se maquiller et se coiffer. Après le décès de son mari, de 22 ans son cadet, elle déménage en maison de retraite. Elle arrive dans sa nouvelle résidence. A l'accueil, une soignante la reçoit et la conduit vers sa chambre. - Vous verrez Madame, vous avez une belle chambre, lui révèle la soignante avec le sourire. Je l'adore, répond-elle - mais attendez d'abord de la voir chère madame. Peu importe comment elle est, je l'adore. Ce ne sont pas les meubles ni le décor qui vont me décider à l'aimer. Le bonheur est quelque chose qui se décide à l'avance. C’est ce que je fais chaque matin en me levant. J’ai le choix entre me plaindre de toutes ces parties de mon corps qui ne fonctionnent plus ou quitter mon lit tout en étant reconnaissante pour celles qui fonctionnent encore. Chaque jour est un cadeau que je dépense sur le compte bancaire des souvenirs heureux que j’ai épargnés pour cette période de ma vie. La vieillesse est un compte en banque qu’on vide de tout ce qu’on a rempli pendant sa vie. Alors, plus il est fourni en souvenirs heureux, mieux on vit ses vieux jours. Vois-tu mon enfant, la chambre n’ajoutera rien à ce compte bien rempli. Et avec un sourire, elle poursuit: Rappelez-vous les cinq règles simples pour être heureux :
1. Libérez votre cœur de la haine.
2. Libérez votre esprit des soucis.
3. Vivez simplement.
4. Donnez plus.
5. Attendez moins, et profitez de chaque instant.
Inspiré d’un texte de Dany Joël Leve. Photographie de Karsten Thormaehlen
45 notes · View notes
Text
Tumblr media
Tumblr media
Jean Gabin and Michele Morgan in publicity stills for Quai des Brumes (Port of Shadows, 1938), directed by Marcel Carne. It is one of three Carne films on the TSPDT list of the 1,000 Greatest Films, including Le Jour se Leve and Children of Paradise.
11 notes · View notes
microcosme11 · 2 months ago
Text
Duroc saves a guy’s job
Après notre retour de Moscou, le général L*, gouverneur du palais de Saint-Cloud, qui, pendant cette mémorable campagne , avait gouverné la province de Kœnigsberg, et dont la division avait été d'une si faible ressource aux approches de Wilna, se présenta au lever : l'empereur croyait avoir à lui reprocher les torts les plus graves; l'indignation qu'il ressentait fut telle , qu'il lui ordonna d'envoyer le jour même, au grand-maréchal, la démission de sa place de gouverneur de Meudon et de Saint-Cloud, et de ne se jamais présenter devant lui..... Il ne voulut entendre aucune explication, et passa avec le grand-maréchal dans les jardins du palais de l'Élysée qu'il habitait alors. Il les parcourut dans tous les sens pendant une heure, parlant avec la plus grande vivacité; le grand-maréchal suivait, écoutait et se taisait. Napoléon vint à la fin s'asseoir dans un petit bosquet, où son déjeûner était servi d'après ses ordres; il ne cessa, pendant tout le temps de son déjeûner, de renouveler l'ordre de faire démettre le général L* de sa place. M'entendez-vous bien ? dit-il au duc, aujourd'hui même. — Oui, sire , furent les seuls mots du grand-maréchal, dans les yeux duquel je lisais l'espoir de ramener l'empereur. Cette affaire fut arrangée dans la soirée. Il ne fut plus question de la démission du général : toutefois le grand-maréchal lui donna le conseil de s'éloigner pendant quelque temps.
---
After our return from Moscow, General L *, governor of the palace of Saint-Cloud, who, during this memorable campaign, had governed the province of Kœnigsberg, and whose division had been such a weak resource on the approach to Wilna, presented himself at Napoleon’s levee: the emperor thought he had to reproach him for most serious wrongs; the indignation he felt was such that he ordered him to send, the same day, to the Grand Marshal, the resignation of his position as governor of Meudon and Saint-Cloud, and never to present himself again ..... He would not hear any explanation, and passed with the Grand Marshal to the gardens of the Élysée Palace where he then lived. He went through them in all directions for an hour, speaking with the greatest vivacity; the Grand Marshal followed, listened, and was silent. Napoleon came at last to sit down in a small grove, where his breakfast was served according to his orders; he never ceased, throughout his meal, to renew the order to have General L * dismissed from his place. ”Do you understand me?’ he said to the duke, “Today!” "Yes, sire," were the only words of the Grand Marshal, in whose eyes I saw hope of bringing the Emperor around. The matter was settled by evening. There was no longer any question of the general's resignation; however, the Grand Marshal advised him to distance himself for a while.
Disclaimer: The author of this memoir is thought by some to be a huge jerk.
Mémoires anecdotiques sur l'interieur de Palais de Napoléon, V.2 by Baron Bausset-Roquefort
12 notes · View notes
ochoislas · 2 months ago
Text
Tumblr media
NOCHE PARISINA
Sobre París dormido tiende el cielo de estío dosel de azul velludo con florones de nubes, y los nuevos semblantes de sólitas callejas flotan entre la magia de encantamiento pálido.
El sesgo espiritado de negras avenidas seduce la mirada con vaga lejanía. Los últimos ignaros, van dando zapatazos, espaciando los traques de sus voces intrusas.
Una vez acostados, los ojos de la noche, que recelaban de ellos, relucen más, dorados... ... Es la hora sin par, suave, cuando a la buena vagan
—leves, rozando apenas pavés de bienandanzas— poetas, locos, ebrios... y otros tantos a quienes por el seso, quebrado, se les cuela la luna.
Tumblr media
NOCHE MONTESINA
Bajo relumbro cálido de estrellas, que nos seguían con ojos de hermana, nos perdimos los dos entre la fraga, tras los sollozos de invisibles fuentes.
Como los dardos que antaño vibrara Nemrod el fuerte asestando a los astros, nuestras almas, apurando embelesos, a una quisieron expugnar los cielos.
Pero el silencio escabroso y zozobra de la lóbrega noche, irremisible, nos derribó de la asaltada cima.
Mojó el rocío las osadas frentes y, pues no hurtamos los astros al cielo, miramos en la yerba las luciérnagas.
*
NUIT DE PARIS
Le ciel des nuits d'été fait à Paris dormant Un dais de velours bleu piqué de blanches nues, Et les aspects nouveaux des ruelles connues Flottent dans un magique et pâle enchantement.
L'angle, plus effilé, des noires avenues Invite le regard, lointain vague et charmant. Les derniers Philistins, qui marchent pesamment, Ont fait trêve aux éclats de leurs voix saugrenues.
Les yeux d'or de la Nuit, par eux effarouchés, Brillent mieux, à présent que les voilà couchés... — C'est l'heure unique et douce où vaguent, de fortune,
Glissant d'un pas léger sur le pavé chanceux, Les poètes, les fous, les buveurs, — et tous ceux Dont le cerveau, fèlé, loge un rayon de lune.
NUIT DES BOIS
À la tiède lueur des étoiles paisibles Qui, d'en haut, nous suivaient avec des yeux de soeur, Nous nous sommes tous deux perdus dans l'épaisseur Du bois où sanglotaient des sources invisibles.
Comme ces traits qu'un jour, se proposant pour cibles Les astres, décochait Nemrod le fort chasseur, Nos âmes, de l'extase épuisant la douceur, Ont tenté de concert les cieux inaccessibles.
Mais l'inquiet silence et le doute du soir Plus sombre nous ont fait retomber, sans espoir, Des espaces conquis par cet élan superbe.
La rosée a mouillé nos fronts ambitieux Et, n'ayant pu cueillir les étoiles des cieux, Nous avons regardé les vers-luisants, dans l'herbe.
Léon Valade
di-versión©ochoislas
7 notes · View notes
posetabuvijeu · a month ago
Photo
Tumblr media
bukvica za meteka
(14-17/10)
 14/10 četvrtak Montriše
 U biblioteku fondacije Mihalski na rubu sela Montriše odlazimo da provedemo radni dan, a potom da prisustvujemo večeri Patrika Šamoazoa. Svi u čitaonici sedaju za izdvojene stolove s pogledom na Alpe i glečere u kantonu Vale. Jedino ja sedam preko puta knjiga (i ustajem svaki čas).
Da bih dohvatio knjige Žan-Lik Sarea, na raspolaganju su mi merdevine. Ali bojim se da se popnem na njih iako su dobro pričvršćene kliznikom. Uspravljene su tik uz police, pa opet se čovek ne može popeti do najvišeg nivoa, koji je za dva rafa iznad kraja merdevina, tu gde se nalazi početak slova P. U blizini Sareovih knjiga, neposredno ispod, sa strane, nalazi se trouglasta platforma koja pripada višem spratu. Ponadam se da ona služi za dohvatanje viših naslova. Ali onda se popnem i vidim da to nije separe kakav sam zamišljao, prostor u koji se može ući, već je poput stola koji visi u praznini nad čitaonicom. Ne razmišljajući, penjem se na njega, sa sprata, desnim bokom. Nemam prostora da puzim kao zmija, jer ne znam hoću li imati dobru kontrolu nad telom. Teško je iz jednog poteza protegnuti se do Sarea. Moram da napravim bar tri zamaha, i to guzicom. Malo me je sramota od ljudi koji obilaze biblioteku, diveći se pre svega arhitektonskim rešenjima enterijera. Bojim se takođe da ću se nezgodno okrenuti i ljosnuti jer s leve strane nema nikakve ograde. Rukohvati nisu najsigurniji. Iako ih je dizajner izveo veoma smelo – prava linija se pri krajevima pretvara u nekakve kovrdže – oni se mrdaju. Slušam kako mi srce lupa, psujem u sebi i protežem se do Sareove knjige Ainsi les jours koja mi je najbliža, zahvatam je i, plašeći se da ću ceo komplet oboriti na zemlju, uspem, sva sreća, da ga privučem k sebi. Dohvatam pored nje i knjigu Autoportret odsutnog oca, prevlačim ih preko platforme na kojoj ležim, i dok mi se noge spuštaju na sigurno tlo, mislim samo: „BEŽI! ŠTURA!“
Tumblr media
  „Noć je svačija.“ Tako piše Andre Rišo u svojoj poslednjoj knjizi Nisam mrtav (Je ne suis pas mort). U gotovo svakom njegovom delu noć ima povlašćeno mesto. Da se malo ne ponavlja? Ili je svaka rečenica koju otvara noć zavodljiva? Zrela za prepisivanje?
 „Reči su toliko nevažne da slušalac, da bi im poverovao, mora da poznaje onoga ko ih izgovara.“ (Bov, novela „Susret“, gotovo do kraja prevedena u biblioteci) 
  „Ja sam pisac bez biblioteke“, govori Patrik Šamoazo odgovarajući na prvo pitanje moderatora, uveče o dvorani fondacije Mihalski. „U antilskoj kulturi nije postojala biblioteka, samo usmeno prenošenje literature. Drugim rečima, oralitura“.
U tom trenutku prestajem da ga slušam. I žurim da zabeležim petnaest sekundi u toku kojih mi se činilo da ima da kaže nešto pametno.
Tumblr media
  Pitanje moderatora u frankofonom svetu uglavnom je izgovor za pisca da otpočne predavanje o sebi. U tom nizanju silogizama, Šamoazou se otme da spomene neoliberalni kapitalizam. I tačno kad poželim da kaže nešto više o lažnoj individualnosti koju taj sistem stvara, on kaže „Itd., itd.“  To zove, izgleda, nas učenike da dopunimo.
 Ipak slušam i klimam blagonaklono, ali ponajviše kao detetu čije sam bolesti preležao. Tačno imam predstavu o tipu čoveka koga bi Šamoazovo žongliranje moglo da zavede. To je mlada devojka, imigrantkinja, koja doktorira na Deridi; kad joj se pričita nešto pesničko, loži se na Žabesa; a pre nego što zaspi, pospano lista Blanšoa ili Kristevu. Svaka druga reč joj je “Delez”. Osim učtivog pružanja uha, ne mogu u potpunosti da se unesem u govornikove akrobacije, upravo zato što sam imunizovan od takvog filozofiranja. Treba reći da sam sam sebe vakcinisao (pišući Aleatorij) i izlečio se od zla pseudoteoretske analogije, do koje se dolazi šetkanjem kroz muziku jezika. Poglavlje zatvoreno kao detinjstvo.
 Šamoazo koristi termin „estetska katastrofa“ (catastrophe esthétique), govoreći o snazi koja prethodi stvaralačkom činu. Ja bih taj isti termin primenio na svaku teoretizaciju koja otuđuje od jezika. 
Nervira me što sve smrdi na veoma razrađenu ideologiju (nekad se govorilo filozofiju), što je u pozadini ovog govora sistem. Govornik ne improvizuje, ne razgovara. On daje svoje zakone. Njemu ne trebaju ravni, nego apostoli.
 A onda dođe pitanje iz publike: „Ako se zapitamo, ako sebi damo dovoljno temporalnosti...“ O, škrgutanje koje me tada iznutra potresa...
  Danas slabije nego pre deset godina dopuštam mogućnost da me sopstveno uvo promeni. Daleko od toga da se pravim gluv. Ali nakon svake primljene reči protresem glavu (spolja izgleda kao da klimam) da mi primljeno ne bi ostalo u ušima, da ne bi načelo, oštetilo moju muziku, moj glas, moj dah.
 15/10 Lavinji
 Šta me je najviše odbilo sinoć kod Šamoazoa? Taj neograničeni, samozadovoljni monolog, centriran na sebe, ubeđen da će biti saslušan. Monolog koji sebi dopušta ne samo da insistira nego i da pojasni i ponovi određene važne detalje pred publikom koja, podrazumeva se, ćuti. Iza tog nastupa ne krije se samo autoerotika, već i detaljno razrađen sistem vrednosti. Pozornica se pretvara u blindirani izlog. Neko za koga smo očekivali da će s nama (ili barem pred nama) da razgovara zapravo nam predaje, predaje nam znanje i očekuje da ga pitamo za pojašnjenje ako nas zanima, a da učtivo ćutimo ako nam se jebe. U stvari, pred takvima mene najviše žulja što su mi unapred začepili usta, odustavši od modusa razgovora. Ja ne želim da se pred njima pokažem kao dostojni takmac u pripovedanju. Naprotiv, želim da ih podsetim da, negde između predavača i slušalaca, postoje sagovornici, i da mene upravo kao čoveka koji razgovara vređa njihov uporno jednostrani nastup. Svojim nagvaždanjem, izgleda, samo skrivaju da nemaju moć razgovora. Jer razgovor je reč kojoj se treba potčiniti.
 Kad prolazim hodnikom zamka do moje sobe najčešće mi zapadne za oko naslov THIS PRISON WHERE I LIVE. Slučajnost? Neka bude. 
  Da li sam izlapeo, povremeno malouman ili prosto naprosto glup, i ne samo to, nego željan gluposti kada se oduševljavam rečenicama poput : „Leti, kiša pada odozgo“? (branded by Emanuel Bov (R)) 
  Kod Bova sam stalno u iskušenju da njegove lapidarne rečenice, iako su ispisane neutralno, prevedem u usmeni registar, onaj koji sam diplomirao na pijaci. Ali (hvala bogu) nešto se (u meni?) tome konstantno opire (kao da tad dobijam rezerve strpljenja koje je uvek u nestašici), savija mi ruku, zaustavlja je u letu i umesto varijante : „Ali tad mi je došlo da zviznem“ otkucam: „Tad mi se prohtelo da zviždim“ kako Bovu i priliči. Isti taj korektor mi između redova poručuje: u svojim komentarima slobodno budi usmen do mile volje! I evo, bivam.
  Postoji jedna anomalija koja se javlja isključivo na književnim boravcima. Kad se čovek upozna s kolegama, uzbuđenje zbog upoznavanja ispari sutradan. Susreti po hodnicima potom učine svoje. Nova lica nam brzo dosade, kao i činjenica da ćemo morati da ih srećemo u inače svetim momentima, kad idemo da pišamo ili kuvamo kafu. Do kraja boravka, osim ako susretima ne predsedava alkohol, s njima se ponašamo kao s članovima šire familije na groblju, jedva čekajući da se odnekud ukaže neko nepoznato lice. Sa kakvom mučninom ih gledamo dok nešto prže, greju ili pakuju u frižider za kasnije: to osećanje je sigurno blisko mržnji. A tek kad ne možemo da ih preskočimo pošto su zauzeli uzani prolaz između šanka i mašine za suđe! E onda nastupa anomalija. Već kad se boravak približi kraju, odjednom nam ta lica koja možda više nećemo videti postanu dragocenija. Kad se raziđemo, bez obzira na svakodnevnu averziju, postajemo prijatelji: oni najbolji, koji će još neko vreme, pitajući se za zdravlje, razmenjivati pisma. Što je još smešnije: najemotivniji momenti sa novim kolegama su oni u kojima se prisećamo autora s kojima smo delili boravak ranije. A joj ako se ispostavi da su zajednički prijatelji. Ali ni njih na dnevnoj bazi isto tako nismo trpeli, i njihovih se poteza po kuhinji jasno sećamo, ali su sada, odsutni, postali važniji i bliži nego ikad. Ipak mi se čini da je u svemu tome, u tom kompleksu svakodnevnog, profesionalnog i emotivnog, najvažnije ovo: isto osećanje koje važi za drugove iz škole, iz srednjoškolskih i studentskih domova. Te ljude smo zavoleli zato što smo s njima delili duge periode običnosti, zato što smo ih videli u najprozaičnijim situacijama, u privremenom režimu. I volećemo ih dokle god nas neko ne bude naterao da izvorna iskustva s njima ponovimo.
 16/10 Ženeva
Tumblr media
  „Majka mi je uvek govorila: « Majka mi je uvek govorila ». (Sare, I tako dani).
 Dolazim napokon u knjižaru Rameau d’or da po dogovoru sa gazdom pogledam skladište Vladimira Dimitrijevića. Tek sad, ulazeći iz drugog ugla, pored firme knjižare vidim i natpis „L’Age d’Homme“. Radno vreme počinje u pola deset. Nije ni deset kada otvaram vrata. Da ne bih poranio, išao sam peške od stanice Kornaven. Vlasnik, Frederik, i ja razmenimo nekoliko uljudnih reči, mahom o mom boravku i aktivnostima. Posle dva minuta nastupi neprijatna tišina, nakon koje domaćin, kao da smo se prethodno samo čuli preko telefona, kaže: „Dogovorili smo se, zar ne, da vam pokažem podrum?“ „Ako biste bili ljubazni“, odgovara moj pogled. Spuštamo se zajedno u suteren. Veći torbak ostavio sam na spratu, čisto da čoveku pobudim poverenje. Takoreći, ostavio torbara na pragu. „Do pre neki mesec, podrum je bio u haosu,“ kaže moj domaćin. „Moj saradnik je u međuvremenu najveći deo biblioteke klasifikovao.“ Dođe mi da pitam: „I on je Švajcarac?“ Prirodno, razočaram se. Frederik kao da ne zna da najbolje nijanse jedne nađene biblioteke nestanu prilikom raščišćavanja, čak i kad sve knjige ostanu na broju. Prođemo kroz polumračnu sobu posle zavojitih stepenica. Osim oštećenih knjiga, puna je bicikala. Frederik prilazi neupadljivim vratima bez brave, tačno ispod jugoslovenskog odeljka i blago ih gurne da se otvore. Unutra se, pod električnim osvetljenjem, ukazuje tri reda punih polica koje ispunjavaju zidove od poda do plafona. A nasred prostorije, na sreću, dvadesetak kutija, naslaganih, kako i priliči, po spratovima.
Frederik ostane na pragu.
„Ostavljam vas sad da pogledate na miru.“  
Tumblr media
Nema vlage. Niotkud ne miriše memla. Po podu ne trče ni paukovi. Brzim pogledom prostreljam police, i ne prilazeći im (barem onima kojima se od kutija može prići), shvatim da se tu uglavnom nalaze naslovi iz kataloga L’Age d’homme. Čučnem pun očekivanja pred prvu kartonsku višespratnicu, kad – drugo razočaranje – i one su razvrstane. Po jezicima. Na većini piše „engleski“, za njim slede „nemački“ i „ruski“; tek na jednoj kutiji piše „slaves“.
Među slovenskim naslovima brže bolje preturim preko ruskih knjiga. Zašto je njihova oprema uvek bila najružnija? Možda su dizajnere zaglupljivali taktički, baš zato što su oduvek znali da su najjači u literaturi? Uključujući nekoliko opskurnih plaketica, nekoliko debelih Dobrica Ćosića (bez posvete) i istorijske studije „Četnici Istočne Srbije“ Radomira Petrovića Kenta, ne naiđem ni na šta vredno pažnje.
Poznato je da je Vladimir Dimitrijević tokom ratova devedesetih, zbog podrške Srbima, doživeo svojevrsni bojkot u Švajcarskoj i Francuskoj. Na Zapadu vam je džabe što ste tamo uvezli i prvi put preveli (hajde da prelistam katalog) Stanislava Vitkacija, Andreja Platonova, Šćepanovića i Crnjanskog, što ste spasili rukopis Vasilija Grosmana, Život i sudbina, pa i to što ste, čisto iz entuzijazma dođoša, bili najveći frankofoni izdavač i distributer švajcarskih autora, a najvažnije, što ste bili otkrivalac (Francuzi koriste reč passeur, Ameri bi rekli skaut)... Neosporno je da ste vredni. Ali čim napravite prvi gaf na političkom planu, svi će se setiti da ste metek. Onda, naravno, možete nastaviti da objavljujete remek-dela, možete početi da se inatite dajući prostor i diletantima, ali u suštini vam je džabe. Hvalospeve će vam skladati tek posle smrti. I tada raznorazni.
Napravim dva kruga po Dimitrijevom podrumu i praznih ruku izađem pred Frederika.  „Zar niste ništa našli?“ I on je bio razočaran.  „Biće da ste zaista izneli najbolji deo magacina. Ko bi rekao. Potpuno suprotno buvljačkoj logici.“ Bio sam tužnjikav. Ali nije to bila samo tuga lešinara što je došao kasno. Zamislio sam mrtvog Dimitrijevića. Sačekah da prođe švajcarski talas učtivosti pa upitah naslednika:
„Da li L’Age d’homme još postoji?“
„Postoji“, reče Frederik, „mada je sve prevedene naslove iz kataloga otkupila kuća Noir sur blanc. Firmu vodi Dimitrijeva ćerka. Objavljuju knjige, mada mnogo sporije nego Dimitri.“ Firmu Noir sur blanc, čisto kurioziteta radi navodim, poseduje Vera Mihalski, osnivačica fondacije u Montrišeu. Sjajna prilika da se prisetim razgovora sa Rozi Pinjas Delpiješ u Lavinjiju od pre neko veče. Povela se reč o osnivaču Biblioteke Plejada, Žaku Šifrinu. Ona nije izvorno nastala u okviru Galimara, najveće izdavačke kuće u Francuskoj. Šifrin ju je osnovao 1925, kao nezavisnu izdavačku kuću posvećenu kapitalnim autorima. Osam godina kasnije otkupio ju je Galimar, postavivši Šifrina kao urednika edicije. Međutim, nakon što su proglašeni antijevrejski zakoni u višijevskoj Francuskoj, 1940, Galimar je otpustio Šifrina, koji je prebegao u Ameriku, osnovao Pantheon Books i nikad se nije vratio među fašiste. Plejada je nastavila da funkcioniše u okviru francuskog izdavačkog giganta.
Šifrinov sin Andre je svoj istraživački rad posvetio malim izdavačima i na tragu očevog iskustva napisao knjigu Izdavaštvo bez izdavača. A Rozi je upravo govorila o knjizi Izdavač u egzilu, biografiji Žaka Šifrina koju je potpisao Amos Rajhman. Hoće li i Doba zrelosti Vladimira Dimitrijevića, koji je nesrećno nastradao 2011, na isti način biti oteto (sve sa isterivanjem)? Ili corporate bullshit rečnikom rečeno: rebrendirano?
Tumblr media
  Potom, logično, produžim na Plenpale, i ispred štanda na kojem su se ovi veseli matorci okupili, pazarim poslednjeg Ervea le Telijea, Anomalie, kao i Juče Agote Krištof. Na svim knjigama stajao je pečat “Marianne Chappuis”. Ko zna zašto, prokomentarišem to sa prodavačicom, a ona će: “Pa sigurno je umrla”. U stilu: ko joj je kriv.
17/10 Lavinji
 Čudno: kad čuješ da je neko otišao, pa se ispostavi da nije ni odlazio, kad saznaš da je neko umro, a odmah potom dođe demanti, koliko god da si se obradovao ili postideo zbog greške, povratnik, iako nije mrdao s mesta, za tebe je manje prisutan, manje živ. I tu nema boga.
 Kad sam odložio flašu na policu iznad stola, perkusija koja se čula bila je potpuno u tonalitetu sa pesmom koja mi je išla u glavi (Tool: „Hooker with a Penis“).
 Postoji jedna priča iz detinjstva kojom nerviram sve oko sebe. Ona pripoveda o čiči Rakcu iz Švajcarske koji mi je, došavši jednom u Srbiju, poklonio svoju hemijsku. Otad smo brat i ja jedan drugom često govorili „doneo ti olovku čiča iz Švajcarske“, jer smo kao deca naravno očekivali nekakvu igračku iz snova.
Ali stričeva hemijska nije primer bezvrednog dara, već krajnjeg požrtvovanja. Dati jedinu olovku, i to meni? Hej, bre! Koga bih ja udostojio takvog odricanja? Uz tu priču često se pripoveda i nastavak, još tragikomičniji. Čičinu hemijsku sam pozajmio školskoj drugarici Marini. Posle izvesnog vremena otišao sam kod nje da bi mi je vratila.
Ovaj sled događaja je dragocen, potpuno nerežiran uvid u moje današnje opsesije. Nekada me je zbog tog navaljivanja bila sramota. A sada sam ponosan na sebe: kao da sam osećao dužnost da hemijska čiča-Rakca bude i moja jedina hemijska. Šteta samo što nisam sam uspeo da je poklonim.
Vredi, dakle, pokloniti samo ono što je jedino, samo ako posle poklanjanja više nemaš ništa.
  Dok sam pisao pesme, dok sam više čitao poeziju, uopšte nisam mario za ono što su mnogi autori, kao da su kritičari, zvali „pesničkom slikom“. Ipak, sad kad mi je kao autoru potpuno strana logika poezije, redosled koji čini pesmu, zbog toga što ga je definitivno zamenio rečenični tok, imam utisak da bi upravo od prezrene pesničke slike trebalo ponovo poeziju da učim.
Kako ponekad zavidim samom sebi što sam, u nekom životnom razdoblju, u potpunosti baratao „pesničkim redosledom“, a da ga nisam bio svestan. Zavist je utoliko veća što osećam da su se za mene ta vrata zatvorila. Kao što je Leopardi u jednom trenutku, ne čekajući da prođe mladost, završio svoje teftere (Zibaldone), tako sam i ja, tačno na određenoj tački, istočio poeziju.
  „Eslimi“: crtež na iranskom tepihu za koji se ne može reći gde počinje a gde se završava.
Tumblr media
1 note · View note
missfilmnoir · 3 years ago
Photo
Tumblr media
Tumblr media
Tumblr media
Jean Gabin in Le Jour se Lève (1939), Marcel Carné
4 notes · View notes