#LeviM

[omanxl1]

Afrobeats Vol 1 - March 2024 DJ Charlie C

Sunday Jazz Continues check these menus as this Sunday meal is served! Brunch  / lunch or dinner? it depends on the time frame but you’re still a winner as this meal is served! Good word and good music dropping? that’s how we swerved when we’re at your service! Right on time per Brothers Johnson check out how we’re responding just in time for Ramadan or this New Moon in…

View On WordPress

#afrobeat #BlackCoffee #BunXapa #dennisferrer #FireboyDML #housemusic #jazzdance #Keinemusik #LeviM #NewMoonInPisces #PeaceControl #poetry #Ramadan #RockinMorrocin #sundayjazz #SwedishHouseMafia

[joracalltrise]

"Bad Boy" - recenzja

A zatem, przyszedł ten wielki dzień. Po pół roku czekania dostaliśmy wreszcie upragniony rozdział o Levim. I choć od trzydziestego kwietnia do trzeciego maja praktycznie ŻYŁAM tematem, rzucając się na każdą nową opublikowaną stronę jak tytany na ludzkie mięso, to gdy całość nareszcie wyciekła, została przetłumaczona i przyszedł czas na podzielenie się wrażeniami…

Byłam w kropce.

No bo, z jednej strony nie chciałam wyjść na marudę, która tylko narzeka zamiast DOCENIĆ, że dostaliśmy COKOLWIEK, gdy mogliśmy dostać NIC.

Ale z drugiej strony… jednak troszeczkę się zawiodłam.

Ale po kolei. Najpierw seria pochwał, potem żalenie się.

Zaczynając od tego, co widać na pierwszy rzut oka – kreska. Jest fantastyczna! Przyznaję, że tęskniłam za stylem Isayamy. Autor AoT od zawsze miał talent do pokazywania zarówno brutalnych scen, jak i tych bardziej „statycznych”, emocjonalnych – jak chwytające za serduszko parzenie herbaty, pojawiające się w ostatnich stronach „Bad Boya”. Jedno spojrzenie w oczy młodziutkiego Leviego i byłam kupiona! Podobało mi się, że żałoba po mamie z początku była pokazywana w sposób umiarkowany, a przerodziła się w prawdziwą rozpacz dopiero wtedy, gdy osierocony chłopiec niechcący stłukł filiżankę.

Świetnie się też bawiłam w złowieszczo-zabawnym momencie historii, gdy Levi zbliżył się do faceta w okularach z fragmentem czyjejś szczęki, a pierwszy etap szoku został wyrażony poprzez upuszczenie papierosa.  No, cudo! Podobnie jak późniejsza scena, gdzie gościu wyjeżdża do Leviego z tekstem na zasadzie: „widzę, że z ciebie mały zabijaka i jestem absolutnie zesrany ze strachu, ale podejmę jeszcze jedną żałosną próbę przekonania cię, żebyś mnie jednak nie masakrował”. A Levi reaguje na to wszystko zwięzłymi odpowiedziami, aż wreszcie traci cierpliwość i daje dupkowi do zrozumienia: „tak ze mną pogrywasz, frajerze? Walić to, ciebie też zapierd*lę!” Cudo, cudo, jeszcze raz cudo!

Jestem oczarowana tą króciutką historią i już się nie mogę doczekać się adaptacji w formie anime  - mam cichą nadzieję, że możemy na to liczyć. A jednocześnie staram się nie mieć żadnych oczekiwań, bo ostatnio przekonałam się, że to może odbić się czkawką.

No właśnie. Skoro już o tym mowa…

Trzeba w tym momencie wspomnieć, że nietypowy sposób chwytania przez Leviego filiżanki to coś, czym fandom interesuje się już od bardzo, baaaaardzo dawna i zdążył „przemielić” to przez sporą ilość fanartów, fanfików i amatorskich komiksów. Nie szukając daleko, podobny wątek pojawia się zarówno u mnie jak i u bardzo utalentowanej Susumemy – co więcej, u nas obu występują różne podobieństwa z oficjalną wersją Isayamy, co jest jednocześnie cudowne i ciut przerażające. I gdy o tym myślę, nasuwa mi się wniosek, że autor AoT bardzo dużo zyskał, wybierając sobie taki a nie inny temat…

Ale też sporo stracił, no bo umówmy się – gdy coś już było analizowane i przedstawiane, i to przez tak długi czas, to niestety staje się… No właśnie. Nie chcę używać słowa „nudne”, bo to OSTATNI przymiotnik, jakim opisałabym zarąbiste wydarzenia z „Bad Boya”. Ale problem w tym, że gdy zapomnimy o szczegółach i skupimy się na samym temacie, to okaże się, że nie dostaliśmy praktycznie NIC nowego!

„Levi próbował odzyskać filiżanki po mamie, nie chcieli mu oddać po dobroci, no to sprał ich, a potem złamało mu się uszko”.

To tyle. To cała fabuła tych osiemnastu stron. Przy czym, jest to fantastyczna fabuła, osobiście nie miałabym do niej ŻADNYCH zastrzeżeń…

Gdyby nie fakt, że jednak obiecywano mi coś innego.

W tej chwili już sama nie wiem, czy to wina fałszywych przecieków, nieprawdziwych informacji, czy też jakichś internetowych ploteczek… ale mogłabym przysiąc, że gdy te pół roku wcześniej dowiedzieliśmy się o „Bad Boyu”, to oficjalna zapowiedź mówiła o „zagłębieniu się w relacje Leviego z mamą oraz z Kennym”.

To NA TO czekałam przez ten cały czas, na to miałam największą chrapkę, bo nie można tego nigdzie znaleźć! Nawet na angielskim Ao3, gdzie powinno być absolutnie wszystko, naprawdę ciężko jest wyłowić coś dobrego i solidnego, co kręciłoby się wokół Leviego i Kuchel albo Leviego i Kenny’ego, bez shipu z kimkolwiek (wiecie, że uwielbiam Eruri, ale czasem chciałoby się poczytać o czymś innym).  To jest ta luka w fabule, której Isayama nigdy nie zapełnił – nigdy nie powiedział nam, dlaczego mama Leviego wylądowała w Podziemiu i dlaczego zdecydowała się zostać prostytutką. Nie zostało wytłumaczone, dlaczego ona i ojciec Mikasy byli akurat tymi Ackermanami, którzy nie przebudzili swoich mocy i nie wzbudzali szacunku „na dzielni” (można sobie gdybać, że nie mieli Hostów, ale to tylko gdybanie). Nie dowiedzieliśmy się, co porabiali Levi i Kenny, gdy akurat nie utrzymywali „przyjaznych stosunków” z sąsiadami. Który z nich gotował? Jak Levi radził sobie z niechlujstwem Kenny’ego i jak często wybuchały z tego powodu kłótnie?

Właśnie na takie sceny liczyłam w „Bad Boyu”. Albo ogólnie na jakiekolwiek sceny z udziałem Kenny’ego i Kuchel.

Tymczasem Isayama postanowił pójść po najmniejszych linii oporu i po prostu uczynił z headcanonu… kanon.  Choć w sumie już sama nie wiem, czy przypadkiem nie wspomniał o uszku od filiżanki w jakimś wywiadzie i nie uczynił tej sytuacji kanonem znacznie wcześniej. Mam w głowie taki natłok informacji, że nie mam pewności.

W ogóle to, dlaczego ten nowy rozdział został zatytułowany „Bad Boyem”?  W sensie, że Levi był „niegrzecznym chłopcem”, bo wolał zamordować paru kolesi zamiast grzecznie z nimi pójść i zostać dziecięcą prostytutką? Rozmyślam nad tą kwestią do dziś i nie znajduję odpowiedzi.

Podobnie jak nie potrafię zrozumieć czegoś, co uważam za kolejny wielki zarzut do nowego rozdziału – a mianowicie tego, jak został wypuszczony na rynek.

Staram się nie robić z siebie Wielkiej Świętej i nie krzyczeć, że każdy, kto czyta mangę w Internecie, powinien wylądować w żołądku tytana – zdaję sobie sprawę, że niektóre portfele mają „ograniczoną zawartość” i całkowicie rozumiem, że ktoś może chcieć najpierw coś obczaić, a dopiero potem wydać na to pieniądze. Już nie wspominając o tym, że gdyby nie pewne Grupy Internetowych Tłumaczy, to pewne treści z zagranicy byłyby dla nas niedostępne – albo przez długi czas, albo w ogóle. Tak czy siak, staram się nikogo nie oceniać. Przynajmniej nie jakoś bardzo surowo.

A jednocześnie bardzo mocno namawiam – i siebie i ludzi – do tego, by jednak kupować różne rzeczy na legalu, jeśli nas na to stać. Zwłaszcza jeśli uwielbiamy autora i chcemy, by miał motywację do tworzenia dla nas większej ilości treści.

I właśnie dlatego tak cholernie wkurzają mnie okoliczności, w jakich „Bad Boy” zadebiutował na Rynku.

Wierzcie lub nie, ale bardzo chciałam go kupić. Tego typu manga, napisana prostym językiem, wręcz idealnie nadaje się dla mnie jako narzędzie do szlifowania japońskiego, którego intensywnie uczę się od kilku lat. A poza tym, po prostu chciałam ją mieć. Jednak to marzenie rozpadło się jak ideały Erena, gdy okazało się, że manga dostępna jest tylko i wyłącznie w zestawie, który wystawiono za zaporową cenę PIĘCIUSET ZŁOTYCH! (cena w przybliżeniu, bo nie znam aktualnego kursu).

Pięćset. Rozumiecie to? Nie sto, nie dwieście. Pięć-set!

Kiedyś przebolałam sto dwadzieścia złotych za Artbook Yuri on Ice – portfel ucierpiał, ale cena była adekwatna do jakości. Zresztą, po dwóch latach przeszła mi faza na Jurków i odsprzedałam Artbooka, więc wyszłam prawie na zero. I ja zadowolona i nowy właściciel zadowolony.

I ja wiem, że w przypadku „Bad Boya” też za jakiś czas tak będzie. Ludzie będą to odsprzedawać tak jak „Bez żalu” i nie trzeba będzie brać kredytu, by mieć to na półce.

Tylko że wtedy nastroje będą zupełnie inne niż na początku maja, gdy Internet praktycznie tym żył i na każdym tumblerowym fanpejdżu AoT można było wymienić się wrażeniami.

Mimo to, zamiast wypuścić „Bad Boya” jako osobny twór i zapowiedzieć anglojęzyczną premierę (choćby z późniejszą datą, ale oficjalnie), ktoś wpadł na genialny pomysł, by sprzedawać to w zestawie z trzema innymi fantami. I o ile Artbook jeszcze brzmi całkiem kusząco, to na czarnym szaliku Mikasy (dlaczego czarnym?) mogłabym chyba tylko się powiesić, a klucz Erena wsadzić sobie w d*pę!  Właśnie te dwa ostatnie bonusy sprawiają, że cena jest taka a nie inna. Właśnie dlatego legalne zdobycie „Bad Boya” było możliwe tylko dla ultrafanów z bardzo grubymi portfelami, a zwykli śmiertelnicy musieli szukać po internetach.

Co jest diabelnie przykre, bo nie wróży dobrze legalnej sprzedaży. Ani Isayamie.

Naprawdę zależy mi, by zarabiał jak najwięcej, bo to się może przełożyć na jego chęć stworzenia dla nas większej ilości kontentu – tylko jak, u licha, mam dać mu zarobić, jeżeli stawia się dla mnie MUR o wielkości pięciuset k**wa złotych?

Mając to wszystko na uwadze, moja ocena „Bad Boya” jest następująca:

Kreska – 9/10

Fabuła – 8/10

Temat – 7/10

Tytuł – 6/10 (bo nie wiem, z czego on wynika)

Humor – 9/10

Spełnienie moich oczekiwań – 6/10

Ewentualna możliwość zdobycia kopii mangi – 0/10 plus kopniak między jaja od Leviego dla osoby, która postanowiła zrobić to w taki, a nie inny sposób.

Was też zapraszam do podzielenia się wrażeniami, zwłaszcza jeśli są różne od moich, bo wtedy będzie weselej ;)

#Levi #Bad Boy #atak tytanów #aot #recenzja

[gunlukvloglar]

Zeliş LEBLEBİ TARİFİ ⁉️ BU LEBLEBİYİ DENEYİN ✅ BİR DAHA LEBLEBİ DIŞINDAN ALMAK İSTEMEZSİNİZ

Merhaba arkadaşlar evime mutfağıma hoş geldiniz Nasılsınız arkadaşlar İyi misiniz iyisiniz gibi geliyor bana Sanki oradan sesler güzel geliyor Evet arkadaşlar şimdi Zeliş ne yapıyor Zeliş evde leblebi yapıyoruz arkadaşlar Böyle doğal Nohuttan kendi leblebimi eski anne

babaanne anneanne usulü nohutları şöyle haşladım Benimki bir tık fazlaca gibi ama bakem geliyor Bir tık böyle az aşlar daha güzel olur tereyağı sonunda leblebiyi de kendimiz yapacağız arkadaşlar ama şöyle tereyağı koyacağız Tabii ki olmazsa olmazı lezzetli yapan bunu Ah hemen altını açalım nohutum mu Düdüklüde haşladım arkadaşlar nohut yatmıştım akşamdan dedim Çok canım çekiyor Bayağıdır eskiden hep yılbaşı yaklaşırken rahmetli annem bu levim büyük büyük tavalarda bakır tavalarda yapardım yılbaşı gecesi o zaman eskilerde Televizyon yoktu her evde bizde vardı birkaç kişide de vardı Bizim de vardı ama işte büyük aile kalabalık sülale kalabalık olunca herkes akrabalar ve komşular topla yılbaşı gei çok sanatçı falan çıkmazdı inanın 60 kişiyi bulurdu ev köyde kalabalıktı o zamanlar o kadar lezzetli olurdu ki bu levlev kapış kapış giderdi tabak tabak kase kase levlev yenirdi Mısır Levi Çay işte köyde un helvası özellikle un helvası yapılırdı Şimdi arkadaşlar Ben bunu bir güzel böyle kavuracak Sonra da fırında Benim yemeğim var hem de denk getirdim fırın bugün şey için yanacak böyle yağlı kağıdım üstünde bir de fırına vereceğim o fırında da böyle kendini güzel çekecek şöyle mis gibi tereyağım erisin birazcık daha koyacağım Arkadaşlar şöyle kokuyu versin bugün fırında sini kebabı var peşinden levlev koyacağım ki akşama da börek olacak Bugün bizim fırın Çok çalışacak Anlaşılan Arkadaşlar şöyle yanmasın da

bakın güzelce kavura hem kolay hem basit hem de kadar lezzetli böyle güzel bir şey var mı Kendi leviz kendimiz yapıyoruz daha ne olsun altı yüksek ateşte açık karıştıra karıştı yağda kavura sonra da dökeceğim yağlı kağıdın üstüne arkadaşlar yemeğim piştikten son biracım açtı 3 tane bitti kısmetten çıkmış bakın Hatta bu kadar kabukları bile soyulmaması gerekiyor Ben bir an işlere dalınca benim düdüklünün acıcık zamanı uzun süreli oldu siz biraz az haşlar sanız harika olur zaten bu kabuğu çıkanlar da şeyde fırına girince uçar gider çok da ezmeden hırp alamadan çok da şey incitmeden leblebileri bakın mis gibi kokuyor yapacağız arkadaşlar dediğim gibi hızl yüksek ateşte yapacağız lei koydum taa el vurum baç kişi yapar acaba Eskiden Bilenler de vardır

belki benim aklıma hep geliyor böyle eski lezzetler Arkadaşlar biraz durdurayım şöyle leblebi şöyle Arkadaşlar biraz da tuz atın yağlar malum tuzsuz bir kısmı oldu bile hemen tepsiye boşaltacağını

lep demeden leblebiyi anlar bu leblebi oldu şimdi hemen Arkadaşlar şöyle altını söndürüyorum bakın şurada yağlı kağıdıma bakın dibi hemen tutar böyle bu olması gerekeni böyle olacak işte tam leblebi kokusu o dibinden gelecek arkadaşlar hemen tenceremiz burada ıslansın Allah buhardan telefonu yaklaştırmıyor arkadaşlar bakın kızarmaya başl ladı şöyle Bu bir güzel fırında kızaracak arada da ben bunu böyle çıkartıp bir arada sallayacağım tıkır tıkır olacak Çok da normal kuru leblebi gibi olmuyor zaten bu Bu böyle bir Lezzet harika leblebimi yapıyoruz Arkadaşlar bu leblebi ev leblebisi bu leblebi farklı leblebi bakın alayım yiyeyim Hatta Kızaran lardan alayım bakın şöyle o kadar güzel ki hemen fırına vereceğim birazdan ama Benim yemeğim dediğim gibi yemeğim fırında çok güzel oldu hatta ocakta şu anda sıcak alttan alttan ocağın sıcağıyla Burada da pilav yapacağım arkadaşlar yemeğin yanına pilavın suyu da kaynadı onu da kısayım oldu oldu Harika lebe oldu olmadı daha henüz olacak ama biraz da tuzlu seviyorsanız ben hiç tuz koymadım Normalde ıslatırken suyuna koyuyorum ama şöyle birazcık da tuz koyarsanız daha da güzel olur çok Öyle az Şimdi arkadaşlar işte leblebi bu tarafa alalım Hemen ocağa pilavı koyacağım için leblebi piştikten sonra arkadaşlar görüşeceğim işte Hanımlar bakın leblebim oldu bu ses geliyor mu duyuyor musunuz sesi bakın tıkır tıkır daha yeni çıktı biraz daha kendiliğinden kuruyacak Bu harika oldu Çok sıcak Bakın arkadaşlar bak

bakın eski tart eski lezzet burada arkadaşlar oldu bile harika bu leblebiyi yaptıktan sonra Arkadaşlar hiçb daha dışarıdan leblebi almayacaksınız mis gibi tereyağlı bakın tepsiye de bir şey olmuyor tepsi de muhteşem önce tepsi kebabım pişti benim fırında şöyle Harika oldu yanına yemeğimizi de sayayım size arkadaşlar pilav

şeyim de var karnıbaharı tepsi böreği Şimdi fırına gidecek dediğim gibi fırın Bugün 3 tane tepsi misafir etti ağırladı Burada da Ocakta tava böreğimi de yaptım yufkam fazlaydı hem tepsi hem tava böreği nemlenmesi BIM şöyle hemen nemlenir dediğim gibi arkadaşlar harika muhteşem bomba burada bomba Bakın şimdi bu biraz daha kuruyacak arkadaşlar Harika oldu çok da güzel bak elimde yağlanmıyor yapın deneyin arkadaşlar denemekten hiçbir şey kaybetmezsiniz Hatta kazanırsınız böyle evde kendi leblebin ii kendiniz yaparsanız görüntüsüyle lezzetiyle tadıyla muhteşem oluyor Şimdiden yapacak olan herkese kolay gelsin diyorum Bu tatlıları bu tarifleri unutmayalım arkadaşlar dediğim gibi dışarıdan almaktan Hem iyi hem tasarruf hem lezzetli hem de her an elinizin altında böyle taze sıcacık leblebiler olabiliyor hem de şu anda biraz bu daha tıkır olacak çünkü sıcak Soğuyunca da sertleşecek şöyle tepsi salladıkça

hışırtısı geliyor arkadaşlar Bakın bakın muhteşem oluyor mutlaka deneyin diyorum illa da İlla da gerçekten deneyin diyorum Her tarifi bulabilirsiniz ama Eminim bu böyle tarifler zor bulunur bu eskilerden çok eskilerden kalma bir tarif arkadaşlar Allah'a emanet olun hoşça kalın takipte kalın kanalıma abone olmayı unutmayın leblebiyle sizlere tariflerle hoşça kalın diyorum İyi akşam olmak üzere saat 5'e geliyor Allah'a emanet olun Bütün güzellikler sizlerin olsun arkadaşlar eliniz ayağınız sağ olduğu sürece bütün her şeyi yapmakta çaba gösterirsek her şeyi emin olun hepimiz de öğreniriz yapanlar da bizim gibi öğrendiler Allah'a emanet olun diyorum Tekrar tekrar hoşça kalın Arkadaşlar şöyle bakın hoşça kalın arkadaşlar

[orioniupiter]

bradavice, podzim 2099

Cesta do Bradavic byla o nervy.

Všude se to hemžilo méně či více vychovanými kouzelníky smíšeného, mudlovského, nečistokrevného původu a po tom, co Orion strávil tři týdny v honosných francouzských zahradách pod křídly francouzských kouzelnických buržoazů, nedá se říct, že by to zvládal dobře. 

Do Bradavic se mu chtělo, o tom žádná - jen zkrátka nad všemi ohrnoval nos. Všechno na jeho hlavu, která nebyla zvyklá na nějakou významnou rozmanitost, bylo docela sousto.

No a jedinými spolužáky, s nimiž držel krok, byli Santi, Tibby a Max, kteří na něj houkali kdykoliv ho neměli v dohledu a zkrátka si natolik zvykli, že Orion má tendenci se ztrácet v davu a nenápadně mizet, že tomu automaticky předcházeli. Nějak zvlášť hluboké vztahy ale nenavazoval. Kluci se drželi jeden druhého jako klíšťata a řešili nějaký ukradený Kaštan jako správní Rychlí šípy, zatímco Orion nemohl potlačit svojí samovolně stvořenou nepřátelskost. Nechtěl se vázat na žádnou skupinu; vlastně byl jedním z těch, co jeli do Bradavic v první řadě studovat, nikoliv si dělat kamarády. 

Nebyl ale natolik zarytý, aby se bránil. Naféráka se vezl s davem a nějak to asi vypadá, že to funguje.

Vlastně by ani nechtěl, aby naproti němu neseděl vyděšený Tiberius, když se jejich loďka na hladině Černého jezera prudce zhoupla a hladinu rozčeřilo chapadlo olihně. Vlastně ano, vlastně bylo fajn říkat svoje myšlenky nahlas. A vlastně bylo fajn se bát, zařvat, že se to dozví jeho rodiče, jestli se namočí, kam to šlo slyšet, a smát se, když se rozplynula mlha, díky které půl cesty neviděli. Naštěstí Tiberius, Santi i Maxwell jsou kouzelníci, kdyby byli mudlovský, tak to by byla jiná.

Bradavice ho na první dobrou očarovaly. Nikdo mu o nich neříkal, s rodiči se bavil jen o kolejích a vyučovaných předmětech, ale jelikož oni studoval jinde, nevěděl vlastně ani jak vypadá hrad. Věděl jenom, že v Mrzimoru jsou naivní a v Nebelvíru malomyslní a neohrabaní, možná tušil, že Bradavice někdy zavřeli; ale to, co viděl, když poprvé vstoupil do Velké síně, asi nikdy nezapomene.

Z jejich čtveřice šel na stoličku k Moudrému klobouku jako první a myslel si, že se propadne do země. Trvalo to hrozně dlouho. Klobouk nevěděl a Orion taky ne. Neměl cíl, nevěděl, do jaké koleje by chtěl, a neprozradil ani ty, do kterých nechce. Po několika aférkách s myšlenkami na Havraspár, úvahách o Zmijozelu a zavrhnutí Mrzimoru Moudrý klobouk jako by zahlédl něco, co předtím neviděl, a vyřkl verdikt. Nebelvír.

Usmíval se od ucha k uchu, než mu došlo, že to není zrovna kolej, s níž by si doma šplhnul. Oni to nikdy nijak neřešili a Oriona nikdy nenapadlo, že je to až tak podstatné, v jaké je člověk koleji. Ale měl strach; měl strach z výsměchu. Měl strach, že je malomyslný a neohrabaný.

A to ho trápilo ještě hodnou dobu. Dokonce natolik, že se nenápadně vypařil ze společenské místnosti během uvítací akce, aby snad prozkoumal nejbližší schodiště a zákoutí, a potkal Tiberia, který si vyšel na vycházku, aby zjistil, jestli se vrátí zpátky.

Ještě jedna prvačka byla z Nebelvíru rozvrkočená, Mya Loganová, která následovala jeho kroky. A tak tam ve třech stáli na schodech a Orion vlastně zjistil, že Tiberius je kamarád, a že Mya hovoří francouzsky a vlastně byli podobně rozhození ze své kolejní příslušnosti. A to, že po tom, co jej Tiberius uklidnil a řekl mu, ať si z toho nic nedělá, bylo dost pozdě a první den byl tedy dost unavený, stálo za to.

Ale jo, on se tam zabydlel. Byl ubytován do ložnice s Chipem - nějakým klukem, co se zná s Tibbym - , Othnielem, který fotí a z nějakého důvodu se jeho fotky nehýbaly (doteď neví, že je mudlorozený), nějakým Elliotem a nějakým Levim, který má strašně dlouhé jméno. Jak ale známe Oriona, za kámoše přijal maximálně Chipa, který za ním utíká kdykoliv ho kdekoliv vidí a provádí ho na všech kolejních sešlostech a akcích, aniž by si jeho společnost Orion žádal. Ale nestěžuje si, protože Chip hraje taky šachy a je docela chytrej, když se zrovna nemaže škvorejším sádlem, aby ho nenapadla ježibaba. Pro Merlina, to je tydýt.

#odehráno

[levi-supreme]

i would like to know what punishment bad girls get…..👀 THAT TITLE ITSELF DREW MY CURIOSITY STRAIGHT AWAY

BUT ALSO SUMMER STORM SOUNDS COOL AD AN EPILOGUE FOR LEVIms vvALENTINE??? 😮

So for the first one! It's actually a thirst continuation from this set of headcanons. I haven't written anything yet, but it's going to be set in canonverse, and uh, Levi Heichou's going to punish you for being a naughty girl. Read the two links first and you can roughly guess what this fic is going to be.

As for the second one! It's a piece for this collab and it's Levi x fem!reader in a modern university au.

A little snippet for this work:

“You know, I never really knew how to dance,” you continued while looking at the far distance, where you can hear the slight booming of the bass coming from the Reiss Estate and you were surprised that none of the neighbours are complaining about it yet. “Hisu hosts this party every single year but I’ve never been on her dance floor before, if you even call shaking your ass dancing, haha.” You let out a chuckle, swinging your feet. Levi was silent for a while, and you suddenly felt like the silence between you both was now suffocating instead. Say something! You chidded yourself. However, before you could open your mouth to fill the gaps, Levi hopped off the bench and stood in front of you. Body bent slightly forward, Levi offered his right hand towards you.

“Can I have this dance?”

Also, for those who are interested in knowing, I am planning to write an epilogue for Levi's Valentine. Yes, I'm doing it! It's all still conceptualising though, so I can't give you any sneak peaks on how it's going to be.

Ask me about my WIPs!

#sckerman.asks #rei.answers #there's a song that inspired this entire fic #and now i'm sick of this song because i keep listening to it on repeat to write a scene #i can't wait to finish this fic haha i've gone crazy from writing this #a good crazy of course

[hexagom666]

Tohle je jediný místo kde se cítím jako by mě někdo poslouchal i když mě tu nikdo neposlouchá jelikož kdo používá tumblr :)))

Brečím už třetím dne v kuse a podle mě to všichni berou jako hahahaha jen to píše jelikož tu brečí všichni ale ne fakt brečím a už mě to nebaví a dokonce i moje máma si myslí že mám rýmu u když ve skutečnosti jsem jen sračka co pořád brečí a myslí si jak je chytrá přitom je jen píča. Můj život v kostce.

Plus se cítím sama ale asi si za to můžu já, jelikož si semnou nikdo nechce nikde sednout, jelikož idk, nikoho nezajímáma i svoji matku. Nikdy se mě nezeptal jak se mám sání ji nenápadne že brečím jelikož jsem v piči, místo toho jen začne říkat sračky typu že celý dny nic nedělám. Ano to že někdo kreslí, deka něco ve 3D je kurva taky práce a to že u toho kurva nenisím kilový závaží neznamená že to není do piči namáhavý kurva už. Moje matka je fakt píča.

Plus už se druhým dnem připravuju říct že potřebuju nový PC, ale vím že se nad tím akorát všichni zasmějí a pošlou mě dobrdele.

Proč lidi tolik seru. Přijdu si jako bych neměla nikoho koho bych mohla považovat za opravdový kamarády, jen lidi se kterýma chodím do školy a občas se nad něčím zasmějeme a jedinej kdo se s něčím svěřuje jsem já a pak se cítím jako největší píča, protože mám zkurvený emoce a o jejich emocích nevím ani hovno, jelikož seakorat mezi sebou směnou něčemu co já nikdy nepochápu. Doslova se každý den mazlím s 150 centimetry dlouhým Levim co není živej jen má anime face na předku. Vymýšlím si každý den příběhy a k

Pokaždé skončí stejně s tím že jsem kurva sama a nikdo mě nemá rád. Dokonce už si kurva nedokážu vymyslet příběh který by měl aspoň trochu šťastný konec, nebo konec kde já ať jsem kdokoliv neskončím sama.

Já se strašně moc bojím smrti. Ani nevím proč, ale jen pomyšlení že jsem mrtvá, že mě někdo bodnul, že zkolabují je pro mě nepředstavitelná. Ale strašně moc chci umřít. Vím že by to vyřešilo úplně všechno a přemýšlím že by to asi u všem byli jedno. Ničí dobrej kamarád n jsem, jen někdo kdo s nima tráví čas a ani o nich nic neví.

Brečím jak největší sračka. Protože jsem sračka.

[aybukedengesizmisin]

https://pin.it/1BoG3zM

geluyomu bilmem ama bir bak levime💁🏻‍♀️

oh shit bir dakika ben gerçekten aşık oldum sanırım

[fotorok]

(žít podle sebe.) Lisetta Carmi (15. 2. 1924) Z cyklu I Travestiti (1965–1970) / Ezra Pound (1966) / Sicílie (1976) Lisetta pocházela ze středostavovské židovské rodiny z Janova. Když ji ve čtrnácti kvůli původu vyloučili ze školy, musela se dál učit doma, a to i poté, co rodina emigrovala do Švýcarska, kde její dva bratři do školy chodit mohli. Po válce absolvovala hru na klavír na milánské konzervatoři a jako koncertní umělkyně vystupovala ve Švýcarsku, Itálii nebo Izraeli. V roce 1960 se vydala s muzikologem Leem Levim studovat hudbu v židovské komunitě v Apulii, a právě tam si koupila svůj první fotoaparát. Fotografování propadla natolik,  že v šestatřiceti nechala hudební kariéry a začala fotit profesionálně, nejdřív jako scénická fotografka a pak i jako fotoreportérka na volné noze – fotila nejen v Itálii, ale i v Severním Irsku, Afghánistánu, Nepálu nebo ve Venezuele. Nejvíc na sebe upozornila dvěma výraznými cykly: realistickými fotografiemi průběhu porodu, které v roce 1965 pořídila pro janovskou nemocnici, a souborem fotek transvestitů žijících v bývalém židovském ghettu v Janově. Výsledná knížka I Travestiti (1972) vznikala sedm let a dodnes se považuje za vůbec první pokus zaznamenat život LGBT komunity v Itálii, přitom pro ni dlouho hledala nakladatele a italská knihkupectví ji tehdy ani nechtěla prodávat. Sama k svému projektu řekla: „Díky téhle komunitě jsem se naučila přijímat samu sebe. Když jsem se jako malá dívala na bratry Eugenia a Marcela, chtěla jsem být kluk. Věděla jsem, že se nechci vdát, a odmítala jsem role, které ženám připisuje společnost.“ O Lisettě vznikl i film Lisetta Carmi, un'anima in cammino , který měl v roce 2010 premiéru na filmovém festivalu v Benátkách; sama je aktivní podle všeho dodnes – naposled vystavovala ještě letos v lednu (dosud neviděné fotky z cyklu I Travestiti v Paříži a cyklus ze Sardinie kde jinde než na Sardinii – jak je možné, že ty výstavy proběhly v téhle divně době, se mě radši neptejte).

#fotorok #journal #lisetta carmi #travestiti #photography

[kevndreil]

@kevin recovering anon i had a bit of a thought. would you prefery it if i answered your ask like how i usually do (aka with bullet points like on mu neil & being socially aware, neil the mess vs amdrew calm & cool, amd neil at the olmpics posy as a few examples) and then take a longer time to work on more of a longer, properly wrotten out post about levim or wpuld you just want me to take a little longer to do the second option? either is fine for me so it’s ip to you!!

#sorry for any typos im half asleep in bed eithout my glasses om wrotong this #the only reason the second option would be longer #is bc it’s been over four years since i’ve properly written and finished a fic (or drabble) #so my writing hasnt really progressed since i was like 13 #so i’m worried by rushing it’ll be shit ajdkflglgl

[zabenundfliegen]

Telo // september 2021

Že ves teden ne slišim na levo uho. Oziroma tako, kot bi bil zunanji svet za gosto kopreno. Iz notranjosti tu in tam nekakšen ultra visok in tanek zzzzzzz, pretakanje krvi in pumpanje srca. Vname se in navznotraj napihne - uho. Začne se z rahlim zbadanjem, ki napreduje v odločno zabadanje z ogromnimi zašiljenimi iglami. Spomnim se bolečine vnetega ušesa iz otroštva. Vonja po suhih domačih kamilicah, ovitih v toplo tetra plenico ovito okoli moje glave, strašne bolečine, ki ne pusti misliti, kaj šele spati. Slišim zgodbo neke ženske, ki bolečino ob vnetju ušesa primerja s porodno bolečino ter pravi, da je slednja v primerjavi s prvo mačji kašelj. O tem bi se dalo razglabljati, sama se ne bi strinjala - še zdaleč ne; vsako telo je v svoji enakosti drugačno in bolečino zaznava na svoj način. Besede so za opise občutkov preohlapne ali pa jih sploh ni.

Že vse vodno poletje moram z levim delom glave otresati bolj kot z desnim, da mi voda iz ušesa lažje izteče. Po vrnitvi na otok sem z glavo pod vodo več, kot nad njo, potrebujem tišino, razmazano sliko turkiznega niča, votlo pokljanje. Pod vodo je tako, kot v vesolju, pravi Kalin. V vesolju je v resnici še tišje, tišina je totalna, saj v vesolju ni ničesar, od česar bi se zvok lahko odbil. Nekega dne se vesolje odloči ostati v mojem ušesu malo dlje, kot bi bilo od njega pričakovati. Tega se, ob pomoči oslabljenega imunskega sistema, razveselijo tudi neprijateljski mikroorganizmi, ki jih zdaj hranim z antibiotičnimi kapljicami in jih nadvse vljudno naprošam, naj gredo nazaj domov.

Ne slišiš okolice - poslušaj že, no, samo sebe. Raztrga se ti meniskus - nehaj divjati. Raztrga se ti še drugi meniskus - ja, a še vedno nisi nehala divjati. Odmre ti zob - pusti, da odmre staro in neuporabno. Zavozlajo se ti mišice v ramenih in okrog lopatic - nehaj s prenašanjem pretežkega in odvečnega bremena. Naše telo je izjemno pametno, čuti in misli, komunicira. V svojem lastnem jeziku nam sporoči, kaj je prav in kaj ni. Ko ga ne poslušamo, nas zaboli. Zamaši ali prekine kanale, se zlomi, zagori. Dovolj je - reče, zdaj miruj. Počivaj. Zdaj me poslušaj. Zdaj me neguj, nežno in čvrsto. Ne pa preveč, meja je tanka. Preveč zalite rože zgnijejo. Naravo je potrebno pustiti pri miru bolj, kot bi si naš po nadzoru, moči, prevladi in kolonizaciji hlepeči um želel.

Prepogosto si z vatiranimi palčkami silim v ušesa, mi povedo - vsako jutro, včasih tudi zvečer. Obsedenost s čistočo same sebe, obsedenost sveta tukaj-in-zdaj z  antiseptičnostjo in sterilnostjo. Ušesno maslo je rumeno in grdo, zato mora stran. Ušesno maslo ni le to. Ušesno maslo ščiti notranje dele ušesa pred tujki. Učim se, učim se. Ko sem prepričana, da znam, me telo vrže v novo, bolečo šolo. Pred letom ali dvema izvem, da si tudi zob ne umivam pravilno. Dlesni mi skeleče odstopajo in krvavijo, saj ima tudi genetika prste vmes, nič ne rečem. Na zobozdravnika sem celo malo jezna, ko me pri mojih letih uči, kako si umivati zobe. Kako nadvse otročje od mene. Kot pridna učenka takoj začnem čistiti zobe drugače - tako, kot svetuje strokovnjak. Z najmehkejšo ščetko z najgostejšimi dlačicami, s krožnimi gibi, ki prihajajo iz zapestja, deset, deset, deset, po vrsti, počasi, potrpežljivo, grizne ploskve, zgoraj zunaj, spodaj zunaj, zgoraj znotraj, spodaj znotraj, meditativno, to je masaža. Dvakrat na dan ustna tekočino brez alkohola, enkrat na dan medzobna ščetko primerne velikosti. Le par dni potrebuje telo, da se odzove in obnovi. Globinsko čiščenje zobnega kamna ni mačji kašelj (spet te mačke, dajmo se raje režat, kot pečene mačke, je zelo zdravo) kaj šele čiščenje paradontalnih žepkov. Kako to boliiiii …

Ne boli, ko nisi živ. Strojev ne boli. Pa saj ne vemo, zares. Boli, ko telo govori. To vemo zagotovo.

Kmalu bom spet slišala, kot tigrica. Tudi samo sebe - bom, moram verjeti, verjamem.

Ušesa si bom od zdaj naprej čistila le še enkrat na teden. 

Hvala za telo.

[dokazatiindukcijom]

Kad se zatrese predsoblje

Miloš Trideset pet (35), dugogodišnji analitičar rizika u jednoj domaćoj banci, upravo je stigao s posla. Odškrinuo je prozor i udahnuo prohladan vazduh ranog proleća koje je levim krilom senčilo pitomo radničko predgrađe. Senka Trideset dva (32), viši dijetetičar nutricionista i njegova verenica, sigurno je otišla na džoging.

“Trebaće joj desetak minuta do tartan – staze, pet minuta za zagrevanje, dvadeset do dvadeset pet minuta trčanja, pa tome pridodaj još 3 do 4 minuta istezanja. Ići će natrag dužim putem jer mora proći pored vrta baba-Slavke Sedamdeset dva (72) koja će joj odabrati lale, ali i to traje neko vreme, pa ako usput sretne Draganu Trideset jedan (31), popričaće malo o vremenu, sve u svemu – imam čuku fore”, računao je u sebi.

Pevajući jedva razumljivu krajišku brzalicu, nasuo je viski s ledom.

“Kao u domaćim serijama”, pomislio je. Ushićeno i nervozno podešavao je ekran laptopa, pokušavajući sebi da obezbedi najbolje osvetljenje. Ovu igru senki remetilo mu je sunce koje je svojim poslednjim zupcima već kačilo zaspale njive na periferiji i horizontu.

Nije se mnogo mučio s upisivanjem broja kreditne kartice u rubriku na ekranu jer ga je sistem pamtio. Najzad je, teško skrivajući uzbuđenje, ukucao CVC kod kartice i ukrajinska kem devojka s one strane ekrana halapljivo je progutala 25 evra.

“Progutala bi ti još nešto, pohotna kurvetino”, reče naslađujući se.

“Satari je na brzinu kao Putin Ukrajinu”, nastavio je u veselom raspoloženju.  

Pokušavao je da pronađe najudobniji položaj na krevetu, ali je bivao sve nervozniji. Senka se već umorila od trčanja, život onih divnih lala uskoro će biti prerezan baba-Slavkinim baštenskim makazama, a crnpurasta Ukrajinka se tek spremala za performans.

  “Kako dobro mešaš, mala”, reče joj kroz zube. “Šta bih ti samo radio”, reče joj sasvim grubo, već pred njom i odmah potom – u njenom zagrljaju. Ničega osim te sićušne crne devojke kovrdžave kose nije bilo, te ukrajinske Eve nastale od trocifrenog broja s poleđine njegove kreditne kartice, a koja će uskoro iščeznuti kao što iščeznu sva naša nadanja, strahovanja i naši jednom ali ne i dvaput umrli dragi, te se uputiti  kamo i svi oni, kad otvorimo oči posle sna. Ali dotle ostaje još vremena za požudu i ne preterano skupu ekskurziju u razvrat. Odakle im tako dobar internet u njihovoj ukrajinskoj vukojebini, pomislio je.

Iz sanjarenja ga je prenela detonacija. Osvrnuo se oko sebe – ništa se nije promenilo. Stan je bio ispunjen uzdasima s one strane ekrana, nikakve buke izvana nije bilo. Ponovo je osetio eksploziju.

Nije je čuo, osetio je na sasvim drugi način. Nešto je detonirano u njemu, talas eksplozije je stizao do njegovog grudnog kosta, grla i trbuha, izazivajući neprijatno trzanje. Osećaj mu je bio odveć stran ali se, nažalost, brzo odomaćio jer mu je za svega nekoliko trenutaka, čitav grudni koš vibrirao poput ogromne rezonantne kutije.

“Kao da mi srce preskače”, sasvim je precizno locirao problem koji nije prestajao. Disanje mu se poremetilo, u jednom kratkom a večnom trenutku osetio je čak i nesvesticu.

“Ovo je kraj. Pa moram li da završim život ovako polugo, pored kurve koju čak nisam ni izjebao“ –  pomislio je sasvim iskreno, onim što mu je preostalo od razuma. Počeo je da paniči.

“Ljubavi, je l’ si tu?”, reče Senka Trideset dva, koja je upravo ulazila u stan.

“Kakvi su ovo uzdasi, je l’ to opet oni napaljeni studenti iz potkrovlja gledaju porniće? “, reče sama sebi, dok je  stavljala lale u saksiju.

Uzdasi nisu prestajali i kad je ušla u dnevnu sobu, gde je zatekla verenika koji se držao za grudi u bolnom grču.

“Pa šta je ovo?”, reče isključujući brauzer.

Miloš nije umeo da odgovori. Pokušavao je da kaže nešto, ali ga reči nisu slušale. Sila koja mu je larmala po grudnom košu, lomila mu je reči na slogove a ove potonje na nekakve izdanke glasova koji su pre nalikovali uzdasima kem devojke nego na glas.

“Moram do prozora”, najzad je rekao.

Začudo, promaja ga je promašila i, umesto njega, ubila pomahnitalu ptičurinu koja mu se ispilela u grudima. Prvih nekoliko trenutaka bio je podozriv, preplašeno osluškujući srčani ritam i iščekujući nove preskoke ali njih doista više nije bilo. Prineo je palac vratnoj arteriji koja je monotono ali sasvim ravnomerno pulsirala, ni prebrzo ni presporo.

“Mislio sam da ću umreti”, rekao je. “Nikad mi se nije desilo ništa slično ovome”, reče.

“Verujem, nisam te ni ja nikad videla ovakvog”, reče Senka vrlo prekorno.

Tek tada je Miloš 35 shvatio da je polugo, da je gledao neku drugu ženu i da mora to nekako da objasni.

“Ne znam, draga, stvarno ne znam šta se desilo. Pod stresom sam zbog svega ovoga, tek smo počeli zajedno da živimo, planiramo decu, kao da mi je telo tražilo neki ventil”, bio je iskren, mada ni sam ne zna zašto.

“Mislim da sam ja prilično dobro znala kako da se izborim sa tim tvojim ventilom? Ili se možda varam”.

“Ma naravno, ali razumi me, ovo je sve novo za mene. Treba mi vremena da se naviknem”

Senka ga je zagrlila. Nije mu prijalo jer je i dalje bio preplašen.

“Jako se plašim. Nešto se strašno desilo dok sam gledao to što sam gledao. Mislio sam da umirem, bilo je jezivo”, reče tako da mu je poslednji deo rečenice već potonuo u suze.

“Joj, jadničak. Tek sada te razumem! Sve je ovo novo za tebe, novi život, novi planovi. Sutra ću zakazati razgovor kod doktorke Pavlović Šezdeset dva . “

Doktorka Pavlović Šezdeset dva, spec. psihijatrije, primila ih je već narednog dana.

“Senka je moja dugogodišnja poznanica, ovo moramo da rešimo što pre. Miloš, je l’ tako? Kakav je problem u pitanju? “

Miloš je bio umoran od iščekivanja kada će mu srce ponovo zatreperiti. Zaspao je pred zoru ali se ubrzo nakon toga probudio.

“Zvala sam tvoj posao, ljubavi. Ostajem i ja s tobom. Ne ideš nigde dok ovo ne rešimo.”

 Mrzovoljno je sedeo na kanabetu, noktima palca pritiskajući jagodice kažiprsta, u ujednačenom ritmu otkucaja srca. Nije verovao da će ga osloboditi priča, a pogotovu ne priča s doktorkom koja je sve bazirala na priči. Ipak je sve ispričao, pažljivo i precizno. Imao je celu noć da iznova i iznova proživi svaki frejm svoje jučerašnje povesti.

“Miloše, ovo izlaganje odaje utisak uplašenog, nepoverljivog mladog čoveka. Ne spašava te samo priča”, reče kao da mu je čitala misli. “Ne zaboravi da sam ja završila studije medicine”. Svaki kardiolog će ti odmah reći isto što i ja. To što si osetio su palpitacije – subjektivan osećaj da ti srce ne radi pravilno, a njihov uzrok su najverovatnije ekstrasistole, naš narod ih zove “srčani preskoci”. One mogu biti veoma neprijatne, ali su suštinski bezopasne. U tvom slučaju uzrok je najverovatnije stres. Ti si mlad muškarac, a ovo je novi početak pred tobom, novi problemi, novi život koji stiže ali to mu ne dozvoljava onaj tvoj stari život, koji grčevito pridržavaš da ne padne u ambis. To sve je pokrenulo parasimpatički nervni sistem koji je preplavio tvoje telo kateholaminima koji su poremetili uobičajeni protok kalcijumovih jona u jonskim kanalima srca, izazvali dodatno pobuđenje srčanog mišića i – bam, impuls ne nastane u sinoatrijalnom čvoru srca kako to obično biva, već negde drugde. Takav otkucaj nije snažan kao onaj iz sinoatrijalnog čvora i naše telo ga oseća kao preskok. To je sve, Miloše. Organizam se opire promeni.”

“To je sve normalno”, reče. “Senka je tu da te čuva. Mi smo hrabrije”, reče uz osmeh.  

Potom ih je pitala da li se slažu, ne samo u zajednici koja prerasta u brak već i oko planova za svadbu i porodicu. Odgovorili su potvrdno.

Miloš je nije slagao. Voleo je to sićušno, ljupko biće koje ga je opčinilo svojom dobrotom i brižnošću. Kao da je njenim očima gledao na horizont, gde upravo sada izlaze iz trgovine s decom u naručju, poslednja nedelja je u mesecu i uskoro će na izlet a evo ih gde nasmejani ližu sladoled na obali jezera, puće se za selfi i nakon rafala kamere ljube se kao tinejdžeri dok im deca zamahuju mišićima u jezerskom plićaku.

“Ali, znaš kakvi smo mi lekari. Evo ti nešto za smirenje. Ako ti opet zatreperi srce, prvo pomisli da je sve to samo odjek tvojih nerava. Ostavljam i mogućnost da u tom zbilja neprijatnom trenutku ne možeš ubediti sebe da će sve biti u redu. U tom slučaju, odlomi polovinu ovog anksiolitika, ali samo polovinu. Senka, molim te kontroliši”, reče uz osmeh.

Pozdravili su se srdačno. Usput je Senka kupila par lala kod baba-Slavke. “Paran broj, bar će biti lepog cveća ako umrem”, pomisli na tren u ujede se za jezik.

Strasno ga je poljubila čim su zatvorili vrata stana. “Ne treba tebi anonimna kurva iz tamo neke Moldavije, ja sam tvoja žena i tvoja kurva večaras i zauek”.

Nije bio raspoložen ni za ženu ni za kurvu. Ali nije želeo nijednu od njih da razočara. Prihvatio je Senkinu igru zavođenja. Nije uspevao da se koncentriše, misli su mu udarale čas u jedan čas u drugi prozor, u očajničkom pokušaju da izađu na vazduh i stope se u jedno sveže prolećno ništa. Uzalud, divergirao je u šir i dalj dok nije ponovo osetio detonaciju u grudima.    

“Počelo je”, reče Senki.

“Vidim”, reče ona, gledajući ga požudno i napaljeno.  

Nije imao vremena da joj objašnjava. Naglo je ustao i otišao da se umije. Popio je polovinu leka.

“Miloše, je l’ si dobro?”, reče Senka koja nije bila dobro, čim ga je oslovila po imenu. Osetio je da nema vazduha.  “Ovo ne pomaže. Moramo lekaru”.

Senka je počela da se trese. Dva puta je pala dok je pokušavala da uđe u farmerke. Uplašeno je ukucavala broj u mobilni, kad ju je verenik zamolio da ipak siđu i zajedno odu na hitnu.

Nekako se i on obukao. Bio je uplašen, plitko i isprekidano je disao, ali ga je hrabrila pomisao da je još uvek svestan i diše. Uostalom, objašnjenje koje je dala gospođa Pavlović bilo je sasvim na mestu.

Jasna je pokušavala da vozi brzo. Menjač se opirao naglim promenama brzina, gume su u opiranju bile glasnije, ali se automobil nekako dogegao do žutog pravougaonika za invalide, ispred Hitne. “Preparkiraj”, rekao joj je Miloš.

“Ma jebi se, znaš. Jebe mi se za auto”, reče ona sasvim neočekivano.

Hodnik je bio pust pa su ga ubrzo prozvali. Gledao je u reflektor dok su mu elektrode kačili na grudi i udove. Igla elektrokardiografa zaplesala je po crvenim kvadratićima. “Bogami, srce radi kao singerica”, reče medicinska sestra.

“Ovo nije sinus”, reče lekar zagledajući EKG.

Naravno da nije sinus, to je srce, reče u sebi Miloš, nasmejavši se sopstvenoj glupoj fori.

“Nije ovo strašno, Miloše. Uplašili ste se, vidim. Dobićete lekove, ali se obavezno javite kardiologu što pre. I da uradite Holter. “, reče ljubazni lekar.

U povratku je on vozio. Senka je neprestano pričala, ponovila je “biće sve u redu” u svim glagolskim vremenima, jebalo je to biće sve u redu u svim pozama. Smetalo mu je što ne može stići do svojih misli.

Dok je nosio elektrode na grudima, pokušavao je da sredi neku glomaznu tabelu s posla. Uzalud, prilikom sređivanja datuma koje su brzopleti korisnici upisivali u različitim formatima, u te zatvorske ćelije tabela bezuspešno je pokušavao da smesti novo osećanje koje mu se ugnezdilo u grudima. Dve dimenzije beše premalo a ni tri nisu bile dovoljne. Nije bilo te tabele koja bi premrežila strepnju koju je trenutno osećao i rizik koji nije sretao pre devet ujutru i posle 5, nakon što bi se pozdravio s kolegama i otišao s posla. Lekar je bio ljubazan i veoma uverljiv kad je rekao da će to biti u redu, ali je bio daleko od ocene da nije ništa.

“Volim te”, Senka je bdila nad njim, pokrivala ga, donosila mu kriške ananasa. “Zajedno ćemo ovo pregurati”, rekla je šćućurena u njegovom krilu.

Dr Tankosić Šezdeset pet (65) nije mnogo pričao; jedan je glas pažljivo osluškivao pa bi dva glasa bilo previše; naime, osluškivao je zvuk koji niko od nas nije čuo a koji je odlazio ka Miloševom grudnom košu gde je upadao kao u kladenac a potom se vraćao lekaru poput odjeka, uhvaćenog na ekranu. Pažljivo je pratio Miloševo srce, kako damara ta sekundara, zaključivši proceduru jednim “ovo je u redu”.

Seo je za računar, upitao Miloša boluje li neko od njegovoj porodici od srčanih bolesti, da li ima visok pritisak, puši, pije, hrče i zatim je, ne podižući glavu od ekrana, zapisivao odgovore (ne, ne, ne, ne zaboga). Nije bio vičan kucanju i ubacio je nekoliko neprevodivih “hm”-ova u ritmičko lupkanje po tastaturi. Najzad je uzdahnuo.

“Delijo, srce ti je dobro, jako. To kaže ultrazvuk i to je odlično. Nažalost, Holter i EKG sa hitne kažu nešto drugo. Imao si nekoliko epizoda atrijalne fibrilacije”

“Šta je to?”, preduhitrila ga je Senka.

“Atrijalna fibrilacija, aritmija apsolutna, potpuna aritmija, treperanje pretkomora”, počeo je lekar da deklamuje, “sve su to imena jedne aritmije koja se poslednjih godina sve češće javlja”

“Aritmija? To ne zvuči dobro”, reče Miloš sad već veoma zabrinut .

“Pa…sve češće je viđamo, ali uglavnom je pridružena s nekim drugim srčanim bolestima. Kako nam se život srčanih bolesnika produžio, tako nam je stigla i atrijalna fibrilacija kao pratilac maltene svih hroničnih srčanih bolesti. Kod mladih ljudi kao što si ti javlja se mnogo ređe, ali eto desi se nekad. Pozdrav, srećni dobitniče“, reče kiselo se osmehujući.

„Ali šta je uopšte to?“, ponovo je Miloš pitanje koje je ostalo bez odgovora.

„Ukratko rečeno, srčane pretkomore se kontrahuju  haotično,  prebrzo i bez ikakvog ritma, takva se situacija reflektuje na komore pa nastaje potpuno nepravilan srčani rad“.

„Ja sam ekonomista, doktore? Može li to plastičnije?“.

„Gledaš li domaće serije?“ „Gledam.“

„Pa otprilike je ovakva situacija. Zamisli dupleks gde struja stiže prvo na sprat. Tu je jedan ogroman prekidač koji gazda kuće pritiska na svako malo kako bi struju sproveo po celoj kući. Ipak, postoji još mnogo drugih, rezervnih prekidača za struju, za svaki slučaj. Ali pazi sad ovo-  naša familija sa sprata se popička tako da svako lupa u svoj prekidač kako mu se ćefne i kad mu se digne. Tako nekako“.

„Drugim rečima“, nastavi dr Tankosić nakon što nije dobio nikakvu povratnu informaciju, „gornji delovi srca polude, otkucaji izgube ritam i, tome sledstvesno, snaga pumpe se smanji. Ipak, mlado srce kao što je tvoje može da funkcioniše i sa smanjenom funkcijom. Što ne znači da se simptomi neće pojaviti. Ja ću ti dati lekove, savet da vodiš uredan život i to će se sve smiriti.“

„Zauvek?“

„Verovatno ne. Ali ćeš držati stvar pod kontrolom. Nećeš umreti ako se pojavi atrijalna fibrilacija, ne brini. Ako se budeš pridržavao, pojava novih aritmija je vrlo malo verovatna“, reče doktor s neobičnim uzdahom na kraju rečenice, koju očigledno nije završio.

„Postoji i ’ali’ “  , naslutila je i Senka.

„Da, nažalost postoji. Slabiji rad pretkomora znači da kroz njih krv slabije protiče što opet znači da se deo može zadržati u nekim, haj’mo reći teže dostupnim delovima pretkomora i napraviti ugrušak koji odakle može otići krvlju u mozak. A tada nastaje mnogo, mnogo oziljniji problem. Šlog“

„Ali rekli ste da sam mlad? Mlade ljude ne udara šlog“.

„Ipak postoji rizik od šloga. Čega se treba paziti, jer šlog nije običan neprijatelj već ustaša koji trećinu pacijenata ubije, trećinu ubogalji a samo trećina se nekako spasi. Pošto nisi srčani bolesnik, rizik od šloga je mali. Ali ipak postoji.„

„Pa čekajte, šta s tom informacijom da radimo?“ – upita Senka

„Nisam još završio . Preporučujem dalja ispitivanja da proračunamo rizik od tako strašne komplikacije, ali bih ja svakako savetovao lekove protiv zgrušavanja krvi, što pre tim bolje “

“I koliko to da pijem?” upita Miloš optimistično. “Piješ ih zauvek”.

“Kako se ovo uopšte desilo. Ja sam fizički aktivan od svoje petnaeste godine. Nisam se u životu nervirao, čak ni na faksu. Niko mi u porodici nije imao pritisak, svi zdravi odreda. Pa šta je ovo? Neizlečiva bolest? Jebote“

“Loša sreća, druže. Loša sreća. Medicinski pravilan odgovor je: jebiga”- reče doktor i potapša ga po ramenu.

“Pa ima li uopšte leka za tu aritmiju? Verujem da se moj momak javio na vreme”, reče Senka čiji momak nije primetio da joj je upravo prestao biti muž ili bar verenik. “I šta s tim lekovima, a nuspojave?”

“Nema leka bez nuspojava, ali uveravam vas da su sve blage. A i da nisu, lakše su od šloga. “

“Ali ne očajavaj, delijo”, reče čak srdačno. Zdravo srce imaš, malo je sad zadrhtalo. Popićeš ove lekove i biće odmah bolje. A posle toga piješ svoju terapiju kao, ne znam, neki vitamin. I biće to sve odlično. Obavezno me zovite na venčanje! “  

“Ja analiziram rizike u ekonomiji. Nemam dovoljno podataka za ovu situaciju“.

„Nemam ni ja još. Redovne kontrole, redovna terapija i redovan život i razlike za brigu zaista neće biti.„

Primarijus doktor Tankosić bio je neobičajeno ljubazan na kraju pregleda i još jednom istakao da ne treba mnogo brinuti jer veruje da je ovo sve što je rekao zapravo najgori scenario.

Vraćali su se bezvoljno kući, Milošu se u jednom trenutku učinilo da im je svaki korak kraći od onog prethodnog i da će zauvek ostati na putu, kao one Zenonove strele koje vekovima lebde u vazduhu.

„Neka greška je to, jedan kroz jedan“, Senka je nažalost prekinula tišinu. „Imam mnogo srčanih bolesnika kojima radim dijete, niko pomenuo nije tu atrijalnu fibrilaciju. Kako to da ti je srce odlično ali eto, jebiga, crtež na papiru kaže drugačije. „

„ Ne, to su povremeni preskoci, nije srce kamen da izdrži sve ove promene koje smo imali proteklih meseci. Pogreše i najbolji, srećom pogrešio je i Tankosić. Biće isto kao što je bilo“.

Ali on je znao da ništa neće biti isto kao što je bilo, više nikad. Pa sve i da je Tankosić doista pogrešio, u šta više nije verovao. Čitavim putem razmišlja gde je pogrešno skrenuo, šta je rđavo radio u životu pa da ga srce kažnjava, kada je sve krenulo nizbrdo.

Zastali su da Senka kupi novi buket lala. Crvene i krupne počivale su u buketu, kao da su još žive. Dugo je transakcija, dugo je matora veštica prebirala po sitnini tražeći kovanicu od pet dinara. Najzad su se raskusurali.

„Biće to sve dobro, ljubavi“.

„Neće biti dobro“ , najzad je rekao. Nije imao snage da druge ubeđuje u nešto u šta nije verovao. Na poslu je mogao, ovde ne može. „Neće više nikad biti isto. To je što je. Jednom ću se navići na normalan život i onda nastavljamo naše planove. Ali trebaće mi malo vremena.“  -reče kompromisno.

„Ali zašto mi? Zašto sad nama ovo da se desi, kad sve hoćemo, sve planiramo i kad smo mislili da sve možemo. Zašto mi? „

„Nije to tvoj problem, moj je“, reče joj iskreno.

„Pa sad je očigledno i moj“.

„Pa ne mora da bude ako nećeš.“

„Šta sad to treba da znači?“ – polako su stizali do stana i konflikta.               

„Znači da treba da mi daš vremena da prihvatim ovo. I ja sam preplašen, jebote. Samo koji mesec-dva da naučim da ponovo dišem“.

„Ja ću odmah početi da istražujem o ishrani, kuvaćemo zdravije, samo ono što ti odgovara. Ići ćemo polako i videće Tankosić da je omanuo u svemu.“

„Ne pomažeš mi. Nije omanuo, bolestan sam. Ali nije kraj sveta, čula si čoveka šta je rekao. Piću lekove“.

„Kako će to da utiče na potomstvo? „

„Ne saznajem svakog dana da imam takvu bolest. Pitaću ga, polako. Kako sad mojima da kažem ovo?“

„Nemoj im ništa reći dok ne budeš siguran da si bolestan.“ „Ti si bolesnija od mene što nećeš da prihvatiš da sam bolestan“, reče odgurnuvši vazu za lale. „Hej, nisam još ni stavila lale. „

Ne zna ni sam kako se vaza našla u njegovoj ruci a još manje zna kako je iz nje izletela ka vratima i razbila se u paramparčad. Senka se zaključala u spavaćoj sobi, odakle je čuo jecaje dok se spremao za grad. Nije mario mnogo. Ovo je nešto što sam mora preboleti. Svi prijatelji bili su zauzeti ili zarobljeni u svojim životima a on jednostavno nije želeo da priča. Pričaće sa Senkom sutra ili prekosutra, kad i sam sebe ubedi da će biti drugačije i ne-isto ali da ne mora nužno sve biti katastrofalno, kada ubedi majku i oca da se ne plaše i da im sin nije srčani bolesnik te da će uskoro dobiti unuče, da se razbije od alkohola sa drugarima iz srednje za koji dan ali ne sada, sada će se sam razbiti.

  Srce mu je tu i tamo ispadalo iz ritma, ali nije mnogo pažnje obraćao dok je sedeo za šankom. Skakao je u masi, ljubio se s nekim pijanim ili drogiranim klinkama, trljao se o njih dok je majstor za pultom remiksovao neki remiksovani remiks. Ne zna ni kad se vratio kući a još manje kad se probudio; toliko je bio dezorijentisan da nije mogao proceniti da li se sunce penje ka zenitu ili spušta ka njivama na periferiji.

“Ljubavi?”, dozivao je Senku, ali je nije bilo. Poručio je kineze i popio nešto kisele što je ostalo u frižideru. Već se smrkavalo a Senka nije dolazila. Nije mogla otići roditeljima jer se noću ne ide na groblje. Razmišljao je da se raspita kod njenih drugarica, ali je ubrzo izgubio interesovanje.

“Doći će” – pomislio je. “Nego, da mi vidimo šta je ta atrijalna fibrilacija”.

Nije ni stigao da otkuca “atr” a pretraživač mu je već ponudio sledeći naslov

“ATRIJALNA FIBRILACIJA – ŠTA VAM LEKARI NEĆE REĆI”

Bio je to blog na srpskom, veoma loše poravnat, ispisan ošišanom latinicom, čak uz povremene kuke i motike simbola umesto č, ć i đ. Počeo je da čita.  

 DRAGI CITAOCE:

Upravo su ti rekli da ima[  “atrijalnu fibrilaciju”, iza[ao si iz lekarske ordinacije zbunjeniji nego sto si u nju usao. Kakva je to bolest cudnog imena, koja se ojednom pojavila i pocela da se siri poput epidemije? Kakva je to bolest za koju nasi roditelji nikad culi nisu ali od koje, prema zvanicnim statistikama, boluje oko 2% svetske populacije.                 

Postoji li “atrijalna fibrilacija” u Narodnom lekaru koju su nasi roditelji, bake i deke drzale u svojim domovima pored Narodnog kuvara, jugoslovenske zastave s petokrakom zvezdom i Titove slike?”

Dalje se u tekstu navodi da se “atrijalna fibrilacija” ne pominje u celoj toj knjizi od preko hiljadu strana. Istina, četiri pasusa je posvećeno bolesti koja se zove „potpuna aritmija“, ali tu autor opisuje aritmiju koja je maltene životno ugrožavajuća. Još jedno poglavlje u odeljku „Elektrokardiogram“ posvećeno je „potpunoj aritmiji“  čije promene na EKG-u koincidiraju sa promenama koje daje „atrijalna fibrilacija“. Čitalac je dodatno zbunjen time što se navodi da je reč o oboljenju koje je „vrlo teško“ i koje „zahteva brižljivo lečenje“. Ni govora nigde o riziku za nastanak krvnih ugrušaka!

U tekstu se dalje raspravlja kako je moguće da se jedno takvo oboljenje, pre pola veka  smatrano za vrlo teško i retko, postalo globalna pošast od koje boluje svaki pedeseti čovek na planeti.

„Zarazna bolest, virusi?“ zapitao se autor bloga. Dalje se raspravljalo o ekstrasistolama, o kojima je Miloš već čuo. Ne samo stres, srčane preskoke pobuđuje i kafein, izlaganje određenim hemijskim agensima, razna trovanja. A mogu nastati bez nekog jasnog uzroka, kod sasvim zdravih osoba. „A u jednom trenutku su lekari odlučili da određeni broj srčanih preskoka uzmu za granicu i sve nakon toga – knjiženo je u novu bolest. Time su hiljade i milioni zdravih ljudi  postali ozbiljno bolesni posle samo jedne globalne odluke.

„Zašto bi to radili“, zapitao se Miloš. „Ali nije bilo dovoljno bolesnih na kugli zemaljskoj“, nastavljao je tekst, „globalnim moćnicima ni to nije bilo dovoljno pa su prešli na narednu fazu plana buduće Plandemije“.

Vanredni profesor pukovnik Miodrag Četrdeset devet (49), predavač na Vojnoj akademiji, čitao je tekst sa istog bloga kao i Miloš. Još otkad su mu, pre 5-6 meseci, ustanovili prokletu pošast u grudima verovao je da je neki ozbiljan neporazum po sredi.

„Stotine i hiljade srčanih bolesnika naprasno bi dobijali tzv. atrijalnu fibrilaciju nakon operacije srca i tako bi jednu staru bolest trampili za drugu novu, tek stvorenu. Niko se od tih sirotih ljudi nije pitao kako se to desilo. Iako su u bolnicama ležali s ljudima koji su imali pejsmejkere, defibrilatore i druge naprave koje su nosili u grudnom košu, ovi lakoverni i naivni ljudi nisu ni pomislili da je i u njihovim grudima naprava pomoću koje im je kontrolisan srčani rad i po potrebi izazivana atrijalna fibrilacija. Takozvani „čip“, za zvaničnu, anesteziranu javnost otkriven je  tek početkom šezdesetih godina“    

„Ali ni to nije dovoljno. Srčane bolesnike tek je trebalo proizvesti. U tu svrhu je veštačkim putem izazivana pojava velikog broja ekstrasistola koja bi potpala pod krovno ime „atrijalne fibrilacije“. Kako je moguće izazvati identičnu pojavu kod velikog broja ljudi, pogotovu pojavu koja bi uključivala poremećaj srčanog rada bez da se gleda i čačka po svakom srcu ponaosob.? Lako – putem masovnog trovanja, koristeći oprobani recept američke Vlade, zaprašivanjem čitavih regiona i zemalja teškim metalima i bojnim otrovima iz aviona, što komercijalnih što vojnih. I tako bi se naivni ljudi divili predivnim belim brazdama na nebu  a avioni bi svakog dana neumorno „orali nebeske njive“  sa kojih je, na zemlju, padala kiša teških metala i otrova koje su, pored drugih medicinskih tegoba, izazivali srčane aritmije među kojima je najvažnije mesto zauzimala takozvana atrijalna fibrilacija. „

Pukovnik Miodrag (49) nije ni morao čitati nastavak teksta jer je već poverovao u sve napisano. Ipak je nastavio s blogom, došavši do podnaslova: 

ZAŠTO SU VRBE ŽALOSNE?

Pošto je izazvana „bolest“, vreme je bilo i proizvesti „lek“. Za tu namenu varsksao je lek od pamtiveka poznat u narodu, onaj koji potiče od lista vrbe i koji je godinama lečio migrene i groznice dok nije ustanovljeno da povremeno upali jetru, ponekad i mozak, a da mnogo češće izazove želudačne probleme. Međutim, novi život je dobio nakon što je otkriveno da usporava nagomilavanje krvnih pločica pa bi stoga „mogao sprečiti“ nastanak krvnog ugruška. Ozbiljnom mentalnom akrobatikom postulirano je da bi „atrijalna fibrilacija“ mogla izazvati nastanak krvnog ugruška i odmah je preporučeno uzimanje redovne terapije za sprečvanje zgrušavanje krvi. Kasnije se lek od vrbinog lista pokazao kao neefikasan (šta god to značilo, ako imamo na umu da su i lek i bolest pod navodnicima), ali je osnova bila jasna – sprečavanje nastanka krvnih ugrušaka.  Publikovan je rad koji pokazuje da mladi ljudi s atrijalnom fibrilacijom ne dobijaju šlogove – uglavnom su pod rizikom oni s drugim bolestima, koji su i inače u povećanom riziku od nastanka ozbiljnih komplikacija, ali to nije promenilo gledište „struke“. Naprotiv.

„Sine, evo na TV-u pričaju nešto pričaju o ovoj našoj aritmiji“, reče mu cimerka koja ga je rodila. Otkad ga je supruga napustila s decom, živeo je s majkom i njenim brojnim komorbiditetima.

I zbilja, s malih ekrana kardiolog je ponavljao rečenice koje je Pukovnik Miodrag upravo pročitao. „Ne znam ko je ovo pisao“, rekao je kardiolog, „ali mogu potpisati svaku rečenicu“.

Ništa od dodatnih uveravanja nije bilo potrebno Pukovniku Miodragu kome se činilo da mu je logika pobegla sa suprugom i da će izgubiti starateljstvo nad njom. Što je morao da zaskoči tu mladu kafe-kuvaricu pored onako lepe i mlade žene – više ni sam ne zna. Zar je onesvešćivanje tokom trčanja bilo potrebno da shvati da ima ozbiljan zdravstveni problem i da mu mlade kafe-kuvarice i kurčenje pred studentima neće vratiti ono što je nepovratno upalo u bezdan koji je i njega čekao. Nije ni shvatao koliko brzo je podlegao prelesti, koliko brzo mu je zavera prodala ciglu koja mu je dodatno otežavala balansiranje nad bezdanom. S kupljenom ciglom, stigla je i slatka iluzija pa  makar tokom čitanja bloga nije bilo krize srednjih godina, nije bilo nijednog njegovog poraza ni promašene odluke – čak ni promašenih otkucaja srca.  

Miloš Trideset pet se malo premišljao dok je čitao blog. Letimično je pročitao rad o mladima koji su prolazili bez moždanih udara, zaista je pisano o tome. Nije imao sumnje da prisustvo naučnog rada samo po sebi ne dokazuje ama baš ništa. Bila je potkrepljena jedna činjenica, a ne bi situacija bila bolja ni da su sve činjenice potkrepljene jer nije bilo jasno kako se one slažu u rečenice, kako jedna iz druge proishode, i činilo mu se da  tu logika potkrepljivanja radovima  nedostaje pokoja dimenzija. Lepa priča za kafanu, ali on će ipak nastaviti da se konsultuje sa dr Tankosićem. Kada nekako ubedi roditelje da prihvate njegovu novu konkubinu koju nosi u srcu.

A gde je uopšte Senka, tek se tad upitao. Našao je u sobi, zaspala je. Poljubio je u čelo, prošaputao „izvini“ i izašao.

Narednih dana osećao se mnogo bolje, popio je i par viskija nazdravivši sam sa sobom. Senka nije obraćala pažnju, pretpostavljao je da je bila zauzeta radom s klijentima. Začudio se koliko često i dugo je s njima skajpovala, često i posle ponoći, ali nije želeo da je ometa. Nije ni ona njega mnogo ometala. Štaviše, kao da nije uopšte govorila, osim u svojoj sobi, na skajpu.

Nije mu bilo čudno jer mu je prijalo malo oduška. Nije imao sumnje da mu je, pre ovog sranja sa aritmijom,  drugo lice množine paralo uši i da od toliko množine nije mogao čuti sebe, pa ni svoje aritmično srce. Ali sada je imao svoje „ja“ i svoje beta blokatore. Nastavio je sa laganim trčanjem .

Miloš je imao ambivalentna osećanja prema braku svojih roditelja. Taj neprekinuti niz uzajamnog ulizivanja, dosadnih razgovora o još dosadnijim temama, isprepletanih pogleda na svet kad više nije znao gde prestaje majčin stav a počinje očev, naporedo je išao s uzajamnim poštovanjem, požrtvovanjem i zajedništvom. Nije ni te večeri bilo drugačije – jedva je uspevao da ih ne prekine dok su se uzajamno šlihtali i dopunjavali o novostima iz komšiluka. Sedeo je sa Senkom koja je tada lelujala poput senke, što nije primećivao jer je bio usredsređen na svoju priču. Predstavio je stvar lakšom nego što je bila, potencirao je da mnogo ljudi ima istu bolest, da treba voditi uredniji život, i da su mu neki lekovi prepisani. Želudac mu se prevrnuo kad se otac našalio da li je on uopšte njegov sin s obzirom da u porodici niko nema srčanih problema, ali se ipak nasmejao. Srećom pa je Senka bila toliko odsutna, inače bi majka satima premotavala priču koju je pokušao da im proda, ali sada ga je samo zagrlila i rekla da se čuva. Pozvala ga je u kuhinju gde mu je rekla da mora biti pažljiv sa suprugom. „Nije imati nego umeti“, rekla mu je.

„Ne brini, dobro je ona. Nego mnogo radi“, rekao je Miloš, u šta je tad verovao.

                „Svi su potpuno poludeli. Izgleda da nas zaista nečim zaprašuju“ pomislio je Tankosić nakon što je ljubazno ispratio pukovnika Miodraga, već petog pacijenta koji mu postavlja ista pitanja. Da, atrijalna fibrilacija postoji. Štaviše, postoji u vašim srcima. Da, izlaganje nekim hemijskim agensima može pospešiti vašu atrijalnu vibrilaciju. Ali dr Tankosić nije znao da li nas zaprašuju bojnim otrovima iz aviona. Napomenuo je da, čak i da to uzmemo kao validnu pretpostavku, visok pritisak gospodina pukovnika i njegovo oranje alkoholom i cigaretama po sopstvenom kardiovaskularnom sistemu predstavlja mnogo ozbiljniji faktor rizika od oranja aviona po nebu. Ne, za dijagnostikovanje atrijalne fibrilacije ne treba testirati krv na prisustvo teških metala.

Simpatična bakica u čekaonici doktora Tankosića imala je mnogo više informacija od kardiologa. Ipak on nije stizao da prati društvene mreže.  Komšija joj je pričao da je neki njegov poznanik izvadio krv posle dijagnostikovane atrijalne fibrilacije – toliko je teških metala imao, mogao je rudnik otvoriti! Ona sama je otišla lekaru da ga zamoli da joj izvadi čip koji su joj ugradili posle operacije srca, nije ni znala da ga godinama nosi i da joj svetski moćnici jednim klikom dugmića mogu poremetiti srčani ritam. Gospodin u lister odelu dopunio je bakicin monolog. Da, gospodine pukovniče, i ja pijem te proklete lekove protiv zgrušavanja krvi, ali više neću. Neće nas izmišljenim lekovima lečiti od izmišljene bolesti.

„Ja sam Miloš, imam trideset pet godina i atrijalnu fibrilaciju. Bio sam uzoran đak, uzoran student, posvećen svom poslu. Bio sam pijan premalo  puta u životu, samo da vidim kako izgleda biti pijan. Trebao sam se izuseravati od alkohola pa da znam što je mene strefilo ovo sranje. Moj život je uredniji od života mrtvih ljudi na groblju. Šta je urednije od toga, jebote!  Sad imam mamu i tatu koje moram da lažem da se ne plašim i da je ovo kijavica srca, imam ženu koja mi na neki bizaran, pasivno-agresivan način  kaže da me ne voli isto kao pre. Ja sam odvratan čovek, zavidim svima onima koji se opijaju, drogiraju i jebu bez da im srce preskoči, koji se prežderavaju mašćurinama, slatkišima, belim lukom leče svaku boljku i opet su zdravi kao dren. Mrzim ih, želim ih da se skrše dok voze pijani, da im padne klavir na glavu dok se po ulici šire da im niko ne može ništa. Znam da će proći ovaj bes i da ću prihvatiti da moram da zgutam tabletu ili dve i da se redovno kontrolišem ali se nadam da će, s tom fazom, nestati ovaj bes koji osećam prema drugima jer nakon njega sledi i bes prema sebi. „

„Hvala, dragi Miloše. Dobrodošao nam.„ reče gospođa Mila Sedamdeset i kusur (7?), predsednica udruženja obolelih od atrijalne fibrilacije, koja je sastanke održavala u svom prostranom stanu u prizemlju. Nasula mu je sok od zove.

„Vi mladi imate teže simptome, ali to ne znači da je bolest teža. Znam, i ja sam bila takva. Ali sada je bitno da znaš da nisi sam, tu smo da se pomažemo . Takođe je bitno da vidiš da su mnogi pretekli – nije ovo smrtonosna bolest. Ja sam već desetak godina „treperava“, gospodin pukovnik par meseci, gospođa Dara već dve decenije. „

Pukovnik je pokušavao da se namesti u fotelji. Bilo mu je neudobno, pretoplo i dosadno. Bio je dezorijentisan, na svim stranama sveta podjednako nesnađen, sve dok nije primetio reklamu za lek protiv zgrušavanja krvi na poslužavniku gospođe Mile.

„Lažeš!“ , reče nepovezano. Platila te je farmakomafija da nam ovde patetišeš. Pa pogledajte ga, puca od zdravlja, volu može rep iščupati a sad nam prodaje tu neku žvaku da je bolestan. Provaljen si, pičko.“

„Ma kakve su to reči, prijatelju?“, upitala ga je gospođa Mila.

„Ti zaveži, matora. I tebe plaćaju da nas godinama ovako lažeš“

„Da, sve je prevara“, dodade još jedan glas.

„Pa kakva prevara, ljudi?“, upita domaćica.

„Prevareni su ovi idioti“, reče Miloš, „naseli su na priču da je bolest izmišljena, da lek ne leči, čitao sam i ja to“.

„Ama šta vi pričate?“ – domaćica Mila zaista nije znala o čemu se priča.

„ A ti kao ne znaš, matora?“, reče pukovnik. Bilo mu je sve gore i gore.  

„Ne znaš ni ti šta pričaš, matori“, dobaci mu Miloš. „Pričam ti svoju priču, a ti mi kažeš da lažem. Pa nosi se u tri pizde materine i ti i ovi tvoji ludaci. Ili uzimajte terapiju ili je nemojte uzimati, samo odjebite.“

„Sad će me jedan balavac učiti. Alo bre, znaš li da sam ja profesor na Akademiji“

„ A znaš li ti da ti tek sad jebem sve po spisku. I pošto tako pametan ubeđuješ ljude da budu glupi, želim ti dobro zdravlje i dug život, da možeš da dugo gledaš grobove onih koje si lično oterao u smrt“.

„Pa ljudi molim vas, smirite se, popijte sok.“, reče detinjastvo gospođa Mila.

„Zapamtićeš mi ovo, veruj mi“, reče pukovnik.

Bio je besan, mrzeo je svoj grad i sebe i to što nije u tuđoj kući mogao biti ono što je u svojoj kući i svojoj akademiji – glava porodice čija se reč pamti, poštuje i kojoj se ne prigovara. Pa eto ni žena mu nije reč rekla što se kurvao, prosto je otišla. I onda se našao jedan balavac, po svim pokazateljima na lestvici iznad njegove, koji je uspeo da ga pljune. Pa kako gravitacija dozvoljava pljuvanje odozdo nagore? Besan je bio na sebe što ranije nije prozreo zaveru, što ranije nije zaključio da je krivica u drugima a ne u njemu, da bi i dalje bio najbriži, najsnažniji a istovremeno i najrečitiji, da ga ova prokleta zavera nije zaustavila. „Ne“, reče glasno razmišljajući, „samo usporila“. Ukinuo je sve lekove, ukinuo je i majci lekove, ali ona to ne bi razumela.

Možda bi i razumela pre iskrivljenog osmeha s kojim ga je sačekala na vratima. Gledala ga je unezvereno dok su joj reči ispadale na parket. „Šlog“, pomisli i uze telefon. Još i pre nego što je hitna stigla, znao je da nije bolest ta koja joj je iskrivila osmeh, već brojni „komorbiditeti“. Ali je za ovo neko morao platiti. I znao je tačno šta treba da uradi. Imao je dan- dva na raspolaganju.

 Student Petrović Dvadeset četiri (24) je čekao na praznom autobuskom stajalištu. Tek je prošlo pet.  Znao je da ga Pukovnik Miodrag (49), njegov profesor na Akademiji, sigurno neće silovati jer se snošaj uz pristanak ne računa kao silovanje. Bio je to ambiciozni mladić koji je obožavao tehniku, koga su slušale struje i radio-talasi bolje od koleginica sa smera i koji se odlično snašao na dva stručna predmeta koje je predavao profesor Miodrag. Preporučio ga je za master rad a kasnije i poziciju na katedri. Mladi student Petrović nije imao dilemu da želi da ostane pri vojnoj službi jer je znao da njegovu ljubav prema tehnologiji i otadžbini  nijedna druga služba neće moći da pripitomi na način koji bi zadovoljio i njega kao pojedinca i društvo kao celinu. Ipak, znao je da akademski lavirint ima svoje dekrete i pravila od kojih su mnoga daleko od moralnih i da ih moraš poštovati kako bi ostao u trci. Bar dok ne dođeš do vrha. „Koga briga da li je ubijao ženu od batina onaj koji je poginuo braneći svoju zemlju“, mislio je Petrović dok je čekao profesora. „Ne, odbrana zemlje u vrhovno i ultimativno dobro koje želim da postignem, ali ovo je  nepravedan svet a pogotovu naš učmali akademski svet u svetu, pa sam prinuđen da trgujem raznim dobrima ali i raznim zlima. Znam da priča o moralu postane priča o piljarnici s raznim dobrima i zlima, ali nisam ja stvarao ovaj svet, treba se obratiti tvorcu“.  

„Kasni.“ Pomislio je Petrović. I taman kad je to poluglasno izgovorio, stigao je profesorov „pasat“.

„Dobro jutro Petroviću, je l’ hladno? „

„Pa jeste, profesore. Onako“

„Upadaj, ugrejao sam ovde.“

„Joj, valjda neće mnogo boleti.“, pomislio je Petrović dok je ulazio u kola.

„Petroviću, spremio sam nam kafu, a ovo i plastične čaše. Uzmi malo, da se razbudiš“.

„Jao, to je ona droga za silovanje“, pomislio je. „Pa dobro, koga briga, bar neću osetiti. Neka bude šta biti mora“. Otpio je gutljaj.

Prolazili su pored dve nafrakane seksualne radnice kojima se smena upravo završavala.

„Ideš nekad na kurve?“

„Ne idem, profesore. Imam devojku“, reče student.

„Pa ni ja nisam mislio da idem na kurve dok nisam shvatio da mi je žena kurva“.

Tu su se oboje nasmejali.

„Dobro je, možda me ipak neće silovati.„

Ali pukovnik je nastavio da trabunja o kurvama. „Sumnjivo je što stalno priča o ovim temama, možda me ipak siluje“, premišljao se siroti suvozač.

„Nego Petroviću, znam da tebe interesuje protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije protiv agresije 1999.“ „O da, profesore, to mi je opsesija.“

„Je l’ znaš čime je oboren američki avion F117a, takozvani nevidljivi?„

„Naravno, bio je oboren trećeg dana agresije raketnim sistemom S-125 Neva. Oborila ga je 250. raketna PVO brigada“.

Uključili su se na autoput. Drugih vozača nije bilo, pa je pukovnik lako stigao do 160 kilometara na sat. Već su duboko ušli u Srem.

„Imam jedno iznenađenje za tebe, Petroviću. Znam koliko voliš tehnologiju a pogotovu raketne sisteme, vreme je da ti pokažem nešto.

„Nadam se da to nešto neće biti tvoja kita“, pomislio je Petrović. Već su prešli most kod Beške, grudvice magle su lebdele nad Dunavom. Pasat se isključio kod Kovilja.

Petrović dvadeset četiri strpeo je dok su jurišali lošim, ispucalim putem kroz neke dve ravničarske pripizdine. A kad je auto skrenuo na letnji put, momak je progutao knedlu. Najzad je pukovnik zakočio. Bili su na rubu dunavskog rita, u društvu meseca koji je polako odlazio na spavanje, Fruške gore koja se tek budila i Titelskog brega koji se rasanjivao tamo u daljini. „

„Zna čovek šta je romantika“, pomislio je student.

„Pogledaj, Petroviću“.

Pogledao je uplašeno. Na samoj ivici rita, dobro skrivene i kamuflirane u šipražju, bile su gusenice glomaznog vozila iznad kojeg su štrčale tri zašiljene rakete.

„Samohodni transporter raketa!“ – reče zadivljeno Petrović.

„I to kakav. Ovo ti je, Petroviću moj, raketni sistem 2K12 Kub“

„Onaj što je korišćen tokom agresije?“

„Tako je, dobri moj. Ove nove generacije misle da je za staro gvožđe, već su ga otpisali, a sad ćeš sam proceniti da li je tako“

Izašli su iz kola. Student je odahnuo i zatražio još malo kafe. Bio je ushićen da što pre istraži priliku pred njim.

„Zamisli da si na položaju. Kako ćeš osposobiti ovu lutku?“

„Ne znam, profesore. Trebaće mi vremena. Ovu praistoriju znam samo sa jutjuba. „

„Ali nama zvrje avioni nad glavom. Nemamo vremena, za koji minut će nas zasuti bombama.“

„Ali u tom slučaju ovde  ne bih bio sam. Gde nam je posada?“.

„Stići će, priteralo ih u ve-ce, recimo“.

„Mislim da ću se snaći ako vi pokrenete ovu skalameriju. „

„Pa hajde probaću, ovaj radar je toliko zastareo da ga naši savremeni više ni ne konstatuju“, reče pukovnik.

Monitor se pokrenuo, lampice su zasvetlele.

„Profesore, ovo je tako zabavno.“

„Sad jeste, nije bilo one 1999.“

„Je l’ ovo važba gađanja?“

„Može biti“, reče profesor.

„Šta nam je cilj“

„Neprijateljski avion“

„Pa gde je? Dajte mi koordinate“

„Ne treba, pogledaj iznad sebe“

A iznad njih spuštao se putnički avion. Već je sišao sa neba gde je uzorao svojih par otrovnih brazda. Petorica lekara vraćali su se  ovim jutarnjim letom sa jednog kongresa kardiologa povodom novina u „lečenju“ „atrijalne fibrilacije“ . Avion je spustio  točak i promeškoljio se na hladnom prolećnom vazduhu. Spremao se za sletanje.

„Neću valjda ciljati putnički avion?“

„To je dobra vežba jer su oni sporiji i glomazniji. Nisi valjda mislio da su ovo prave rakete? Je l’ ti misliš da sam ja lud“

„Ne, naravno, izvinite.„

Ubrzo je klinac ovladao tehnikom. Paradoksalno, bio je oduševljen njenom zastarelošću, iznenađivala ga je razlika između ogromne komandne table u ruskoj praistoriji i kompaktne verzije, lake za upravljanje, kakvu je sretao na simulacijama. Ipak, zaluđenici kao on znali su poneštao i o praistoriji. Bile su to njihove vinil – ploče.

Evo ga, profesore. Jedna troma tačka, reče pokazujući na nešto što bi se uz mnogo poetske imaginacije moglo nazvati monitorom.

„Bravo mali“, reče pukovnik i potapša ga po ramenu. Na to se momak stresao.

„Ovde će me silovati“ pomislio je i zadrhtao.

Profesor ga je uhvatio za ruku i zajedno sa svojom krenuo ka dugmetu za lansiranje. „Sad sam gotov“. Petrović se u poslednjem trenutku trgao ali čovek je već dodirnuo komandu. Obojica se bacili na pod nakon zaglušujuće buke koja je usledila. Raketa je upravo poletela.

„Ovo...nije...vežba?“

 „Ovo nije bila vežba“, pomislio je student doktorskih studija koji se vraćao na odmor u Srbiju. Nikako nije uspevao da zaspi ali i inače nije spavao u avionu. A sada je već bilo vreme sletanja. Neka, spavaće kad stigne kući. Umorile su ga doktorske, mislio je da će ličiti na osnovne studije koje je s lakoćom završio. Kakva laž – doktorske su bile toliko neočekivano drugačije i odraslije, oslobođene „budi vredan i biće dobro“ filozofije, kao da su ga pripremale na mračno nebo života koji dolazi nakon završetka formalnog obrazovanja. Zadrhtao je videvši raketu koja se stvorila ispod njih. Otišla je svojim putem, da podere nebo onako zašiljena. Avion se malo zateturao, kao čamac kad ga sustignu talasi od broda koji je prošao.

Čuo je vrisak. Odmah se oglasio pilot rekavši da je sve u redu i da su turbulencije pred sletanje uobičajene. Kao da niko nije primetio raketu koja je upravo proletela. A možda je i on umislio, možda je postao i lud od silnih stresova na studijama. Osetio je kako mu raste puls.

Čitao je o nekoj čudnoj srčanoj aritmiji koju ima 2% populacije. U avionu ima oko 150 putnika, to je brat-bratu, tri aritmije. Kakva ga je sreća snašla, njemu bar jedna ne gine. Odmah mu je i srce preskočilo. Počeo je da se guši.

„Daću vam malo vode, a dotle dišite u kartonsku kesu. Pomaže, verujte mi“, reče mu stjuardesa koja je prolazila.  

I doista, pomoglo mu je disanje u kesu. Imao je samo napad panike. Ali dok se stjuardesa sjatila oko njega, niko nije primetio starijeg čoveka na mestu pored, kome je klonula glava. On je bio jedan od nosioca čudne aritmije, ali ne samo nje. Upravo su mu zatreperile i komore. Prestao je da diše a srce mu je lupalo neujednačeno, haotično i nemoćno da pumpa. Kao obezglavljeno pile lupalo je u prazno dok nije sasvim stalo.

 Otvaraj, vojna policija!

Ne seća se Miloš sata kad su uleteli u njegov stan. Podigao je ruke uvis, ostavili su ga da leži na podu sopstvenog stana dok su trojica maskiranih pridošlica bacali sve oko njega.

„Ti si pisao one vesti?“

„Koje vesti“

„One lažne vesti, da nas truju iz vazduha, da ona bolest srca ne postoji“

„Šta vam pada na pamet, pa ja imam tu bolest“

„ IP adresa je locirana.“

„Ljudi, ja stvarno ne znam o čemu pričate“

„Našli smo.“, reče jedan od trojice iz Senkine sobe. Laptop je bio upaljen a brauzer ostavljen baš na pomenutom blogu, gde je pisana objava koja još nije „okačena“.

 Moglo se jasno videti kako su stariji ljudi menjali pravac svog kretanja da budu što dalje od devojke koja je jedva ličila na Senku a koja je sada bila prljava, poderana i zagledana u klupu. Danima je pokušavala da nađe kuću u kojoj je odrasla, a sada je bila na svega par koraka od nje. Bila je uplašena, zbunjena i izbezumljena, kakva nije bila još od kraja srednje škole kad je prvi put imala psihotičnu epizodu koju je prebolela u bolnici. Nekako je prebolela i taj raskid sa realnošću, i očev beg iz njihovog života (ne i sopstvenog)  jer mu je supruga bolovala od iste bolesti od koje i kćer, i majčinu hospitalizaciju i potonju smrt, sve je to uspela nekako da pregura jer je verovala u rutine. A onda je srela jednu dobru dušu, jednog lepog i dobrog analitičara rizika koji ju je jako zavolelo. Koliko je samo želela da ga usreći i da bude prava, normalna žena za njega. Šteta što su je lekovi usporavali, pa je prestala da ih uzima. A onda je stigla njegova bolest i ona dva glasa koji su je pratili. Jedan loš koji je rekao da nikad ništa neće biti dobro. Taj glas joj je stalno prkosio, ovoga puta je dao bolest njenom vereniku da bi joj napakostio, ali tu je bio dobar glas da joj pokaže istinu, da je dovede do zaključka kako je cela ta bolest izmišljena i da ona ima jedina moć da vidi istinu. Ipak, dobar glas joj je savetovao, raširi tu istinu neka se i drugi ogreju o nju. A onda su dobar i loš glas postali jedno, govorili su jedan uz drugi ili jedan preko drugog pa više nije mogla razaznati koji je koji, čula ih je kad ustane i kad legne, izlazili su iz frižidera, sa televizora, iz monitora i ceo je ovaj svet postajao pakao i pre nego što se završio. Najzad je dospela do napuštene kuće u kojoj se rodila i u kojoj je provela srećno detinjstvo s majkom. Sada je legla na dotrajali otoman, jedini koji je ostao u kući, sklupivši noge u fetus položaj. Vrištala je kao kad je dolazila na ovaj svet, želela je da se vrati u toplinu majčine utrobe gde je sve bilo prijatno i sigurno i gde nije bilo ovih glasova koji su je proganjali ceo život.

Tako su je zatekli. Doktorka Pavlović se setila gde bi njena dugogodišnja pacijentkinja mogla biti. Prišla je i pokušala da joj nešto kaže, ali  osoba u fetus položaju više nije bila u ovom svetu. Vrištala je nesvesna. Sve dok je injekcija haldola nije potpuno uspavala.

„Molim vas, polako sa njom. Ona je bolesna“, rekla je doktorka.  Onesvešćenu i izmučenu devojku pomoćno medicinsko osoblje je nosilo, poput nekog komada drveta, ponovo na psihijatriju.  

 „Sine, Senka ti je izlečena“, reče mu majka. Prošli su meseci

„Ne želim da znam za nju.“

„Da znaš samo da sam joj redovno slala cveće u tvoje ime.“

„Pa što se mešaš.“

„Neko mora kad si ti tako drven. „

„Lagala me je od početka.“

„A ti kao ne bi. Pa zamisli samo kako je bilo njoj, koliko joj bilo teško. Majčina bolest, očevo napuštanje, i na kraju njena sopstvena bolest.“

„Ludilo. „

„Nemoj tako. Ova te je najviše volela, od svih onih tvojih. Idi, prošetaj se. Čula sam da živi u majčinoj kući, tamo na periferiji.“

Poslušao je majku. Lepo se obukao, iz ormana izvadio stari štofani mantil koji je volela, cipele koje su zajedno birali, svratio je u baba Slavkin vrt po krizanteme.

Čekala ga je za stolom u ćošku. Bila je „drugačija“, eventualno „promenjena“, i tu se zaustavio u opisivanju. I dalje je bio zaljubljen u nju. Pokušala je da se nasmeje kada se pozdravila. Uzalud, nosila je nekakvu bezličnu masku.

„Lekovi“, kao da se pravdala. „Još uvek sam loša sa facijalnom ekspresijom, oprosti.“

Odmahnuo je rukom.

„I oprosti za sve.“

„Nemam šta da ti opraštam.“

„Žao mi je što se sve desilo. Mnogih stvari se ne sećam, tamo su mi rekli šta se sve izdešavalo“, reče, neodređenim pokretom ruke pokazujući na „tamo“. Poslednje čega se sećam su tvoji lekovi. Jako sam se rastužila što si i ti osuđen na doživotne lekove. Nego oprosti što te pitam, kako si ti? Kako bolest?

„Dobro je. Kontrolišem se redovno, za sada nemam problema. Kako si ti sad?“

„Usporeno, pregaženo, sanjivo. Ali ide na bolje, već su mi dobrano smanjili one konjske doze.“

„Je l’ ti znaš da si pola države podigla na noge“, reče Miloš uz osmeh.

„Da, rekli su mi. Ne sećam se, ali očigledno su svi oni luđi od mene.“

Pokušala je da se nasmeje.

„Nego, je l’ uspevaš da radiš?“

„Imam jednu koleginicu koje mi je sačuvala malo posla. Imam ušteđevinu od majke i sećanje na ženu  koja me je, uprkos bolesti, odškolovala. Majka mi je rekla da nikad ne gubim nadu. Makar bolest, makar bolnica. Proći će“

Nakašljao se, razmišljao neko vreme i onda pitao.

„Imaš li nekoga“.

„Nekog prijatelja?“

„Ne. Nekog...ma znaš već?“

„Ne znam. Možda“.

Nije ništa rekao. Ona je nastavila.

„To je jedan tužan čovek koga sam upoznala u bolnici. Izgledao je drugačije, nije izgledao kao... mi. Ali imao je neke sumanute ideje. Umislio je da je pukovnik i predavač na vojnoj akademiji, čak mi je pričao da je umalo oborio neki avion i da su ga zbog toga strpali u bolnicu. Zanimljivo, i on ima atrijalnu fibrilaciju. Bio je u gipsu kad je stigao. Navodno ga je izubijao neki student koji je trebalo da sruši taj avion.“

„Je l’ si zaljubljena u njega?“

„Ne znam. Želim biti uz njega jer mu očigledno treba pomoć. A najbolje da mi pomognemo našima“

„Ko su mi a ko naši?“ , upitao je ozbiljno.

„Pa mi nenormalni“.

„Hej, nemoj tako da pričaš o sebi. Niko me nije tako nenormalno voleo kao ti. Ne volim kad tako pričaš o osobi koju volim.“

„I dalje?“

„I dalje.“

„Pa šta sad?“

„Hajdemo sad polako, od nule, da vidimo šta će biti“, reče uz pozdrav. Prvo da „sama odlučiš kom ćeš pripasti“. Moja je bolest treperenje predsoblja, pa imaj razumevanja što te neću preneti preko praga. Uzajamno ćemo se preneti.

 P.S.1 Ova bi pripovest bila završena da je dr Pavlović bila prijateljica naše drage junakinje, ali eto jebiga. Autor ove duge pripovesti ne zna da li je doktorka oduvek bila zla pa je u jednom trenutku poludela ili je oduvek bila umobolna pa je u jednom trenutku postala zla. Poverovala je da može kontrolisati umove svojih pacijenata bolje od lekova ali je, kao prava naučnica, to morala dokazati. Jedna je grupa nesrećnika dobila placebo umesto lekova ali je bar imala redovne konsultacije s njom, dok je druga grupa dobijala zaslađivače umesto lekova i bila prepuštena sama sebi. To je bio prvobitan plan. Ali nastao je problem - bio je tek četvrti dan kad je Senka ostala bez lekova, nije još zloluda doktorka ni stigla izvršiti trijažu ko je prepušten sam sebi a ko njenom ludilu,  devojka joj je već stigla uplakana. Verenik je bolestan.

„Nije to strašno“, ubeđivala je. I sve bi dobro ispalo da glupača, mislila je doktorka, nije pokupila priču jednog drugog pacijenta o svetskoj vladi iz senke koja nas prska iz aviona. A onda je u pobuđenom umu sve to pogrešno prespojeno i rođena je nova teorija na koju su se svi upecali.

„Halo. Da, može sutra u jutarnjem terminu. Hvala, vidimo se“, reče  preko telefona.  U hodu je promenila plan. Sve svoje pacijente - nesrećnike otrovala  je istom teorijom i svi oni su, iz hranjive podloge koju su dobili, divergirali u svoje osobene beskonačnosti. Preko novina, podkasta i televizije. I gledaoci su voleli da divergiraju pa su svi su tražili njene pacijente, kao novinar s kojim je upravo razgovarala. Novac je stizao na veliko.

„Niko me nije prozreo“, reče sama sebi zlobno i samozadovoljno.

P.S.2   Doktorki Pavlović ćemo umobolnost uzeti kao olakšavajuću okolnost što nije bila u pravu. O njenom planu i basnoslovnim zaradama znao je onaj ko je trebao da zna. Ali je puštana da radi ono što, očigledno, nije bio samo njen cilj. Paradoksalno, bio je to čak i cilj gledalaca i čitalaca. Pa ko ne bi voleo 3D akcioni film u kome je svako od nas u glavnoj ulozi i protiv koga se svi ostali bore do iznemoglosti? To što su se svi urotili protiv glavnog protagoniste ne znači nužno nešto loše, to samo znači da film nije gotov i da ima nameru još dugo da traje. Uostalom, ako je alternativa svet u kome niko nikome čak ni zlo ne želi, a gde umesto fabule Slučaj fijuče kroz napuštene olupine propuštenih prilika i loših hipoteza – ko ne bi odabrao zaveru?

[lillon]

Évekkel ezelőtt, sok évvel ezelőtt csak ámítottak, milyen jó hely a Zánka. Tudtam, hogy nem. Egyszer voltam és minden volt, csak jó s élvezhető nem. Aztán szembejött velem a videó, amin az volt írva, hogy az egyetlen hely ahol minden probléma megszűnik, az pontosan ez az undorító tábor. Nos, nem fűztem hozzá túl sok reményt. Sőt, semmennyit,így pontosítva. Aztán tudod mi lett? Eljött a nyár, elballagtunk, és úgy kezdtem magam érezni, mint a legutolsó kutya egy mocskos helyen. Az iskola elmúlt, nem volt 7a,se nyolc b, se matek, se töri, se kémia, se semmilyen interakció, ami lázba hozott volna. Nem voltak emberek, pletykák és izgalmas délutánok. De a legjobban az fájt, hogy már mi sem voltunk. Bár néha átmentem a Rolihoz, és találkoztam a Dáviddal is, semmi sem maradt. A társaság, ami az évfolyamunkat képezte és borzasztóan zavart, elkezdett hiányozni. Tisztában voltam vele, hogy a lelkem darabjait alig tudtam összetartani annyira, hogy kibírja az utolsó évet, mégis reméltem, hogy még egy kicsit az maradhatok, mint előtte és a híres Zánka elhozza a lezáró pontot erre a nyolc évre. Reméltem, hogy változást és emlékeket kínál majd. Hát, megtette. Elhozott téged hozzám, meg azt is, akit a legjobb barátomnak tartottam. Minden nap has és fejfájással kínzott, valamint egy hideg Balatont is az utamba sodort. Konkrétan, gyűlöltem azt az embert, aki kitalálta, hogy építsenek egy ilyen tábort mint az, abban az 5 napban mégis minden máshogyan festett, mindenkit szerettem. Felszabadultam az itteni nyomasztó hétköznapok alól, anyám riogató személyisége elől, és a saját tehetetlenségem is elhagyott. Hirtelen totál ellenkezőleg kezdtek el működni a dolgok. Úgy kezdtem érezni, igaza van annak, aki azt súlykolta belém, hogy a Zánka jó, és minden probléma megszűnik. Mert így volt. Szimpatikus lett az osztály, és nem bántam egyetlen közösen töltött percet sem. Aztán, eltelt 3 nap, kávén és kekszen kívül alig éltem máson, a bordó ágyak hívogatóak voltak, és nem gondoltam arra, hogy haza kéne menni. Egészen addig, míg el nem jött a délután. Igazából, nem is én lennék, ha nem okoztam volna a fél csapatnak szenvedést, mivelhogy fél évnyi emléket, és 5 ember társaságát csesztem szét. Megmondtam, hogy hiába vagy kedves, vicces és rendes családból származó, hiába gitározol és focizol jól, nekem van egy Levim aki nagyjából egyiket sem tudja nekem adni magából,ráadásul szeretem. Tudtam, hogy vele elbaszhatok mindent, úgyis együtt maradunk. Máig hiszem, hogy jó volt úgy, most is mellette állok. Tehát, ezek után egy cseppnyi nevetés nem volt a napjaimban, egyedül aludtam az ágyon és senki sem mondta, hogy kellek a plüss tehenemmel. Egészen máshogy volt a vége, mint az eleje, a következő 2 nap fullasztóbb volt, mint itthon bármelyik. Magammal szembenézni sosem bizonyult egyszerűnek, és ezt az ént valahogy másoknak is elő kellett adni, ettől függetlenül viszont, a Zánka nem rossz. Kivéve a kaja, az kurva szar. Minden hülyeség ellenére, és minden barátság elvesztésén kívül, az egész sorsfordító történeten túl, visszamennék.

[agoddamn]

Yes, it would have made a lot more sense to wait less than 24-hours to try my Levimal solo, but it's about sending a message.

#boots plays grabble

[lucianapmsinflorio]

Café dá manha bem levim. Banana cozida com canela e cafezinho sem açúcar. Dica de hoje. #emagrecimento #reducacaoalimentar #dicasdecafedamanha #blogueira (em Campos dos Goytacazes) https://www.instagram.com/p/CKoHeMrH5Ui/?igshid=1krtj7r09yavo

#emagrecimento #reducacaoalimentar #dicasdecafedamanha #blogueira

[snieznooka]

Przyszła kolej na to, aby zabrać się za kolejny, już czwarty to cyklu Słodki dom. Tym razem opowieść jest niezwykle wzruszająca, przynajmniej na mnie zrobiła tak mocne wrażenie. Opowiada o Levim Carillo i Elsie Hall, wszystkich trudach życia, jakie prowadzili, o walce jaką byli zmuszeni stoczyć, zwłaszcza tą z samym sobą, która zawsze jest najtrudniejsza. Nie zawsze sami mamy wpływ na to w jakim położeniu przyjdzie nam stanąć, ale czasem wystarczy wyciągnięta dłoń i odwaga, aby ją pochwycić, aby cokolwiek w nim zmienić. Łatwo to jednak ominąć, taką szansę. Czy bohaterowie staną na wysokości zadania? Co takiego przygotowała dla nich Tillie Cole? Jeśli zabieracie się za „Słodką duszę” musicie mieć przy sobie pudełko chusteczek, tak tylko ostrzegam. 🏙🏙🏙 #bookalicious #bookstagramit #bookstagrampl #bookstagrammers #bookaddicted #booksandshares #książki #książka #ksiazkoholizm #ksiazkoholik #ksiazkoholiczka #readingislife #bookishlove #bookislife #photobook #bookishgirl #picturebook #thebookstagram #bookstagramfeatures #bookblogger #polskiebookstagramy #mybookfeatures #polishbookstagram #instaksiążka #snieznooka #wydawnictwoeditiored #słodkadusza #tilliecolle (w: Bytom) https://www.instagram.com/p/CBPbk5yhGMv/?igshid=1imidkt3osrbk

#bookalicious #bookstagramit #bookstagrampl #bookstagrammers #bookaddicted #booksandshares #książki #książka #ksiazkoholizm #ksiazkoholik #ksiazkoholiczka #readingislife #bookishlove #bookislife #photobook #bookishgirl #picturebook #thebookstagram #bookstagramfeatures #bookblogger #polskiebookstagramy #mybookfeatures #polishbookstagram #instaksiążka #snieznooka #wydawnictwoeditiored #słodkadusza #tilliecolle

[furrina]

Creative cabinsllc photo by Levim Kelly #design #moderndesign #designinterior #designdeinteriores #industrialdesign #designlovers #architecture #magazine #woodarchitecture https://www.instagram.com/p/B_sl2RepvyC/?igshid=1gi4fwuly1j5z

#design #moderndesign #designinterior #designdeinteriores #industrialdesign #designlovers #architecture #magazine #woodarchitecture