#aforizmi | Explore Tumblr Posts and Blogs

zasvepare · 5 years

Photo

Pošto smo sujeverni, počnimo znacima.

Već u subotu ujutru, na strateški važnom ćošku Mutapove i anonimnog sokačeta, omiljenom svratištu agresivnih golubova, vidim na kontejner naslonjene — prozore. Pored kontejnera iz kojih kao da se prelivalo (drugi predznak) zateknem dekaru kako razmotava musavi pekarski papir.

Da bi mi objasnio zašto je iz kontejnera uzeo burek (kako primetih, sa sirom), Ciga pokaže na golubove i kaže: — Gladne su ptice! Što mi se pravda kad ga nisam ništa pitao? Jesam li mu izgledao kao inspekcija Javnog komunalnog? Zastanem ispred Čedine pekare da to pribeležim, kad čujem jednu stariju ženu:

— Šta je ovo? — poče da pokazuje neodređeno uvis — neka tama? Treći znak. Videla me je prvi put u životu, a gledala me je sa takvim, neprepričljivim komšijskim poverenjem, kao da od mene, tako naherenog, sa sveskom, očekuje procenu, kao da sam opet stručno lice koje svakog jutra u desetak sati meri stupanj zamračenosti nad Kalenić-pijacom.

Smeteno joj rekoh “da”, zapisah i njenu intervenciju i nastavih ka pijaci pomalo začuđen. Ali ne zbog tame koja se zaista nadvila nad Vračarom, niti zbog toga što je pre neki dan — ako je verovati Ćoki — Beograd bio najzagađeniji grad na svetu, a Niš odmah posle njega na lestvici. Ne, hodao sam kroz pijacu sebično se pitajući: “Šta to svet pokušava da mi saopšti?” Prvo prozori, zatim burek za golubove, i na kraju “neka tama”... Prava enigma! Osećao sam da je preda mnom ozbiljna misija. Utom se neko sa pijace, u uskom tesnacu kraj Viške, prodra: — Bez para nema roba! Tek kad sam zapisao uzvik, uspeo sam da čujem reč “rob”; i ta mi se verzija učini još tačnijom. Bez obzira što je bila parolastija.

Nastavih, nešto naoštreniji, vibrirajući kroz “Čuburu simbola”; i svet opet nije dugo čekao da se oglasi. U Koče Kapetana, nadomak četiri-pet zelenih kontejnera, iz kojih je ponovo sve bujalo (kao, Bože me prosti, u Kamijevoj Kugi), postanem svedokom žive slike.

Dok prilazi prvom kontejneru zdesna, sa spremnom dužom motkom za zahvatanje (reklo bi se i novonabavljenom) Ciganka prekorno odmerava dekaru koji iz kese pored kontejnera skroz levo vadi i u torbu pakuje brojeve “Bazara”.

I tad mi, najzad, sinu: prva subota u mesecu!

Dan kada se, barem po propisima, u kontejnerima mogu naći najkabastije stvari: nameštaj, šut i knjige. Iako se u praksi, barem na Vračaru, na kabaštinu moglo naleteti u svakom bogovetnom trenutku, biće da je većina (verovatno, starijih) Čuburaca poštovala tradiciju iznošenja glomaznih nepotrepština.

Bilo je nečeg dirljivog u toj pravilnosti: čak sam mogao, naročito u položaju tog matorog naguženog nad Bazarima, da nanjušim prisustvo nekadašnje države.

Još sam, gledajući te kontejnere sa siluetama Ciganke i dekare, pomislio, nekako obradovan tom idejom: “Ima za sve...”

Ne, vaš se bibliožder neće gurati po kontejnerima, ako ste to pomislili: taman posla, staviće ruke u džepove, kao “gospodin”, napraviti još krug do Gradića Pejton, i sutradan ustati na vreme za Zemunski buvljak. Gde će drugo da odu ove prve sirovine!

Ali ako ste pomislili da je zažmurio na jedno uvo kad je rešio zagonetku, tu ste se prevarili. Znakovi, i njihovo beleženje, i posle rešenja su nastavili da ga preokupiraju. Sledeći je pretendovao upravo na uvo. (A da biste ga i vi čuli, moraćete da ga skinete sa linka)

PATKICE

Kad sam, već u večernjim časovima, čuo ovih dvadeset osam sekundi, odmah sam zamislio prateći crtać: u prvih sedam sekundi, patkice doleću i zauzimaju položaje, kao hor ili kao uigrana koreografska ekipa; a od osme sekunde nadalje, počinju da se gegaju u ovom swaggering ritmu, gačući unisono sa basom.

Bio sam, elem, zaboravio na semiotičko prepodne (tako to biva kad se dođe kući, kad noge i mešina traže da se odmaraju od hodanja). Kasnije sam ipak našao snage da ih isteram u šetnju i s kumom — koga ćemo ovde zvati srednjoškolskim nadimkom DELAROSA — popijem vince-dva u takozvanom Jugovinilu.

Tu smo, kao dva Mapetovca sa galerije, pljuvali cene ploča koje su se, sve u 16, pružale pred nama. Ne, po tim pultovima nije vredelo zagledati, ni da se informišeš: sve je bilo četvorocifreno, i svaka prva brojka bila je četvorka. Dobro, hajde, lažem: sve sem klasike, Nade Obrić i Bore Drljače, koje su koštale po dvestotinak dinara. Ali su zato, da biste se ponizili birajući, bile izložene po kutijama i posakrivane. Izgleda da je i s diskovima kao i s knjigama: što bolje, to jeftinije!

Sutradan ujutru, koma: sat je zvonio u pola sedam, pa u sedam, pa u sedam i petnaest. Vince popijeno u bivšoj pivari nije me požurivalo na javu.

Ili je za nebuđenje možda ipak odgovoran san? Sanjao sam kako Dua Lipa (kosovska kantautorka) snima film u Srbiji. Reditelj je smrtno zatreskan u nju. Ja mu je otmem da prošetamo: kažem joj kako sam video njenu ploču (i ne lažem, u Jugovinilu, na javi!); ona se na to odmah opusti i počne da mi priča kako je tumarala po Staroj Pazovi, tražeći “pojeziju”.

Tek u pola devet uspeo sam da se probudim iz te, verovatno prijatne šetnje (detalje sam, nažalost, zaboravio). Bio sam toliko smeten da u osamnaestici nisam mogao da se setim kako se zove most nad kojim prolazimo. Ubedio sam sebe da mu je ime “Antilopa”. Ali nekako mi se nije zvučno uklapalo. Tek kad sam na nekom parkingu u izgradnji (opet ih ne razlikujem od ruševina) pročitao natpis BW GALERIJA, popizdeo sam i setio se da sam na Gazeli.

— Čista pomodarija! — govorio mi je, apsolutno imajući pravo, krivozubi starac dok mi je, u najužem becirku Zemunskog buvljaka, prodavao Bouvijevu ploču Let’s Dance za šesto dinara. — Jedan mi tako došao i navalio: neće pa neće za petsto, nego za četristo, i ode misleći da ću da ga molim: hoću đavola!

Nezgodno je raditi s prodavcima koji znaju šta prodaju, ali šta se mora, mora se. Ploče su ipak ekskluzivnije od knjiga. Niko ti se više ne podsmeva kad ih se dohvatiš. Svi te shvataju ozbiljno. Ruke su ti vezane. Jedan dekara pre ovog, na periferiji (maltene u blatu), i pre nego što sam ga pitao za cenu, nalaktivši se nad jednu Joan Baez, odreza: — Tries evra! — i za slučaj da bih mogao da posumnjam, dodade: — Prodao sam ih dvaes od jutros!

Morao sam, kod krivozubog, dakle, da ostavim Scary Monsters, Super Creeps, jer realno ni Fashion ni Ashes to Ashes ni Up the Hill Backwards (bez obzira što je volimo i Deidre i ja) nisu bile dovoljne da nadoknade nekvalitet stvari Scream Like a Baby. U ceger takođe nisu mogle da stanu ni Rubber Soul ni Live at the Hollywood Bowl ni Singles 1962-1968, a ni ploča: Best of Bob Dylan: Who sings Dylan better than Dylan? Žestoka i nemilosrdna arbitraža, šta ćemo, za koju su zaslužne same patkice.

I dobro sam učinio što sam pre prvog becirka obišao periferijske budžake. Kod jednog malog Cige (koji mi je, preljubazno, persirao dok se njegov tatica psovao s koleginicama u blatu) naiđem na novi dokaz da je buvljak univerzitet. Ovaj putokaz mi je sada saopštavao: “Evo šta da radiš kad istrošiš Annie Ernaux!” i poturao mi knjigu Svinjizmi (Truismes) Marie Darrieussecq.

Skrnavo “Plato”-izdanje iz devedesetosme. Nisam se uopšte libio da ga kupim za pedeset dinara. Nekako mi je došlo žao kad sam na poleđini pročitao “Knjižarski fenomen i književno otkriće...”, otprilike tako i glasi recenzija na “Jednostavnoj strasti” Annie Ernaux (malo ljigavije). Obe su apsolutno nespojive s činjenicom da su i Annie i Marie u prevodu na srpski štampane tako jadnjikavo i to po u petsto primeraka. Uvoz francuskih bestselera! Ma kako da ne! Čisto pranje para.

Pored Marie (koju sam već zavoleo, ne tako silno kao Ernaux) nabasam i na Handkeovu Pitajući u suzama, koju sam (videćete u romanu Nema oaze) svojevremeno pozajmio iz Goethe Instituta, i vratio nedočitanu, pre svega zbog katastrofalnog preloma. Težak sam, ko mi je to skoro rekao (Svetlana, ti?), ali šta ću: nastavim ka još perifernijim becirkovima, skoro do pumpe Knez. Kad sam napravio krug, ipak rešim da obiđem i jedan slepi putić koji mi nije bio usput u povratku u centar. Tu se našla hrpica Rečî i mislî na čijem je vrhu bila Miljkovićeva Dok budeš pevao.

U poslednjih godinu-dve-tri, naročito na Sajmu, nagonski sam se saginjao nad nanizanim Radovim crvendaćima, čisto da ih u padu ošacujem, barem prvih desetak, tragajući za preretkim, prvim izdanjem Golmanovog straha od penala Petera Handkea, u prevodčini Drinke Gojković.

Čak sam, nedavno, kad je Ćoki bio rođendan, bio u iskušenju da ga naručim preko Kupinda (tamo je koštao trista dinara) i napišem joj posvetu: “Evo šta je P. H. napisao sa dvadeset devet godina!” Sva sreća te nisam! Budala traži, pametan nalazi!

I dobro sam se čuvao da ovu, već triput pročitanu HENDTKEovu pripovest, ne otvorim odmah, znajući koliko je sposobna da me uvuče, nego sam nastavio svojim srećnim ćorsokakom, već razgaljeniji, već sposobniji da se guram i ne izvinjavam se.

Nisam pogrešio. Centar je odavno prevaziđena kategorija. Tamo se skuplja spektakl. Tamo se izlažu same fasade, ukrasi, rozetne i (kako reče drug Marjan) pirotehnike. Iz godine u godinu sve nesuvislije pretencioznosti. Pravo blago (kapital) krije se, i to bukvalno krije, po periferijama. Tu samo i uskače u ruke, ne mora ni da se traži, ni da se uzme.

Tako mi je, kod jednog malog Cige na toj kozjoj stazici koja kroz blato vodi do sedišta Pošta Srbije, u ruke upalo luksuzno izdanje Šćepanovićevih Usta punih zemlje. Roman od štedrih sedamdeset strana, sa crtežima Bogdana Kršića, u savršenom prelomu, koji bih, to je najtačnija reč, morao nazvati POŠTENIM, i to ne samo zbog impresuma što upravo sledi:

Garamond Beli, Vebedo, Mladinska knjiga, Pergament: ključne reči štedrosti. Ali nije to bio najbolji ulov.

Uz Usta primetim smećkasti notes u kožnom povezu sa firmom Stambene zadruge HIDROTEHNIKA. Gvirnem tek reda radi; vidim: dobrano je ispunjen, utvrdim da nije ni udžbenik, ni rečnik, ni tefter recepata i smandrljam ga uz Branimira, sve skupa za sto pedeset dinara.

Natovaren i još žedan i gladan (jedva čekajući da otvorim Marie), odšetam potom do najbližeg kafića. Dočeka me osmeh nepoznatog gazde, dama za prozorom, konobara. Pomislim: šta ovim glupim osmesima svet hoće da mi kaže? I zasednem u sredinu i rastvorim sveščicu.

Sveska je bila zbirka citata. Gazda, ili gazdarica (nisam uspeo da utvrdim pol, ali po izboru tema mi prevagnjuje muško) uredno ih je beležio, svetloplavim penkalom, od januara do juna. Za svaki dan je bilo predviđeno dva-tri reda: to je bila glavna formalna stega ovog prepisivanja.

Ali nije bilo samo prepisivanje u igri. Poneki od aforizama ostali su nepotpisani. Ovaj pedantni čitalac Tomasa Mana, Sartra, Milorada Pavića, Vajlda, La Mira, izgleda da je briljirao najviše u tim nepotpisanim pokusima. Bio sam uveren, najpre, da ih je jednostavno prepisivao iz neke novinske rubrike “misli”; pa da ga je mrzelo da daje reference, ali sam me je stil ubedio u to da su oni bez potpisa izvorno bili njegovi.

Nije to samo zbog moje načuljenosti na Diletante. Imate svako pravo da tako nešto pomislite, ali ne padne mi kriterijum zbog same činjenice da se nalazim pred rukopisom, eto samo zato što je trag nečijeg tela (barem mi ne padne toliko koliko članovima NIN-ovog žirija posle žiriranja!). Da je u igri autorstvo, shvatio sam kad sam naišao na ovaj februarski aforizam:

Voleti ne znači gledati jedan drugog već zajedno gledati u istom pravcu.

Nisu aforističari ništa bolji od pesnika. I oni moraju da napišu gomilu baljezgarija da bi im se omakao solidan stih.

Takav je slučaj i sa mojim aforističarem. Prvo se naprepisuje Getea, onda baci dva-tri svoja pokusa, kao da više hoće da uhvati Geteovu melodiju nego da se zamisli nad ljudskom sudbinom. I zaista, ubode posle pet-šest užasnih pokušaja, ali možda (uvek, šta ću, polazim od svog srca!) ubode samo mene. Na primer, šta biste vi rekli na:

Živeti, to znači: lizati med sa trnja.

ili:

Kad pametan čovek hoće da probije zid glavom, on se posluži tuđom.

I? Kao i onaj pesnik o kojem sam prošli put izveštavao, moj aforističar voli da bude apstraktan. Ali ipak ga zanima jedna konkretna tema, i kad o njoj progudi, ume naročito da ubode. Na primer:

Ljudi ne ljube uvek ono što cene, žene cene samo ono što ljube

Kad sam ovo pročitao, rekao sam: “Evo dokaza da nisam čovek! Ja sam žena!”

Poneko oštrije zapažanje (neka zlonamerna feministkinja bi rekla “mizogino”), podseća me na pesnika iz prošlog izveštaja. On je recimo govorio o ženinim “htenjima”, a aforističar piše: “Žena: kraljica sveta i ropkinja želja!” Ali to mi je pre zazvučalo kao nerazumevanje muškaraca, da ne kažem mizoandrija. Ah ti tipično BEZŽELJNI ljudi koji ne umeju da ljube!

No, staću u februaru, da previše ne ogovaram čoveka s lepim penkalom i čitkim rukopisom, u čiju se džepnu agendu, pri kraju, gde je mesto imeniku, upisala jedna kraljica sveta+ropkinja želja.

Nije htela da ostavi nikakav naročit trag, kao što vidite na prvoj fotografiji: samo je želeći da raspiše crnu tanku hemijsku, zabeležila: “I want (wish) to make love with you”. To ju je naročito mučilo u četvrtak. Raspisivala ju je sve do subote, gde je četiri puta ispisala svoje ime.

Da li ju je neko za ta četiri dana zadovoljio?

Bio bih poželeo ovom aforističaru da je, jureći za upečatljivim romanima u tri reda, u junu, kad je prestao da beleži, sreo Tanju; i još bih se nadao da nije njoj posvećen jedan aprilski aforizam koji ću, evo odmah, skenirati. A vi mi recite da li je i vas žacnuo!

P. S. Copyright notice. Rečenica “Budala traži, pametan nalazi” zapravo je moja intervencija na poslednjem aforizmu iz džepne agende “Stambena zadruga Hidrotehnika”, a koji glasi: “Um traži, ali srce nalazi”.

#dua lipa #handke #golmanov strah od penala #šćepanović #usta puna zemlje #marie darrieussecq #truismes #zemun #bowie #Let's Dance #1983 #stambena zadruga hidrotehnika #aforizmi #rukopis #sveska #prva nedelja u mesecu

1 note · View note