#moja malena

[rokenrol]

Aida Šečić Nezirević: Zaboravi Alinu

Moj sin Karim sprema kafu. Posmatram ga dok vadi teglicu smeđeg praha iz kuhinjskog ormarića koji sam, iz čiste dosade, prelijepila tapetama šarenog dezena. Šarena kuhinja s motivom Ajfelovog tornja podsjeća me na jedno i jedino putovanje u taj grad, prije dvadeset pet godina. Sjećam se plača jedne žene u autobusu, kojoj su javili da joj je iznenada umrla majka. Sjećam se i kako sam se čudila činjenici da je Mona Liza zapravo prilično mala slika. Karim zvecka kašičicama, lupka ladicom, sipa sitni bijeli šećer u naše šolje. Prvo mojoj mami, meni, pa sebi.

Moja mama nije umrla. Ili jeste? Sjedi, stoji, hoda i govori, ali mi ne znamo šta govori. Umro je, nakon teškog moždanog udara prije tristo dana, njen razum. Moj sin Karim donosi kafu na sto.

„Šta bismo sad mogli raditi?“, pita.

*

Kad sam imala dvadeset četiri godine, dobila sam kćerku Alinu. Pri rođenju, bila je teška tri kilograma i tristo pedeset grama. Bezbrojne sam sate provela s njom, vozeći je u ljubičastim kolicima, na Vilsonovom šetalištu. Moja Alina imala je najljepšu boju kose na svijetu – onu starog zlata. Ili meda, kako hoćete. Presijavala se i vječno joj padala niz malena, uspravna leđa. Rijetko ju je vezivala u rep. Podsjećala je na princeze iz one prve debele Diznijeve knjige koju sam imala kao dijete. Uživala sam češljati moju kćerku. Alinin je tata bio moj dečko i poginuo je u saobraćajnoj nesreći kad je Alini bilo sedam mjeseci. Policajci s plavim kapama šablonski su nam zakucali na vrata i šablonski kazali da im je žao. Mrzim šablone, mrzim formule, mrzim redaradi. Ja sam ta koja je ostala. Ostala bez njega. Ostala kad su svi tješitelji otišli. Ali sam znala da će suze proći. Uostalom, imala sam ono što mnoge mlade samohrane majke nisu. Posao lektorice u jednoj maloj ali uspješnoj izdavačkoj kući. Rješenje je u pomirenju, rekao je neko. I ja sam se pomirila. Smrt sam prihvatila onako kako sam prihvatila i život. Smrt svog oca. Smrt Alininog oca.

Jedino nisam mogla prihvatiti gubitak Aline.

*

„Možda da pogledamo neki film“, kažem i prinosim šoljicu usnama. Kafa je dobra i vrela, a mi imamo vremena napretek. Možemo pogledati i pet filmova, jedan za drugim. Jutros je Karim odslušao svoja onlajn predavanja. Ja sam imala snage lektorisati šesnaest stranica romana na kojem trenutno radim i zaključila da je za jutro dosta gramatike, pravopisa, slovnih grešaka i stila. Poklopila sam laptop. Nakon toga sam oprala mami stražnjicu, promijenila joj pelenu, uhvatila je za ramena kad su joj bosa stopala zaplesala po mokrim pločica i dala joj terapiju, skrivenu u puding od čokolade. Zadihala sam se.

„Može“, kaže Karim i mijenja kanale, nalazi Dječaci ne plaču.

„Ovo?“, pita.

„Ne baš“, kažem ja.

Smiješimo se.

*

Moja kćerka Alina sa pet se godina voljela igrati pez-figuricama. Poredala bi ih u krug, male lutke s kutijicama umjesto tijela, i igrala se porodice. Helo Kiti bi bila kćerka, šerif Vudi tata, Barbi mama, i tako redom. Ona bi mahala ručicama i klamparala jezikom, udahnjujući lutkama život. A meni bi ruke podrhtale.

Sa šest je krenula u školu, kod punačke smeđokose učiteljice zelenih očiju. Kad bi se vratila, zajedno bismo pisale njenu zadaću, a zatim bismo crtale sve što bi nam padalo na pamet. Uspavljivala sam se milujući joj meku kosu, katkada pjevušeći: Moja draga sad je u Japanu, a katkad joj pričajući bajke o malim stopalima, imenom Mini i Mimi, koja putuju svijetom. Zaspale bismo nos uz nos, a ja bih prelazila prstom po linijama njenog lica i vrata. Moja kćerka. Moja Alina.

*

Došao je jednog vikenda, iz svojeg iznajmljenog stančića na periferiji, da pokupi neke stvari iz svoje stare sobe i da „obiđe baku“. Bilo je to prije mjesec i pol dana. Prije toga, cijelih pet godina, moj sin Karim i ja gotovo da nismo razgovarali. I kad jesmo, kao sredstvo konverzacije koristili smo vrištanje.

„Ti patiš za Alinom. Ti mene ne voliš. A ni ja više ne volim tebe“.

„Zašto onda dolaziš u moj stan? Idi!“

„Dolazim da vidim baku, glupačo! Ona me voli. Ovo nije tvoj stan, nego njen stan“.

„Ne govori mi da sam glupača! Mater sam ti“.

„Ne. Ja nisam tvoje dijete. Tvoje dijete je Alina“.

Moja mama, dok je još bila zdrava, uvijek je stajala na stranu moga sina Karima. Čudno, jer kad sam ja, u svojoj mladosti, kidala konvencije i rušila predrasude, bivala je zaprepaštena.

„Sine“, govorila je tada, „sine, to nije uredu. Šta će svijet kazati, sine?“

Uvijek bih u tim trenucima dobivala želju da vrisnem iz sveg glasa da ja nisam „sin“, ali sam se suzdržavala jer sam sebe ubijedila da me nije bitno šta ona misli ili kaže. Nije mi, kasnije, bilo važno ni šta misli Karim. Jedino što sam htjela bilo je da se vrati Alina.

„Ne možeš da je zaboraviš“, nastavljao je Karim, s mješavinom zlobe i gorčine. „Samo o njoj misliš. Rugaš se baki i govoriš da je zaostala, a ti si, ustvari, ona koja je zaostala. Tvoje kćerkice više nema. Shvati. Nema je, nema je, nema je“.

Unosio mi se u lice, izazivajući me da mu udarim šamar. Nisam to učinila. Zašto bih? Imao je pravo. Alina više ne postoji. Odlazila sam u svoju sobu posve mirno, tiho zatvarala vrata i lijegala na krevet s njenim plišanim bijelim medvjedićem na podlaktici. Bio joj je omiljena igračka i nije znala zaspati bez njega. Samo sam njega zadržala. Ostalo je završilo u kontejneru. Milovala sam ga i pjevušila mu: Moja draga sad je u Japanu …

*

Sa petnaest se godina moja kćerka Alina upisala u jednu od sarajevskih gimnazija. Imala je dobre ocjene, ali se od mene počela udaljavati. Za to sam krivila njezino društvo. Kad sam je izgubila, mrzila sam ih više nešto sam mislila da mogu mrziti. Zašto nisam bolje pazila s kime se druži? Zašto je nisam kontrolisala, upozoravala, uhodila? Zašto? Zašto? Zašto?

*

Neposredno nakon Karimovog vikend-dolaska, stigla je naredba da se ostane u kućama. I Karim je bio prisiljen ostati sa mnom, ma koliko da je to mrzio. Uselio se u staru dječiju sobu, poredao je svoje knjige i skripte po radnom stolu, navukao tamnoplavu dječačku posteljinu na do tada ogoljen krevet. Moja mama je bila radosna. Sreća joj je kipila iz bezrazumnih očiju. Mene nikad, ni u trenucima punih zdravlja, nije tako gledala. Bila sam drska. Bila sam neposlušna. Vanserijska. Mimo svijeta. Ni kad je oboljela, nije postala nježnija. Ja sam joj brisala guzicu, mijenjala joj pelene pune žute, smrdljive mase, vadila joj iz usta protezu, čistila sline iz nosa, ali nisam zasluživala sreću u njenim očima.

*

Nestala je kad joj je bilo osamnaest. Činila sam sve što sam mogla da je nađem, da je vratim. A mogla sam jedino plakati. Ostavila mi je srebrenaste strije ispod pupka i dvije pojedene izdužene dojke, jednu dužu od druge, kao dokaz da je bila tu. Moja kćer. Moja Alina.

*

Trideset sedam dana nakon početka izolacije, koja za mene to i nije bila jer sam išla u poštu, u banku, u prodavnicu, dobila sam temperaturu. Počeli su me boljeti kukovi, toliko da nisam mogla ni sjediti ni ležati ni hodati duže od deset minuta. Morala sam, ipak, otići u dva kilometra udaljenu ambulantu, da mi se uspostavi dijagnoza. Tu je nastao problem. Nisam smjela voziti, u strahu da bi mi u autu moglo pozliti, nisam smjela ni sjesti u tramvaj, bilo bi to neetički. Otišla sam pješice, jedva. Kašljala sam. Pitali su me s kim živim. Rekla sam. Bolesna stara majka i – sin. Nijedno nema simptome. Boravim u svojoj sobi. Ležim jer nemam snage ustati. Rekli su mi da nastavim tako. Da se izolujem. Neka mi hranu ostavljaju pred sobnim vratima.

Zaražena čudnim, novim virusom od kojeg se umire dok dlanom od dlan, legla sam u krevet. Možda. Ću. Umrijeti. Zvučalo mi čudno, ali naviknut ću se s vremenom. Rješenje je u pomirenju. Razmišljala sam kako bih trebala nekako otići do kuhinje i napraviti sebi šolju čaja. Razmišljala sam i o majci. Nekako bih je trebala, ne trebala nego morala, presvući. Nisam to učinila cijeli dan. Sigurno smrdi, sigurno je na žutom prekrivaču, prebačenom preko njene fotelje u dnevnom boravku, mokar krug. Smrdi. Kuća smrdi. Sve smrdi.

„Mama? Spavaš?“

Moj sin Karim stajao je na vratima s poslužavnikom na kojem je bio tanjur. Duboki tanjur s motivom poljskog sela, iz pribora koji je mama nekad davno donijela s ekskurzije u Krakovu. Pušilo se.

„Donio sam ti supu. Kako se osjećaš?“

„Ne mogu jesti“.

„Moraš“.

„Stalno kašljem“.

„Zato i moraš. Što više tečnosti. Da napojiš pluća, mama“.

Nosio je plavu masku preko nosa i usta. Spremao se da prekorači prag.

„Ne ulazi“, vrisnula sam, užasnuta mišlju da bi se i on mogao zaraziti, da bi mogao umrijeti.

„Onda ustani, uzmi i pojedi ovu supu. Molim te. Ne želim da odeš u bolnicu“.

Izgledao je tužno. Nakon što je otišao niz hodnik, poslušala sam ga.

„Mama“, nekoliko sati poslije ponovo se pojavio na pragu i zadovoljno pogledao prazan tanjur, „ja sam oprao i presvukao baku“.

„Jesi?“. O hvala ti, hvala ti, hvala ti.

„Jesam. Ona sad spava“.

*

Kad sam imala dvadeset tri godine, ostala sam trudna. Odmah sam znala da će biti djevojčica. Željela sam kćerku toliko da je svaka pomisao kako bih mogla roditi dječaka u meni izazivala očaj. Valjda zato što je moja majka uvijek više voljela mog brata nego mene. On je bio ljubazan. Poslušan. Drag i pitom. On je sad u Kamberi. Jeste, voljela ga je više nego mene. Valjda.

I očajnička želja mi se ispunila. Valjda.

*

Jednog je jutra temperature nestalo, a bol je prestala gristi moje kosti pri svakom majušnom pokretu. Odgegala sam u dnevnu sobu. Na televiziji se prikazivao „Lud, zbunjen, normalan“, neka od starijih epizoda. Mama je sjedila, sitnih, u naborano lice utisnutih očiju, i buljila u televizor poput nemirnog djeteta kojeg je najednom nešto jako zainteresovalo. Karim, moj sin, čitao je neku knjigu. Pred njim je bila kafa, pred mamom napola pojeden doručak.

„Zdravo“, rekla sam tiho.

„Zdravo“, rekao je moj sin skočivši na noge. „Kako si?“

„Već tri dana nemam temperaturu. Ništa me ne boli. Mislim da je najgore prošlo“.

„Drago mi je“.

„Hvala ti“.

„Nema na čemu, mama“.

Prišla sam mu. Sad je pravi trenutak. Sad.

„Mogu li te zagrliti … sine?“

Nije se trznuo, nije se iznenadio. Čudno, gledao me s razumijevanjem. I desilo se čudo. Više nisam bila tužna. Rješenje je u pomirenju.

„Naravno“, rekao je jednostavno.

Zagnjurila sam glavu u vrat svog transrodnog djeteta.

#aida šečić nezirević

[sanjicaa]

Svilo moja, pero moje, pupoljku moj zar je mogao neko da te sakrije tolike godine od mene zar sam morao čekati onolike godine za tvoj nežni dodir od svile i sapat tvojih usana.

Zar sam sebi morao graditi idealnu devojku dok se ti nisi pojavila i mahom iz korena promenila sve. Pupoljku moj zar su tebe pre mene mogli da povrede i ne shvate tvoju neznost i ljubav koju istinski dajes, zar pupoljku nisu videli tvoj osmeh koji zna da izazove milion burnih reakcija kada pomislim na njega

pupoljku povilenim od zelje da ga svaki dan vidim pored sebe.

Perce moje zar ti tako malena uzrdmaš ovolikog čoveka i obasipas ga neznoscu, zar ti perce posle malenog puta ljubavi dodješ u moj zagrljaj da te večno cuvam.

Zar ne znaš svilo moja da sam ti uvek stojao 10 koraka ispred samo sto se nismo videli, znas svilo moja cuvao sam te i kad nisi znala pratio sam te i kad si hodala sama ulicama cuvao sam te od losih namera i zlih ljudi a sada te svilo drzim u rukama tamo gde ti je i mesto. Ne mogu pupoljku , ne mogu svilo, ne mogu pero moje da zamislim svoj život koji ide dalje a da u njemu nisi ti🤍

[sizhui]

Nije mi do kolena....tvoja nova malena.......dupla škorpija... Moja loša kopija

[nagnamstajl]

Svako drugi

****************

Stonoge

Donose umesto mene

odluke

Kad provodim noći u onoj kući

Pored crkve

I čujem te kako drhtiš

Kao freska iznutra

I sve se u meni smanji i skupi

kad provodim noći u toj kući

I kada nosiš taj pogled sa sobom

Ispod kožne jakne

U džepovima nosiš sa sobom

Obale mora i večernje šetnje

Da li znaš da moram i ja

Ponovo da ih sretnem

Sve u tebi drhti

Kao u crkvi

Opet umirem u toj kući

Jer od života sam bio brži

Ali u smrti ne puštam a više ne držim

Te trenutke

Kao svako drugi do jutra

kad jutro pukne

Zaboravio sam kako da pišem

Ali nisam zaboravio

o čemu nikad

ne pišem više

A ne umem da iskažem

Te stvari iz sebe

Ovako unakažen

Kad bežim od sebe

......

Bože ta kiša koja pada

Po lokvanjima moje krvi

Ta sudbina je iza mene

Ali ta tajna je ovde i sada

Umri

Kao lutalica

daleko iza života i u grudima grada

kuca srce od betona

i ogrlica od žada, pada

Po lokvanjima tvoje krvi

U grudima grada, u betonu od krvi

Ta sudbina je iza tebe

Ali ta tajna je ovde i sada

Zato bežiš od mene

I nisam uspeo da se snadjem,

kako kažeš

Kao svako drugi

Kad laže

Ručice i granje

Od ručica praviš nešto

I smešno je

Sada mi izgleda kao udica

Na putu mlečnom

I pecaš deliće trenutaka

Ispred izloga sa lutkama

Večno

I vidiš ih kao što ja vidim tvoje snove

Nepokretne i bez boje

Ali vidiš i ti ruke moje

U izlogu kako stoje

I počinješ da gnjuriš

Duboko u

beton za dvoje

Jer ni ja nisam znao tačno

Koliko se šta plaća

i koliko košta

I nije mi bilo jasno

Kada dodje, da li ću da prepoznam

Ili će

da me prepozna

Jer kao svako drugi

Ko zna?

Leptiri

Sanjaju umesto mene te snove

Kad provodim noći duboko u

Betonu za dvoje

Pored muzeja

Teturam se po ulici

Ostao sam bez rešenja

I bez ideja

I možda sada baš zaspim

Tu gde misao tvoja

Nikad nije pala

I možda mi onda daš

baš ono

Što si samo leptirima dala

Gospode moja kuća je malena

Ali je bez krova

Otvorena ka kišama i olujama

Moja duša je od mastila

Različitih crnih boja

I možda se sada

baš probudim

Tu gde uvek korak gubiš

Tu gde su drugi ljudi

I možda me onda

baš zagrliš jako

Neoprezno, mada kratko

Kao kad te gubim

Kao svako drugi

U betonu za dvoje

Razlivene dve crne boje.

[pleatonitum]

Danijela,Moja priča sa Bogom i smisao života.

Od malena sam se pitala o smislu života, tko smo, kamo idemo, zašto smo ovdje na svijetu. Ta pitanja su me mučila i naravno postavila sam ih mami, pitala sam je: "Mama koji je smisao života, zašto smo mi ovdje?"

Od malena sam se pitala o smislu života, tko smo, kamo idemo, zašto smo ovdje na svijetu. Ta pitanja su me mučila i naravno postavila sam ih mami, pitala sam je: “Mama koji je smisao života, zašto smo mi ovdje?” Rekla je: “Dijete moje pa ja ti ne znam što je smisao života, ja ti ne znam odgovorit na to pitanje. “Pa dobro mama, ali koji je tvoj smisao života?” “Vi ste moj smisao djeco, vi ste…

View On WordPress

#priča s Bogom #smisaozivota #studenti

[gtaradi]

#AntonelaLičina #OŠRudeš #Split #Zagreb

[carica-ficus]

Recenzija: Vampirski snovi

Autor: Viktoria Faust

Datum: 10/05/2023

Rating: ⭐⭐⭐⭐⭐

———————————————————————————————

U zadnje vrijeme pratim dosta drugih book blogera pa sam tako saznala za različite čitalačke događaje i izazove. U veljači se održava mjesec žena u hororu kojim se stavlja naglasak na doprinos žena u žanru horora. Prekasno sam saznala za događaj da bih u njemu sudjelovala, ali mu se odvažila jedna moja prijateljica (bok, Antonija) te snimila video o svojim odabirima. Viktoria Faust mi je upala u oči, primarno jer se radi o kolekciji kraćih priča domaće autorice, pa sam je zato nedavno i posudila.

Pisanje kraćih priča je umjetnost za sebe jer nema mjesta za veliku količinu informacija, naglasak je često samo na jednom događaju te jednostavno nema vremena za opširnu razradu likova. Horor jako dobro funkcionira u obliku kraćih priča, toliko mogu potvrditi, a već na samom početku Faust dokazuje svoju vještinu u njihovom stvaranju. "Vampirski Snovi" je malena knjižica od 6 kratkih horor priča, od kojih se polovica temelji na vampirima.

Uzet ću priliku i prokomentirati meni osobno najdraže priče: "Leptirica", Vrištač" i "Hotel Kalifornia".

"Leptirica" prati Veroniku, spisateljicu koja se užasava leptira, a Faust iskorištava taj strah kako bi izgradila uznemirijući osjećaj strave. Veronika spominje kako leptir u celtičkoj mitologiji označava lutajuću dušu, a Faust koristi upravo tu misao kao centralnu ideju iza radnje. Struktura rečenica i izbor riječi savršeno ilustriraju napetu nelagodu koja eskalira na samom kraju priče. Sama radnja možda nije toliko upečatljiva, ali je psihološki pritisak iznimno efektivan.

"Vrištač" me u potpunosti oduševio i zgrozio kao izuzetno mračna, duboko potresna priča. Radnja je relativno kratka, no njezina potisnuta istina postepeno bubri i razlama glavnu junakinju. Takozvani vrištač predstavljen je na samom početku te se kroz priču pojavljuje tek kao šapat u pozadini, a glavnu ulogu preuzima majka problematičnog obiteljskog života. Krajnji vrhunac napokon otkriva zastrašujuću tajnu koju je čitatelj mogao nagovijestiti i stvara šokantan završetak.

"Hotel Kalifornia" me odmah ugodno zatekao jer nisam mogla zanemariti očitu inspiraciju koju je Faust pronašla u pjesmi od Eaglesa. Iako me se sama premisa nije pretežito dojmila, način na koji je Faust prenijela mjesto radnje stvorio je upravo taj neki jezivi, staromodan, ali luksuzan ugođaj koji sam uvijek zamišljala kada sam slušala pjesmu kao mala.

Nadam se da ću se jednog dana uspjeti dokopati ove knjižice jer bih ju stvarno htjela pročitati još nekoliko puta. Priče su joj slojevite, mračne i sablasne, a radnje izvrsno uokvirene. Definitivno namjeravam pročitati i druga djela ove autorice, a "Vampirske dnevnike" ne mogu preporučiti više, pogotovo ukoliko ste u potrazi za nekim primjerom domaće horor scene.

#viktoria faust #vampirski snovi #horror #hrvatski #domaća književnost #reading #book #knjiga #recenzija #moja recenzija #čitanje #book review #writing #spekulativna fikcija #fikcija #fiction #vampire #horor

[importantartmagazine]

Ok boomer, move aside - młode pokolenie graficzek na progu świata sztuki

z Julią Olszewską rozmawia Michalina Janas

Proszę przedstaw się - kim jesteś, w jakich technikach pracujesz, na jakim etapie nauki/kariery jesteś.

Nazywam się Julia Olszewska, jestem studentką trzeciego roku grafiki projektowej na UAP’ie. Zajmuję się na co dzień grafiką (studia zobowiązują), ale moją drugą miłością jest również malarstwo, które praktykuję w wolnych chwilach. Do tworzenia moich projektów graficznych używam głównie komputera, ale uwielbiam też cienkopisy oraz szablony.

Ok Boomer, 2021, grafika komputerowa

Co zadecydowało o wybraniu grafiki, jako głównej przestrzeni wyrażania się?

W grafice bardzo interesuje mnie możliwość kreatywnego wyżycia się. Jest to dla mnie przestrzeń, w której zanim stworzę projekt zazwyczaj szukam, upraszczam, próbuję różnych form. Dzięki temu, poznaję samą siebie, jestem w stanie doskonalić swój warsztat artystyczny, ale nie tylko na polu graficznym, lecz również malarskim, czy fotograficznym. Uważam, że ścieżka, którą wybrałam, wyrabia moje „oko” i otwiera drzwi do innych dziedzin sztuki. Grafika przede wszystkim uczy myślenia w sposób niekonwencjonalny, co jest dla mnie ważnym wyznacznikiem jakości pracy. 

Projekt opakowania mleka, 2021, grafika projektowa

Skąd bierzesz najwięcej inspiracji do tworzenia swoich grafik? Jakie sfery życia prowokują nowe pomysły? 

Jedną z moich największych inspiracji w życiu jest moja Babcia - Babcia Halinka, która zaszczepiła we mnie pasję do sztuki już od najmłodszych lat. To zawsze u niej w domu podziwiam obrazy, które Babcia sama namalowała. Są bardzo awangardowe i pełne kolorów  - obrazy, ale również jej grafiki. Myślę, że to one miały ogromny wpływ na wybór estetyki moich prac. Moda to kolejna ważna w moim życiu dziedzina, która oddziałowuje na to, co tworzę. Wydaje mi się, że oprócz tego dużo inspiracji czerpię z Internetu (kto dzisiaj tego nie robi?), który jest wspaniałym kompendium trendów. Staram się mieszać rzeczywistość wirtualną z codziennością i używać własnego języka wyrazu podczas eksperymentów z aktualną modą. Najwięcej pomysłów jednak wpada mi do głowy, gdy pracuję, ponieważ mój mózg to bardzo motywuje. 

Fot.: Julia Grochowalska

Jacy artyści Cię najbardziej inspirują, prowokują kreatywny proces nad grafiką? Czy są może tacy, których dorobek porównałabyś do estetyki swoich prac? 

Uwielbiam prace Joana Miró, które są przepełnione kolorami, dzikimi liniami, agresywnymi pociągnięciami pędzla. Doceniam jego swobodę w operowaniu tymi narzędziami (zwłaszcza kolorem i linią). Ze współczesnych grafików bardzo doceniam Christopha Niemanna, który wykorzystuje elementy z życia codziennego i wkłada je w nowy kontekst. Polecam jego konto na Instagramie „Abstract Sunday” - publikuje na nim swoje najnowsze prace, w których miesza fotografię z grafiką. Myślę jednak, że moje prace to mieszanka różnych stylów i inspiracji, dlatego trudno wskazać mi jednego konkretnego artystę.

Projekt opakowania herbaty, 2022, grafika projektowa

A co z innymi sferami kultury, popkultury? Jakie filmy, muzyka, książki ukształtowały Twoją artystyczną wizję świata?

Myślę, że największy wpływ ma na mnie film, głównie ze względu na to, że myślę obrazami, a kino daje mi taką możliwość. Jednym z moich ulubionych filmów jest „Amelia”. Wniósł dużo do mojego artystycznego życia, głównie w kwestii kolorów. Tytułowa bohaterka jest mi bardzo bliska, ze względu na jej percepcję świata. Amelia patrzy na otaczającą ją rzeczywistość i dostrzega to, czego nie zauważył wcześniej nikt. Uwielbiam też filmy Giuseppe Tornatore. Zdecydowanie moim ulubionym jest “Malena”. Malena to kobieta, która właściwie przez cały film czeka na powrót swojej wielkiej miłości, czyli męża. Myślę, że warto również wspomnieć o fantastycznym filmie Guillermo del Toro “Labirynt Fauna” - pokochałam go dzięki głównej bohaterce, która ucieka w świat fantazji. W dzieciństwie niezmiernie przerażał mnie jegomość z oczami w dłoniach, teraz wspominam tę scenę z nieco większym dystansem. Polecam obejrzeć teraz w kinach film pt. „Aftersun” reż. Charlotte Wells. To historia ojca i córki, którzy jadą na wakacje do Turcji, jednak pod spokojem błogiego lata, kryje się zadra, która ciąży na ojcu. To piękny i smutny obraz. Film bardzo mną poruszył i na pewno zostanie w mojej pamięci na długo, jako jeden z lepszych tytułów. 

Booklet pt. “Czy wszystko stało się trendem?”, 2023, fot. Anka Rynarzewska

Jak uważasz, czy ważna jest działalność artystyczna poza murami Uniwersytetów/Akademii Sztuki? Co tobie dały takie projekty? 

Uważam, że jest bardzo ważna, zwłaszcza dla młodych artystów, którzy dopiero odkrywają siebie. Jest to wspaniały sposób na poznanie ciekawych ludzi ze środowiska artystycznego. W moim przypadku był to też sposób na podbudowanie wiary w siebie i moje możliwości. 

Wcześniej obawiałam się, że jako młoda dziewczyna, która dopiero co wkracza w ten świat (wciąż jeszcze czuję, że stoję na progu) nie będę brana na serio. Jednak okazało się, że po prostu trzeba przemóc w sobie ten strach i próbować ile się da. 

Mój plakat wykonany w I Pracowni Plakatu pod kierunkiem dr. Marcina Markowskiego zakwalifikował się do wystawy “Synteza” w Muzeum Szczecińskim z czego oczywiście bardzo się cieszę. Wystawa ma charakter międzynarodowy i moja praca będzie wisieć w towarzystwie projektów profesorów i wykładowców z Uniwersytetu Artystycznego w Poznaniu. Mam nadzieję, że przede mną więcej sukcesów.

 Plakat Miles Davis Festiwal, 2021, grafika komputerowa 

Czy postrzegasz kolory jako osobne medium? Jaką rolę odgrywają w twojej twórczości? Czy posiadasz swoją personalną paletę barw, na której operujesz? 

Zdecydowanie tak! Kolory są dla mnie bardzo ważne i stanowią osobną historię. Osobiście jestem fanką jaskrawych kolorów i zabawą nimi, widać to pewnie czasem po moim stylu ubierania się. Uwielbiam róże w połączeniu z brązami, zielenie oraz fiolety. Kolory wnoszą ogrom emocji, dlatego operując nimi staram się dobrać je tak, aby podbijały moc przekazu pracy.

Projekt opakowania czekoladek Domino, 2021, grafika projektowa

Fot.: Julia Grochowalska

Jak bardzo ważne miejsce w Twojej twórczości zajmuje oddawanie perspektywy dziewczyny wchodzącej w dorosłe życie w aktualnych czasach polityczno-ideologicznych?

Myślę, że bardzo ważne. Jak już wcześniej wspomniałam, bycie tak młodym i czasami niekoniecznie doświadczonym może powodować poczucie zagubienia w świecie dorosłości. Staram się być jak najbardziej autentyczna, opowiadać o swoich bólach, rzeczach, które mnie po prostu wkurzają, a ostatnio jest ich sporo, ponieważ żyjemy w niepewnych czasach, w których musimy walczyć ponownie o wartości, które jak się okazuje nie są nam dane raz na zawsze.  

Make Peace Not War, 2022, grafika komputerowa

[njegovadjevojcica19]

Sretnija.

Kada sam pronašla ovu sliku shvatila sam koliko sam ustvari tužna. Neka me praznina izjeda, nešto mi ne da da budem ona malena djevojčica koja se radovala životu. Ne radujem se više dolasku zime, dolasku novogodišnjih praznika. A i zašto bih, kada je prošlo toliko godina od kako sam ti posljedni put poljubila obraze dok u šporetu pucketa vatra. Nikada te moji koraci neće probuditi, nikada zajedno nećemo dočekivati iftare. Fali mi i on, moja snaga, moj zaštitnik, fali mi njegovo krilo puno ljubavi, puno čeznje i nedostajanja. Falite mi da me ispratite i ma koliko tužna bila odem sretna jer znam, ponovo ćete me dočekati. Koga da nazovem za rođendan, koga da nazovem kada se trebala udati, ko da me isprati sa poljupcem u čelo i ko da mi stavi tvoj prste? Vi ste moje djetinjstvo, vi ste moje sretno djetinjstvo, neko kome je naučio voljeti, čuvati, neko kome je naučio životnim vrijednostima. Ova djevojčica sa slike još uvijek čeka sretnija vremena da vas ponovo zagrli.

[samo-nikad-ne-zaboravi]

predivno. 💞

Saša Kovačević - moja malena

#ljubav #istina #sasa kovacevic #moja malena #balkan #cover #emocije

[veciti-filozof]

Malena, hajde da odemo na prazan stadion? Poneću sa sobom ćebe i stari vokmen sa kasetom Bajaginih pesama. Pod svetlima zvezdanih reflektora, šćuli se na moje rame i dozvoli mi da ti mrsim uvojke...

- Filozof, @eternal-philosopher

#ljubav #ovakva ljubav #ljubavni tekstovi #ljubavni citati #moje misli #moje #malena #budi moja danica #filozof #❤💭 #❤ #💭 #💭.txt #balkan #balkan citati #ex yu #bajaga #bajaga i instruktori #srpski #srpski tumblr #🇷🇸

[blackkmoonlight]

Volela bih da vratim momenat,

kada si me pogledao,

privukao sebi

i snažno zagrlio.

Moja

malena

večnost,

koja traje.

—

#love #citat #balkan #bosna i hercegovina #citati #ljubav #balkanski tekstovi #crna gora #hrvatska #tekst #blackkmoonlight #daljina #zagrljaj #vecnost #ljubavni citati #citati o ljubavi #zivotni citati #citati o zivotu #ljudi #zagrljaji #citati o ljudima #citati o cutanju #daleko #ljubav na daljinu #misli #misao #mislim #makedonija #slovenija #hug

[ultravioletna]

U malenom gradu, na jednoj terasi, sedeo je i pio kafu neko zbog koga bih se odrekla i svog imena. Samo što to tada nisam znala. Nije pio kafu jer su za njega to bile besmislice. Bavio se sportom i često je pio samo limunadu. Nije me izluđivalo to što vidim, naprotiv. Ali sam ga odbila pre nego što sam sebi pružila šansu da ga vidim onakvog kakav zaista jeste.

A sad sam ovde. U istom kafiću, na istoj terasi, par metara od njega. Nisam bila sigurna šta da radim ali bila sam sigurna u to da sam upravo njega sanjala više puta kada sam razmišljala o tome kakav muškarac meni zaista treba. Da li da ustanem i odem do njega ili od njega? Nisam imala vremena da razmišljam.

Dok sam pružala ruku ka njemu kao da je znao da će se slediti kad čuje ko ga je dotakao. I kada se okrenuo i video me je samo je pitao “Šta želiš i zbog čega si ovde?”

Klasična ja bih na to odgovorila da sam došla da popijem hladan nes pošto kafu ne pijem i da mi ne postavlja tako glupa pitanja. Ali ova ja koja se brinula da nije povredila jednog lava - nije bila u poziciji da to govori.

“Samo sam želela da znaš..”

-“Šta? Zašto si me odbila?”

“Vidi, ceo moj život okružena sam muškarcima sa kojima sam znala da se nosim. S onima koji nemaju stav koji ti imaš, kojima moja reč znači mnogo više jer nemaju svoje ja. Nažalost, tako je bilo.”

-“I onda?”

“Pa onda sam upoznala tebe. Pardon, nisam ti dozvolila da me upoznaš, uplašila sam se. Mesecima kasnije kada sam te viđala po gradu, shvatila sam da nisi ni nalik onome s čim bih mogla da se igram. Od koga bih mogla da pobegnem.”

-“Zašto? Po čemu sam ja to drugačiji?”

“Nisi drugačiji ali jednostavno ću ti to prikazati. Vidi, ti si lav. Zaista to mislim. Način na koji hodaš, govoriš, način na koji se prikazuješ i kako rešavaš i svoje i tuđe probleme. Jak si kao stena, planina. Jednostavno - LAV.

A ja? Ja sam sve ono što bi ti pojeo. I zbog toga nikad ne bismo bilo zajedno.

Nisam bila spremna da me pojede čovek zbog kog bih ja sve pojela. “

Ustala sam i otišla a odgovor nikad nisam saznala. Valjda zato što nije bio ni bitan. Dela su bila ali... dela lavova su bila očigledna. Ja sam se samo nadala da sam naišla na mladunče lava. Ipak, oni su od malena učili kako da sačuvaju sebe.

Na kraju sam uvek ja bila.. ranjena.

TEODORA

[ogzunge]

6.12.2021.

Moj prvi put da pišem o tebi.

Doduše, nije prvi put, ovo je možda drugi s obzirom da sam te prvi put spomenuo u svom dnevniku, mada već znaš i sama zašto nisam nastavio... Ne želim NIKADA da odeš od mene, od ovog što imamo. 

Znaš kako Željko Bebek kaže:

“Šta se ovo majko moja, sa mnom dogodi”

A dogodilo se to da sam se zaljubio u tebe. Neizmjerno. Nisam opsesivan i posesivan, ali te volim neizmjerno i samo ti želim ono najbolje malena znaš? Jednostavno zaslužuješ samo ono najbolje i najljepše što jedna osoba  može dobiti. Potruditi ću se da ti cijeli život uljepšam, da ga stvarno živimo punim plućima.

Volim te

#chupalipa 24092021 06122021

[babybluebex]

im sorry i have to say this, here on the balkans picka is only used in a derogatory sense. most commonly when you want to offend someone you tell them to go to their mother's picka (mrsh u picku materinu). if you're interested in some sexy slang i recommend "maluhna kurvo" meaning "you little bitch". but actually loved and used endearing terms are bebo (baby) and malena moja (f)/maleni moj (m) meaning "little one"

oh gosh i’m sorry i didn’t realize it was an offensive term, i apologize

#bex answers #anon

[gtaradi]

#AntonelaLičina #OŠRudeš #Split #Zagreb